Одакле Дове купка на ободу твоје туш кабине немаш појма, али добро знаш да имаш судар за 15 минута и да уколико желиш да Бобан буде успешан рудар вечерас, мораш се упристојити.
Остајеш под тушем преко пола сата, али не због тога што ниси штрокавац чије би телесне излучевине појеле Хорешијеву апаратуру за узорковање, нити због тога што желиш да спереш душевне немире млазом воде, већ зато што све време имаш осећај да се ниси довољно запрао и да ти је кожа још увек исувише масна, чак и за твоје критеријуме. У тим тренуцима се упознајеш са Дове ефектом. Схваташ да ти кожа није масна, већ хидрирана. Први пут у животу изистински разумеш придев баршунаст. Опет се опипаваш и не верујеш како за само пар минута Дове од рендаљке за пармезан прави гузу 12-огодишње девојчице. Јебао би самог себе, а то је признаћете не само нарцисоидно, већ и помало педерски. Тад ти се кроз главу врзма мисао да хомосексуалци нису педери, већ једноставно геј. Да те неко упита како се тренутно осећаш, као из топа би му одговорио „Осећам се углађено.“.

Jednostavan čin seksualne inicijative u kom je ne pitaš da li hoće ili praviš neku situaciju da do toga dođe, nego je samo onako jednostavno, najnormalnije, pomalo grubo, ali ne kasapski, privoliš na to.

Treba vežbe, treba znanja, ali u principu to je ta zaostavština iz prošlosti duboko ukorenjena u njihovom mozgu, samo što u današnje vreme ne možeš da je lupiš toljagom po glavi ili da je siluješ jer si zauzeo tu teritoriju. Ostalo je ono da si ti ipak muškarac, osvajač i ako tako nastupiš, bez pametovanja i palamuđenja i samo je uzmeš, šanse su devedesetpet posto da ćeš jebati.

Ne mešati sa silovanjem. Ako kaže ne, znači da vežbaš još malo.

Prema mišljenju mlađih stanovnika zapadne Evrope, a moglo bi se reći i ostatka neslovenskog sveta na planeti, Srpkinja je vrsta Ruskinje, samo što ima veće grudi i oko nje moraš da se mučiš, da je izvodiš na večere, trošiš pare na izlaske, a na kraju opet nema garancija da ćeš se omrsiti. Strancima srpski jezik zvuči kao ruski, uostalom kao i češki, poljski, slovački, makedonski, hrvatski, bugarski, … sve je to njima isto – tomejtou, tomatou.

Sve te prelepe devojke koje izgovaraju, njima tako seksipilna dva slova, DA, DA, DA, …
Svako žensko biće koje potvrdno odgovara sa milozvučnim DA, to je Nataša, bila ona Srpkinja, Ruskinja, Makedonka, Ukrajinka,… sve su one u njihovim očima i ušima Nataše, oćne prelepe ruske Nataše. Naravno, nisu sve Ruskinje lake, ali su skoro sve lake uglavnom Ruskinje. Etiketa im je zalepljena i tu nema nazad.

Nije ona lepa, dobra, hoćna, zgodna, sisata. Ona druga je samo ona druga. Sudba i kletva, sintagma koja proždire ego kao Čanak pofezne i rovari samopouzdanjem kao Natasa Bekvalac biznismenima. Majka svih budućih kompleksa i za neke pad, a za druge tačka sloma iz koje će se podići kao ružni, malosisi, debeli ili mrsavi, bubuljičavi, iritanti, dosadni i frigini feniksi. Više od sintagme, više od života (tinejdžerskog)-ona druga.

Ово неко трик питање, а?
Зар није очигледно? Оно - митоза, мејоза, настављање лозе, огњиште, сећање на прадедину споменицу, патријотизам, небески народ, пензиони фонд, још мало огњишта? Добро то, то је по дифолту, мајка му стара. Али, има још тако пуно "за", мање сакралног карактера, да човек просто пожели да залиху кондома напуни водом и промптно пофрља на пролазнике. И баци се на посао. Како који посао? Еее, ово је последњи пут да ти показујем.

- Сам назив (тата, ћале, отац, ћаћа) јебе маме. Буквално, фигуративно, како год. Моћно је. Плодни папе, машина за производњу потомства. Ћале си. Легенда си. Родитељ. Тата-мата. Творац. Боготац! Маћори. Аутор.

