Prema nekoj urbanoj legendi, vrsta mučenja koje cilja na psihu. Izvodi se tako što se žrtva potpuno imobiliše, dobro uveže da ne može ni da mrdne i postavi se jedan sud sa vodom iz koje kaplje pravo na glavu onoga ko se mukama podvrgava. Najbitnije je da kaplje potpuno istim ritmom, ravnomerno i nepromenjivo sve vreme, da mučenik tačno uhvati ritam i da zna kad koja kap dolazi.
Priča se da je efekat tog jednog te istog ritma kojim se lagano u glavu čuka poražavajuć, da ljudi od toga lude toliko da i najkrupniji i najjači čovek plače kao malo dete i moli za milost. Samo je pitanje vremena ko može koliko da izdrži. Ali mučitelju nije ni bitno; on lepo postavi aparaturu i žrtvu i može da ide da pozavršava druge poslove. Samo povremeno obiđe i, ako vidi da još nije urodilo plodom, dolije novu količinu vode u sud i slobodan je. Lepo, čisto, bez da se zamuči i isprlja ruke, a efikasno.

Колико сте пута видјели уплаканог кловна? Једном, два пута? На филму можда? Да ли је то стварно био кловн? Да ли кловнови плачу?

Не. Уплаканог кловна нећете видјети. Кловнови плачу код куће, у самоћи. Рећи ћете ''па онда ипак плачу, макар и код куће, кловн је кловн, гдје год био''. И истина је, кловн пусти сузу у тајности, у одабраном друштву, за столом са својом савјешћу.

Но опет си се преварио. Сам са собом кловн то више није. Суза неће потећи низ лице пајаца. Слиће се низ образ човјека. Истог оног који носи маску кловна. Маску, која можда чини његов изглед, али је његова суштина покопана дубоко испод очигледног.

Кловн није језиви чика обучен у, наизглед смијешну и шарену, униформу. Он је твој пријатељ. Онај који никад није тужан. Он у животу нема проблема. И заиста, да ли сте икада причали о његовим проблемима? Да ли је икада поменуо да га нешто тишти док су се остали жалили. Није, он се смијао. Он је увесељавао све вас. Он је био кловн.

Но како то живот обично уреди, они, чије лице најчешће краси осмијех, чији се грохот најдаље чује, унутра су најтрулији. Кловнови пате. Кловнови тугују у себи. Кловнови не оптерећују никога собом. Њихова несрећа је само њихова. Њихова бол се не може подијелити.

Будите добри према свом кловну. Не насмијте му се на понеку урнебесну фору. Можда би он волио да није то што јесте. Можда он и не жели да вас увесељава.
Шта ако он осмијехом брани своје право на тугу?

Tradicionalni domaćinski običaj spasavanja šljive od pošasti zvane pekmez, a u poslednje vreme i ove nove nazvano "konzumna šljiva", jebem liga. Elem, postoji mnogo recepata da se napravi kvalitetna izuvača iliti mučenica i ne bi trebalo mnogo polemisati oko toga. Jeste da postoje razlike u kvalitetu, ali kad je kriza i kad nema rakije, i komovica dobro dođe.
Peče se rakija i od drugog voća, ali šljiva je ipak pionir rakije.

Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.

Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.

Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.

Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.

Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Регија богата каменом, каменом и камењем.

Energent u doba Aleksandra Rankovića.
Ako deda zbori istinu.

A Radovi navijači ce prebiti tog čoveka.

Prelomni trenutak u razgovoru kad se sve okrene za 180 stepeni. Ili 360, ako si Zvezda Granda. Obzirniji koriste i "medjutim", mada se sve svodi na isto, naebo si.

U Sjedinjenim državama, ali i nekim zemljama Zapadne Evrope striktno rezervisan termin za neke izvođače rok, metal, ali i rep muzike. Ovakvo mišljenje i svrstavanje ovakve muzike pod nasilnom pokazuje samo kakvi su neimači pojma oni sa tog trulog Zapada.

Po etimologiji reči rezolucija bi trebalo da znači odluku koja razrešava stvari. Umesto toga, u stvarnosti, nazivanje odluke rezolucijom samo izaziva nove probleme i komplikacije.

Кукање за непроменљивом прошлошћу, очајни вапај људског бића који обележава тренутак у коме схватиш да је могло бити много дугачије да си, кад је то било могуће, био мало мањи кретен. Ситуација у којој се кисело осмехнеш, свестан да си за своје идиотске поступке крив само ти и нико више, те овога пута не дозвољаваш себи да разлоге неуспеха тражиш у нечему другом, као што си то до сад радио, почевши од првог одласка у играону кад си псовао тастатуру јер су те урокали после једва целог минута на кантеру, не желећи да се помириш са сопственим незнањем.

Тако помислиш да је ипак требало да послушаш маторце, одеш у Каменицу да учиш за пандура, имаш после средње сигуран посао и да ти цвиле јаја, а не да запињеш око одласка на Академију ликовних уметности јер лепо црташ, после чега чекаш актуелног профу да оде у пензију, како би сутрадан губио живце око двадесет и кусур идиота који нису понели блок петицу.
Тако исто схватиш да је према бившој цури требало да будеш мало другачији. Мало мање љубоморно псето и тврдоглави коњ који је био у трипу да ће по сваку цену променити њене навике које ти нису биле по вољи, уместо да зажмуриш и будеш задовољан јер је имаш. Схватиш оног тренутка кад је видиш са другим, након чега ти током пријатељског разговора каже да јој пружа оно што ти ниси.

