Poželiš ponekad da se odmakneš i ugledaš svoj odraz u tuđim očima.
Poželiš da čuješ svoj glas koji se odbija od tuđeg uha.
Poželiš da osetiš svoj dah na tuđim usnama.
Poželiš da navlaženim kažiprstom pokupiš užareni pepeo kojim si pecnuo jagodice tuđih obraza.

Već godinama ti svaki dan započinje i završava kratkim mislima na tuđi osmeh, traje nekoliko trenutaka, bljesne kao želja izlečenog za jednim dimom, pa iščezne.
Radiš, dišeš, pevaš, žvaćeš, piješ, pričaš, ljubiš, hodaš.
Onda jednog dana, onako neočekivano, iz automobila parkiranog na semaforu čuješ *Iz kolotečine istupiću hrabro, uspavane dne probudiću tajnom*, pa okreneš taj broj i kao da nastavljaš tamo gde ste stali, a ne pamtiš kad je to bilo, kažeš:

Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.

U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.

Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.

Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.

Кроз замагљен прозор куће на ободу града пада зрак удаљеног зубатог октобарског сунца, а споља се чује кукурикање пијетла. Протежем се к'о мачор устајући из кревета, гледам на сат, пола 7. Аууу, има ђед душу да ми поједе што сам се опет успавао на овако значајан дан. Ужурбано се умивам и облачим, па трк у љетњу кућу, да се јавим на рапорт глави породице.

На ногама су сви већ одавно. Пожелим им свима добро јутро, одговоре сви, једино ђед као љут на мене што нисам раније устао. Видим смијуљи се, добро је расположен. Како и не би, кад му је пуна кућа. Отац на свом мјесту, сједи на столици тик уз телевизор и срче прву јутарњу кафу. Мајка припрема доручак, баба се мува око ње, лафо јој помаже. Прије бих ја рекао да то навика, цијелог живота је то рмбачило да се колико толико нормално живи. Ђед сједи покрај препородовог шпорета на троношцу и извијајућ' сиједе обрве опрезно густира варенику коју му је баба скувала. То је њему стандардан ритуал свако јутро. На њему стари гуњ преко сивог џемпера, дебеле сомотне панталоне и вунене чарапе. Утоплио се матори, зна да ваља цијели дан провести напољу данас. А препород само цакће, милина га слушати, а и та топлина која избија из њега укомбинована са овом сликом чини да ти срце игра од милине. Баба приђе рерни, отвори је, а у плавом округлом плеху се злаћастим сјајем засија кора врелог домаћег хљеба. У собу упадају тетка, тетак и рођак, румени у образима од благог познооктобарског мраза. Сједају и они да попију кафу, отац и тетак, илити баџе како воле да зову један другог, причају нешто о полици, тетка се прикључује у кухињи, а рођак и ја с' ђедом већ планирам лагано шта нам је чинити.

Након што ђед доврши варенику, скочи наноге и упитавши да ли су сви попили кафу, на шта сви климнуше главом потврдно, издаде наредбу: "Ајмо, ђецо, да се иде за послом!". По договору, рођак и ја износимо казан из магазе и носимо на дрњак у плацу иза куће. Монтира се скаламерија, ђед слаже отучке на новине, па преко тога грабово грање, само још да се запали ватра. Тетка замазује лулу на мјесту гдје улази у казан смјешом од кукурузног брашна и мекиња да не би пуштало на саставу. Лула... Сваки пут кад је видим несвјесно прстима пређем преко малог ожиљка изнад лијеве обрве. Имао сам 14 година кад сам се јурио са рођаком око казана, нешто смо се задиркивали, дјечија посла. Опомињ'о нас ђед да престанемо, ал' не можеш са враговима. Ја, онако, бјежећ' окренем се да видим да ме овај не дохвати, окренем главу назад, и гру! Умал' нисам преврнуо читаву ону скаламерију. На лули је остало мало удубљење, ипак је од бакра справљена. Није толико бољела та опекотина колико очев шамар тад. Чини ми се још ми образ бриди...

