Стање духа размажених бичарки, које ни сам отац не подноси, али јеби га, ћерка му је, па мора да води рачуна о њеној зиљавој гузичетини.
То је онај тип девојке која зна зашто Маја Николић сваки пут кад се пробуди, прво погледа да ли јој је израсла нека бубуљичетина испод леве брадавке, у којој пози сваког уторка Никола Рађен пампрчи Ану Кокић у рч, на којој пијаци Исидора Бјелица купује шешире и зашто Сејо Калач не воли да једе мусаку у октобру. Али да је питаш кад је био Други светски рат, рећи ће ти пре Првог, за Шопена ће ти рећи да је бубњар у Тропико бенду, а за Александра Македонског да је министар спољних послова у Македонији.

Flašica od pola litra, u koju se obično pakuje rakija. Izgleda kao mlađi brat litrenjaka, samo sto ume bolje da prevari čoveka, izgleda mnogo manja nego sto zaista jeste.

Ја сам лку, много сам лку. Терам косу на урбано, имам уметничку брадицу и мале брчиће који жаре и пале као медузин пипак. Испод пазуха сам зато уредно обријан и редовно наносим рол-он. Не идем у теретану и немам плочице. Али то не значи да сам слаб. Напротив, знам да се бијем. Ја сам неодољиво шармантан и надреално харизматичан. Пијем Туборг. Ако нема Туброг, пијем Хајнекен. Миришем на лаванду и алое веру. Студирам. Факултет. Не причам често о томе, осим кад се жалим како је тешко и како немам времена да одем на еспресо. Много сам харизматичан. И много се лепо смејем. Као Том Круз. И шармантан сам исто.

И ти си кул. Не баш као ја, али би могла да будеш. Уз мене, наравно. Ти пушиш Ив и пијеш Космополитен. Ти не излазиш у фармеркама. Никако. Само сукње и хаљине, шивене специјално за тебе у Минхену, где ти живи ујак. Са другарицама дискутујеш о новој колекцији јесен/зима Мирка Илића и помиловању вансеријског глумца Жарка Лаушевића. Ех, откад ниси погледала неку представу с њим у главној улози. Мушкарце одбијаш, уживаш у томе. Океј, мене не можеш да одбијеш, зна се. Имаш неког друга, педер ваљда. Добро, хомосексуалац. Ти се не смејеш, за разлику од мене. Е да, и ти студираш нешто. А ја сам харизматичан.

Sarkastičan odgovor na nečiju zgroženu snishodljivu konstataciju da smo neprikladno dodirnuli svoje erogene zone (upotrebljivo samo od strane muškog roda).

Jedan lik što ga znam, ili jedan lik što zna lika mi pričao da zna lika koji poznaje osobu koja je uradila nešto vrlo neverovatno zajebano. E pa ne. U ovoj baronskoj priči, dotični pripovedač, baron sebe stavlja u glavnu ulogu. To što je Pera iz Alibunara stavljao dinamit u buljsona i tako lovio grgeče, ili što je Džoni uspeo da proda Šćepovića u Olimpijakos na neku foru sa vlaškom magijom, nema veze. Oni su samo kaskaderi.

Jedno zaposleno lice po standardima modernog srpskog poslodavca mora da obavlja bar osam različitih poslova (za jednu platu), otud naziv 'Hobotnica' za zaposlene koji zadovoljavaju ovaj strogi ali pravedni kriterijum.

Док се различити извођачи мењају на сцени у студију он складно окида жице дотичног инструмента на плејбек. Благо њишући куковe у ритму песме замишља да кара курве, вуче црте и вози наранџастог Мурселага негде у земљи чуда. Не дотиче га пуно оно што се догађа око њега, осим ако не изађе нека фул певачица са допичњаком и још крене да меша, тад му се и дигне курац мало али га брзо прекрије гитаром да се не види. Он је одсутан.

Najslađa reč koju svi pamte iz detinjstva. Deminutiv eurokrema. Bilo da je u pitanju Takovo, Cipiripi, Nutela ili Fineti, sve zajedno ih je krasila ova prekrasna reč koja je govorila mnogo toga. Kremče.

