Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Небо се отвара и несебично дарује! Зрак душевног просветљења пада нам на убога лица! Осећате ли како се горчина градског живота претапа у еликсир парасимпатикуса у котлу Ваше натмурене свакодневице? Осећате топлину? То се отчепљује тобоган ког су наслаге културне и материјалне корозије и чамотиња рутине одавно блокирале. А тај тобоган је пут ка нирвани, пут ка хедонистичкој оази, склониште од опште лелемудије и душманлука с којом имамо част да се дружимо на дневној бази.
Да поновим, небо се отвара и несебично дарује.

Дарује нам електронско-механичког месију, решење за одрпане нерве и жуљевите шаке: пречистача, не само ваздуха, већ и похабаног разума и ослабљеног духа. Он јонизује! Не само сићушне честице, него и саму нашу појаву. Кришом нам краде електрон из последње љуске личности и претвара нас у крајње позитивног непоколебљивог стоика сазданог од теста оптимизма. Ноћно светло кажете? Пре бих рекао свеприсутни светионик, дуго ксенонско светло на аутопуту ка избављењу, или чак скромни скелеџија преко Хадове реке.

Зар све ово у једном пакету?

Колико год невероватно звучало, истина је. Овакав склоп постоји и поносито се смешка са телевизијског екрана. Функционалност какве нема у три система Млечног пута. Чедо инжењера и индијанских врачева, проткано простошћу алпске чобанице, може бити Ваше за симболичну количину дуката, у четири једнаке месечне рате.

Та, зашто бисте се премишљали и ускратили себи портал ка димензији у којој сте Ви једини ковач и једини архе, једини узрок свега и једини циљ свега? Набавите јонизатор озонизатор ноћно светло и уздигните се на ниво старих Маја и свевидећег ока.

Odnosi se na osobu koja poseduje duboku spoznaju svih mogućih duhovnih tradicija, pritom zna sve o svemu i rado će ti sve objasniti bez potrebe da i ti učestvuješ u diskusiji.

Transcedentalno stanje uma (sa dubokom alkoholičarskom nirvanom) iz koga se sasvim jasno pruža jedini istinit pogled na levitiranje, ekonomiju, enohijansku magiju, reprezentaciju u fudbalu, skidanje crne magije i dihtunge na slavinama.

Potpuno odsustvo racionalnog rasuđivanja.

U nekim slučajevima ima direktni kontakt sa "tajnim majstorima" i "lek za sve bolesti".

Uvek zna gde su Krouli i Vivekananda pogrešili.

Pritom ga ukućani izdržavaju, ne zna za radni staž i nema 10 eura u džepu, ali zato može puno da pomogne oko vaše prošlosti i budućnosti. Cijena prava sitnica.

Извинићу се нестрпљивима унапред због предугачког наслова и дугачког текста који следи:

Она, или он, су сељаци, то јест земљорадници, да се не тумачи погрешно, родитељи, синдикалци, студенти, млади спортисти, неурохирурзи, социјални радници, шалтерски службеници, незапослени, учитељи, партијски другови, једном речју кафкијанске збуњене радилице са орвеловском рутином живота, ненавикнуте на било какву промену осим на оне регресивне. Живот, или бар мрва њега, мења им се на кратко као гром из ведра неба када угледају човека са камером која чека само на њих.

Домаћица се присети свог давнашњег сна о даскама које живот значе (о позоришту, не о скелама), гаравом вулканизеру се пробуде сећања о дискотекама седамдесетих и како је желео са том домаћицом отићи на велика такмичења где ће их исте те камере снимати и прославити. Успорите снимак тог немирног, клецавог хода и микроскопски прецизно посматрајте тај сјај у очима, краткотрајно, бескрајно пријатно купање у немару према окрутној свакодневници. Они ће поставити питање, а домаћица и вулканизер ће бљеснути. Видеће их кући, видеће их родбина, пријатељи, питаће их "да ли си ти био/била ту и ту" а они ће рећи "ЈЕСАМ! О ЈЕСАМ!" и чекати да им на праг слети стаза среће и благостања, пробуђене наде и изнова наврлих снова. Биће посебни.

Све то траје две до три секунде а онда оде неким другим путем, тачније у три лепе пизде материне. "Не, ја то не смем" мисао почне да опседа главу а сви разлози који су подржавали идеју сада је одбијају. Домаћица ће се сетити да ју је муж шамарао и подсмевао се њеним сновима, вулканизер ће се сетити да мрзи цео свет и да довољно већ игра у круг док га свакодневно гузе Курта и Мурта. Сетиће се да им је родбина кварна а пријатељи говна, да је земља пропала, да су млади све глупљи и глупљи а стари све више излапели и да за њих на овом свету више нема места. Нису посебни.

