Frižider
Čovekov najbolji prijatelj. Uvek je tu, blizu. Lagano se njegov zvuk prostire vazduhom, treperenjem izaziva, mami na taj slatki noćni greh... Eh moj Obodine. Tako si ti mog tatu kada je bio mali terao da iz tebe ukrade mleko, sada i mene zoveš umilim zvukom tvog 35-ogodišnjeg motora. Krao sam mleko, kasnije sam u tebi pronalazio one najslađe ostatke od filova za torte, krili su ih od mene. Pa onda prve šnicle bez hleba, onako hladne i sočne, nakapane malo sokom od višanja iz gornje pregrade.
A nije samo unutrašnjost tvoja mamila, već i spoljašnjost. lepio sam po tebi Betmena i Nindža Kornjače, znam da ti se svidelo, jer sve si više i više milozvučniji, a tako ipak miran i tih, ne kao tvoja ortakinja veš mašina koja želi van kupatila, pa smo je zašrafili ankerima za patos. I taj kasetofon filipsov na tebi sa kojeg sam slušao, kao petogodišnjak, jedan od prvih Cecinih albuma, još se sećam: IZLAZIM IZ TVOGA STANA UPLAKANA UPLAKANA, i pomišnjam da ti, Obodine, nikad nećeš izaći iz moga stana...
Volim te.
Da si mi živ i zdrav još toliko!