- Можеш да немилосрдно патишпањишеш уоколо и изиграваш фацу, нарочито ако ниси матор. Као: "Јеботе, што је скочио педеве. А баш ми ћера јутрос каже 'Тата, можемо ли да купимо хрчка'". И онда сви као "Имаш дете?" "Ма, да" - одговараш на кулијанском наречју, "ја то онако успут, то ти је ништа. А возим и голфа тројку, тјунован, шампањ боја".

- Пред женским светом си цар. Падају на то: пажљив си, родитељ тааако сwатког детенцета. Види му сааамо распар чарапице... Упамти: "бући-бући дете" лако прелази у "бући-бући вршњак". Обавезно опет помени голфа.(Жено, ако читаш ово, не настављај, шалио сам се... Јесте, глупо је, да жао ми је, знам - на каучу... Е, пази сад, читаоче, 'начи све је сува истина! Настављај.)

- Можеш да се под плаштом детета провучеш за милион ствари.
Клопаш све редом, шатро да пробаш, па да провериш рок, па не може оно, болеће га тииииба. Легитимни Чоколешник, ало! Први новогодишњи пакет је твој, нарочито ако је беба рођена крајем године! Јер тада не може из њега ништа да хаса (евентуално му дај да глође кутије, згодно је за прве зубе). А и касније се уграђујеш онако момачки, ко Ђинкић у приватизацију.

- Игрице, цртани. То је посебан одељак. Ти им само помажеш. Ти испробаваш. Ти само прелазиш неки тежак ниво, скењаваш боса, јер мора да се искомбинује пет раштрканих тастера плус скрол на мишу. И играш, жртвујеш се - шта ко може да ти каже. Исто и за цртане. Сад можеш до миле воље да турираш све: од Блуфонаца до Бетмена. Глуми ту колатералну штету, а овамо пуца ти стојан.

Има још тога онолико, али сконтао си ваљда срж, носачу мошница, сапатниче по полу. Зајебавај се док можеш, а после... Па, наставићеш да се зајебаваш, дакако. Ћале.

Стање лудила проузроковано неузвраћеном љубављу или преваром. Појава честа у младога Купидона, разочараног у женски род и под константним дејством разноразних опијата. Таман када се коначно нешто лепо деси у твом животу, атерираш великом брзином на ледину ван писте и доживиш болно отрежњење. После тога, трезан више ниси.

Pored crtanja, još jedna metoda slikovitog objašnjavanja nemaču pojma. Spika je od stane sagovornika propraćena telećim Raka Radović pogledom, sinhronizovanim sa 'da, da' pokretima glave, što naratoru signalizira da ispred sebe ima figuru koja je pametna kao Goku Rac. Tokom izlaganja primera narator šmekerski lagano, kraičkom oka obraća pažnju na mimiku sagovornika koja mu govori da li spiku završavati sa 'Kontaš sad' ili 'Šta da ti radim, nisam ja kriv što si bistar kao rumunski carinik'. Kad je priča jasna često se koristi i kao igračka za ljubitelje sarkazma.

Тешка реч дужине неке швабске кованице, још тежа мера којом сами себе кажњавамо. Ауто шамар који доводи до пада са мердевина, на позицију пуког дудлача курца. Решавање бесмисленог задатка изнова и изнова. Седење. Товљење гузице. Ваљање у издркотини лењости. Рука на курцу уместо на оловци. Скупљање златника у мултиплејер игри. Сваког петка и суботе очи упрте у јебену светлећу кутију уместо у неке сисе. Безвољност, мањак самопоуздања, поглед ка туђем дворишту док сопствено зврји празно. Стварање лажних амбиција које изјутра ветре са алкохолом. Чекање на одобравање других које не стиже, још много безвоље и лењости. Очајање јер су од тебе бољи људи који заправо мрдају гузицом, док ти у "Блицу" читаш код ког козметичара Кристина Ковач депилира пичку. Куповина миша са додатним играчким тастерима, јастучница са гаргојлом у двадесет и петој години. Твоје светле фармерке засране нутелом и вишњама. Рачунање колико је још страна остало до краја књиге, одлагање исте на страну и шатро остављање за сутрадан. Твоја потреба да бленеш и чешеш муда, док ти из уста цуре бале као потврда претварања у масног ништавног имбецила.

