Чудни привлачни комшија четрдесетих година, вечито у црном, ћутљив и замишљен. Спознао је сву мудрост овога света и сада се држи по страни. Интелектуалац, филозоф и писац.

Живи сам, са великим црним мачком и ретко излази из стана или комуницира са људима, осим да размени покоју ироничну опаску и да купи храну за мачке. Суседи зазиру од њега и његове изолованости, а сујеверне бабе му приписују бављење црном магијом и крсте се кад прође, након што му се сладуњаво јаве.

И деца мисле да је вештац; често му гађају прозоре стаклом или чикају једно друго да му звоне на врата. Из његовог стана допиру звуци хеви-метал балада и Бахових мрачних композиција.

Једина особа са којом га виђају је његов сувоњави најбољи пријатељ са карираним качкетом на глави. Зато нагађачи пуни предрасуда мисле да је професор Воланд педер и да се због хомосексуалних склоности још није оженио.

Стан професора Воланда је мрачан. Он дању спава, дневне море му притишћу груди, а ноћу седи за столом и неуспело пише, загледан у месец и у беле раде на столу, док пије маргарита коктел. Ујутро, овај некадашњи мајстор цепа странице и баца их у смеће, незадовољан.

Са професором Воландом може се доживети страсна авантура јер је изванредан љубавник. Али, ако он девојку дубље заинтригира, изгубљена је.

Јер срце професора Воланда вечно припада његовој средњошколској љубави која се удала за имућног дебељка и родила му прелепу дечицу. И никакве чаролије, чини и клетве које немоћно мрмља раном зором неће то изменити.

Једног дана, та усамљена душа ће напустити овај свет који му је постао тесан, руку под руку са најбољим пријатељем, а око ногу ће им се мотати велики црни мачак, и уздићи се ка месецу и звездама... Ка некој другој галаксији где се можда почиње изнова.

Dezen kafanske mušeme.

Jedini muškarac koji je dobio ciklus.

Družina iz Cvijećare na 6. aveniji, kojom rukovodi metuzalem u kolicima poznat samo kao Broj Jedan, udarnu pesnicu joj čine dobroćudni Alan Ford i nadrkani Bob Rock, za logistiku su zaduženi Sir Oliver i Grunf, a za back office debeli Šef i usahli Jeremija. Svoj kultni status – a Alan Ford je zaista kult i mogu da mi se napasu čmarne travuljine PR punoglavci što lepe ovaj pridev na sve živo od jebenih Guano Ejpsa u Areni do nikad-jebene Trejsi Ševalije na sajmu knjiga – čitav strip ima da zahvali pre svega masonski prefrigano osmišljenim glavnim likovima koji savršeno otelotvoravaju nacionalne stereotipe. Ko najubervic svih vremena.

Lampaš je naziv za uredjaje čiji su glavni delovi elektronske cevi, u narodu poznate kao lampe. Ovi uredjaji su obavezno teški, veliki i treba im neko vreme da se zagreju i počnu da rade. Lampaši (osim gitarskih pojačala) se ne proizvode već ko zna koliko godina, ali se neki izrazi vezani za njih još uvek koriste.

1) Lampašem se naziva čovek koji sporo kapira pa mora da se sačeka da mu se lampe u glavi zagreju da bi mu mozak proradio.

2) U vreme kad su počeli da se pojavljuju mobilni telefoni lakši od pola kila stariji modeli su se iz zezanja nazivali lampašima.

3) Reč "lampaš" se koristi da se opiše kompjuter, smartphone, netbook ili slično sokoćalo koje radi sporije nego što treba.

Sanjao sam sinoć divan san ("I had a dream" Martin Luter King) - ulazim u Maksi i vidim rafove na kojima stoji plazma keks, pored njega afganistanski shit, bebi hrana u bočici, LSD u kapima, mleko u prahu, heroin u prahu, andoli, pored njih trodoni... i svi ljudi idu sa svojim korpama i uzimaju ono što žele i niko nikoga ne gleda sa prezirom i osuđivanjem. Na razglasu svira Pink Floyd, ja dolazim na kasu gde mi prelepa devojka u uniformi sa psihodeličnim motivima izdaje račun na neku beznačajnu sumu. Odlazim na Trg Republike sa svojom kesom punom raznih droga, policajac me doziva rečima: "gospodine, gospodine, oprostite, ispao vam je džoint". Ja mu se zahvaljujem i bratski ga delim sa njim. Opraštamo se i ja mu dajem nekoliko halucinogenih pečurki iz porodice psilocibe za uspomenu. On mene pozdravlja u stavu mirno dodirujući obod svoje šapke. Nasmejana deca igraju oko mene dok sunce sija iako je oblačan dan i kiša lije kao iz kabla.

Osoba koja beži od fotoaparata pod izgovorom da je ne-fotogenična.