Za kremče su se mnoge suze prolile, sa čime su pogotovo upoznati oni koji imaju stariju braću i sestre ili pak oni koji su muku mučili sa bar jednim halapljivim roditeljem, da ne kažem alom. Najslađe je nekako bilo ono malo pakovanje od sto grama, ono što baka kupi kada ujutru ode po hleb, kao iznenađenje za sanjivo dobro jutro. Da l' što je bilo maleno, ko će ga znati, ali imalo je neku draž pa je tako i najviše boleo nestanak istog.

Što se tiče vedrije strane, o tome ne treba mnogo trošiti reči. Kremče je bilo glavni faktor podmićivanja od strane te iste braće i sestara. Momentalno zaboravljaš koga si video sa pljugom, ko gde krije "Pan erotiku" i ko se kad iskrao kroz prozor za u grad posle zabrane roditelja koji su ovaj magični proizvod koristili kako bi te motivisali da pojedeš i najomraženije jelo. Ti si jeo, zaboravljao na odvratan ukus neke smrdljive čorbice i ko zna čega još, a jeo si jer si znao da te čeka negde, u nekoj fioci, samo tebe da ga malom plastičnom, nazovi kašičicom koja je išla uz njega, pojedeš i doživiš trenutak koji ćeš da prepričavaš i svojim unucima.

Sinonim za sreću i radost, ukus koji se ne zaboravlja, reč koja se zauvek pamti, antidepresiv koji i dan danas deluje. Jednom rečju - Kremče.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Зидарско пенкало и мастило. Хлеб и со Црнотравца од заната.
Он ће ти направити кућу, а ти се постарај да је претвориш у дом.

Наш'о девојку.

Период у животу једне жене. Не могу ти баш тачно рећи када почиње, кад се завршава и колико траје. Али се да препознати.
Видео си је, прошао поред ње. Не, ниси се окренуо и звизнуо, али си у тренутку заборавио куда идеш, шта радиш, зашто постојиш...

Њена физичка лепота овде није примарна. Та жена једноставно цвета у пуном јеку и свесна је тога. Има сигуран ход и самопоуздања на зајам. Не говори много, али каже пуно. Зна шта желиш, чак и када ти не знаш шта осећаш.

А можда си је познавао док је још била крхки младар у џунгли трновитих ружа или касније, када је као тек расцветали пупољак стидљиво промаљала своју потенцијалну савршеност. Или си је пак, поседовао када је већ била прецветала, узалудно прскајући усахло стабло, док лати неумитно опадају, једна по једна. Можда је можеш препознати и као сасушено пољско цвеће без мириса, загаситих боја, али са титрајем у очима, као далеки светионик бљештавила којим је некада сјајила.

Али ако си је убрао у цвату, док је несебично ширила бехар око себе, ако си био изабрани срећник коме је узвратила емоције, баш тада, док је цветала... Па честитам, човече! Ти ме разумеш.

Поред стварности која је око нас, свакодневно се боримо са стварношћу која је у нама. Од ње не можемо да побегнемо, па се свим силама боримо да је потиснемо у нашу, бедом измучену душу. Биће све у реду, није све тако како изгледа...

И није. Горе је. Механизми одбране су чудо. Човек може преко свега да пређе, све да преболи. Наду коју има у боље сутра чуваће до краја, и ако зна да од тога нема ништа. Са оним шта има, срећан је. Има се за леба и масти, проје и млека. Сад, као и пре петсто година, а чини ми се и као за петсто година. Навикли смо да живимо тако. Српче никад неће плакати за киндер јајетом. Онако малецко, зна да не може да га приушти. И са том дозом скромности ће живети.
Најскромнији често знају да буду и најбољи људи.

Зато, можда само зато ми је драго што је овако. Што се још увек у нашем друштву назире племенитост и правда.

Субјективно је то. Учиш из георафије густину становништва у Бангладешу, рудна богатства Јужне Африке, фауну Аустралије, просек падавина у Пакистану. Где су Вареш и Љубија, колико је дуга понорница Требишњица, шта се сеје у Банату, које су притоке Вардара. А запамтиш само кратку дефиницију Шумадије.

Прелетиш пустиње, океане, земљу Индију и земљу Арабију, пола Европе. Ништа. Слетиш у неку равницу, возиш се кроз оронулу бајку соц-реализма, прелазиш Саву, ту је и стадион омиљеног клуба. И ништа. Прођеш оно Мокролушко гробљенце са леве стране, па низбрдо кроз ону шуму, узмеш картицу на наплатној рампи... Ту смо, дакле!

