Мрзело ме да се:

- обучем
- очешљам
- окупам
- исечем нокте
- испеглам 'шуљу

Једно је правити торту, а нешто сасвим друго посматрати тај процес. Чекати те две "виљушке којима не можеш да убодеш" да би са њих појео нешто мало средњег фила "Швалер" торте (онај у који иде ломљена чоколада), било је слађе него преједати се увозним Киндер чоколадама. Мало је ту било фила количински, једва за кафену кашичицу. А опет тако слатког. Лепшег него прстима. Слађег него после, са остатком торте. Враћаш виљушке са више фила на бради и око уста него у самим устима, мљацкаш и питаш јел можеш и ти мало.
Добијеш.
Тежак је на прво држање. Тресе се и галами. Али беланца под тим виљушкама тако складно осцилирају и претварају се у кремасту масу врло брзо. Ови данашњи су нејаки. У сваком упутству пише да не би требало да раде, без прекида више од 60 секунди. Кажу да је то због пластичних делова. Горење има пластичне делове такође, али то су делови са душом. Кец, двојка, тројка... Четворке се већ бојиш. Можда ће полетети, нестати, па се више никада неће правити тако лепе филове. Доста је. Мама окреће посуду да провери квалитет улупаности, исту ону посуду коју си у забавишту носио као шлем када си глумио Биберчета и спашавао Лепу од Але. Беланца не испадају, а Миксер враћају у кутију. Биће миран до следеће недеље.
И тако опет. Још један најлепши фил, још један радни дан миксера. А до тада ћеш морати да се задовољиш тортом, Желе Зекама и Крем Бананицама. Можда и чике које праве Бананице имају овакав Миксер.

Vreme u filmu predviđeno za pišanje.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Основа сваког српског оброка. Сув леба. Полубели. Шупљикав. Лебац ражени. Погача. Црни. Лепиња. Врућ. Намазан. Сомун. Векна. Од јуче. Препечен. За попару. Буђав. Свињама.
За леба данас мора да има, а за слеба ћемо се већ снаћи.

Obrok, koji ni svinje moga dede, koje su svojevremeno pojele cigle u jednom delu svinjca i dedine gumene čizme, ne bi pomirisale. Odgovor svakog ženskog TV lica, "u trendu i in-u" na pitanje: "Da li vodite računa o ishrani", koje oseća dužnost da detaljno pojasni širokom auditorijumu, nedovoljno poznata prostranstva i čari makrobiotike, indirektno poručujući prosečnoj srpskoj domaćici da je seljanka koja dalje od pasulja ne vidi.
6 ječmenih pahuljica, 12 zrna lanenog semena, prstohvat propolisa, 5 grama pšeničnih klica, sušene brusnice, list maslačka i koren koprive pomešati u posudi od nerđajućeg čelika i zaliti sa 19 kapi jogurta od -0,5 procenata mlečne masti. Ostaviti da odstoji na jutarnjem suncu, pa jesti polako, i svako zalogaj 36 puta žvakati, jer se inače svi ti hranljivi sastojci neće dovoljno iskoristiti.

Valjda prethodnica nekakvog seljačkog muzeja moderne umetnosti. Gostinska soba je nasleđe naših starih i “institucija” između svakodnevne funkcionalnosti i hrama. Predmeti u ovoj sobi su imali auru muzejskih eksponata a jednog dana je i sam vlasnik gostinske sobe postajao privremeni deo ove muzejske postavke.

Ono zbog čega su svi zaboravili da uživaju u životu.
Instant kafa - odjednom nema više vremena da se čeka.
Instant pasulj - zvekneš iz alu-posude i miran si.
Instant studije - svaki pa i najopširniji predmet je jednosemestralan.
Instant seks - daj nešto da se mlatne na žurci, ko bi se upoznavao?
Instant zarada - bolje da radim promocije za 40 evra nego da ustajem svako jutro pa na posao
Instant uživanje - paket vutre, spid, ekser(da se napijes treba vremena).
Instant informacija - internet, pa znaš ti gde je biblioteka?
Pored svega: "Ne mogu brate, nemam vremena, žurim, moraćemo nešto za 1. maj(a sad je februar), evo me u taksiju neću stići, raskinuli smo ona nema vremena za mene, ne mogu se cimam do pijace uzeću u maksiju degenerisane paprike..."

Natprosečno inteligentan čovek. Čovek koji je savršeno svestan u kakvom vremenu živi, i koliko su ljudi generalno podli, kao i spremni da gaze sve pred sobom zarad nekog sićušnog cilja.
Biti mizantrop - to je vrlina.