Strategija u muvanju cura koja se dvojako primenjuje u zavisnosti od toga da li je izlazak na selu ili u gradu. U koliko je radnja, stanje i zbivanje prilaska curama tipa muvanja locirano u gradu, tada grupica tvojih drugara prilazi devojkama, napravi od sebe maksimalne budalčine i seljobere, a da bi ti kasnije prišao krajnje galantno i fensi (od stajlinga ovde neki kaputić leže kao budali šamar) šatro izvinjavajući se, dok se infiltriraš sa težnjom pozadinskog napada na lakovernu čeljad. Ukoliko muvaš ženske na selu, onda ideš u prvi plan napada, tj. da glumiš konja - seljančice to jednostavno vole.

Nakupi se u čoveku. Od loše navike, sive svakodnevice i crnih misli. Od memle
u kojoj živi. Taloži se i guši čoveka, ne da mu da diše punim plućima. Steže mu grlo i sputava mu korak, smeta mu da govori jasno i korača uspravno. Muti mu pogled, ne dozvoljava mu da vidi lepotu oko sebe. Gasi svojom sluzi onu iskru u čoveku.
Truje ga.

A opet, svakog jutra, kao da mu sopstveno telo poručuje: "Ej, ustaj, novi dan je napolju! Evo, ja sam ti prečistio nešto onog katrana od juče, ali da znaš da ni ja neću moći još dugo ovako. Još uvek nije kasno da se promeniš: ja najbolje znam da ti to možeš, a samo ti znaš koliko nemaš ništa pametnije da radiš."

Mjesto koje čovjek nosi sa sobom, u džepu lijeve strane mozga, kao protivotrov, da ode tamo, u mirnu bazu, u negativnu nulu, radi smanjenja psihološkog minusa. Veo preko očiju koji im daje sjenku umora i praznoću u dalj, i u čijim se ćoškovima pažljivijim posmatranjem može zapaziti pulsirajuća tihoća zgrožena anestezijom.
Kao kada sivoća polukišnog dana posluži kao izgovor za neizlaženje iz stana, apatija uzima svejednoću kao osnovu logike za djelovanje koje će se time svesti na hibernaciju. Ispot apatije, mašta sanja strah i bol, od kojih je u tu istu apatiju nekad pobjegla, gaseći se samovoljno.

Skup različitih radnji koje služe da muškarca vrate na pravi put muškosti sa kog je nizom nesrećnih okolnosti skrenuo.

Jebiga, navukla te kurva na zdrav život i metroseksalni fazon. Uradio si to zbog nje. Na trenutak ti je čak izgledalo i da je to do jaja tako. Barem su oni sa TV-a govorili da jeste. Izdepilirao si se potpuno. Redovno si sek'o nokte na nogama. Prestao si da pušiš. Prestao si da piješ. Prestao da jedeš masno. Nisi više gledao fudbal. Možda samo malo Real, Barsu i Arsenal. Nisi ga ni igrao više. Da se ne znojiš.

Al patka. Otišla je sa drugim likom, još metroseksualnijim od tebe. Ovaj je vegan. Moderator Fb strane *Životinje su bolje od ljudi*. Spašava mačiće. Zna da uklopi boje. Ne zaboravi da stavi podmetač kada pije ceđenu pomorandžu. Gleda slike u *Art Zoni* sa uživanjem i razumevanjem, a ne kao ti da blene u njih kao kada je prvi put vid'o pičku. Zna šta da naruči u salad-baru. I šta sad?

Sad bi nazad kod drugara koji upravo sede, vare neku gandžu i igraju PES. Sad bi opet da upadneš na onaj termin u balonu koji se igra nedeljom od osam uveče i gde u devedeset posto slučajeva izbija tuča na pola termina, jer se igra Partizan - Zvezda. Sad bi da baneš u *Durmitor* sa ortacima i oljuštiš dobru porciju jagnjetine i jedno deset piva. Ili makar neku dobru punjenu pljeku da odereš u *Dafu*.

