Tanja Bošković
Da mi je neko razbio iluzije onog trenutka kada sam Tanju prvi put ugledao u funkciji mlade komšinice Mije Aleksića kako polugola šeta troiposobnim stanom, verovatno bih ga naterao da pojede miks mlevenog stakla i ovsene kaše i čekao da onako elegantno iskenja sve što je ubacio u sebe. Ali da danas sretnem istog tog čoveka, definitivno bih mu tražio da mi oprosti.
Svi smo gledali "Čovek sa četiri noge" ili "Bog je umro uzalud", kako god... Svi smo kleli Miju jer izigrava glupog Gvardiolu, divili se Tanji Bošković a niko tada nije ni pomislio da je celokupno čovečanstvo podložno entropiji, postepenom truljenju, da svi lapimo i umišljamo neke munje. Mija je umro, Tanja je poluprsla baba kontradiktornih živaca, a ja sam stariji nego što sam bio, još uvek koliko toliko čitav da mogu ovo napisati.
Došlo se u te godine da te svaka zaboravljena stvar koju treba kupiti u prodavnici samo približava onoj staroj: "Nisam lud, pitaj mog psihijatra". I mora da se zna ko igra na kojoj poziciji. Iako se Tanja više ni ne nalazi u protokolu, ni na klupi a kamoli startnoj postavi, nekako se još uvek tu batrga sa duplo mlađima od sebe, davajući pritom nebulozne izjave kojima bi pozavideo čak i Aca Lukas kad je na "infuziji". A Tanja Bošković upravo tako i deluje. Moje mišljenje je da baba mora biti baba, kao što Ivica mora biti Dačić hehe. Otišlo je vreme ribe prekrivene peškirom, došle su bore, opušteni gronik i sto staračkih kuraca koji idu sa godinama.
Zato, gospođo Bošković... Prošle su devedesete; prošla je Necina keva Lola Golubović, nek' ostane bar lepo sećanje na nju iz tog vremena. Ali ne... Vi to jednostavno ne možete da nam priuštite! I nemojte više da dižete noge na televiziji iz samo jednog (glavnog) razloga: SRAMOTA ME JE KAD GLEDAMO MOJA BABA I JA. IPAK JE ONA SAMO MALO STARIJA OD VAS.
Definicija je napisana za takmičenje Mizantrophy II.
