Počasna titula koju ponekad stiče problematični otac problematičnog muškog mladunca. Davalac titule je keva, a dodela se vrši u vidu srednjovekovnog rituala u kome senior oklagijom dodiruje glavu vazala.

Jedu govna. Ti ljudi koji "pričaju", ti ljudi jedu govna. Ne bukvalno, ali kao da je tako. Nema čaršija šta da radi, pa se naslađuje izmišljotinama. Zaludna bulumenta, neostvarena i zavidna: lakše joj je da drugoga opanjkava umesto da se umije.

Univerzalni odjeb za sve tračare.

Južnjačka greška u proceni.

Trijumfalna završnica s pažnjom saslušane instrukcije kobjašnjatora.

Ono kad u drugima nema mjesta, pa se zatvoriš u sebe.

Otelotvorenje besmisla, poezija apsurda, dijalog negde iz čistilišta. Zajebi Beketa, Godoa i ta sranja: ovo je život to nije reklama: slatko je u ovom predvorju pakla - krug je okrenut - raj apsurda, ali pazite, ne sme se dugo ostajati - posle nema izlaza: jednom će neko u onoj stolici krenuti da tone i da tone sve do vrhovnog demona dole: Slavoljuba, koji će, kada pitaju šta činiti sa ovim novim takmičarem, samo promrmljati : dalje! Na večni dijalog s njim!

Voditeljke dijaloga su inače prošle mučnu staljinističku obuku: ponavljaj i ponavljaj i tako muči ispitanika: jednom mu mora nešto izleteti, ako ništa drugo bar duša izmučena.

Normalno. Blagosloveno što bi stariji rekli. Božanstveni predmet ili jelo, apsolutno je svejedno, zaslužuje poštovanje, što zbog svoje krasote i autentičnosti, što zbog odanosti i funkcije koju vrši.

Varijabilni vremenski interval kojim se garantuje trajanje statusa quo, potencirajući pritom egocentričnost i navodnu sopstvenu bitnost.
Najčešće se koristi kao garant bezbednosti ili uvod u pretnju i negaciju najradikalnijeg oblika, pri čemu je mogućnost skorije promene identična brzom oporavku jednog sajta slenga.

Garantovani trenutak bedaka u nezabilježenoj istoriji opijanja. Ta sekunda ili minut kad ti sve splasne i sve lađe naglo potonu bez obzira na atmosferu koja te okružuje. Trenutak kad se leluja i ćuti, pobije, plače ili šalje "ona" poruka, u zavisnosti kako se ko s time nosi. I to, ko za inat, kad je najbolje dođe da ti usere i dan i mesec i godinu.

Јединствена врста човека која на саобраћајном ланцу исхране лежи негде између нервозног таксисте и тру камионџије. Недовољно зајебан да некоме олупа главу пајсером, али превише надркан да било коме опрости скретање без сигнализације. Лик који је педагошку струку калио на борбама петлова у Кнежевцу и чији је праг толеранције танак колико и гуме на његовом Југу. Посао му се претворио у хоби, а хоби у посао.

Dva, u nekim slučajevima i tri čoveka koji su na izgled sasvim obični i normalni, možda samo malo ćaknuti, tek toliko da ne budu oličenje potpune normalnosti. Pojedinačno, oni su ljudi kojima možete da date skladište baruta u kutiju šibica i da budete sigurni da neće da naprave nikakvu glupost.

Zajedno su barut i šibica. Nije zlo što ih je bog stvorio nego što ih je sastavio. Kao što se komplementarni uglovi dopunjuju do pravog ugla tako se komplementarni ludaci dopunjuju do pravog ludaka koji radi sa dva savršeno sinhronizovana uma.

Reči im nisu potrebne za dogovor, ne moraju ni da razmene poglede, obojica su potpuno svesni kakva se sumanuta ideja mota po glavi onog drugog i rade sve šta mogu da povećaju štetu koju će realizacija ideje da napravi. Savršeno se uklapaju i dopunjuju jedan drugog u ključnim trenucima za pravljenje neke pakosti koju niko normalan ne bi smislio. Tu i tamo razmene po koju reč, čisto da prisutne obaveste da će uskoro biti veselo ali da im ne otkriju šta se tačno sprema.

Najveću agoniju za sve fudbalske fanove predstavlja deo vikenda kada RTS mora da ispoštuje domaći fudbal i pusti na dva sata prikaže livade širom Srbije po kojima trče jedva osrednji fudbaleri. Iako je svaki prenos koji ne uključuje Crvenu Zvezdu i Partizan (mada uglavnom i njihov) uz Strajnića, Mikića, Andrijaševića i Kovinjala horor, agonija postaje nesnosna kada se urednik odluči da se prenosi utakmica koja se igra na nekom od vojvođanskih terena, kada mikrofon preuzima suveren radio-televizije Vojvodine Lazo Bakmaz.
Lazo Bakmaz je, po glasu bi se reklo, verovatno od osnivanja televizije član redakcije, pa ima kredibilitet do neba. Iako su svi svesni koliko ubija gledaoce, iz poštovanja to ne mogu da kažu ovom doajenu novinarstva. On je svestan da fudbal nije više to što je bio; davno je Karasi gurao bubamaru, a kroz maglu se seća i Mrkušićevih parada. Iako je ispunio uslov za penziju, hoće da još malo ostavi trag u sportskom novinarstvu, i da primer mlađima kako to treba da se radi.

Ko je gledao utakmicu Hajduka Kula - Čukarički, u decembru, pred 30 članova familije kuljana, bez ijedne šanse i uz komentar Laze Bakmaza - ni pakao mu neće teško pasti.

Usputno pitanjce koje obično postavlja za sport poprilično nezainteresovan i neupućen pojedinac, a tek da bi nešto pitao.

Jezik koji ima triput više deminutiva nego normalnih imenica.

Način na koji bi trebalo da se peče prase namenjeno za daću.

Mačo replika na pitanje brižnog prijatelja da li tuguješ zbog rastanka.

To je ona neobjašnjiva i neočekivana reakcija kada gledate nekog dok pravi kompletnu budalu od sebe, i umesto da toj budali bude neprijatno, bude vama što je gledate.

Paradoks posedovanja ličnog prostora. Na stolu papiri, knjige, šoljice od kafe. Na stolici obešena jakna, pantalone, tašna. U krevetu sve sem živog bića. Po fijokama možda čak i neko živo biće... Ali, i pored svega toga, vi tačno znate gde ste ostavili fleš, pozajmljenu svesku, u kojoj se gomili kriju kondomi, da li vam je čista omiljena majca... Šta vas briga za enterijer, sve dok mu ono, što vam je u glavi, pravi kontrast!
E, onda se neko od ukućana iz grozote, straha od kuge, ili iz sažaljenja prema vašoj zauzetosti (Vukajlijom, npr.), doseti da bi mogao da vam malo pospremi taj džumbus. I gle čuda! U svom tom redu, vi odjednom nemate pojma gde se šta nalazi.

Postaješ onda kada ono što zapravo nisi mislio ljudi interpretiraju na hiljadu različitih načina.