Отац и тетак петљају око хладњака и цријева којима доводе воду, а рођак и ја износимо бурад са комином из шупе да буде при руци. Све је спремно, ђед пали ватру, сипа се комина у казан, а ја стојим поред казана и полако окрећем ручицу којом се мијеша комина да не загори унутра. Мајка и тетка постављају доручак под старим, огољеним орахом. Домаћи сир, кајмак, ситно исјечена пршута и кобасица, плећка од пантелинског прасета и тек испечено пиле, дивљаче. Ту је и чутура са ракијом мало прије наточеном из дудовог бурета у магази. И да, умало да заборавим онај хљеб са почетка приче. Сједамо сви за софру, сем мајке и тетке које су узеле да воде рачуна о ватри у окретању ручице, правдају се јеле су оне већ. Ђед за столом узима чашицу са ракијом и здрави у име срећног посла и окупљене породице око стола. Кез не скида са лица од како је устао јутрос, чини ми се. Нека пријатна језа ме тјера да се стресем, ни сам не знам зашто, ваљда ми некако мило што смо сви ту.

Готов је доручак, враћамо се сви на задатке. Рођак и ја обигравамо око казана, отац и тетак се петљају да они преузму посао. Ђед сједи на пању, прекрштених ногу, држи у руци чашицу са ракијом и лагано густира. Виче зетовима да сједну са њим, да пусте нас младе да се учимо, како ћемо пећи кад њих не буде. Видим, заиграло старцу црно око, само што не ороси од среће. Почиње ђед причу како се то некад, у његово вријеме пекло, како су они као дјеца се шуњали око казана да пробају шта се то ту прави, па послије тога трчали да се напију воде. А онда на ред долази прича како је пекао ракију са комшијом током рата док су отац и тетак били на ратишту. Каже ту сам се ја врзмао око њих, трчкарао за неким мачком ког смо имали тад. И каже, испадне мени цуцла доле, а он узме и спере је ракијом и да мени поново у уста. Каже да сам се тад толико смијао као беба да је то било невјероватно. Баба га грдила тад шта то ради, да л' је нормалан... Опет се и сад баба укључи у причу, лафо се буни, ал видим и њој мила помисао на све то. Ту причу слушам сваке боговјетне године, али ми никад не досади. Чак ми је драго да гледам ђеда како је у заносу прича изнова и изнова.

Док ђед прича, из хладњака потече полако да цури топли млаз ракије који се преко газе слива у лонац испод. Пуштамо мало да отекне онај етанол са почетка, а онда отац узима да градира. Наравно,прије тога смо сви дали своју субјективну оцјену јачине окрепивши се захваћеним узорком вреле ракије испод казана. И како то обично бива, искуство побјеђује. Ђед почиње да се дува, пун себе, што је успио да нас побиједи нас млађе. Брзо га прође та сласт, видим, замислио се нешто на клади, скупио се к'о дијете. Питам га шта му је, а он ми одговара: "Ко зна, можда ми је ово, Станко мој, посљедњи пут да печем ракију, него, де ти, благо ђеди, запјевај ону моју". Мени се стегло грло, једва некако проломих: "Ајде, не причај глупости, видиш да ти се још ниједан од унука није оженио. Ако се ја добро сјећам, обећао си и коло да ћеш играти!" Насмјеши се најзад и рече: "Мани ме, него дедер запјевај!". Није било врдања, па започнем: "Чича пече ра-акију", а остали сви прихватише углас, ори се авлија. Разгалило се ђеду срце, сваког комшију са плота свраћа да пробају ракију, сав кипи од поноса. Свима пуно срце.

И тако, казан по казан, до касно увече, пекло се, пило и пјевало. Тај дан је на ободу Бијељине чича пек'о ракију.

Vreme u kojem do izražaja dođu redovne budale.

Ljudi koji imaju težak život. Imaju tonu iskustva, koje ih je nateralo da budu obazrivi. Žive socijalno i nestabilno, zavise od mnogih faktora. Poseduju izuzetnu količinu upakovanog straha, ponekad sasvim neopravdanog. To su osobe koje će se pre nasmejati nego one koje je život mazio, koje su site, ali taj smeh neće biti od srca. Taj smeh će skrivati sivilo, prekrivati tugu. Neće dati vihoru zla da odvuče i preostalu snagu kojom te osobe raspolažu. A te snage je malo.

