Zamišljam jedan takav primer: Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije. U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke. Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje. Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega: - Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi... Celo društvo se kida od smeha. On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući. Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Četrnaesti vek. Balkan. Bogu iza tregera. Srbija. Zavađena nemogućnošću da izbere vodju varvarska družina Srba podelila se na više kvazi-državica. Najozloglašenija i najpoznatija po tiraniji bila je Moravska Srbija sa centrom u Kruševcu, inače jednoj klanici, crnoj rupi srednjovekovne Evrope . Ova grupa primitivaca okupljena oko južne, zapadne i Velike Morave okomila se na miroljubivo, pleme Turaka Osmanlija koji su na Balkan došli iz mirodopskih razloga, usled nedostatka obradivog zemljišta i vode za piće. Muka živa ljude naterala. Tako Turci sasvim miroljubivom politikom stigoše do reke Marice. Srbima je to jako smetalo jer su želeli etnički čist prostor koji je nekada posedovao najveći ratni zločinac u istoriji Srbije, Stefan Dušan, koga je varvarski narod prozvao Silni jer je, po predanju, silovao žene i na silu jeo decu do šest meseci starosti. Dvojica srpskih šovinista Kralj Vukašin i Despot Uglješa susreli su se na Marici sa Turcima 1371. godine gde iako brojno nadmoćni bivaju poraženi.Pobedila je želja i snaga za slobodom turskog naroda.Do 1389. nije bilo većih bojeva. Srbi su spremali plan kako da izvrše udar i etnički očiste prostor od Turaka.Planirana akcija Srba zvala se "Olujni Vidovdan". Lazar Hrebeljanović, novi tlačitelj, nekad službenik cara Dušana,planirao je da trećinu turskog stanovništva pobije, trećinu protera, a trećinu asimilira. Ovoj nelegitmnoj akciji koja nije u skladu sa srednjovekovnom Ženevskom konvencijom, prvo je trebala da predhodi jedna bitka koja bi slomila tursku vojsku. Izabrano je Kosovo. Vekovno ognjište Arbanasa, okupirano za vreme Dušana Decožderca. I pored Muratovog insistiranja da se sve može rešiti na miran i demokratski način, dijalogom, Lazar je smatrao da je makljaža jedino moguće i prihvatljivo rešenje. Lazar je u zemlju Arbanasa došao sa ne tako velikom vojskom varvara jer se nadao da će odneti pobedu zbog opremeljenosti svoje vojske, zahvaljujući eksploataciji Albanaca u rudnicima Novo Brdo, Brskovo i Srebrenica.Dobitnik nobelove nagrade za ljudska prava, pozvao je svoj narod da ustane na oružje i brani svoje vekovno ognjište od srpskih agresora i šovinista.Svi su se odazvali. Stari, mladi, gladni, žedni, pederi, bolesni. Murata je na kurvinski s' ledja ubio plaćenik inače, Albanac Miloi Kobilji. Poznate su zadnje reči velikog turskog diplomate "Umirem za demokratiju". Lazar je poginuo kada je bežeći pao s' konja uvidevši duhovnu snagu, snagu za slobodom i demokratijom turskog naroda. Srbi su kasnije formirali i despotovinu sa centrom u tad već pristojnom gradu Smederevu. Međutim, Despot Stefan Lazarević nastavlja sa autoritarnim režimom te Turci u ime demokratije preuzimaju upravu nad Srbijom sredinom petnaestog veka.
Džabalebaroš (eng. slacker) iz Kupinova (blizu autoputa kod Pećinaca, Ruma) koji je postigao popularnost učešćem u rijaliti šou Veliki brat, koji se emitovao na Televiziji B92.
E upravo tu i čuči razlog njegove popularnosti.
Miki Đuričić je neka vrsta domaćeg Velikog Lebovskog za gledaoce B92 (i samo za njih) koje je on oduševio svojim stavom da ga boli dupe za sve i svojim poznavanjem fenomena popularne kulture koji se ne pojavljuju u emisijama na B92 (kod Lune Lu ili Jelou Kebu). Fascinacija Mikijem i njegovim nihilističkim pristupom bio je nešto sasvim novo za publiku B92 koja "sve voli, sve im je kul i koja smatra da je Marko Vidojković najpismeniji Srbin" pa im je pojava čovjeka sa sela koji voli Kurosavu i Kaurismakija djelovala kao pojava NLO kod Batočine.