Ne očajavaj. Ako su ti pravi ortaci primiće te nazad u čopor. Samo treba da se očistiš i vratiš u normalan fazon, a to nije lak posao. Metroseksualizam je kao droga. Iako je u principu sranje i nisi ga voleo, navučen si na njega sada, ali istrajni ljudi mogu sve, tako da glavu gore i bori se. Pobedićeš.

Zaštitni znak životnog preobražaja mlade njuške. To je njuška koju su vukli i rastezali svi koji sebe nazivaju starijim (njihove godine ne moraju da imaju veze sa ovim), a ona se, mlada i vlažna, migoljila van krutih rukohvata, koliko joj se dalo. Ispod nje, mladi zubi su se bijelili i, oštri, lajali su, još uvijek ne znajući na šta. Tužna njuška, ko svaka tužna njuška, svaka na svoj način kriva.

Takvu njušku godine nužno povuku u novo razdoblje. Do tada mršav, namršten, cijepao bi kožu samo da to nešto iznutra izbaci na površinu. A sad, 'to nešto iznutra', kao da je završilo van njega. Njuška je sada punačka i zgodna, a ožiljci iz tužnih i golih dana, kada je duša jurila tijelom kao svijetom, njih kao da se stidi. Izgleda kao da se trudi da bude nešto *uprkos* njima.

Kažu mi da sam dobar, a meni drago. Kad sam zamijenio svoja mjerila njihovim? Na šta sam juče pljuvao, sad dižem na pijedastal. Diploma se na zidu smiješi, tamo iza stakla rama. I ja se njoj smiješim, govinjivim osmjehom. Ona mi je dokaz da znam o čemu pričam, oni su mi rekli. Poštuje me mnjenje, moj kašalj sad pravi tišinu i prostor u etru, sami za moju riječ. To što ta riječ koja izlazi iz mene više uopšte nije moja, brine me, ali ne toliko da prestanem da se smješkam. Jebiga, nešto dobiješ, a nešto gubiš, shvatila je njuška. Postao sam kralj forme, dajem savjete mladima: šta valja učiti, šta valja slušati, čitati, misliti. Znam koliko bodova moj svaki odgovor nosi, znam koju tačku na čijoj sujeti treba da tretiram sa finom pažnjom. Znam koliko oštro mogu da kritikujem, koliko jako da mrzim, koliko mudro da volim. Znam posle koje čaše treba da krenem. Sve uz taj govnjivi osmejak, zbog kog mrzim ogledala.

Ne može dan bez kafe. Ne može bez šećera. Ne može život bez piva, jegnjetine, cigarete... Sve mi to treba, jer sam uznemiren ponekad. Treba mi i društvo, da mi kaže dvije lijepe o meni. Žena mi treba da me želi, baš ovog ovdje mene, jedinog. Sve to treba mojoj novoj njuški. I kad me trulež iza gnjilog osmjeha podsjeti da je nešto crklo iznutra, ja se brzo uvaljam u neki mojih šećera. Napravim još neki plan, zalijem cvijet iluzije da je taj idealni daj koji će svanuti za deset godina mnogo važniji od ovog današnjeg. Namjestim rame pod nečiju ruku, obrnem turu, privedem nešto, trgujem izum sa reklame... Toliko je načina da mi govno zamiriše.

Njuški će vremenom šminka da izblijedi. Tada sve zavisi od kredita laži: da li umirem kao memljiva smješa lišena razuma, samim tim i boli, ili ću potrajati toliko da ostanem još jednom sam sa sobom. Da se prepoznam, da se sjetim, da bar umrem kao ja. Zna njuška i sad te stvari, ali se smješka, lakše joj. Pa i nije da nije.

Приручник, који поспешује шансе за стицање позитивног утиска, о овој наизглед радикалној мери за разбијање загорелости.

-Прва и есенцијална ствар, набављање новца. Не тако мала сума, у зависности од захтева обрадивог материјала, 50-100 јевреја.

-Одлучност. Да хоћу да јебем, и не, не трипујем се да ћу добити сиду. Не, није ми жао што нећу ићи ове године у Гучу, даћу паре за крљажу.

- Отићи на сајт Хало огласа и претражити појам "масерке". Резултати ће бити слични даље приказаном: Краљевска масажа ароматичним уљима, за господу. Код вас. За неупућене-Е, то су ти курве. Заокружи бар десет бројева, ускоро ћеш сазнати зашто толико.