Но, зауставна култура је већ примењена и питање је већ постављено, а привидни еквилибријум радилице се распада на следеће потенцијалне ситуације:

1. Упадају у транс, немају шта да изгубе, живот им се смрк'о. Кажу све што мисле;
2. Беже, на разне свима познате начине;
3. Гризу;
4. Наизглед редак, а тако чест случај - нико их ништа није ни питао. Камера није желела њих, али они су желели камеру. Желели су да се питају нешто, или да бар на један дан верују да су били битни и да ће се нешто захваљујући њима променити. А на томе је, стрпљиви аудиторијуме, заснована белосветска спрдачина под називом "Испитивање јавног мњења".

Jedna od najpoznatijih mašina za totalni, linijski navođeni, generator randomnesa u svetu.

postoje 3 moda rada:
1) "standard" (Šako Polumenta generator) - Sastoji se iz totalnog rendom miksovanja dva sloga od bez ikakvog očiglednog pravila. Prvo slovo, ili bolje reći prvi deo sloga je uvek suglasnički, dok je drugi samoglasnički. često korišćenje DŽ NJ LJ Ž Z etc. kao čest dodatak prvom slovu, koje je po pravilu suglasnik. Takođe je poslednje slovo uvek samoglasnik O.

2)"Lolo Polumenta" - Uzme se "standard" algoritam od 2 sloga pa se na njega doda poslednji suglasnik, pa prvi samoglasnik, pa opet poslednji suglasnik pa poslednji samoglasnik. Možda deluje komplikovano, ali uveravam vas da je ovo jedna od najprostijih, a opet najefikasnijih radnji kojima se sam generator bavi.

3)"Fljizo Polumenta" - na dvosložni "standard" se doda rendom novi isklučivo suglasnički poluslog, to jest prva četvrtina novog "standard" algoritma, pa na to ostatak starog "standarda", ili drugi deo prvog sloga, tj. samoglasnik plus čitav drugi slog starog "standarda", koji obuhvata i suglasnički i samoglasnički poluslo istog.

videti primere u slučaju da nešto nije jasno, a i da jeste.

Generator ne funkcioniše baš tačno ovako, ali suština je čini mi se uhvaćena.

Ovo nije plod moje mašte već zasluga najveće i najlepše Brade u univerzumu. Hvala mu.

Ово је јако осетљива тема.
Пошто ми је сајт увалио нешто да потпишем, неку полису су ми послали на мејл, сада ваљда морам да се ограђујем на свакој дефиницији.

Пупољци су мале, али љупко обликоване сисе.
Знам да си одмах помислио на адолесцентске сисе, али ја нисам педофил.
То је та "ограда".
Дакле, не мораш да имаш 13 годиница да би ти сисе биле мале и љупко обликоване.

Сваки незрео мушкарац воли велике, округле и меке сисе.
Из једноставног разлога- погодне су за скривање.
За заборав.
Пре извесног времена, колегиница из материце ме је обавестила да су сисе масно ткиво.
То је јако несексипилно.

Опет, не врти се све у животу око потреба.
Сигурно повремено осећаш очај након оргазма.
Или кривицу.
Сигурно посматраш и жене са пупољцима кад одужиш дуг несрећном тестостерону.
Питаш се о чему размишљају и како се осећају.
Истренираш око за детаље.
Рецимо, пупољци углавном имају складне руке.
И вратове, да. Вратови су битни.
Имају и мрак у оном делу лобање где обично обитавају очи.
Кад гледају на доле, бунари су им у сенци.
То је исто лепо.

Или рамена.
Као симетрија.
Човек жели склад, правилност.
Узде.

Да, пупољци никад не иду сами у пакету.
Најбољи сценарио је кад са собом вуку и неко оштећење.
Ментално.
Будимо искрени, ми смо углавном уплашени и искомплексирани, самим тим немамо шта да тражимо поред "здравих" јединки.
Када је неко оштећен, у стању је да осећа захвалност.
Сигурно си и приметио да је у људској природи та тежња да оштети другога.
То је нормално. обогаљеним можеш да манипулишеш, али и да будеш, како се то каже, потпун поред њега.
Тил Ван енд Ван ар Ван.

Даље, пупољци умеју да плешу у сну.
Претпоставимо, за ову прилику, да си некад имао прилике да спаваш поред неких пупољака.
Приметио си како љупко пркосе гравитацији.
Не као они отежали балони који су без брусхалтера беспомоћни.