Miki je odmah (ničim izazvano) dobio svoju emisiju na Radiju B92 dok je oduševljenje Mikijem raslo iako se on jadnik uporno trudio da dokaže tim nesretnim ljudima da nemaju zašto da se oduševljavaju njime. Međutim, histerija je nastavljena, te je Miki zarad kinte prihvatio tu ulogu i prodao se za sitnu kintu.
Uglavnom, niti je Miki znao šta ga je snašlo, niti su "urbani likovi" znali zašto vole Mikija, samo su znali da ga vole. Njima je pojava čovjeka koji iole razmišlja svojom glavom, kazuje ono što misli, nije politički korektan (rekli bi "baca hejtove"), ne stidi se svojih mana (kojih je pun), nije uvijek nalickan i sređen a i pročitao je više od dvije knjige u životu (a da nisu iz Samizdata) bila toliko egzotična da su svi željeli da budu Miki, bar na jedan dan. Iako svako selo ima bar po 5 takvih seoskih slobodnih mislilaca, neiskorištenih potencijala, inteligentnih ljenčuga, to "urbani likovi" nisu znali, jer s obzirom da se stide svoje rodbine na sela pa ni ne idu tamo, iznenadila ih je činjenica da nisu svi sa sela glupi ko daska i siluju ovce.
Međutim, pored nesporne inteligencije, njegova karijera je bila osuđena na propast, što zbog njegove neodgovornosti, ljenosti, (sklonosti kockanju) kao i zbog činjenice da pažnju "urbane publike" ništa ne može da drži više od sedam dana, tako da se Miki brže bolje vratio u svoje Kupinovo.
No medijski magovi su pokušali da "iscijede vodu iz suve drenovine", a pošto je Mikiju trebala kinta, onda su ga vucarali po raznoraznim reprizama, ubacivali u Kuću VB, čak i njegovog tatu, pokušali da unovče njegovu pojavu na sve moguće načine.
Trenutno drži rekord po broju učešća u Velikom Bratu.
Miki: "E muka mi je od svega. Muka mi je od samog sebe. Nemojte da me gledate, vi što ovo gledate ste glupi, nemajte pojma, idite uzmite radite nešto pametnije. Ja sam jedna lenčuga, ne slušajte nikog pa ni mene."
Fensi gledatelji i gledateljke:
- Jao koji car čoveče! - Kakav lik! - Strava je! - Vau!
U narodu poznat kao Loki - Autor kultne emisije na opskurnom SOS Kanalu - SOS Bubamara.
Legenda fudbalskih terena i najveći poznavalac igrača za koje vi garantovano nikad nećete čuti, sem ako neki od njih nije vaš komšija ili vam je rod. Ipak, to mu ne smeta da igrače opštinske lige Sopota upoređuje sa učesnicima Svjetskog Prvenstva '86.
Čovjek koji nas svake nedjelje prošeta od treće (Srpske) lige do drugih opštinskih, međuzonskih i ostalih beton liga.
Nekoliko je karakteristika koje izdvajaju Lokija od mora ostalih mediokriteta na nebu sportskih komentatora:
1. Karakterističan glas - kad na TV čujete glas nekoga ko vas automatski podsjeti na gomilu ispijenih vinjaka i kiselih voda, dranje na utakmicama, duvanski dim i kladionice - odmah znajte da je to Loki. Grč u njegovom glasu tačno odgovara stanju srpskog fudbala.
2. Nevjerovatna česta upotreba vrlo malog broja epiteta - i to onih old skul. "Agilni", "brzonogi", "legendarni", "popularni".
3. Pretjerivanje i genijalno odusevljavanje stvarima koje su vezane za beton lige - nesto na cemu se Lokiju mora skinuti kapa. S toliko strasti ne pričaju ljudi o sinoćnjem seksu, kako Loki predstavlja Drugu zonsku ligu Srema. Doduše, ima to i dobru stranu, slušajući Lokija, sve je dobro, sve je ok, djeluje antiinflamatorno, Loki nikad nema zamjerke na bilo šta i generalno podiže nivo optimizma.