Gledaju da nikoga ne uvrede, da se ne mešaju u tuđe živote. I svoj im je veoma komplikovan i nimalo lak. Predstavlja nerešivu enigmu. Ne nameću se, zatvorene su u sebe, izjedaju se iznutra. Ne žele nikome da govore svoju muku. Niko i ne zna šta ih muči. Mada se mogu prepoznati na prvi pogled kao osobe koje imaju određene nedostatke za sreću, niko ih neće gledati sa razumevanjem, neće nuditi pomoć. Sklanjaće se od njih kao od neke bolesti. Želeće da ih što pre prođu, preskoče, da ne stupe u kontakt s njima.

Mnogo brige obuzima takve ljude, ali se ipak oni zadovolje i najmanjim stvarčicama. Nisu halapljive, štaviše, sasvim malo im treba za sreću. Ali to *malo*, nikada ne dobiju. Brižljivo čuvaju ono što imaju, ne želeći da izgube ni delić onoga što poseduju. A poseduju veoma malo. Zbog toga su i obazrivi.

Kupuju crni hleb, gledaju po radnjama gde je šećer najjeftiniji, preračunavajući se koliko im je ostalo, ne bi li deci kupili bar litru mleka. Uvek jedu posle dece, i to ono što ostane. Nekada su bili zadovoljni svojim životom, a danas se sa velikom dozom sete sećaju tih dana, kada su umesto sebi pomagali drugima. Kada su imali mnogo više nego danas. Kada su bili srećni.

Danas, krišom kupe novčić na ulici, zgazeći ga i gledajući da ih niko ne vidi. Pre se tako odlučuju da skrpe za život, nego tražeći milostinju od drugih.
Ljudi koji rado pomognu, bar koliko je u njihovoj moći.

Превише си тром. Живот ти је монотон. Желиш промене?
Окрени педалу на животном бајсу мало јаче. **Заверглај**. Ако си се заглавио у блату, биће мало шлајфа, јелте, али опет је решење **верглање**, само мало напорније, али увек се исплати.
Само маторе дртине имају право да возе тај бајс полако, јер, њима је још мало крај трке, кочнице су им закржљале, па да би лакше закочили мало и успоре. Али где си ти? Ниси ни до пола дошао, *тур де лајф* није тако кратак, нити једноставан. Много још рупа и узвишења мораш да прођеш, али запамти, мили мој, после сваког узвишења иде једна низбрдица, где можеш да одмориш ноге. Зар не?
Што кажу наши стари ''*преко прече наоколо ближе*'', зато, не тражи пречице, пичи поштено па докле догураш. А до краја ћеш стићи сигурно. Веруј ми.

Ја сам све то прошао, и знам да ти је тешко што ме више нема. Урадио сам све што сам могао, и кога год будеш питао за мене, сви ће ти рећи да је твој стари био људина. А зато што знам как'и смо ми, ленчуге у крви, треба нам јак мотив да би нешто почели, зато ти, сине мој кажем...

Јес да се каже да не треба веровати некоме ко мрзи таксисте и конобаре, ал није баш да ове друге прати репутација да су поштени.

Дал ће да ти закине 0.01 кад ти сипа водку и да убаци лимун и лед да не приметиш, дал ће пијаном да ти убаци још пет пива на рачун, да ону ручицу за еспресо окреће мање да не активира бројач, дал ће да те заврне за кусур и уз све то још да очекује бакшиш... Нешто мора, јебеш га, тако је слађе. А и правила професије тако налажу, ко је сад он да иде мимо свих?!

Као што у животу иначе бива, професија изазива и професионалну деформацију, која те прати где год да кренеш. Хтео - не хтео, ако си једном био конобар, остајеш конобар за цео живот, макар у очима других.

Petao zakukurika i diže se sen noći, nežno kao ručica detinja, sav živi svet ispusti deo svojeg života i od toga nasta magla i rosa. Još jedan dan bliže kraju. Plašt noći poprimi oblik i gustim velom pruži poslednji otpor Suncu. Opet se začu petao...

Kamen dotače srp i čelik popusti, sitna prašina diže se u haotičnom plesu sa svetlošću koja se u snopovima probijala kroz zavesu. Varnica, jedna, dve, kamen popusti i ples se nastavi. Hrapavi prsti mahnuše i dodaše tempo, kovitlac prašine i svetlosti, božanske lepote.

