Веома романтична душа. Воли дуге ноћне шетње по парковима, страсне телефонске разговоре, не боји се блискости са девојкама, посебно у троли. Спреман да у хаустору или жбуњу чека своју драгу цео дан и ноћ ако треба. Због топлине којом зрачи облачи се оскудно, обично само мантил преко нагог, извајаног тела. Уколико се одлучи за панталоне обавезно бира модел са пробушеним џеповима.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

3 чашице ракије дисконектоваче доводе до бунила, 5 до слепила.
Ракија која је јефтинија од саме флаше, отров.

Izraz je, (kako je to lepo objašnjeno u „Davitelju protiv davitelja“), izveden od naziva filma Rašomon, u kome jedan od aktera posmatra zločin vireći iz grmlja.
Bora Čorba ga je upotrebio u čuvenoj „Volim žene“:
„Neki što teraju mak na konac,
kažu mi da sam rašomonac“
Tako su rašomoncima osamdesetih smatrani likovi koji voajerišu po parkovima, plažama, i drugim mestima na koje dolazi omladina koja nema kud drugde „da se voli“, oženjeni sa švalerkama, ili egzibicionisti koji imaju kud, samo vole kad ih neko gleda.

DANAS, kad su moderne tehnologije postale dostupne širokim masama, moderni rašomonizam podrazumeva pre svega duhovnu, mnogo više nego li fizičku, masturbaciju.
Opsesija pikanterijama iz života svakojakih poznatih ličnosti, proživljavanje tuđih sportskih uspeha i neuspeha kao da su lični, traženje glupavih klipova po youtube-u, ne bi li se na silu smejali nekome ko je napravio budalu od sebe, kao da mi nismo nikad ni u jednoj situaciji ispali budale.
Rašomonci su i likovi koji na žurkama, koncertima ili proslavama dovate glupu digitalnu kameru ili glupavi mobilni, pa snimaju druge kako se provode i budališu. Umesto da se opuste i uživaju u momentu, snimaju momenat uzimajući mu dušu...valjda ne žele da priznaju da im je dosadno.
Ovo, naravno, iritira moju, stidljivu sortu.

Odem, recimo ja, na svadbu, (pa još i dever, ponovo), a tamo-3 kamermana, i još 2 fotografa pride, i još ovi sa mobilnima, pride. Šta se desilo sa onim starim veseljima kad si mogao da se ubiješ ko svinja, napraviš budalu od sebe, amneziraš se i sutra zapamtiš samo lepe momente?
-Ej, devere, gledao sam te na snimku kako si se ušikao, he,he.
-Divota.

Пробудиш се у басу, на факсу, код рибе из центра, на клупи у парку. Пљеска, пица, мешано, опет пица... Пропустиш ноћни, ухватиш јутарњи. То је твој живот и он одлази минут по минут. Пробудиш се опет на почетној станици. Ако се пробудиш у право време у центру града, можеш ли се пробудити као нова особа?

Одговор је јасан: НЕ МОЖЕШ јер живиш у вукојебини!

Pola riba - pola riba.

Novčanik većine stanovnika Srbije.

Lik iz grada, kojeg je traktorom na selu pregazio njegov pijani drugar.

Sva tri obroka u bolnici "Laza Lazarević".

Kada je Perica Ognjenović prešao da igra za Reala.

Fraza koju je prvi put izgovorio domaćin jednog Elvisovog koncerta na kraju istog, pokušavajući da ubedi publiku da se smiri i vrati na svoja mesta jer je Elvis odavno napustio zgradu i otišao kući. Kasnije je izraz dobio namenu u pop kulturi kad god je trebalo istaći erupciju oduševljenja na kraju nastupa ili uspešnan završetak dramatične situacije.

Veliki broj otvorenih prozora u Windowsu.

Био једном један ексер. Леп прав и сјајан. Док су његови другови ишли на посао он је остајао код куће, у својој кутији. Није му се допадало како његови другари долазе кући искривљени, офуцани и прљави од посла, неки се нису ни враћали, то му се уопште није допадало. Он је фурао свој стил, прав, здрав и сјајан, за остало га је болио курац. Подсмевао се својим другарима ради изгледа и закуцаности на дно, говорио им је да су будале јер иду тако да их униште. Говорио им је да буду као он. Мислио је да му ништа више сем његовог лепог, правог и здравог изгледа не треба. Живио је уверен у то. Једног дана десио се страшан потрес, испао је из своје куће на улицу, на улицу са које се није могао помаћи. Време је било лоше, кишило је, све је било блатњаво. Ексер се није могао помаћи и постајао је гори од својих радних другара. Прошло је доста времена а ексер је постао најружнији у својој генерацији. Био је крив, сав рђав и изломљен. Тако му је и требало.