Илити бушење рупе у глави ради што бољег чишћења свега онога што нас одваја од шимпанзе са дрвета.

Некада давно врачеви по неким вукојебинама су бушили рупе у глави да би ослободили дух и подигли своје размишљање на виши ниво. Или су они тако мислили, али свеједно мислим да је деловало јер су јелте они веровали да делује. Можда је само био добар трип да ти поветарац ћарлија по ганглијама, откуд знам, важно да је прича до јаја.

Хтели су да изађу ван оквира свакодневнице и пронађу неки смисао или макар нешто занимљиво у свеопштој досади која влада одувек. По мени, то су биле девијантне и поремећене њушке али су се трудили јебига, није им било мрско да одјебу малограђанско племе и изађу изван устаљених оквира. И због тога их поштујем.

Данас се ради обрнута ствар. Глава се буши стереотипима, обрасцима понашања, једнобразношћу и за садашње друштво прихватљивим аксиомима који треба да нађу оно мало креативности и различитости које су преживеле из младости и униште га. Предефинисати све, не остављати могућност избора или мењања већ написаних сценарија, уклопити све као лего коцкице, дисциплина је све. Спречити испаде изван такозване "нормале", довести све на исти ниво, угушити било какво таласање и створити тоталну хегемонију, то је њихов задатак. Да сви лепо буду исти, плава радничка кошуља, сендвич са паризером, Дневник у осам па Курсаџије на Пинку. Послови који се понављају у недоглед, фабричка трака која ствара дронове на којој раде дронови, прежвакани хумор, глупи босанац и педер словенац, забава за масе која се на исте баца лопатом а та иста маса жељно зинула и чека некога да јој стави курац у уста. Стварање калупа од свега и индуковање жеље људима да се у тај калуп уклопе.

Најлепши део долази на крају, посластица. Када се мозак испере и напуни одговарајућим материјалом онда се рупа залије и печатира тако да никада не може бити отворена. О туђем мишљењу се не размишља, оно се уклапа у оквир који је матрикс већ етикетирао као глупост, секту или "ју мене :прекрст:".

Јединка је ушрафљена, машина меље смиреношћу швајцарског сата, нема одступања у откуцајима.

СЛЕДЕЋИ!

Vragolanka, vrca, pičak među pičkama, zlatna ribica među ribama, šmeker u ženskim gaćicama.
Neuhvativa kao četvrtina jajeta na zajedničkom tanjiru za predjelo, neobična poput dve koštice u breskvi, deteline sa četiri lista ili trinaeste plate u Srbiji. Bilo da vas ljubi na najšašaviji mogući način uz osećaj koji stvara lizanje ledenog Rumenka na plus 40, bilo da iz kafića u kafić eksirate tekile, valjate se po bilijar stolu, zaspite na klupi u parku ili u dam-ti-dam stilu jurite niz glavnu ulicu...
Ona prija kao zaranjanje prstiju u brašno, kao krađa upravo spremljenih kolača, kao umivanje hladnom vodom posle trčanja, kao navijanje na utakmici.
U njenom svetu i korov koji ste zapatili može da posluži za pravljenje ljuljaške na kojoj se kikoću i vaše i njene bubice. Ona vas jednostavno ne pušta da odrastete...

Prećutati zarad viših ciljeva. Biti u pravu al' to vešto i na svoju štetu prikrivati. Progutati knedlu, preći preko toga i nastaviti dalje. Odlika ljudi koji imaju čelične živce, vođeni izrekom da: "Bez muke nema nauke." i da uvek: "Cilj opravdava sredstvo."

Odgajanje mladunaca – najobimniji i najiscrpniji sport kog čovek može da se lati. Pa ipak, i ta strmina ima odmorište – prvenac. U roditeljstvu, prvo čedo ti dodje ono što bi se u kompjuterskoj igri zvalo „skirmish“ ili „playground“; a i ne pristupa mu se mnogo drugačije.

Kao što se prvi mačići (i palačinke) u vodu bacaju, tako smo i mi prvonikli ponosi naših roditelja zgodno poslužili da se isprobaju batine (pa po pristignuću sledećeg deteta bace u zaborav), da se leče kompleksi (sviraj harmoniku, treniraj karate, javljaj se komšijama, idi na fakultet), i da se natenaaane usavršavaju roditeljske sposobnosti uopšte. Ali i pored toga, više nam naša mladja i od nas uspelija slika duguje zahvalnost, nego što nam roditelji duguju izvinjenje. Mi li da vam tabamo staze, pizda vam materina balava!

