Порођају обавезно присуствују труднице, а све чешће и очеви. Са аспекта полне равноправности, догађај наметнут савременом мушкарцу у циљу стицања порођајног искуства и подршка у патњи брачном другу, истом оном другу који у случају рата неће морати да држи пушку нити лежати са вама у влажном рову да подели вашу патњу. Нежељена епизода која ће вам дугорочно огадити пичетину али и најрадоснији тренутак доласка на свет вашег модрог и смежураног детета. Мада, није одувек било тако.

Građani i Građanke. Oni nisu vi. Da, možda i žive pored vas, ali su tu slučajno. Ne rade i ne jedu „meso dobrih životinja“. Stvaraju... Koncepte. I đuskaju. Njihovo govno nije obično govno. Ono je avangarda. Apatično hodaju ulicama sa slušalicama u ušima i nose velike naočari za sunce po mraku izražavajući tako tihi bunt protiv Sistema. A ono, ako baš popizde onda obuku žute helanke preko suknje. Kada nisu na izložbama u „zkcu“, onda su na predstavi „Sedi glumac u kartonskoj kutiji i gleda u publiku “. Ili prave performans o performansu. Ili dokumentarac o kratkom filmu. Ako nisu ni tamo onda se sigurno ljute na devedesetogodišnjeg dedu iz Ripnja što ne odvaja plastiku od stakla i vozi trabanta. Ili popreko gledaju babu sa Divčibara što tuče kravu i ne razmišlja o alternativnim izvorima energije. I tako prokleto smrdi. Oni sami sebi šiju odeću na Singericama zato što im kreativnost isijava iz dupeta. I nose dedin prsluk dok piju sok od brusnice. Vole planetu. Planeta im je dom. I Beograd, razume se. Srbiju ne, jer tamo žive Palma, Velja Ilić i razulareni urođenici sa vilama. I tako svako jutro, kada širom otvore svoje sanjive oči i pogledaju kroz prozore svojih stanova, osete mučninu. Napolju sve sam Radašin, huligan i horde ratnih zločinaca „sa po četiri zuba u glavi“. Guši ih takva sredina. Usko im je. Ipak, kako rezignirano priznaju, to ih i ne zanima toliko jer znaju da će kad-tad „otići iz ovog jebenog sranja“. Negde Tamo gde je lepše i gde će ih razumeti. A Tamo ih svakako jedva čekaju jer nemaju dovoljno takvih. Do tada će uložiti sve svoje kapacitete da vam dokažu koliko su drugačiji od vas.
Oni su Drugi. Oni nisu vi.

Jezici kojima govore negativci u holivudskim filmovima.

Noćni klub u koji Srbin ne može da uđe.

Obično propali muzičari (većinom gitaristi) koji misle da su popili svu pamet sveta.
Njima nije cilj da vam prodaju instrument, već da pokažu kako se oni razumeju u sve vrste žica koje postoje na svetu ili najnoviju seriju čivija. Od vas očekuju da dodjete sa predznanjem o gitarama koje ne poseduje ni RM Točak lično.
Obično vas dočekaju sa Jaksonom u ruci svirajući neku komplikovanu power metal solažu.

Alatka za kopanje, odnosno razbijanje kamena. Gdje ašov ne može, tu kramp stupa na scenu. U današnje vrijeme mnogo zapostavljena alatka jer je sve manje radnika, a sve više gospode, a gospoda je alergična na žuljeve na rukama, a ne vole ni da se znoje. Dok je vladao drugi režim, onaj prije ovog prošlog, kramp je bio jedan od omiljenih alata.
Ljudi iz svih republika su išli na radne akcije i radili, a kramp je bio prava alatka da dokažete da ste pravi muškarac i da vas zgodne drugarice primijete. Mnogo je brakova sklopljeno poslije radnih akcija i još više djece začeto, upravo zahvaljujući krampu. Kad djevojka vidi momka kako krampa i znojem okupan drobi silni kamen za bratstvo i jedinstvo, da bi omogućio da se tu napravi put ili pruga, odmah mu nosi vodu i rezerviše ga, ili da kažem bukmarkuje, za ono što u današnje vrijeme zovu afterparti ili žurka poslije posla. Tako je to bilo nekad, prihvatiš se krampa i kad te žene vide, otimaju se za tebe, pola posla je već odrađeno. Kako se izmijenjaše vlasti, tako se izmijeniše i kriterijumi kod žena, pa je tako smanjeno i korišćenje krampa. Radna etika se zamijeni lopovskom i najebaše svi koji krampaju. A dok se krampalo u velikim količinama, svima je bilo bolje, i narodu i državi. I nije bilo problema sa nejebicom, a samim tim i padom nataliteta, a i ljudi su bili nekako srećniji. Nekad si krampom sticao prijatelje, a sad je za to dovoljan i jedan klik mišem.