Oštar srp položi na tronožac i zemljanim podom nastavi za mirisom slanine, jaja i mladog luka. U prostoriju je ušao sa veselim osmehom, uvek ga je imao dok slanina cvrči u tiganju. Lagano spusti usne na njen vrat a ona se naježila još dok su brkovi žarili teme. Dve tri reči pa kikot. Na prašnjavom kredencu stajao je satljik rakije, nije imao prašinu. Kad ga snažna ruka sa tragovima borbe kamena i čelika dohvati on propeva, propeva penušavim zlatnim vencem. Tup udarac stakla o drvo. Poteče nektar i stakleni predmet ožive pa polete u zagrljaj svome tvorcu i napoji ga rakijom.

Kad se treći put petao oglasi srp zaseče snop zlatnog žita. U talasima je klasje padalo u naručje, željno zagrljaja znojavih ruku. Dva puta zaklikta orao i nastavi da kruži oko Sunca u zenitu. Sparina i žega nastadoše a sve krupnije kapi znoja natapaše plodnu zemlju. Prvi lahor probi kroz mokru košulju i srp se umiri, pogled potraži paperjaste oblake na horizontu pa živac iznad oko zaigra. Dok se srp usijavao, hladan vetar odnese misao o odmoru. Mišići su se grčili a šajkača cedila od znoja, a zatim se mali hlad kruške proširi i uhvati celu udolinu. Noć je uzela a dan će vratiti...

Poslednji otkos pade uz prasak groma, zemlja se zatrese i nebu bi žao pa zaplaka. Nebom se prolomi svetlica i zvuk biča proguta još jedan udar groma. Dva rogata vola napeše jaram i jednogodišnji trud poče da se kotrlja ka ambaru.

Mačak ispod strehe uplašeno je gledao domaćina kako trči preko dvorišta. Bele kuglice su skakutale po utabanoj travi, njegove žive oči ispratile su svaku, srećno pogladi brk kad shvati da je na suvom i sigurnom.

Plamen sveće ožive senke, miris tamjana probudi glad. Obla senka donese krčag vina i nasu u pehar i masni umorni prsti podigoše pehar:
- *U mlinu se nadomiljalo, u naćvama nakuvavalo, u peći nadopecalo i svima nadotecalo! Gde ove godine, tu i dogodine!*
- *Grehota je raditi o hrani a biti gladan.* - Mrve hleba posuše pod i poče obed...

Oštar miris duvana ispuni prostoriju, munja raspara crno nebo, sveća dva puta zaigra i čovek se glasno nasmeja.

Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.

Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.

Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.

Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.

Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.

Не синко, није ти то исто као сиромаштво. Сиромаштво је само финансијско стање које може бити проузроковано разним факторима на које човјек не може утицати. Чист дефицит новца, без кога у данашње вријеме не можеш. Нешто из чега се можеш извући радом, упорним трудом и јаком вољом. Не мораш се никада потпуно извући али битно је да се бориш, и свеједно ћеш га побиједити.

Биједа, то ти је нешто друго. То ти је оно хронично одсуство духа, полетности и менталне снаге које обузима човјека. То ти је порок, баш као и ова ракија. Једном када ти се увуче у кости и потекне крвотоком, готово га је немоће избацити. Паразит који се храни твојом енергијом и твојом душом, болно је унакажава. Знам, људи га мјешају са сиромаштвом јер најчешће долазе под руку, па те заједно, онако неимуног схрвају и униште.

На биједу се једноставно навикнеш. Предаш се ништавилу око себе, допустиш животу да се игра рингишпила са тобом, никада не улазећи у отворену борбу са својим демонима. Повучеш се без отпора, кривиш зле људе и гору судбини, кривиш живот. Тада те обхрва и сиромаштво, туга, несрећа.Тако синко, само уништиш најфиније дјелове себе, претвориш се у оног вјечитог незадовољника кога си до скора презирао. Дође старост, а ти јаднији него икад, са вагоном неиспуњених снова. Наравно да онда сви желе да се врате у прошлост, да живот скрену другим током. Али мало морген, онда то није живот већ научна фантастика...

Зато синко, устани сада и полети у живот, бори се до последње капи дамра и не дозволи да те обузме биједа. Никада не устукни ни пред чим, обухвати живот објема рукама и научи да побјеђујеш сам себе...