Godina 1984, još nam visi Titova slika u predsoblju, a ja već postao gimnazijalac!
U džepu imam 20 dinara, i već dva sata razmišljam kako da usnulog ćaleta(sada pokojnog) opljačkam za još dvadeset dinara, pa da imam dovoljno za dva čaja(sa limunom!) u "Korani".
Posle munjevite akcije privlačenja tatinom buđelaru (tu moju akciju i danas izučavaju na fakultetima za nindže), dolazim do drugih 20 dinara, tako neophodnih za moju kompletnu sreću u životu.
Tragove tog svog zločina sam uklonio tako dobro da ni svi holivudski forenzičari zajedno ne bi mogli da snime o tome ni 15 sekundi u nekoj epizodi, toliko je to malo dokaza bilo ostalo!

Izlazim napolje sa dilemom kako da to najpametnije utrošim...
Dva su puta predamnom. Jedan je do naselja Aerodrom(4km), a drugi do Stanova(6km). Kola naravno nemam, a ni pare za autobus, samo za ta dva čaja(i to ako nisu poskupeli!). Na kraju one dalje destinacije me čeka ONA, ne tako lepa, da zajedno idemo u grad, a deluje kao da bi rado zastala u nekom od usputnih parkića. Možda se budemo i po'vatali!

Na kraju one druge i bliže destinacije je prelepo i prepametno žensko stvorenje u koje sam pomalo zaljubljen, ali sve deluje da će pre bilo čega morati makar 3-4 kanistra čaja da se popije sa njom, i to u dužem vremenskom razdoblju.

Namaknem kapuljaču, kiša je lila k'o iz kabla, pa odlučnim korakom krenem prema ružnijoj koju ne volim!

......

Godina 2010, živim u Luxembourg-u, jednoj od tri najbogatije zemlje na svetu.
Tita nema, u predsoblju mi visi kalendar uplata "Paribas" banke. U novčaniku par EURO novčanica i pregršt kartica sa četvorocifrenim limitima. Ispred kuće dva auta i džip.
Živim sam samcit u ogromnoj kući, najbliža familija je 2100km daleko, a čak i kiša ne pada.

Skoro je 7 sati i za nekoliko minuta će prelepo stvorenje koje se otvoreno loži na mene ("senzibilna skandinavska ženstvenost") da me zove da idemo zajedno na neki heavy-metal fest u jedno obližnje seoce.
Tamo nema čaja, samo Paulaner i Bofferding pivo...Neće ni da poskupi, a i da poskupi, niko to neće ni da primeti.
Sigurno će da me spopadne i to ne po parkovima, nego u mom ili njenom krevetu. I ona živi sama...ima i ona dva auta.

Jbg...samo što sam došao i istuširao se, a na Sky TV počinje Eddie Izzard da priča fazone...a ona ionako mnogo priča gluposti, stvarno nemam volje da nju slušam.

Gasim telefon na minut pre poziva.

Лепши израз за ружну рибу која много зарађује.

Kombinovanje nameštaja tako da se ne vidi gde je zid otpao i vlaga povukla.

Odgovor konobara kad mu svi u kafani naručuju praseće pečenje, al` ako može od rebara.

Ništa drugo nego svojevrsne pripreme za život.

Roditelji tada, u stvari, uče svoje potomke da glume, pretvaraju se i lažu, da ne odbijaju ponuđeno ali ne uzimaju sve što bi i koliko bi im srce iskalo, da suzbijaju svoje nagone i zapostavljaju svoje želje, a da pritom neprestano strepe od svevidećeg pogleda i od kazne ukoliko se ogluše o ova ustaljena pravila.

Skraćenica za Evropsku Uniju i u srpskom jeziku uvod u psovku.

Nekada je to bilo samoškljocajuće čudo za sve amatere kojima nisi mogao posle višesatnog objašnjavanja da razjasniš pojmove blenda i ekspozicija. Iako klasična fotografija nije "rocket science" nekima ćeš pre pola metra u du...
Elem, sa novim tehnologijama, dolaze i nova stanja, autofokusi, ksenoski blicevi, mega pikseli i ostale opcije koje treba da ti čin fotografisanja učine jednostavnim i uvek dostupnim pa ti bato škljocaj koliko tvoja memorijska može da podnese.
Tako dobijemo 1000 slika, da među njima ne možeš da probereš tri koje te neće biti sramota da metneš na fejsbuk da te vidi familija.