Šmekerizam koji se upućuje namrgođenoj ili malodušnoj radnici. Deluje trenutno bez kontraindikacija, ali i bez veće šanse da izgovarač “završi neki konkretni posao “ sa dotičnom u smislu da će nakon toga da je jebe. Cilj je vraćanje radnog elana, fokus na prodajne artikle, sagledavanje mušterija u nagomilavajućem redu i povećanje frekvencije tipkanja po fiskalnoj kasi. Jedan nesebičan altruistički gest prema mušterijama koje će već sledećeg trenutka biti ekspresno uslužene od strane nasmejanog lica lepe radnice dok se osoba koja je tražila osmeh udaljava od objekta kao Talični Tom u poslednjem kadru svake svoje epizode.

Očajnički pokušaj pravdanja pred policijom u trenutku kad su vas uhvatili da pljačkate banku.

Bilo je to leta gospodnjeg dve 'iljade sedmog, još uvek sam visio po kraju sa studentskom bagrom iako sam, realno, batalio faks. Blejaž na gajbi, svako veče nova priča, lepa vremena. Klasična priča za studenstske okolnosti, sve pare se trošile na vops, gudru i kladžu. Mali stan na Krstu, dva cimera i ja, svet nije imao šanse protiv nas. Moto: Sledeće godine u ovo vreme bićemo na budžetu!
Naravno da taj famozni budžet neće da isfinansira dva džoka pred spavanje i fuka sa Željanom iz Trebinja. Neće ni da ispoštuje iz keca u dvojku na Parmu svako kolo. Za rebalans budžeta je bio zadužen Pesve (PSV - Prva Sisa Valjeva) sa svojim fiks idejama. Tako smo valjali Tepsiji pola keta po ceni jednog da bi mi rivali na ler. Tako sam radio debelu Gocu iz Maksija za vops na crtu. Tako je Šomi ukrao akumulator iz keca...
Ali jedan događaj mi posebno ostaje u sećanju. Bilo je govnjivo decemabarsko predvačerje vraćao sam se sa faksa, noge su mi bile mokre od bljuzgavice jer sam nove patike popušio a cipele prokockao. Nazvao me je Šomi i rekao da Pesve ima opasnu ideju - da uplatimo loto. Zamisli tebra, loto, pa nas trojca smo toliki luzeri da i kada bi dobili milion jura il' bi nas Japaci izrokali nuklearkama ili Šiptari podavili na spavanju, uglavnom sutra ne bi bilo. I ništa, slep kod učiju kakav jesam, umesto da si kupim jedini obrok taj dan, bonžitu i pola litre mleka, odem do trafike i uzmem jedan random tiket.
Gladan i žedan u stanu ispeglirah dve kašike ubuđalog ajvara koji sam dobio u kontigentu prve studenske pomoći negde u septembru. Zapalismo džok i pustismo tekmu, naša omiljena Jupiler liga i 2+pp ekipe - Go Ahed Igls vs Viljem Treći. Vreme je sporo proticalo uz kvalitetan napadački fudbal, pa smo pozvali neke cupike. Rekle su da će doći pa smo kupilii kokišku i čips, ispalile su, nema veze, bar se Šomi otvorio za has. Pesve i Šomi su zakuntali pred teveom a ja sam blejao na netu i onda je dobauljao Pesve do mene i rekao mi da proverim loto.
Ne mogu da kažem da me nije pecnula nada u tom trenutku ali mene je pecnula nada i kad mi je Željana rekla "ćao", priznajem bio sam optimistična budala. Našao sam sajt i počeo da diktiram brojeve:

Mešavina pića koja se sastoji od red bula, vodke i fante popularno je nazvana fantom. Taj naziv opravdava i svako onaj ko se usudio da popije više od pola litra ove mešavine.

Praistorijski klikeraški izraz kada neko toliko navikne da igra na jednom terenu da je prosto nepobediv, a rupu nalazi i "pešaka" i "iz visa" i "iz nabaca".
Uglavnom se i danas koristi kod starije generacije kad im rupa odgovara...

Rečenica koja služi da bi se na sarkastičan način okarakterisao neki član kolektiva koji ne radi ništa po ceo bogovetni dan, a dozvolu za tako nešto ima od viših instanci, te zbog toga neki drugi ljudi moraju da zapnu i odrade i svoj i njegov posao.

Jebeni parazit i lenčuga, koju bi najradije udavio golim rukama, ali nisi u mogućnosti za tako nešto jer iz nekog čudnog razloga nije dozvoljeno prebijati ljude na radnom mestu, pa se zadovoljavaš time da ga ogovaraš, povremeno uvrediš, a ako se poklopi situacija i da mu uteraš neku pušku, čisto makar malo da se uznemiri.