Situacija koja se događa jednom u životu i to samo pravo odgojenim muškarcima. Naime, svaki normalan otac koji vodi računa da mu sin, nosilac prezimena, produžitelj loze, stekne na pravi način prvo seksualno iskustvo sa ženom, to neće prepustiti slučaju. Svaki pravi otac zna da će to iskustvo uticati na seksualni život sina, oblikovati ga kao jebača. Jer, mlad čovek u današnje vreme vrlo lako zastrani, i nedao bog jednog dana se pretvori u onog lika koji sedi u papučama sa likom Miki Mausa, dok u pozadini sluša Celin Dion, i tiho jeca dok u Opra šou gleda scenu porodične drame između Majkla i njegovog partnera Breta, koji imaju problem jer se Bret oseća povređeno što mu Majkl ne posvećuje dovoljno vremena te ne ide sa njim na salsu...

I zato pravi otac, domaćin, glava porodice, kad dođe vreme stupa u akciju. Žena donosi domaću rakiju, deset godina staru, prepečenicu žutu kao dukat. Zapoveda sinu da sedne. Seda sin, koji je još mlad i ne shvata ozbiljnost situacije. Otac vadi kesu na sto: tu su nova bela potkošulja, tri pakovanja turskih sapuna od 100 dinara, crni kaiš, crne cipele, zelena Malicija i Pino Silvestre brion. Ne štedi se - sin jedinac, rumena delija sa šakama velikim poput plećke od praseta, očeva dika, ide po prvi put da jebe, mora se urediti kao pravi preldžija. Noć pada, vreme je za polazak. Sedaju u Opel Askonu, boje više trula nego višnja, i kreću. Mater posipa za njima kofu vode, suza u oku se nazire dok joj se uzdah otima iz grudi uz pomisao "Sin će mi postati jebač..."

Askona stiže pred Stojinu birtiju, seosku kafanu Monako. Ispred parkiran traktor Ferguson, plavi Golf dvojka, i bicikl naslonjen za zid birtije. Ulaze. Na šanku tri Moldavke, polovnjače od dobrih tridesetak godina obučene u tigrasto, sa helankama i šljaštećim štiklama. Otac teškim korakom odlazi do Stoje, vlasnice birtije, polovnjače, seoske konobarice. Ozbiljnim tonom dogovara posao, vadi iz novčanika 70 evra, teško zarađenih na građevini o Ilindanskoj žezi, ali nije mu žao. Sin ide da jebe. Moldavka prilazi mladom preldžiji, sa osmehom iskusne žene koja je upoznala ironiju života, hvata ga za ruku i odvodi na sprat gore. Mladom momku srce kuca kao u zajapurenog vola dok slobodan trči ulicama Pamplone, jer shvata... Jebaće!

Otac sedi za šankom, posmatra. Dok drhtavom rukom primiče rakijicu, krišom briše suzu radosnicu koja mu teče niz naborani obraz. Ponosan je, u glavi mu misao zlatnim slovima vezena - "Sin će postati jebač!"

Дефиниција чија је oсновна и једина функција да буде носилац податка који желимо да презентујемо вукајлијашкој јавности. Гро речи служи да се задовољи форма и да буде својеврстан пиједестал информацијама које сведоче о нашој изузетности. Изузетности у погледу величине гениталија, коеф. интелигенције, знања коришћења википедије итд.

Било какав скуп разјарених малолетника после пет тура пива испред киоска.

Rečenica koju, ako nikad do sada niste čuli, nikad ni nećete čuti. Ne samo zato što niste gospodin, što nemate verenicu i što uistinu nikad niste dobili pismo. Već i zato što nemate ni batlera.

Kjuč za skidanje točkova koji je ime dobio zahvaljujući svom obliku. Popularnost kao ubedjivač je stekao zbog toga što uteruje strah u kosti ako se kao argument potegne u raspravi sa drugim vozačima. Teoretski gledano može da se koristi i za nameštanje rezervnog točka.

Ergonomski dizajan omogućuje zamahivanje ključem na različite načine i prav let ukoliko se koristi za gadjanje. Jedina mana ovog ključa je što je nezgodan za držanje ispod vozačevog sedišta pa je vreme koje protekne od nesporazuma u saobraćaju do naoružavanja vozača mnogo duže nego kod drugih sredstava za komunikaciju.

Najpoznatiji proizvodjač pravoslavnih ključeva je firma Unior ali su najbolji oni na kojima piše СДЕЛАНО В СССР jer osim ruskog čelika imaju i pravoslavnu dušu.

Specijalna vrsta džidže koja korisnike iste navodi na Robin Hud/Viljem Tel/Hajduk Veljko poteze sa koeficijentom uspeha jednakim nula.

Old skul sleng, koji se i dan danas masovno koristi za zemlju čuvenu po satovima, mrmotima koji motaju čokoladu u foliju, bušnom siru, sigurnim bankama i neutralnosti, Švajcarsku.