-Окрећи бројеве. Већина ће бити недоступна или се друга страна неће јављати. Ако ти се јави неки бабски глас, спусти слушалицу. Таква се смежурала због бар двадесет година у бранши, од силних курчева који су кроз њу тутњили к'о турски шлепери кроз транзит у Бугарској. Кад ти се јаве оне са Горбачов акцентом, боље их прескочи. Пимпови су им зајебанији од оног неандерталца Валујева. Не желиш никакву конекцију са њима.

-Када убодеш број, гледај да будеш бар малчице дискретан. Е оћу карам, имам педес евра, дођи до Тополске 18, обуци тесне гаће и исполирај пичку "Фа" гелом за купање. Не тако! Сети се шта је Ричард Гир рекао Џулији Робертс.

-Постарај се да ти гајба буде заиста празна. Не желиш да ти у пола посла уђе кева, која те нуди Доктор Еткеровим пудингом.

-Не мораш да сређујеш собу, јер није битно шта ће она да мисли о теби. Нећеш да је водиш на Егзит, или да јој режеш серију "Пријатељи" на ДВД, него да је отрсиш за кинту. За лепе паре, примала би га и у свињском кориту.

-Нек те не хвата паника због изгледа рибе. Не знаш каква је, јеби га. Ако си толико загорео да убацујеш скупе жетоне за бамбусање, јебаћеш и Гордану Поп-Лазић, уколико ти баш она позвони на врата.

-Не допуштај госпођици да иде до купатила, троши се време. Такође, не упуштај се у разговор, сваки минут улази у цену. Платио си да јебеш, а не да расправљаш о блискоисточној кризи. Кaко уђе на врата, ти шчепај око струка и крени да кидаш одећу. Кафом ћеш је нудиш, само ако си луд.

-Прихвати њене услове. Само са куртоном и нема љубљења у уста. Одговара ти, немаш намеру да навучеш неку болес', нити да сазнаш какав је укус ките комше Миливоја.

-Ако вучеш пекарски фетиш, још од првог гледања акције Славка Штимца у Варљивом Лету 68ме, ето ти прилике да се сит сисурина намесиш. Уколико помисли да си настран, боли те курац, платио си јој.

-Уколико имаш пара само за један сат, обрати пажњу на период око 55ог минута. У том тренутку, било да си код класичне пенетрације или нодловања брадавица- ПРЕКИДАЈ. Зајеби то што се сва задихала и зацрвенела, зајеби то што си задњи пут јебо 2001. иза касарне у Топчидеру. Вади га из сонде, ако улетиш у други сат, а немаш кинту, послаће ти неке разбацане ветеране да те згужвају к'о рекламни флајер.

-На чепркање њеног ануса, и завршницу у виду ударња течних иницијала, белим фонтом преко њене фаце, заборави уколико ниси парајлија. Када се иживиш, испрати је џентлменски, као да ти је другарица са којом си седео на часовима природе и друштва.

Разлог због којег ти шеф не даје плату.