Монт Еверест у каријери алкохоличара. Трећи степеник је за оне који лижу патос, други за оне из ургентног, а подијум припада даси који постаје заштитно лице компаније која се побринула за његов изглед.

Kao po nekom običaju, sedeo je tako na drvenoj klupici ispod starog oraha i ispijao rakiju. Brk mu se zadovoljno smešio jer je tog dana poorao više nego što je planirao, te je sad spokojno uživao u toplom avgustovskom predvečerju. Dok je užarena lopta polako nestajala na horizontu, tonući u zeleno more krošnji, hrapavim dlanom obrisa znoj sa čela, te eksira ljuto zadovoljstvo. Pogled mu se zadrža na krošnji oraha.Tu je bio od kad zna za sebe. U njegovom hladu je prohodao i progovorio. Setio se pokojne majke koja je plela na toj istoj klupici na kojoj je on sedeo. Oca je izgubio kad je imao 10 godina i sećao mu se samo lika.

Ženski glas odagna tišinu šumadijskog sutona i prekide ga u razmišljanju:
- Milija, hoćeš li ti da jedeš nešto?
Samo je odmahnuo glavom. Seda starica podiže ruke u vis, promrmlja nešto sebi u bradu i udje u kuću.

Počeo je da se priseća svoje svadbe. Nije Milija bio neka prilika. Parče zemlje, malo stoke, i dve trošne kućice sa zemljanim podovima. Bilo mu je 20-ak godina kad je načuo priču o siromašnoj jedinici iz susednog sela, lepoj, vrednoj i poštenoj devojci. Ali više od svega, privuklo ga je ime: Nada.
Nadini roditelji, majka i par komšija su činili svatove. Uz skroman ručak i tihu pesmu, proslavili su taj dan. I onda proveli 40 godina zajedno,zajedničkim snagama pružajući otpor vetrovima života koji su ih lomili svakim danom sve silnije. Osetio je komešanje u duši.
40 godina je bila uz njega živeći u siromaštvu, a da se nikad nije požalila. Trpela ga je i kad nije trebalo, brinula se o njemu, dirinčila i vukla, rame uz rame sa njim. I nikad nije tražila ništa već je samo pružala. Da nije bilo nje, bilo bi mu mnogo teže. Po prvi put u životu oseti oštar bol u grudima. Suza mu zaiskri u oku. U trenutku se naljuti na sebe što joj nije više pružio. Što nije uradio više za nju. Što joj nikad nije rekao koliko mu znači.

Iskapi čašicu gorke utehe, te nasu još jednu. Sunce je već bilo zašlo, i mrak u potpunosti prekri zelene livade. I dalje je nepomično sedeo. Iz mraka se začu Nadin glas.

Типичан доказ да и наука уме дебело да погреши. Још се сећам оне подебљане реченице у уџбенику: ''Вода нема мирис, укус и боју''. Нема курац! Волео бих кад бих сад негде налетео на ону баба девојку која ми је предавала, па да јој кажем коју.

Није народ за џабе рекао ко ракију вечера, воду доручкује. Знали су наши стари колико слатка вода може да буде после целоноћног банчења. А онда дош'о неки учени сиђош који се настанио у некој урбаној припиздини, па рек'о ону глупост са којом је обрнуо круг, а да тога није био ни свестан. И онда су они слични њему, који никад нису осетили благодети боговског нектара мамурних, решили да то ставе у уџбенике.

Е сад, то што се до укуса воде долази одређеним путем, то је друга ствар.

Карташки нгсле.

Означава једно дељење у току партије.

Izbor je ljudska kletva bez koje ne bi bilo zanimljivo. Ovo teke pičke materine od životne navigacije često nas dovede na raskrsnicu između loših i dobrih puteva, a da nema nikakvih putokaza. I tako, bez dobrog pogleda, sa maglom na očima savesti, dolazimo u situaciju da biramo i da pogrešimo. Istini za volju, ne dovede nas baš uvek okolnost ili đubre od sudbine u takvu problematiku. S vremena na vreme smo i sami krivi jer tražimo đavla, što bi naš narod rek'o 'oćemo po pičCi.

Prethodno ustanovljena paradigma dovodi nas u realnost koja uzrok pretvara u posledicu, a opet kasnije tu posledicu u uzrok, i tako sve do konačnog duševnog i fizičkog odlaska u tri pizde materine po svim merljivim i nemerljivim parametrima.
Samo pravo!

Одговор који се упућује мушкарцу(иронија или сарказам?) који вам је ставио до знања да би вам полно општио са неким женским чланом породице или је то само наговестио. Ову фразу је потребно изговорити изразито мирним гласом, без икакве фацијалне експресије.