Artefakt koji je, ako si ga posedovao pre desetak godina, znao da efektivno produži tvoju nevinost za 12 do 18 meseci. Danas je dokaz u korist one teoreme da ako si muško ista stvar može da te jednako loži i sa 8 i sa 35 godina. Takođe u ovom prejudiciranom svetu redak pokazatelj da ne moraš da budeš ogroman geek da bi se ložio na gnolove, troglodite i zmajeve (iako, ako si prepoznao sve tri kreature kosmičke šanse kažu da to ipak najverovatnije jesi).
Sećam se leta gospodnjeg kada sam uhvatio svoju prvu sisu na golo, i okupljanja na terenčetu isto veče sa društvom kada sam se prvo pohvalio kako sam našao 1300 impova na mapi (hiljadu trista impova jebote, na 50-ak pajkmena i par arčera to je kao da si našao 500 maraka u blatu!). Do danas mi se to nije ponovilo,....mislim na hvatanje sise na golo. Uglavnom zahvaljujući Herojima.

Inače igra koja bi mogla da udje u kategoriju "za pikanje sa olabavljenom rukom dok slušaš neku muziku", da soundtrack nije brutalno seksualan i verovatno bolji od bilo čega što bi sam pustio u vinampu. Doduše, dizajn likova malčice pati od sindroma "dizajneri su se smorili negde na pola puta", pa se prelepo dizajnirani arhandjeli, krstaši i grifini progresivno nastavljaju u "one dildoe ogrnute u crvenu salvetu" i "iste one grifine samo sa nekom kao vatricom preko".

I ne, ako si oženjen, završavaš arhitekturu i otplaćuješ razne kredite i i dalje te uzbuđuje da biješ guštere minotaurima i skupljaš kristale i lobanje po mapi, ti nisi kreten, ti samo ceniš prave stvari, i ako neko misli da sam geek, može samo da mi castuje chain lightning na balistu. Ionako, u ovom svetu koji se možda bliži smaku/delimičnom uništenju, igrači Heroja su jedna od retkih populacionih grupa koja zna da preživi po nedelju dana bez hrane, vode, seksa, svežeg vazduha i sunčeve svetlosti.

Придев који описује нешто што није смешно, али знаш да има тенденцију ка хумору. Битно се разликује од зајебанције (курч. сатире) у којој се неки објекат на духовити начин излаже руглу помоћу интелигентне игре речима или добро темпираног сарказма. То је налепница коју увалиш некоме из сажаљења, хумор који Борис Бизетић продаје за педесет евра и бокс Лорда под шатром у Никинцима, пре него што раја почне да пије из певаљкине чизме.

Čovek bez kog mogu da se otaljaju refrenski turbomiksevi po maturskim večerima i studentskim overturama u međupolno tarenje po vinskim podrumima, ali svadbe i ostali potencijalni habitati 100-evra-ako-ovu-znaš lika ne dolaze u obzir.

Zabacuje refrene na suvo i 'ladno mesto, peva na rumunsko-ciganskom, rusinskom sa mađarskim narečjem, i aramejskom, stoevra pretvara u stopedes, livenjem zaboravljenih stihova na uho naručioca izaziva laktanje o sto iz kalibara 9mm+ i uopšte predvodi taj privid da ceo ansambl zna pesmu.

Медијска кућа која својом политичком коректношћу зрачи скоро целу планету и прети да освоји млечни пут.
Суперлатив од политички коректан.

Dva, u nekim slučajevima i tri čoveka koji su na izgled sasvim obični i normalni, možda samo malo ćaknuti, tek toliko da ne budu oličenje potpune normalnosti. Pojedinačno, oni su ljudi kojima možete da date skladište baruta u kutiju šibica i da budete sigurni da neće da naprave nikakvu glupost.

Zajedno su barut i šibica. Nije zlo što ih je bog stvorio nego što ih je sastavio. Kao što se komplementarni uglovi dopunjuju do pravog ugla tako se komplementarni ludaci dopunjuju do pravog ludaka koji radi sa dva savršeno sinhronizovana uma.

Reči im nisu potrebne za dogovor, ne moraju ni da razmene poglede, obojica su potpuno svesni kakva se sumanuta ideja mota po glavi onog drugog i rade sve šta mogu da povećaju štetu koju će realizacija ideje da napravi. Savršeno se uklapaju i dopunjuju jedan drugog u ključnim trenucima za pravljenje neke pakosti koju niko normalan ne bi smislio. Tu i tamo razmene po koju reč, čisto da prisutne obaveste da će uskoro biti veselo ali da im ne otkriju šta se tačno sprema.

Наличје клинасте главе.