Брзо и прагматично одрађивање нечега, без обзира на могуће негативне последице или сметње у извршењу. Име добила по краљу Стефану Урошу II Милутину Немањићи (у народу познатом као, јелте, краљ Милутин), који је био први заступник ове методе, подигавши четрдесет цркава од Далмације до Јерусалима, трсивши пет жена, пустивши муда толико да је једини у Европи победио татарску хорду кана Ногаја, ослепевши сина који се курчио да му узме трон. Вероватно већи баја и од цара Душана.

Život. Opisan rečima onih koji se u svojoj koži osećaju kao vuk u zamci iz koje ne može da izađe, makar pregrizao vlastitu šapu da bi se oslobodio okova koji su ga zarobili. Ljudi koje je život šibao do granice neizdržljivosti isti ne shvataju kao lepu i pozitivnu stvar u kojoj treba uživati dok traje, već kao neprekidnu nit boli koja ih svakim danom sve više pritišće. Kao uže koje im se steže oko vrata, a kojeg se ne mogu osloboditi ma koliko god se trudili. Za ljude ovog kova sudbina predstavlja baladu mrtvih vojnika, a teret koji imaju na ramenima nosiće do kraja vremena. Možda su se pokušali izvući, a možda su pak učaureni čekali neko bolje vreme koje je, opet, možda i došlo, ali ne za njih.

Nebitno da li im je život pogrešnim kolosekom krenuo zbog nesretne ljubavi, greške iz prošlosti ili loše startne pozicije koja im je ruletom života dodeljena - svima im ja zajednički imenilac da životu ne pridaju veliku važnost. Zbog svega što im se dešava i usled unutrašnje borbe koju svakodnevno preživljavaju polako se pretvaraju u krvoločne zveri, jer u kavezu samo zveri opstaju. Da su malo gore - bili bi mrtvaci, a ipak, svoju muku neće deliti sa vama. Kada ih pitate šta im je, setno će vam odgovoriti da se nisu naspavali i svoje muke sačuvati za sebe. Ipak, dovoljno su hrabri da se i dalje bore i grizu kao besni pitbuli. Glavna karakteristika im je da prihvataju činjenicu da im je život kavez u kojem su zarobljeni, ali ne i kavez čije rešetke ne mogu pregristi da bi se oslobodili. Borci.

U jako inovativnom horor filmu, oni koji na molbu svog prijatelja/dečka/devojke - budućeg zombija i svih prisutnih da ga usmrti, van bilo kakve veze sa razumom i zdravom pameću odgovaraju replikama “Neću da ga ubijem, iako je ujeden. Možda ima lek i možda ga nađemo ovde u čamcu u pola pet ujutro, na sred pučine, u mraku, pre nego što ovaj podivlja i sve nas pokolje." i bodre ovog dok umire i ginu kasnije k'o vlasi na ringišpilu jer su odbili da ga surduknu među pirane na vreme.

U životu, oni koji konstantno rade protiv sebe, velikodušno obnavljajući poverenje baš u ljude koji ga besomučno izigravaju. Uprkos gomili dobronamernih saveta i opomena, oni se hvataju za to parče beznadežnog propaliteta, u očajanju pokušavajući da ga izvuku na površinu. Bilo da su slabi, da se boje da ostanu sami ili su samo previše glupi, na kraju, ako se ne otrezne na vreme, prolaze kao kolege iz filma.

Za oba tipa, evo nekoliko kratkih saveta:

Najtužnije govedo u stadu.

Idealan odgovor kada vas na ulici presretnu dosadne TV ekipe sa onim: "Izvinite, može jedno pitanje?"

Poznati srpski pisac epske fantastike, čije ogromno književno delo „Srbija“ spada u sam vrh svetskog spisateljstva, rame uz rame sa Tolkinovim „Gospodarom Prstenova“ ili Martinovom „Igrom prestola“. Dobitnik je prestižne Noblicine nagrade za književnost, a jedinstven je po tome da je to uspeo da ostvari napisavši samo jednu jedinu knjigu.

Šaljiv po prirodi, a opet pun mašte, Boris je uspeo u knjigu da ubaci oba elementa, pa se čitalac ponekad od srca nasmeje dogodovštinama njegovih junaka, a ponekad samo zastane sa čitanjem, potpuno zabezeknut maštovitim događajima iz knjige ili maštovitim predelima i prelepim životom ljudi divne zemlje o kojoj upravo čita.