4. Uvlačenje vlasnicima klubova - crna mrlja Lokijeve briljantne karijere. Pošto se oko klubova i fudbala vrzmaju neki krajnje sumnjivi likovi od kojih Loki (navodno) dobija oko 100 evrića po prilogu ako obiđe njihov klub (plus ovo iz broja 5.) tako Loki hvali neke krimose iz nekakvih sela i to sve pod firmom "Agilna uprava na čelu sa gospodinom Belim/Crnim/Kecom/Živčetom". Od nečeg mora da se živi.
5. Treće poluvreme - Najčešće se povezuje sa utakmicama veterana. Pošto vrlo često vlasnici ili ljudi iz uprave klubova imaju i nekakav restoran, nakon utakmice "stari sportski prijatelji" često odu na "treće poluvreme" kod "gazda Žike, dugogodišnjeg prijatelja kluba". Obično vidimo samo početak krkanluka koji Loki najavi riječima "sledi lepa sportska (?!?) priča iz velelepnog objekta gazde X". Inače, ovo objašnjava zašto je jedan od Lokijevih omiljenih klubova "BigBul" iz Bačinaca, "popularni Bulsi", jer ljudi posjeduju svoje klanice i mesare.
I za kraj, neke od "legendarnih" izjava Lokija:
- agilna uprava je uložila mnogo u sportski centar i prateće objekte stadiona u X (npr. zaboravio sam tačno gdje, neko sremsko selo, uglavnom preko stadiona od publike krave mirno pasu, a ogradu predstavljaju kukuruzi) - Sopotski Krauč, Miloš Manojlović - gospodin BMW Ostoja, novi Kapelo srpskog fudbala - legendarni delegat Milivoje Milijanović - legendarni semenkar Bidžolini - fudbalska legenda Slobodan Plavšić Čkalja - navijač popularnih Žicara, legendarni gospodin Poštar - gospodin Dragan Nedeljković Kec - Borčanelo - sveži mladoženja Ratko Grabić - Gospodin Zoran Moca Mitrović, borčanski Berluskoni - Sportski Centar Jakovelo - Mladi perspektivni sudija, za kog ne bi bilo čudo da ga vidimo uskoro i da sudi Srpsku Ligu - Legenda beogradskog petoparca, Radovan Beli - ima ovde materijala i za treću ligu - Brazilska atmosfera na stadionu
Uvidećete da sledećenavedeni, dobro nam poznati crtani likovi, imaju dosta potencijala da budu okarakterisani kao žitelji jednog dela naše zemlje. No, krenimo:
Pera Ždera:
- Lala, iz Zrenjanina ili njegove malo šire okoline. Ovaj okruglasti gurman koji voli dobro da pojede, je jednom rečju prava ladovina. Jebe mu se za sve živo, a autonomija ga zanima onoliko koliko može da se namaže na hleb - ni malo. Ko će, uostalom, misliti na to pored kobasicijade, pasuljijade, dana vina i piva..
Gargamel:
- beogradaski sredovečni penzioner. Muka ga je naterala na preživljavanje na visokom spratu stare zgrade na Konjarniku, koja već svojim izgledom i starošću podseća na zamak. Devedesetih je oćelavio i zastranio jer firma mu je završila pod stečajem, žena i deca su ga napustili i ima još samo mačku, ne jer je voli već jer uživa da je maltretira. Komšije ga izbegavaju, deca zajebavaju, a on vreme provodi na špijunci, tonući u još veće ludilo. Ponekad se iznenada prodere u hodniku verujući da je čarobnjak i urlajući na aktuelne vlasti koje su mu sve oduzele. Od petnaestog do prvog u mesecu vija mala bića ispod ormana, kreveta i frižidera, kako bi uhvatio nešto čime će se prehraniti.
Čarli Braun:
- Depresivni klinac iz Subotice. Nema reku što ga ubija u pojam, ima psa koji ga ne sluša - što ga dovodi do ludila, a dane provodi u školi i viseći sa drugarima, od kojih je svako počeo da zastranjuje u nekom svom pravcu. Prerano gubi kosu jer ne vidi svoju budućnost u ovom gradu, medju ljudima, priča sam sa sobom kadgod je u prilici i polako zalazi u neku svoju depresivnu krajnost..