Данас је то једно село у Србији, али већ сутра (читај за 1389 година) биће симбол нано, микро, пичвајз технологије како у Србији и свету, тако и по галаксијама у свемиру. Судећи по историски подацима то мало српско село ушло је у анале интер-планетарне историје као место на планети Земља где је оборен први невидљиви авион, такозвани Ф-117. Легенда каже, а чињенице поткрепљују, да Срби не измишљају митове и да су исти свакодневна рутина сваког становника чудесне земље у том крају Свемира познатије као СРБИЈА.

Иза ових врата, у згради која се налази у најлепшем делу Београда, насељу Неимар, живи гђа Христић. Гђа Христић, својевремено преводилац, публициста, пиколиста великог оркестра СХС-а и мачевалачки шампион, осма је генерација која насељава ово здање у срцу града. Супруга академика Пајића и мајка Сташе и Андреја, сликарке и наркомана.
:Зврнддддд:

Чаролија уметничког стваралаштва. Овде велики маг драме Синиша Павић на суптилан, истанчан начин увлачи своје јунаке у конфликт, где долази до невероватног преокрета у дијалогу, уз помоћ само два лаконска питања: "који?" или "какав?". Ове речи, захваљујући карактеристичној ретардираности ликова, бивају окидач фрустрације јунака коме су упућене, и тако једним сасвим спонтаним, волшебним током долази до кулминације у радњи.

U godinama tihovanja Roberta Nemečeka, zaključno sa 2009., Ivan Klajn je smatrao za shodno da se obe filmske kategorije (partizanske pandanije nad neprijateljskim taborom (pre podne) i seksualni pohodi Ričarda Gira iz '90-ih (predveče pa nadalje)) podele na više podkategorija, pa smo tako, pored akcione komedije, romantične komedije, Čkalja komedije, partizanske komedije i Jeff Goldblum se pretvara u muvu u 04:00h mamu svoju plašio komedije, dobili i ženski film koji je stupao na snagu isključivo nedeljom u 21h, i kao prava mala podgrana se, unutar sebe, još delio na:

a) Sandru Bullock koja je pandurka i ne polazi joj za rukom učešće na konkursu za pičku i po, pa se jedi
b) Richarda Gerea koji inače jebe, ali se možda i predomisli usled svetosti ženskog filma i nedelje uopšte
c) Hugh Granta koji ne jebe ni kad se predomisli, a ni frizuru ne voli da menja, pa je valjalo loviti početak filma, da znaš koji je

Keva gleda obavezno (žena je, to joj je pos'o), a svi ostali se spontano okupe, jer još niko neće da ide da pere kosu i prizna poraz pred ponedeljkom.

Procedura za koju mogu samo da pretpostavim da je odrađena tako što je opština Novi Beograd, usled nedostatka osoblja, spojila Odeljenje za projektovanje ulica i Odeljenje za testiranje dopa, pa su angažovali ona dva lika koji glume Džeja i Tihog Boba, i unapred ih isplatili u masnom granju, kreku i barbituratima. Zapravo verujem da je čitav Bulevar AVNOJ-a nastao kada im je Džejson Li upao u kancelariju i rešio da obori lični rekord od šest lajni iz cuga.
Za razliku od Dorćola, Banovog Brda ili Zemuna gde potez Neka Ulica 19 - Neka Ulica 20 zahteva par metara šetnje, na Novom Beogradu je to dug put samospoznaje, psihofizičkih iskušenja i Tomb-Raider-olikih kvestova "popni se ovde-prođi kroz taj prolaz-e sad povuci ovu polugu".

Hipotetički naravno. Na Novom Beogradu ne postoji Neka Ulica 19, na Novom Beogradu sve ulice počinju od 150.

Јебе кеву и рођен за цитирање. "Експендаблс" не може да буде куљи од њега. Зајебан до сржи.

DING DONG! Krklj! Krklj! Kahah, %$! Voz/autobus/avion koji ide na mesto koje zvuči kao ono gde treba da idete kreće u šrnaes tredsbli i postavljen je na peronu muml muml.
I posle toga ti se zahvale na tri jezika, a jedan ne znaju da govore!

Свечана гозба за волухарице. Још ако је волухарица мазохиста, агонији никад краја. Сам пистаћи је у суштини тотално фушарски одрађен још од мајке природе/богаоца а у сарадњи са мултинационалним хуманитарним фондовима за ангажман мале афричке деце за доживотно брање пистаћија са свог дрвета у свом атару у замену за вакцину против колере и лепре, пистаћи постаје полупрозвод који уместо да прође кроз бар још једну фазу обраде (грубо скидање штроке), опуштено се пласира на тржиште и захваљујући аури егзотике, макробиотичкој зрнастости и неазсићеним мастима, дакле здрављу (на страну 20% соли у сувој материји), а све то уз резон скупо је значи добро је, постаје елита међу грицкалицама коме глупи, досадни кикирики може да се сагне.