Jedna od komandi koja se koristi u vojsci. Izdaje je vojnik koji ima funkciju stražara prilikom zaustavljanja i identifikacije grupe ljudi. Tada se imenovani izdvoji iz grupe, priđe stražaru, razmene par reči i tek tad, kad stražar dopusti, ostali mogu da prođu.
Spada u red retkih komandi koju svi poslušaju, njome vojnik zaustavi i generala koji strpljivo čeka dozvolu običnog prašinara. Tu komandu su slušali čak i loši vojnici, i oni koji su imali velika muda, mali mozak i/ili totalno nepoštovanje prema autoritetu ili vojsci generalno. Nije bitno kakvim se tonom izgovori, koliko glasno, svi osim najbitnijeg u grupi stoje i kulturno čekaju k'o ukopani.

Efikasnosti komande je verovatno doprinosilo i to što je izdaje ko zna kakva budala koja je dva sata provela u mrklom mraku gde žive duše nema, neispavan ili bunovan jer se upravo probudio posle dremke u travi pod vedrim nebom i takav, sumnjive uračunljivosti, sad čuči negde u mraku i drži napunjenu pušku uperenu u tebe. Složićete se da sugestivnije od toga teško da ima.

U svakodnevnom govoru se, međutim, pojam "komandir" menja onim što vam je u tom momentu najbitnije.

Начин одабира врсте и количине артикала на пијаци тако да ти по завршетку куповине преостане довољно новца за одлазак на стомаклију.

Двосмислено упутство.

Tajni poziv na neuzimanje lekova zarad boljeg provoda na odeljenju psihijatrije.
Ako ipak procuri i dođe do ušiju lekara ili medicinskih sestara žurka se prekida. Neki dobiju i batine, na žalost.
Pacijenti koji su i dalje željni zabave pored redovne terapije dobiće električni pendrek.

Временски неограничена игра меморије у којој се гости који одлазе присећају свега што вам нису рекли док су седели.

Стати иза својих тврдњи уз приложених сто евра.

Posledica skidanja tri lopate šminke.

Rođak iz inostranstva koji je kao beba otišao sa porodicom iz Srbije u inostranstvo pa se posle 20 godina vratio sa ogromnom svotom novca i prepotentnim ponašanjem.

Izraz oduševljenja kad dođe struja u neku vukojebinu za koju elektrodistribucija nije znala ni da postoji dok nije došao neki mrčo odatle i rekao da više neće da ide na pumpu po benzin na agregat.

Šok izjava čiji je cilj da preseče priču neke grupe ljudi o dogodovštinama u kojima su učestvovali, jer morate priznati da čim bi čuli nekoga kako to izgovara, u vama bi se odmah rodila želja da saznate šta se tu tačno dogodilo.

Rečica, pa još na Kosovu. Nosila. Nema šanse iskulirati tako nešto. Može bilo šta da se prekine time. Utakmicu da gledaš, na sred tribine, u sred bakljade, opet bi zastao da odslušaš. Da jebeš, skroz onako u zanosu, neko čuješ napolju to izgovara. Stao bi. Da čuješ šta je bilo.

Pička.

Ono jednom kad Crnogorci nisu bili govna.

Bezbolan način da domaćinu slave staviš do znanja da ne želiš više da konzumiraš njegovu domaću rakiju jer on ostaje posle kući , a ti imaš da voziš do svog stana u drugom gradu.

Квиз који се већ неко време емитује на РТС-у, настао по узору на *The Chase* који се приказује на ИТВ. Ако постоји квиз где са лакоћом може да се "матира" народ који је дошао да заради коју пару, онда је то овај. Постоје неки трагачи што од, лупам, 100 питања знају одговоре на њих 249. Они, шаховским речником, једу и црне и беле фигуре, једу и таблу и сат за одигравање потеза. И ђувеч, приде.

Сва правила "Потере" или раније "Потраге", који води Јован Мемедовић, дате су у првом линку. Стварно не бих више трошио речи за неке братиће који на прву лопту знају колико је Ласло Ђере унео калорија на Бадње вече, у периоду од 18 до 22 часа. Мрш!

Kažemo kad se nekoj starijoj ženi vidi pička, najčešće u gradskim autobusima.

Priroda je odredila da muškarci od datuma pamte jedino Mijatovićevu prečku i Bari devedes'prve. To je to.
Nismo mi žene, pa da pamtimo kad nam je prvi put u braku nestala voda, kada nismo platili prvi račun za struju ili kada nam je kučetu rođendan...
Ovom frazom bi mogao da upotpuniš događaj, jer kad si već zaboravio, dodaj i ovo ili kupi poklon za samog sebe, nek' zna ko ore traktorom, a ko trči po vodu.

Prihvatiti se neke, u tom trenutku, nepotrebne radnje i posvetiti se istoj kao blesav. Desi se svakom da ga nešto nekad istera iz takta i da mu se učini da će, ako u tom trenutku ne olakša sebi na neki način, ubiti nekog. Onda jedino ostaje da se dotični dohvati usisivača i prione na sređivanje već čiste sobe ili uzme sekiru i ode da iscepa neki metar drva iako se već dve godine greje na gas. Jebi ga, mora da otpusti neki *"ventil na duši"* ako ne želi da dođe do pucanja sistema.