Barni Gambl:
- lokalni alkoholičar neutvrdjenog porekla - tvrdi se da je Vrbašanin, završio na ulici kao tehnološki višak karneksa, mada svojataju ga i Niš, Pirot, Šabac, Sremska Mitrovica..Životari od socijale ižicanja po kafanama, često je vidjen ispred prodavnica i dragstora gde drži govore o politici, reprezentaciji, kataklizmama i tome kako mu je glupavi drugar iz klupe oteo posao.
Kenny:
- siromašak, živi i ide u školu u malom šumadijskom mestu. Doselio se sa porodicom iz Pirota koja je došla trbuhom za kruhom, pa ga zbog naglaska većina žitelja ne razume.
Bole (generalova radnja):
- Apatinac, ljudina. Voli pojesti i popiti, tišti ga nepravda, i karakteriše ga blaga i vedra narav iako deluje kao rmpalija - ubica. Konstitucija navodi na zaključak da su mu se dede u Apatin doselile iz Like.
Djole Proleće:
- blago orijentisani četnik iz Čačka, nekada udarnički radnik koji je crnčio po radnim akcijama, sada je gradjevinski fizikalac koji zagovara povratak kralja i teoriju da ova zima proći mora.
Klinci iz "Negde daleko u zemlji snova":
- siromašna deca sa Kosmeta, na koju je vlada Srbije odavno zaboravila. Ne nadaju se više ničijoj pomoći. Žive sa samohranom majkom, a otac im je nestao"99. Jedina radost im je prolazak pored albanske poslastičarnice, gde im starina Bekim ponekad da kuglu sladoleda od čokolade u kornetu.
Onaj svirac iz Asteriksa i Obeliksa:
- šiljokuran, nakrivo samonabedjen da je izvanredan muzički talennat i da će završiti u grand produkciji kako bi ostvario svoj san. Na svadbama i slavljima gde ga plaćaju da nastupi ga popnu na drvo i vežu mu usta kako ne bi kvario dalji ugodjaj.
Ptica trkačica:
- stanovnik iriškog venca, koji obučen u šareni triko beži ispred kola, autobusa i kamiona. Pitanje je kada će ga kamiondžija Pera iz kompanije Kojot&co pregaziti dok kao muva bez glave strmoglavo krivuda niz venac.
Pustiti na Turskoj Nacionalnoj Televiziji serije Siniše Pavića.
Mali Mustafa - Mama, prebaci ovo govno, hoću da gledam derbi! Mama - Da ćutiš! Evo sad će kraj, samo da Riska napravi našu kafu i... Eto šta si uradio, izgubili su Simu i Neca će opet da plače! Daj tu cigaru i beži napolje, sad će repriza Porodičnog blaga! Mali Mustafa - (Trebali smo ih pobiti sve dok smo mogli...)
U pesku ispred obdanista igrali se Stjepan, Milorad, Primoz, Momir, Kenan i Trajce.Posto ih je vaspitac stavio zajedno da se igraju, posle velike svadje u kojoj je ucestvovalo citavo igraliste, deca su bila dobra i igrala se zajedno, mada su se ponekad malo raspravljali. Primoz bi obicno stajao po strani, ne mesajuci se puno u igre, bio je lepo vaspitano dete,lepo odeveno i nije puno pricao. Trajceta su zadirkivali kao i Kenana da je glup, a nije lepo zadirkivati drugu decu,mada je Trajce uvek bio plasljiv i cutao je,dok se Kenan jako ljutio i zadirkivao sve ostale zauzvrat. Deca su ga volela svejedno. Momir se uglavnom izlezavao, dok su Milorad i Stjepan gradili zajedno figure u pesku, kopali kanale, pravili puteve izmedju svojih delova igralista. I sve je bilo super,dok jednoga dana deca nisu cula da je vaspitac smenjen i da se ne zna ko ce ga zameniti.