Нешто се није уклапало у причу тог тренутка. Фабула је ишла својим током али ред вокала и консонаната изменио је већ постојеће границе овоземаљског и уместо њих ставио катанац на магловите пејсаже треће димензије. У првом плану стајала је нека жена. Сасвим благ поветарац расипао је њене сузе по видно измученом лицу. Поглед јој је лутао по хоризонту и губио се негде у даљини. Обучена у оскудно одело, искрзано по рубовима, задржавала је сузе али није могла издржати.
Није прошло много од тада, у даљини се видела сенка непознатог мушкарца, а цвокот његових ципела чуо се надалеко у бескрај. Био је то човек средњих година, проседе косе, висок као планина. Детаље и карактеристичне црте лица нисам могао приметити али нешто у његовом ходу и мирису капута ми се чинило познатим. ***Тај човек је неко кога знам! Али ко?***
Што се више приближавао немоћној жени, јецај сујете полако се придизао у небо док коначно није достигао свој максимум. Гледао сам шта се дешава, био сам ту, али ме нико није приметио. Причао сам, саветовао жену да не чека јер би то био њен расплет у кулминацији човекове песнице. Није ме чула а био сам тик поред ње. Како? Прошло је неколико секунди у *пластичној монотонији*, игри нерава, мушкарац је некуд одлутао. Није га било дуго тако да сам почео сумњати да ли је Он уопште и био у мојој и жениној близини. Одједном, испред ње, стајао је човек, онај исти којег се плашио ентеријер горских путева. Ухватио ју је за руку, рекао пар речи: "**Несрећо, добићеш оно што заслужујеш!**". Ни трептај ока није довољан да би описао брзину којом је човек ударио несрећну жену у пределу образа. Почела је да јеца, гушила се у сузама. Молила га је да престане али њене молитве услишио је само ноћни покривач. Не и он!
Остао сам укопан са погледом упртим у њихова леђа док су они нестајали у тами. Заплакао сам потајно, знајући сву тугу коју је Она оставила на мокром бетону. Умирао је и последњи воз настојања да учиним нешто за њу. Ипак, остало је довољно времена за промену. Потрчао сам за њима пратећи глас који је говорио: "Vade Mecum". Дубоко у унутрашњости мрака налазила се мала, црна кутија која је крила поруку. Нисам знао да је то нешто за мене, једноставно сам осетио. Писало је:

Tekst i melodija su pisani za takmičenje "Pačija škola". Ne morate da čitate, ali obavezno oslušnite melodiju.

Slutim, skoro će mrak. Kako se bliži, u meni raste nemir. Jutros o njemu nisam razmišljao. U podne ga se nisam plašio iako sam se do tada već susretao s njim.

Bogu hvala, gazim devedesetu. Ah, guram nekako, malo me muči reuma, sevne u krstima pred neki kijamet, ali srce se još nije umorilo. I glava me sluša. Ni promaje se ne bojim. Vid me izdaje i o tome htedoh da vam pričam.

Prođoh kroz dva rata, kroz onaj veliki i aktivno. Ovaj najnoviji me je dotukao. Ubiše mi sina, dušmani! Milosrdni! Na onom prokletom mostu!
Tad sam prvi put video mrak. Još me prati i plaši.

Onomad, malo posle te nesreće, varih ogradu s komšijom Milojem. Svetlucaju iskre kroz masku. Prelepa slika. Samo se kod mene zadržala malo duže. Legao sam i budio se s njom. Doktor kaže - ablacija retine. Ništa strašno, malo će to da prihefta. Laserom! Postoperativna procena: na levom oku je vid sačuvan do 20%, na desnom manje od 15. Popraviće se, kaže, malo naočarima, malo čuvanjem od napora, pa neću u nišandžije.
E, moj doktore, izgubio sam ja sve ratove, još se malo koprcam u ovom psihološkom. Sa životom!

I stvarno, ne prođe malo, počeh da razanajem oblike, slike kao loše sklopljen mozaik. Nosim naočare i sve bolje vidim, kao da će mi značiti!

Al' čovek ti je čudna zverka, sinko, tvrđa od najtvrđeg paščeta. Izvedoh na put unučiće, divna deca. Danas su već svoji ljudi. U njim nađoh utehu i tračak svetlosti.

Unuk mi često čita novine, ja se brzo zamorim. Kaže kako živimo u mraku. U tamnom vilajetu, u medijskom mraku...

A ne zna da je to tek suton, dok god ima zraka svetlosti, priroda je lepa, u suton su senke najduže, najživlje. I mašta je najrazigranija. Dobro, i izjutra, ali davno beše, jedva se sećam. A naredna jutra su za nove ljude.

Petao zakukurika i diže se sen noći, nežno kao ručica detinja, sav živi svet ispusti deo svojeg života i od toga nasta magla i rosa. Još jedan dan bliže kraju. Plašt noći poprimi oblik i gustim velom pruži poslednji otpor Suncu. Opet se začu petao...

Kamen dotače srp i čelik popusti, sitna prašina diže se u haotičnom plesu sa svetlošću koja se u snopovima probijala kroz zavesu. Varnica, jedna, dve, kamen popusti i ples se nastavi. Hrapavi prsti mahnuše i dodaše tempo, kovitlac prašine i svetlosti, božanske lepote.