Malčice pijan, ni na pola-pola, a kamoli na 3/4. Tek je nakvasio grlo. Lokomotorne funkcije su još uvek u najboljem redu, razum je takođe na svom mestu i još je daleko od toga da bude razbacan po svim ćoškovima prostorije, ali grlo i stomak su iziritirani i traže ***još***. Nakvašenost se rešava na dva načina, il' prestaneš sa nalivanjem i otrezniš se za najviše sat vremena (*haha*) ili lepo nastaviš do fajronta i gubitka kontrole nad bešikom.

Razlika u ceni seksualnih usluga koje pružaju novokomponovane pevačice i obične kurve.

Overdoz ekserima.

Palac - sredstvo za uključivanje kompjutera.
Mali prst - sredstvo za "overavanje" nogara od stolova, stolica, kreveta, točkića od TA peći, pragova...
Ostala 3 prsta - da imaju neku funkciju, imali bi ih i Nindža kornjače.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Oduvijek je poznaješ.
U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga.
Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila.
Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno.
Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno.
Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?!
Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi.
Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla.
Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla.
Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije.
Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje.
Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa.
Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.

Bilo je to oko devet uveče. Sedim ja u svom malom stanu preplavljen talasima duvanskog dima i tuge. Počinje opet da se budi ta melahonija u meni koja me je uvek pratila dok se nije pojavila ona. Promenila me je iz korena. Batalio sam tribinu, upisao faks, bivao sve zreliji i ozbiljniji, procvetao sam. Dani i godine su prolazile kao sekunde, pregršt lepih momenata, ali mic po mic, vraćao sam se starim navikama, starom putu i istim greškama. Poslednja kap koja je prelila čašu je bila ta što sam uleteo u kombinaciju sa dve plave bliznakinje i njihovom kevom. Dobre bile sve četiri ali ipak nisu vredele nje. Rekla mi je da odlazi dok nešto ne uradim jer neće da trpi više moja sranja i baronisanja.

Elem, gasim tako poslednji klasik blu a duša traži Zaječarca. Gledam sat prošlo devet imam vremena da kupim pivo jer govna ne daju posle deset. Obuvam ribok klasik uzimam šuškavac gledam kroz prozor da vidim kakvo je vreme kad u zgradi pored izbio požar.

Požurim ja tako do te zgrade kad ispred mene pada žena i moli za pomoć jer je u njenom stanu ostala mačka. Vatrogasaca nigde, situacija opuštena kao kod zubara, vremena nema, ovo je moja šansa da učinim nešto sa svojim životom i opet je osvojim. Ulazim u zgradu i pičkaram što nisam pitao za broj stana ali nešto me je vodilo ka istom. Penjem se na treći sprat, dim sve gušći skrećem levo u hodnik koji se završava sa velikim prozorom. Idem duž hodnika dok nisam video stan iz kojeg bukti plamen. Ulazim unutra i šmekerski lagano se krećem kroz stan. Oko mene vatra, pucaju kablovi, padaju daske ja smireno posmatram situaciju i tražim mačku. Prošlo tako nekih desetak minuta kontam mačka otišla Bogu na ispovest kad u ćošku čujem krik tog malog stvora. Sklanjam neke daske, kauče i kredence koji su mi se isprečili dok kablovi udaraju po meni. Uzimam mačku izlazimo iz stana krećem ka izlazu kad plafon otpada i pada tačno ispred nas. Mačka kreće da plače i kuka kako još hoće da živi i ja šta ću nema nam druge nego kroz prozor. Zaletim se i mavaši gerijem, razbijem prozor kad napolju stigli vatrogasci i skupila se masa. Čujem da vatrogasci govore da se smirim i da postavljaju dušek ali vremena nema vatra ide ka nama, moram odmah da skočim. Jednom rukom se držim za prozor drugom držim mačku, spreman sam na skok kao Feliks Baumgartner. Prolaze mi kroz glavu zajedničke slike, lepi momenti koje sam imao sa njom, uzdišem poslednji put dok me neke pičke gledaju i ja za njih uradim koji zgib pre nego što se pustim. Skočili mi, meni na kraju ništa ali je mačka polomila nogu. Vlasnica me je ipak kroz suze zagrlila dok sam dobio aplauz od prisutnih i Zaječarac sa sve ordenom od Nikolića.

Vratio sam se kući srećan i odmah sam je pozvao. Ispričao sam šta mi se desilo ali je prekinula vezu. To mi je došao kao hladan tuš mada posle svega i dalje imam kombinaciju sa one dve crnke i njihovom kevom.

Prekid memorije posle žestoke pijanke.
Slikao si celo veče ribice po separeu, đuskao, provodio se. I tamo negde posle petnaestog rubinštajna otvorio ti se poklopac u glavi I sve što si slikao osvetlilo se bespovratno kao stari Kodakov film u Lajka fotoaparatu.
Nema reklamacije, sam si kriv.