Bavljenje ikakvom delatnošću iz strogo ličnih pobuda, iz strasti i ljubavi prema istoj. Hobi. Volonterstvo u sopstvenom interesu.

Amaterstvo je jedini način uživanja zarad uživanja. Profesionalizam ima za cilj pobedu, nagradu, zaradu. Put do cilja je manje - više nebitan, i osećaj počne da se gubi. Sportisti više ne igraju za publiku već za ugovor, glumci su postali samo lepa lica, muzičari ne improvizuju... što je samo omogućilo ljudskim mediokritetima da osete spuštene standarde i svojim nekvalitetom od svega naprave šou. A šou je biznis. A u biznisu se radi o parama. A pare kvare.

Hedonizam je često pogrešno protumačen kao lenčarenje. Lenji ljudi su oni koji ne vole život i izvaljeni na leđa sa nadbulim trbusima čekaju sudnji dan. Hedonizam je ugađanje sebi...čitanjem poezije baš u trenutku kad ti se čita poezija, spremanjem lazanje za porodicu samo iz želje za spremanjem nečeg lepog i ukusnog za svoje drage, termin malog fudbala sa ekipom iz kraja onda kad poželiš da podmažeš po malo ust(r)ajalu levicu ili da provozaš nekoga 'biciklom'. Profesionalizam je moranje, amaterstvo je hedonizam.

Ja radije odem na stadion da gledam utakmicu drugoligaša koji je ubacio omladince u prvi sastav, nego večiti derbi prepun ljudi koji su prestali da uživaju i jedva čekaju da odu vani. Radije gledam klasike ili filmove nezavisne produkcije nego ostvarenja gde specijalni efekti prevazilaze glumu... Suvi kvalitet nije dovoljan kada nestane strast i lepota izvođenja za svoju dušu.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Основа сваког српског оброка. Сув леба. Полубели. Шупљикав. Лебац ражени. Погача. Црни. Лепиња. Врућ. Намазан. Сомун. Векна. Од јуче. Препечен. За попару. Буђав. Свињама.
За леба данас мора да има, а за слеба ћемо се већ снаћи.

Током писања историје на својим животним страницама, како златним, тако и неким другим словима, не гине ти сусрет са свим и свачим, од светице до курве, игле и локомотиве, просјака и буржуја, апенца и нове јамахе, пеглице и неког снажнијег Немца, друга и олоша, врхунског пичића и оне уз коју не би ни бицикло наслонио. Но, ту су и пријатељи, међу којима ће се издвојити они које ваља чувати,јер су то ретки пријатељи који се не плаћају и који не очекују стално нешто за узврат, што би матори рекли малобројни пријатељи којих можеш имати тек толико да их набројиш на прсте једне руке, ако ти фале три до четири прста.

Бити џентлмен значи бити истински мушкарац, бити Прави Џентлмен, доћи до одређеног нивоа понашања и живљења који подразумева интегритет и заслужено поштовање. Нешто чему би сваки примерак мужјака који је престао да сиса палац и отарасио се едиповских жеља да сиса кеву требало да тежи.

Посебно код нас на Балкану. А још посебније због постојања руралног мита о Балканцу као мачо Тарзану, јебачу и "фрајеру", који иначе не постоји. Ако игде има мање мачо мушкараца онда је то у нашим крајевима, стога балканци као стереотип уопште и не постоје. Фејк искарикирани шовинизам са примесама пичкопаћеништва се не рачуна у мачизам.

Џентлмен није господин, господин може да буде свако ко искешира довољно за Хуго Бос одело или је спреман да прода бубрег не би ли му италијан фегетлија по мери сашио сако и упарио кравату са гаћама. Да су господа џентлмени, имали би пуну скупштину истих, али нажалост ако би смо скупштину називали по томе ко у њој обитава, могли би комотно да је зовемо и штала.

Прави џентлмен мора да буде оличење равнотеже у свему. Да балансира на десној нози док левом шутира кретена у дупе, у једној руци да има књигу док другом показује средњи прст систему, једним оком да гледа напред а другим да мерка конобарицу. Мора да буде свестрана особа, способна за све али не и спремна на све. То разликује дилеју која покушава да пробије главом зид од џентлмена који заобиђе зид, узме пнеуматски чекић, сруши га а онда се врати и прегази преко њега. Џентлмен у животу ради оно што воли али тиме не угрожава друге, не смета и не смара о томе. Веома је важно не бити смарач, не досађивати својим ставовима када нико није питао за њих, не дробити увек о истим темама и не силити са духовитошћу. То је одлика Правог и ту се добро оцртава она равнотежа што сам је споменуо. Бити наметљив када треба али не стално, имати смисла за офанзиву и дефанзиву, тактичност је џентлменска врлина.

