Грчки филозов стоичке школе. Ученик Клеантов, целог живота пропагирао Зенонова учења. Кад је ишао у средњу, било је ин и урбано да се просипају форе из грчке митологије, па су га зајебавали јер се звао исто као неки Хрисип од Пелопа у кога се краљ Лај (који је био и познати инструктор вожње) заљубио и једног лепог поподнева му скинуо гаће и обљубио га анално, те је Хрисип од Пелопа од блама покушао да се убије. Хрисипа је болело уво за све то, пошто је, је л' те, био рођен са сребном кашиком у устима и нон-стоп је био наварен. Једног дана му власти наместе зврчку и разбаштине га, па се Хрисип пресели у Атину. Тамо је почео да пискара. Кажу да је био такав скрибоман да није могао да издржи да оде у клозет да кења, а да не напише неколико мисли на тоалет папиру. Тај је, бре, сопствену девојку истетовирао од главе до пете својим филозофским мислима. Значи, како прође улицом, тако му из џепова испадају папирићи. А нема шта није писао - озбиљне филозофске есеје, књижевна дела, песме, приче, пошалице, чак је и своје дефке читао на агори. Болело га је уво за све, веровао је у судбину и говорио да свака случајност има тајни смисао. Зато је у свему налазио инспирацију, па још кад се надува - хумору никад краја. Још је тад трава била легална, па си могао да је гајиш у дворишту - рај на земљи. Једном се био тако добро устондир'о да га је био блам да оде жени кући, те се определио за стондилозу, али у подруму нашао само неко вино. Седне он у ладовину испод смоквиног стабла, сипа оно винце, засвира џитру и запева блуз. Уто му се појави његов магарац (који је иначе волео блуз, па би га увек слушао). Хрисип му дадне мало оног винцета да попије, а магарца увати алкохол (никад није пио човек, шта ће), те магарац поче јести смокве с оног дрвета. Хрисип поче да се смеје као нездрав, а уз то је био и наварен к'о бог, одјекну Атина громогласним церекањем, па га стрефи срчка, те премину тог лепог поподнева, лета господњег двеста и неке пре нове ере.