Plejada heroja i anti-heroja koje je stvorio u svom delu, preti da pomrači slavu čak i jednog Hari Potera, Džedaja ili Tolkinovih junaka, a najpoznatiji među njima su Žumance, upravnik izmišljenog grada Beograda, General vojske Srbije Šuntanovac, Komadant Kraljeve Garde Slobica (oko koga se vrti najviše onih komičnih događaja), upravnik trezora poznat po imenu Region, dok se vrhunskim spisateljskim potezom smatra ubacivanje Deda Mraza u priču i to na funkciju Visokog Sveštenika srpskog Velikog Veća.

Knjiga je postala čuvena i po tome što je Boris prvi pisac koji je ubacio sebe u knjigu, tačnije lik baziran na samom sebi, a to je Kralj Licko, najlepši čovek u Kraljevini koji jaše zmaja po imenu Čeda.

Zaplet se dešava u izmišljenoj zemlji Srbiji deceniju nakon pobede nad Onim Čije Se Ime Ne Spominje, u kojoj narod živi divnim i bogatim životom zahvaljujući vladavini Kralja Licka i njegovih prijatelja, ali sile mraka predvođene divljim poglavicom Gladnim Tomom i njegovim zlim ratnicima Neobaveštenim Različkom, Pičkoustim i samoproklamovanim poglavicom plemena Čačak zvanim Udaren s Leđa u Lice, pokušavaju da svrgnu Licka s vlasti i zemlju uvedu u vekove haosa, bezumlja, siromaštva i smrti.

Naravno Licko i prijatelji uspevaju da spasu narod posle obilja smešnih i opasnih zgoda i nezgoda, epskih bitaka i velikih ličnih iskušenja, ali uspevaju i da sačuvaju međusobno prijateljstvo kojim žele da narod svoje zemlje uvedu u novu eru blagostanja, većeg i od onog u kom se sada nalazi.

Ali zlo ne spava…

Narodna izreka koja poručuje i studentima privatnih fakulteta da se pripaze ako dođe do rata.

Četa bogova kojima je čitav život prošao u hedonizmu. Jedino što su radili je krkanje ambrozije, pijenje nektara, maltretiranje pučanstva i jebanje. Jebanje do besvesti. Jebanje sa svim i svačim: mamom, tatom, decom, sestrom, životinjama, čudovištima...Baš neki smerni bogovi.

Имате дивну дјевојчицу. Мирно, слатко створење које је свима драго.
Послушна цурица која се никад није успротивила оцу и мајци, никад није рекла ''Не''. Добро учи, примјерна је, културна...
Међутим појављује се тип ниоткуда. Лик са минђушом, пирсингом, плетеничицом.
Он свира гитару, јако је чудан, наркоман је сигурно.
Ваша ћеркица је са њим пола године, и ви сте мирни, све док га једног дана не угледате и не сконтате да је он сто посто наркоман, а јелте, шта би друго могао да буде кад тако изгледа?
Мора да се дрогира свако вече да би одржао такав изглед јер пирсинзи и минђуше не могу да израсту одједном, све то дрога направи од човјека.
Почињете да пиздите од тога да вашу мезимицу, њежну дамицу неко гледа са наркоманом јер ће они свашта да кажу. Небитно је то што су они срећни и у љубави, ко јебе то кад ће он сигурно да је навуче на неко зло.
Неће он крочити у вашу кућу не звали се ви као што се зовете, и неће тај наркоман имати било шта са вашом ћерком!
Нека сједи кући, ви је убијајте у појам и малтретирајте је, ништа то није страшно, нека научи да треба да гледа људе по томе колико имају минђуша, јер минђуша је огледало душе!
Потрудите се да јој пронађете неког згодног и богатог доктора, адвоката, шта год, само да је налицкан и да је што више педераст јер вам он, јелте, неће ни пипнути кћер, поштоваће је, јер он то зна, доктор је ваљда, а и богати се боље разумију у поштовање према цури.
Волите доктора зета, сви остали су наркомани јер су се устали у 6 ујутру да натоварају дрва (то је нечасно), и што нису ништа јели да би се састали са другарима да продркају гитару мало, они уништавају младе дјевојке, њих треба кастрирати и послати у затвор, све до једног!

Kao prvo da kažem, žene, ovo nije Hladni rat! Nije Berlin 1967, a vi morate govorom tela da prenesete poruku o lokaciji sovjetskih raketa, zagorelom balvanu kojem taj trzaj vašeg ramena ama baš ništa ne znači.Najdvosmislenija stvar na svetu. Ne mora sve da bude toliko diskretno. Uzmite u obzir činjenicu mi NE UMEMO da čitamo između redova. Način na koji držite piće, sklanjate pogled, naginjete tela, naglašavate pojedine reči, naše sive ćelije ne nadražuje ni malo. Zaslepljeni smo picom. Koristite ili reči, ili gestikulaciju pariskih profesionalki. U suprotnom, od koitusa ništa.