Ćao, ja sam Pera. Živim sa majkom i naizgled sam običan muškarac. Običan u svakom pogledu, osim u jednoj stvari. Uzbuđuju me inteligente žene. Nije mi bitno da li je zgodna, slatka, ružna ili ne znam ni ja šta bitno je da je pametna. E sada to ne bi bilo ništa strašno da ja nemam jedan problem, a problem je u tome kako da priđem takvim ženama. Jer koliko god da me lože postoji jedna sitnica koja svakoj zapinje za oko i remeti taj magični trenutak u kom bi mogli biti jedno i spoznati pravu i istinsku strast i ljubav kakvu ja osjetim kada god vidim ženu takve vrste.
Nego da se ja malo vratim na početak ove moje opsesije i probam da vam objasnim kako je sve počelo. Rođen sam u selu nadomak velikog grada u normalnoj seoskoj porodici. Nismo bili pretjerano bogati ali nikada nije ni falilo. Otac je bio vojno lice i radio je u tom velikom gradu gdje na kraju dobio i stan pa smo se i mi preselili u taj urbani kokošinjac. Bilo je to na raspustu prije početka mog srednjoškolskog obrazovanja, pa sam to ljeto provodio u upoznavanju grada i otkrivanju čari koje nudi.
Još od malih nogu želja mi je bila da upišem dobru školu, završim fakultet i postanem neko i nešto, i eto me stojim u ulici velikog grada i gledam kako san polako ali sigurno postaje java. Upisao sam gimnaziju i ostatak ljeta proveo čitajući i spemajući podlogu za tu veliku školu jer kao što znate seoski učitelj ne uči kao gradski pa je valjalo popuniti rupe.
Napokon je počela i srednja škola, na startu sam se uklopio i put ka cilju je lagano krenuo. Svaka školska godina bila je sve bolja i bolja, stanje u kući idilično a završni razred čekam kao glavni favorit za učenika generacije. Favorit je opravdao svoju ulogu i gimnazijalski dani su gotovi vrijeme je da se sprema za fakultet i da se prolazi kroz cilj koji sam zacrtao još kao mali klinac sa sela.
Upravo te godine mijenja se sve i život me šamarčinom budi iz sna koji je trajao skoro pet godina. Planovi za fakultet se stavljaju u drugi plan, otac ne dozvoljava da sramotim njega i njegovo časno oficirsko ime te me šalje na služanje vojnog roka.
Nesretan ali bez želje da grizem ruku koja me hrani pristajem i lagano se spremam da postanem muškarac i zreo građanin društva. Fakultet može da sačeka dvije godine taman da odmorim od silnih knjiga. U kasarni dobijam lokaciju za služenje i u trusnom kamionu krećemo da učimo braniti našu domovinu.
Vojska kao vojska sve je isto kao što je ćale pričao, ne pomaže ni činjenica da je oficir jebu me kao i čobana koji se iksićima potpisao na ličnoj. Trpim i gutam sva iživljavanja i brojim dane do kraja nestrpljiv da se vratim u civilizaciju i nastavim tamo gde sam stao prije godinu dana.
Taman sam pomislio da je gotovo, preguraću još par dana i idem kući ali jebena sudbina opet pronašla način da se poigra sa mojim životom. Šalju nas u Bosnu, kažu da su nas za ovo spremali ali da nisu ni sanjali da će ovako brzo da se desi. Počinje jebeni rat i svoje školavanje nastavljam na prvim linijama fronta pucajući na dojučerašnje drugove, silujući dojučerašnje drugarice...
Jebi se sudbino nisi mogla bolje od ovoga, i dalje sam živ pregurao sam sva sranja.
I dalje volim obrazovanje iako sam izgubio sve šanse da završim fakultet. Stojim pored gimnazije u šinjelu pokojnoga oca i čekam da upoznam onu pravu. Zvonilo je za kraj nastave zauzimam poziciju u haustoru i čekam. Izlazi još jedna usamljena intelektualka. Srce mi ubrzano lupa i počinjem da gubim kontrolu, pada mi neki mrak na oči i više se ničeg ne sjećam.
Sutradan se budim u stanici. Komandir koji je inače kućni prijatelj pokojnog ćaleta a i kućni prijatelj keve otkako je ćale umro stoji i ponavlja mi priču koju slušam kada god se nađem ovde.
"Dođavola Pero zapamti da ti je ovo poslednji put da te vadim iz govana, sutra ćeš tako naletiti i na moju ćerku gade jedan bolesni. Goni mi se s' očiju dok se nisam predomislio!!!"

Gledam ga tupo bez namjere da mu kažem bilo šta, kada već zna da šta god mi urade ja ostajem isti. Nisam ja kriv što intelektualke idu u gimnaziju i što nemaju ni osamnaest godina. A nisu ni one krive da se razumijemo.
Jednostavno ljudi moji dragi ima nešto u inteligentim ženama što me strašno loži.
Mora da je neispunjen dječački san u pitanju, a možda sam samo još jedan manijak ko će ga više znati?

Слушај побратиме, немам ја времена да се ту са тобом натежем, зато зајеби паламуђевину и причај шта ти треба.

Песник који је људе од малих ногу, као што му само име каже, учио правим вредностима.