Najviši čin u srpskoj vojsci.

Veoma uravnotežena ličnost.
Možda sporo misli, ali zato brzo donosi zaključke.

Opaska koja se upućuje devojci koja za sebe smatra da je prelepa, a ustvari je gabor.

Kaže se devojci koja rukuje kopljem kao legendarni Čeh.

Finalni proizvod dugotrajnog procesa inplementacije vlastitih snova u podsvest sopstvene dece. Poslednji pokušaj posrnule ambicije da stigne gde joj nikada ni nije bilo mesto.

Voz za prošlost. Poslednji peron.

Potomak u staklenom zvonu, zaštićen kao himen ćerke jedinice šefa turske narko-mafije. Uposlen k'o mladi Kurdi na bauštleli nadomak Menhengladbaha. Nema prostora za zajebanciju.

Biće od tebe sine nešto -pijani ćale kad ti kaže. Učićeš jezike koji te ne zanimaju, sviraćeš instrumente za koje nisi talentovan, bavićeš se sportom iako imaš dve leve i što je najvažnije -završićeš škole iako si glup k'o kurac. Na silu, ako nikako drugačije. Destilovaće tebi ćale krv, neće biti štrokava k'o moja.

Problemi nastaju kada proces destilacije ne ide željenim tokom. Potomak prsne k'o rumunski kurton i otera sve u pizdu materinu. Počne da glođe čaše po kafanama i gasi cigare pevaljkama o sise, da se bode prekrštenom pajom i umače palamar u podgrejan pinđur dok zamišlja brata Marije Šerifović. Noćima.

Jebiga krv nije voda, -teže se destiluje. Šta'š?!

Последња понуда, која би такође била одбијена, уколико јој претходи неки морални чин који нема цену. Популарно 80-их година.

Dok kod ostalih u ratu puca kalašnjikov, kod njega puca kurac.

Frizbi za usamljene i asocijalne.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Kroasan koji ti prodaju u pekari kad se mrtav pijan vraćaš iz grada, a koji je podgrevan iznova prethodnih 7 dana u nadi pekara da će ga nekom prodati.

To je onaj osećaj kada pešaci čekaju zeleno svetlo na semaforu. Automobila nema a crveno svetlo nikako da se transformiše u zeleno i niko nije toliko jebeno moćan da pređe ulicu. Ljudi i dalje čekaju, neizvesnost je u njihovim glavama. I tada, tada dolaziš ti, sa moćima pobesnelog vepra i mudima velikim poput turskog topovskog đuleta...
Bez ikakvog razmišljanja prelaziš ulicu. Masa koja je do tog trenutka čekala, kao penzioneri u banci Inteza, kreće za tobom iako tebi na leđima ne piše "Come with me if you want to live", ne znajući da li ih vodiš u propast ili koji već kurac.

Jedna od najgledanijih serija u detinjstvu, razlog mnogih dečijih svađa, glavna tema svih igara dok smo bili deca, svojevremeno najpopularnija maska na maskembalima, objašnjenje zašto su deca pričali u svoj sat na ruci i zašto su pokušavali da rade salto pa pritom lomili noge, ruke, karlice, kičme i ostalo.

Чувени цртаћ. Познатији и по називу ''Умочићу'', због сцене у којој девојчица умаче тврд леба у млеко да би га размекшала.

Размекшавање и умакање и јесу поента и циљ овог цртаног. Користе га неки фрајери како би размекшали рибу коју мувају и тако лакше дошли до пичке, тј. умочили. У фазону, она каже ''Јесе сећаш како су некад били кул цртани?'', а он је прекине и надовеже се ''Да! Омиљени ми је био онај ''Умочићу'' са сиромашном децом, знаш кад клинац каже ''Мама, ја сам још гладан!'', а мама заплаче, а клинац се вади ''Мама, само сам се шалио!'', и ту се девојка растужи и каже ''Aww... Како тужно...'', а овај је загрли, па почне да је теши, онда иде благи петинг и све остало је историја.

То би била поента цртаног, а не како је живот суров, али има добрих људи који помажу убогима. У стварном животу, гладна деца би стала испред излога и прокрчала би им црева кад виде све оне чоколаде и разноразне ђаконије, а шкртом посластичару, коме је дупе хронично стиснуто за лову и брине се да му не пропадне бизнис, ни на памет не би пало да деци да сладолед, а камоли да им кући однесе колаче и купује печено пиле, тако да би деца тужна отишла кући и ускоро поцрклала од глади са све кевом која ионако заслужује да умре, јер је нерадник, по цео дан само дрка курац код куће, ништа не ради, а израбљује сопствену децу - шаље их да иду боса по граду и скупљају дрва. То што би деца убрзо поцркала би још било и добро за њих, јер не би доживела још горчу судбину, а то је да буду послата од стране мајке у какву проституцију.