Oštar srp položi na tronožac i zemljanim podom nastavi za mirisom slanine, jaja i mladog luka. U prostoriju je ušao sa veselim osmehom, uvek ga je imao dok slanina cvrči u tiganju. Lagano spusti usne na njen vrat a ona se naježila još dok su brkovi žarili teme. Dve tri reči pa kikot. Na prašnjavom kredencu stajao je satljik rakije, nije imao prašinu. Kad ga snažna ruka sa tragovima borbe kamena i čelika dohvati on propeva, propeva penušavim zlatnim vencem. Tup udarac stakla o drvo. Poteče nektar i stakleni predmet ožive pa polete u zagrljaj svome tvorcu i napoji ga rakijom.

Kad se treći put petao oglasi srp zaseče snop zlatnog žita. U talasima je klasje padalo u naručje, željno zagrljaja znojavih ruku. Dva puta zaklikta orao i nastavi da kruži oko Sunca u zenitu. Sparina i žega nastadoše a sve krupnije kapi znoja natapaše plodnu zemlju. Prvi lahor probi kroz mokru košulju i srp se umiri, pogled potraži paperjaste oblake na horizontu pa živac iznad oko zaigra. Dok se srp usijavao, hladan vetar odnese misao o odmoru. Mišići su se grčili a šajkača cedila od znoja, a zatim se mali hlad kruške proširi i uhvati celu udolinu. Noć je uzela a dan će vratiti...

Poslednji otkos pade uz prasak groma, zemlja se zatrese i nebu bi žao pa zaplaka. Nebom se prolomi svetlica i zvuk biča proguta još jedan udar groma. Dva rogata vola napeše jaram i jednogodišnji trud poče da se kotrlja ka ambaru.

Mačak ispod strehe uplašeno je gledao domaćina kako trči preko dvorišta. Bele kuglice su skakutale po utabanoj travi, njegove žive oči ispratile su svaku, srećno pogladi brk kad shvati da je na suvom i sigurnom.

Plamen sveće ožive senke, miris tamjana probudi glad. Obla senka donese krčag vina i nasu u pehar i masni umorni prsti podigoše pehar:
- *U mlinu se nadomiljalo, u naćvama nakuvavalo, u peći nadopecalo i svima nadotecalo! Gde ove godine, tu i dogodine!*
- *Grehota je raditi o hrani a biti gladan.* - Mrve hleba posuše pod i poče obed...

Oštar miris duvana ispuni prostoriju, munja raspara crno nebo, sveća dva puta zaigra i čovek se glasno nasmeja.

Прво лице множине.

Bavljenje ikakvom delatnošću iz strogo ličnih pobuda, iz strasti i ljubavi prema istoj. Hobi. Volonterstvo u sopstvenom interesu.

Amaterstvo je jedini način uživanja zarad uživanja. Profesionalizam ima za cilj pobedu, nagradu, zaradu. Put do cilja je manje - više nebitan, i osećaj počne da se gubi. Sportisti više ne igraju za publiku već za ugovor, glumci su postali samo lepa lica, muzičari ne improvizuju... što je samo omogućilo ljudskim mediokritetima da osete spuštene standarde i svojim nekvalitetom od svega naprave šou. A šou je biznis. A u biznisu se radi o parama. A pare kvare.

Hedonizam je često pogrešno protumačen kao lenčarenje. Lenji ljudi su oni koji ne vole život i izvaljeni na leđa sa nadbulim trbusima čekaju sudnji dan. Hedonizam je ugađanje sebi...čitanjem poezije baš u trenutku kad ti se čita poezija, spremanjem lazanje za porodicu samo iz želje za spremanjem nečeg lepog i ukusnog za svoje drage, termin malog fudbala sa ekipom iz kraja onda kad poželiš da podmažeš po malo ust(r)ajalu levicu ili da provozaš nekoga 'biciklom'. Profesionalizam je moranje, amaterstvo je hedonizam.

Ja radije odem na stadion da gledam utakmicu drugoligaša koji je ubacio omladince u prvi sastav, nego večiti derbi prepun ljudi koji su prestali da uživaju i jedva čekaju da odu vani. Radije gledam klasike ili filmove nezavisne produkcije nego ostvarenja gde specijalni efekti prevazilaze glumu... Suvi kvalitet nije dovoljan kada nestane strast i lepota izvođenja za svoju dušu.