Још пар ствари морам да споменен у вези џентлменовања, једна је веома важна, а то су жене. Истински Прави поштује жене, ту се разликује од Балканца који је и даље заљубљен у своју маму јер она зна да ујутру воли прженице са бабиним џемом и кафу са једном и по кашичицом шећера и најрадије би се оженио мамом или женом која је подобро емулира. Дакле, поштовање према женама је основа односа са њима. И да се не схвати погрешно, да нагласим, поштовање а не лизање дупета ради добијања приступа међуножју супротног пола.
Да би неко био Прави Џентлмен, мора, нажалост тако је, да има само једну жену. Зашто? То је једноставно питање са компликованим одговором. Да би се разликовао од остатка мушке популације и да би остао концентрисан на важне ствари не сме да ландара к'о муда за вепром. Од тога боли глава, није хигијенски а нема ни смисла. Концентрација је важна јер се тако фокус преноси на друге важне ствари у животу, а то жена може да постигне са Правим. А и супер су жене, понекада дају смисла бесмислу, понекада одузимају смисао свему али зато увек, увек пријају.

И задња ствар у ионако предугачкој беседи је поштовање. Поштовање не као усађен рефлекс учтивости који бесмислено подсећа на некадашње идеале и обрасце понашања већ поштовање као одраз здравог разума и културе. Да дам један баналан пример: Уђеш у ГСП, седнеш, до тебе два старца дрве о томе како је омладина искварена, дрогира се и генерално курцу не вреди, онда те један од њих погледа "устај коњу, ја сам четресшесте био на радној акцији" погледом. Е сада, таквој багри не треба устати да му живот овиси о томе, није лепо бити фин према дебилима који те без упознавања окарактеришу лоше, бесмислено је и нимало логично. По мени, не би било културно устати таквом човеку јер реакција на некултуру треба да буде сам још већа некултура, бахатост а ни физичко насиље не би било на одмет. Што опет доводи до једног обрасца којим би џентлмен требало да се води. Ко тебе каменом ти њега никако хлебом него пиштољом или бомбом. Не око за око него глава за једну длаку са дупета. И по мени, то је скроз исправно и поштено. А треба да функционише и у другом правцу, ко теби џак ораха, ти њему два џака ораха догодине када твој орах роди. Џентлмен је бољи према онима који су добри према њему и гори према онима који су лоши према њему.

Толико.

Menjati boju lica. Obično usled nekog šoka ili blama. Osnovne su crvena, žuta, siva, a ekstremnije situacije izazivaju pojavu ljubičaste i zelene.

Pomozi neprijatelju u ratu, ljudski je.

Zemlja u kojoj na hiljadu zašto uvek imaš odgovor: zato što je ovo Srbija.

Уређај сделан в СССР-а који има две намене. Мирнодопску и ратну.

Човек који је ишао до краја света... Чак и даље - до Киргизије... Дао је терминима ''непознато'' и ''неистражено'' потпуно ново значење... Обишао је места, толико далека и неприступачна, на далеком Истоку, Северу, и код нас, да их је досад скоро нико никад није обилазио... И успешно нам приказао начин живота људи у најсуровијим деловима планете... И то стављајући се у њихову кожу, објективно, отворено и са ентузијазмом, без драме, лажног пиздења, слинављења и патетичних, сажаљивих кукумавчења над њиховом судбином,( тако својственим британским новинарима и путописцима на које смо навикли)... Ако ништа друго, бар нам је показао да дивље животиње не живе само у Африци, и да нетакнута, дивља природа није искључиво само на Аљасци и у Канади као што нам то поручује ВВС, већ да је овај свет много дужи и шири, много суровији и дивнији, много узбудљивији и разноврснији... Како би смо ми иначе могли да видимо и доживимо све оне непиступачне и сурове пределе централне Азије или залеђене тундре Скандинавије и Сибира да нам није било Јове?.....