Osmišljeni da bi čoveku uništili život. Zbog njih gubiš posao. Zbog njih gubiš prijatelje. Zbog njih gubiš porodicu. Zbog njih gubiš voljene osobe. Zbog njih gubiš glavu.

Nemamo leba da jedemo, ali zato imamo principe. A oni koče napredak. Koče evoluciju. Principi se suprotstvaljaju opstanku najjačih. Principi se drže retardiranih ideja i ideologija i guše sreću. Ni jedan čovek koji se tvrdoglavo drži svojih principa nije srećan čovek. Gde počinju principi, tu se završava život. Na principima bujaju tuga, čemer i jad. Principi odvode u krajnost u kojem vlada mrak.

Kinezi su videli simboliku i životnu filozofiju u stabljici bambusa. Savitljiv, mudro dozvoljava vetru da ga povije čak do zemlje. Ali nikada se ne lomi. Zato će kinezi uskoro vladati svetom, a mi ćemo da pušimo kurac.

Sport u kojem čekaš da se jedna od ekipa grupiše u sredini polja da bi znao ko je dobio poen.

Osećanje čoveka rođenog u Srbiji, stvoreno godinama obećanja, pocepanih gaća, kompromisa, Grand balerina, skorog ulaska u EU, gdržavnih granica koje su svaki dan bliže njegovoj kući, „pošteno zarađenih“ BMW X5-ica sa bukvarski obrazovanim spodobama unutra, slavljenja onih koji su zaslužili samo: "pu, stoko!" od nadrkane babe u prolazu, FT1P, činjenicom da će mu trebati pasoš da poseti rođenu babu i dedu sa Kosova, traženja veze za posao od 200 jevreja... Bez psovki, besa,žalbi, jer ne zna koga bi psovao, na koga bi iskaljivao bes (jer je previše ljudi koje bi rado zadavio) i kome bi se žalio - samo tihi konstantni bol i potajna nada za boljim sutra. Životari umesto da živi, uživajući u malim stvarima, jer u velikim ne može. Jedini svedok tog osećanja je povremena skrivena suza.

Nekadašnji jugoslovenski pandan ljubavnom plesu tetreba, paleti boja na repu mladog rasplodnog pauna i cifri od stotinjak koza koje član afričkog plemena mora da uskupi ako hoće da se ženi. Modni detalj karakterističan za period od 50-tih do 70-ih godina dvadesetog veka, u periodu smene na tronu najpoželjnijih neženja: vlasnici obora svinja jokšira, 20 hektara zamlje i nekoliko volova su počeli da blede na ljubavnom polju večite borbe između muškaraca i žena, dok su na scenu najpoželjnijih neženja počeli da stupaju geometri, veterinari i priučeni sekretari u mesnim zajednicama.

Uz kosicu zalizanu na stranu, kariranu košulju, pantalone zvoncare, češalj u gornjem spoljašnjem džepu sakoa, hemijska je predstavljala jedan od neizostavnih ljubavnih oružja pred polazak na prelo i igranke u čitaonicama i seoskim domovima kulture. Gazdini sinovi iz dobre kuće, jedri, rumeni, sa leđima promera metar i nešto zaodenutim u gunjeve su stajali po strani podijuma sklepanog od dasaka u Domu armije, na čijem je pročelju stajala slika druga Tita, dok su mršavi momčići igrali balkansku verziju tvista sa jedrim seljančicama, ubacujući pokoji fristajla potez iz šumadijskog kola. Sveže istrimovani brčići, hemijska u džepiću pored partijske knjižice, i imitiranje ponašanja Džejms Dina, sa filma prikazanog o ilindanskom vašaru u susednom selu, su bili dovoljni da seljančica zalegne u senjak. Prodavale su se steone junice da se kupi nova gitara i Maršal pojačalo preko šeme sa stricem iz Klagenfurta.

Sada je odavno prošlo i vreme suvonjavih momčića koji su u uskim pantalonama igrali tvist, trimovali brčiće i stavljali hemijsku u džepić košulje. Došle su batice, lepe devojke su postale napucane ribe, i sve je jednom rečju otišlo u kurac. A, istorija, nakaradna kao narav uspaljene klinke iz patrijarhalne porodice koja se dvoumi da li da izgubi nevinost, samo čeka kad će nešto novo preokrenuti...