Све би то променио да можеш вратити време, али курац, јер чаробњаци који ће те послати у прошлост помоћу препеличиног јајета не постоје.

Murakami je opcionalan, može biti i neki drugo precenjeno smeće.

Poenta su te ribe. One čitaju u tramvaju, i to Murakamija. One nisu kao ostala needukovana marva koja jebe majku kontrolorima i čita Kurir. One tiho pričaju, uvek lepo mirišu i ne grbe se dok sede. Ne prde i ne pišaju kao druga ljudska bića, toksine izbacuju kroz kožu jer je to više romantično. Ne prave nagle pokrete, ne nose cegere sa paradajzom i kese iz maksija i višnjice. Ne osećaju smrad baba koje sede do njih u busu. Pišu dnevnik i maštaju da ih plodi asistent Srednjovekovne književnosti. Gledaju kroz prozor kad pada sneg sa snuždenom "ko je ubio sve male kuce" facom. Uživaju u nekim dalekim predelima okružene aurom pačulija i veltšmerca. Voliš ih iako ih ne znaš, a želiš da ih znaš. Želiš da znaš o čemu čitaju, o kome sanjaju, o čemu ta krhka bića misle dok čekaju tramvaj dvojku.

Narod koji plaća kamate za gotovinu.

ЕКВ је одлична група.
Њихова музика је изванредна, нешто сасвим другачије и - хм, ајде-де - паметније од онога што се овде конфекцијски производи. Као таква, ЕКВ је зацементирана као мајлстоун у овдашњој музици и верујем да је то став свих који их воле.

Е, курац! То није довољно!
Ви који имате овакав став показујете колики сте медиокритети, мали људи, затворени за Архиестетику, Архихармонију, Архиметафизику и нејасно је како се усуђујете да кажете да "слушате ЕКВ" а да тиме не скрнавите Миланов и Магин Свети Лик!
Ви, људи једни најобичнији, не разумете и никада нећете разумети све валере и нијансе Миланове Поезије! Видите, ЕКВ се не "слуша", ЕКВ се ЖИВИ.
Ако сте то разумели, стоко са најпримарнијим емоцијама, да наставимо даље.

На овом свету не постоји, нити је постојао, нити ће постојати нико - НИКО - ко је паметнији, интелигентнији, начитанији, једноставнији, а опет тако компликованији од Милана, који није био човек, како то ви мислите, него Надбиће.
Ако не разумете зашто је то тако, нема сврхе ни говорити, то знају наше Изабране Душе у које је ушла Светлост. Милан је непогрешиви Пророк, свака Његова Реч одише Мистичном Маглом Нејасноће из које израња Смисао - авај! - тек кад се догађај који предвиђа догоди.
Такође, ако вам се његова музика чини монотоном и досадном, то значи да би требало да се терате у пичку материну и јебо вас Бајага, што ћемо вам гласно добацити у себи.
А ако не разумете ниједну Њихову песму, нема вам места међу Нама, који разумемо чак двадесетину Опуса. Стравично ћемо се намрштити на вас ако кажете да је Милан умро, јер Он НИЈЕ умро, него је једноставно извршио Апотеозу!
Још ако помислите само да се Маги овердозирала, онда ћемо се на најужаснији и најокрутнији начин избечити и преврнути очима јер Ју је заправо Милан позвао!

То што тражимо улицу за Милана је Наше искушење да бисмо дошли чисти пред Његове Очи, то је најмање што Му припада и доћи ће дан када из сваког звучника и са сваког екрана гледати на Нас Његово Свето Дело а ви, стоко несловесна, ћете гледати у Нас - Мудраце и нећете Нас више зајебавати због Наших нескладних лица и због Нашег Девичанства (које чувамо за Милана, а не зато што смо "уображени скрндељи и искомплексирани смарачи")!

Neka ne pametna osoba koja u pekari umesto pleh kaze hleb...A pri tom nemaze da kaze h

Прва ракија коју попијеш са цуриним оцем - ако је треснеш на брзака ниси добар јер си алкос, ако је пијуцкаш полако ниси добар јер си килавко, а ако је преполовиш па у два пута стресеш чашицу онда ниси добар јер си превише искусан у пићу.

У специјалном случају да одбијеш да попијеш чашицу ракије ниси добар јер си слабић, а коме треба слабић за зета.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Obeležen si za vijek i vjekova. Zalepljena ti je etiketa na sred čela po kojoj će te ljudi prepoznavati širom sveta. Čak i kad ne budeš kriv, prst optužbe će biti uperen ka tebi kao glavnom i odgovornom za sve nedaće i neprilike, jer je narodu željan pravde i pronalaženja nekoga za okriviti, ali narod nema vremena da traži novog krivca, pa će se okrenuti starom. A to si, pogađaš, ti.
I ma koliko se trudio da se pokažeš u novom ruhu, negativna aura koju si ranije stekao će ti konstantno visiti nad glavom, ne dozvoljavajući ti da se oslobodiš dosadnih duhova prošlosti.

Kurveštija satkana od kamare bolešćuga. Kroz nju je prošlo pola grada, od überbogataša koji joj je pokazao neke stvari na zadnjem sjedištu svog Audija Q7, pa sve do majstora zidara koji ju je osenklao sa skele i bržebolje sobalio u friško omaltarenoj sobi. Promet na frankfurtskom aerodromu je nula naspram onoga kroz njeno vaginalno područje. Kada bi frišak, sirov drveni štap ugurali u njenu pizdurinu, on bi se automatski osušio od silnih otrova koji tu vladaju.