Излаз: ''Мали Пожаревац''. Оријентир: Опленац.
Један је пут који води у родни крај.

Стадиј пијанства у коме вам испод очију висе подочњаци величине новогодишњег балона а поглед мутан ко Морава после пролећних поплава.

Drevni naziv za bend Megadeth, naziv koji je lakši za izgovor dok u pijanom stanju pokušavaš da naručiš neku pjesmu na pijanci.
Naziv je izveden u slavu naših prađedova koji su (kako je dokazao institut u Švedskoj) uživali u guslarskim rifovima pjesama Tornado of Souls, Pis Sels, Rast in Pis, Sinfoni of Distrakšn, i mnogih drugih. Blejali su uz vatru, gusle, šljivu i lozu, hedbeng i bake darkerke dok su se krili od Turaka po šumama i pokušavali da sačuvaju viševjekovnu tradiciju.

Завршила се још једна радна недеља. Отишао си као и толико пута до сада са другом у кафану на по једну.

Халапљиво наврћеш прву ракију. Ипак је радна недеља готова, ваља се дезинфиковати. Мало ти се проспе и по бради. Док спушташ чашицу и бришеш своју браду, видиш једну малу капљицу ракије како, попут сузе, клизи низ спољну ивицу чашице. Не знајући због чега, загледаш се у ту сузу.

Наврну и прва сећања, ко зна одакле и због чега. Сетиш се слике са букваром и бојицама, док си још маштао да постанеш пилот, другара из основне са којима си одавно изгубио контакт, прве дечије журке на којој си мешао црни и жути сок, све до пријемног испита. Онда средња школа - прво право заљубљивање, батине, прво тешко алкохолисање, експериментисање са разним стварима, први пријатељи за цео живот.

Факултет је био најлепши период твог живота. Студентске журке, зезања, спавање по ко зна чијим кућама, и први укус слободе. Чини ти се да није било мемљивог подрума или ћумеза у ком ниси становао. После извесног времена, када купујеш ствари, више не гледаш шта је најлепше, него шта ћеш лакше пренети даље у свом номадском животу. Осетио си по први пут и шта значи бити гладан. И шта значи радити, када ти је кичма пукла преко студентске задруге, али си имао првих пар зарађених црвендаћа у животу. Сазнање колико се тешко долази до пара те је и натерало да се забарикадираш, оставиш све по страни и завршиш факултет.

Сетио си се и ЊЕ. Ко зна због чега и одакле се сад она појавила. Као дух из прошлости, који ти више апсолутно ништа не значи, чак и не можеш да верујеш да си са ЊОМ икада и био. Али ти је из неког разлога драго сећање на ЊУ. И колико год да их је прошло између ЊЕ и ове садашње, ТВОЈЕ, опет ти је некако драга и помисао на ЊУ, и поред свих непроспаваних ноћи, мука, шетњи по забитим уличицама само да се издуваш, сумњи, страхова, туге... Схваташ да те је и то очврсло, и да си захваљујући и ЊОЈ постао човек. Човек који зна шта хоће, који зна и да пати, да гута, држи у себи, да буде стрпљив, али и да узме оно што жели.

И дође ти тешко кад се сетиш оног малог и неисквареног клинца који се сликао са букваром и који је маштао да постане пилот. Да је знао шта га све чека и какав ће успут да постане, да ли би веровао? И да ли би данас уместо тог клинца плакала ракија кад му дође тешко, или би тај клинац ипак смогао снаге и заплакао да је данас ту, само да је знао шта га све чека и чега све да се сачува успут?

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Osnovno načelo modernog ratovanja. Džaba raketiranje, topovske i minobacačke salve, avioni i brodovi. Kontrola teritorije nije potpuna dok pešadija ne očisti teren i zauzme položaje.
Iskustvo starih ratnika.

Heh. E, moj prijatelju. Kastriran do kraja. Žena mu došla glave, ako me razumeš.
Ovakav tip muškaraca je gori od onih koji se pojavljuju u reklamama za omekšivače, onih koji se maze posle seksa i plišanih medveda. Pa, jebote, o čemu više da ti pričam kad i sam vidiš da je digao dasku pre pišanja... pradeda mu se u grobu okreće...