Tada je doslo do problema...deca su pocela da se otimaju oko lopatica i kofica koje su do tada bile zajednicke, da brazdaju pesak i tvrde da je sve to njihovo ponaosob. Primoz je krisom piskio u pesak druge dece i pobegao na svoju stranu, ogradivsi se malim jarkom, lopacom koja mu je preostala. Trajce se uplasio svega, i dalje je cutao i drhtao, ne znajuci sta da radi, te su ga kasnije, dok nije primecivao, otela deca cudnog izgleda i govora,koja su i ranije bila pored peska, iako niko do tada nije na njih obracao paznju. Momir je shvatio da i dalje treba da radi ono isto sto je radio do tada, tj nista, i resio da ce se drzati Milorada, barem dok ovom bude dobro islo u skupljanju igracaka za sebe.
Milorad, Stjepan i Kenan su se jako posvadjali. Gadjali su se peskom, prvo svako protiv svakoga, kasnije Keno i Stipe protiv Milorada, a sve oko Kenanovog dela peska gde se on uglavnom igrao, mada novim vaspitacima nije bilo potpuno jasno zasto. Deca su vikala,plakala, gadjala se igrackama, stipala, udarala, tuzakala semedjusobno, a svadja je odjekivala duz celog dvorista obdanista.
Novi vaspitaci su se pojavili, izvukli deci usi, neke kaznili, druge manje, sto je kod dece izazvalo nezadovoljstvo, posebno posle odluke vaspitaca da podele pesak i da svako ostane u svom delu. Momir je kasnije odustao od druzenja sa Miloradom, gradivsi svoje kule u pesku, koje su i Stjepan i Keno gradili kao blesavi,jer su im novi vaaspitaci doneli nove, moderne kofice i lopatice na poklon.
Danas su deca zajedno i dalje u istom pesku, neki se slazu, neki ne,ponekad se opet posvadjaju, ali najvise pricaju o tome sto su naculi: naime, novi vaspitaci su resili da primene ista pravila na clokupno igraliste obdanista, sto ce znaciti da ce ponovo jednom svi biti zajedno i sve deliti. Primoza su vec pustili na klackalice i tobogan...
Omiljena pisana forma propalih desničara. Ime dobila po činjenici da se principijelno zalaže protiv fora (a-forizam). Najčešće nastaje u kafanama poput Lude kuće. Jedan je od početnih simptoma demencije.
- Bolje je da karaš Severinu, nego da živiš u Karaš-Severinu.
- Zapisi mnogih eminentnih aforističara često počinju sa “Bolje...” Gde bismo stigli kada bi nam tako bilo i u državi?
- Bolje da nam deca jedu hleb mešen kod PRIVATNIKA, nego da se PRIVATAVAJU pred kamerama mobilnih telefona.
- Za neke kažu da prave dobre “fore”. Oni koji imaju nešto protiv fora, radije pišu - aforizme.
- Kažu da onaj ko ne plati na mostu, plati na ćupriji. Znači li to onda i da onaj ko ne plati u dvorištu - plati u avliji?
Iliti drkanje kurca,ali od strane žena. Stvar s kojom najčešće preteruju devojke koje u toj fazi veze ili uopšte ne žele da rade bloudžab, odnosno pušenje kare.
Preteranim hendžabovanjem devojke uglavnom pokušavaju da se iskupe za to što nemaju želju ili hrabrosti da stave stvar kojom vi pišate u stvar s kojom one jedu.
A preterani ručni rad žene muškarcu je jednak vašem pokušaju da animirate amalgam Velimira Ilića i Milutina Mrkonjića masnim vicevima i ispijanjem radže iz bidona.Oni su to počeli raditi mnogo ranije od vas i dan danas se zanimaju tom rabotom mnogo češće od vas.
Student koji ide na predavanja da bi slušao muziku i gledao okolo, ali sama pomisao na to da je na predavanjima ima placebo efekat da ustvari više zna.
Ako pogledamo kakvi su danas tekstovi narodnjaka, ne smemo ni pomisliti kako će izgledati tekstovi za desetak godina. Verovatno više neće biti cenzure pa ćemo slušati svakakve prostote.
"Jebi me analno u šupak, liži me oralno ustima, udari me kurcom nežno po glavi".
Tada će se svi žaliti na izražavanje u pesmama. "Kako mogu to puštati? To deca slušaju. Sutra će mi dete u pismenoj napisati kurcom umesto kurcem, dobit će jedinicu!"
