Gleda svoja posla. U vrijeme demoktratije, jebote. U vrijeme kad nam je demoratija dala za pravo da imamo svoj stav, nema veze kakav je , ali da je stav. Kad možeš izasrati šta god hoćeš, i kome god hoćeš, i u dosta slučajeva proći nekažnjeno. Šamar je četristo do hiljadu i dvjesta maraka danas, a plata četri stojanke, pa ti udaraj budale kad lupaju gluposti. Danas je čak poželjno živjeti tuđi život, kao što je Slobodi iz Mrkonjić Grada poželjno imati lijevog beka koji zna ući malo u sredinu a ne samo pravolinijski se kretati jeb'o mu pas mater. Dobri su to ljudi, ne treba ih dirati, neće glava zaboliti od njih. Ako ih ne zajebavaš.
Što bi rekla ona reklama za margarin : Svako jutro, DOBRO JUTRO! KAKO JE KOMŠIJA TODORE? Ima li slatke, ja malo uranio... Evo. :sipa rakiju
Šta ima? Ništa. Kod tebe? Ma, čovječe, oka nisam mogo sklopiti noćas. Čuo sam da je mali Neđin seksualno opterećen. Vele otkad se oženio ne silazi sa tuđeg djeteta sunce ti kalajisano. Jeb'o te ljeb, kažu nekuveče ušli u nagradu ona legla u sjeno i raširila noge, a on se okačio na gredu, zageg'o se, viče : GLEDAJ SAD MALA DOSKOK U TELEMARKU NA KURAC U PIČKU!!! Jebu se djeca ko zecovi. Šta ti misliš je l' to bolesno?
Ma šta mi je za tim mani me se. Nek' se jebu, samo nek' po glavi ne biju! Aj komšo popij to, pa da idemo štogod soriti kod Ludog Konja...
U gostioni „Kod Ludog Konja“...
Mala, meni pivu, daj njemu, i daj njima šta će. Nego komšija, znaš li ti kad su Tito i Jovanka, došli u posjetu Mrkonjiću pa sa Đurom Pucarom i ženom tamo u njega sjeli da doručkuju, a Tito kulturno, pomalo jede, a ovi naši navalili, sunce te jebl''o, vele, Đurina žena tuče neku ljeušu a nju zamastilo, sve joj ona mast niz laktove curi. A Tito bleno, ne vjeruje očima, kad odjednom Đurina žena povika Jovanki: BOGA TI JOVANKA, ŠTO TI JE TITO 'VAKO ŠPATLJIČAV NA 'RANU! HAHAHAHAHAHAHAHAH JEBO TE SUNCE HAHAHAH.
Da.
E komčija jesi neki atorit jebo te lepetnjak, a jesi čuo da su se Mitar i Đurađ skoro posvadili oko međe, mal e nisu poboli, htio ga Mitar zaklati mistrijom, jedva ga oteli. A, jesi čuo?
Slušaj me komšo. Ja sam preoro više livada nego Marko Kraljević turskih drumova i livada tri puta, pokosio livadu od Glamoča do Banja Luke, imam 100 metara jabuke i 300 metara šljiva utresti a one ujdurme u hladnjači mi traže 15 feningi po kili za čuvanje, tako da mi ostaje feninga zarade k'o da sam smoki uzgajo, moram onom svom vrnti izmisliti pare za školarinu, i molim Boga da prodam staru kravu muslimanima za Kurban Bajram, jer mi ćaća troši više kapi za oči nego kompletan sistem za navodnjavanje u vinogradu Darka Miličića na Fruškoj Gori. Dok to ne sredim, JEBE MI SE I ZA TOBOM I ZA SVIMA OSTALIMA DABOGDA TE MALI NEĐIN NA KURAC NABIJO DOK TI MITAR I ĐURAĐ SJEKU UŠI MISTRIJOM A MRTVI TITO SKAČE GOLOM GUZICOM ZA VRAT. JEL TI JASNO SAD ŠTO SAM ATORIT?
Jeste komšo, jeste, evo saće piva samo se nemoj srditi znam ja kakav si ti kad poludiš. MALA DAJ PIVE JEBLA TE NEDILJA HOĆEŠ DA NAS SVE ZAPALI. Evo pive komšo, evo pive...
Vino pije Kraljeviću Marko S pobratimom Toplicom Milanom, A kada se vina ponapili, Progovara Toplica Milane: Pobratime, Kraljeviću Marko, Dobro tebe jeste ovo vino, Još da nam je stambolskog hašiša, Bi veoma nama dobro bilo! Znadem jednog staroga derviša, Arnauta Hadžima Ljimaja, Što za jedan perper oku daje. Odgovara Kraljeviću Marko: Ne budali, Toplica Milane, O kakvome Arnautu zboriš? Kad podviknem iz grla bijela, Doleteće Ravijojla vila, I doneće gorskih trava raznih, Biće nama do zore veselja! Što velio, tako učinio, Viče Marko iz grla bijela: Posestrimo, Ravijojla vilo, De pomozi pobratimu svome, Jerbo nama dosadilo vina, Pa bi pili vilinskijeh trava, A tako mi sreća ne pomogla, Hoću tebi dati tovar blaga! Otklikuje sa planine vila: Nije zlato ni srebro ni zlato, Već je drago što je srcu blago, Evo tebi bilja svakakvoga, Ali nemoj ove gljive jesti, Jerbo možeš nastradati ljuto. Nasmeja se Kraljeviću Marko, Nasmeja se iz grla bijela, Pa on uze vilinskoga bilja, I što uze u desnicu ruku, Sve u grlo on sasu bijelo, A Toplica Milan ne smijaše, Već sokola posla Arnautu, Da mu ovaj hašiša donese. Gleda Marko, sve mu došlo milo, Raznih boja svuda po čadoru, Šarac ljudskim glasom popijeva, Toplica se u hrta premeće, Dva mu Sunca zašla pred očima, Dva Mjeseca mlađana izašla, A po njima kolo od Turaka, Ciče zurle, biju talambasi, A na Turkom glave ni jednome! Tu se Marko obradov'o jako: Mili Bože, ja dobrijeh trava, Da me juče Musa pogubio, Ne bih znao šta propuštam jadan! Utom mu se nešto naoblači, Nesta vile, nesta i Šarina, Nesta bjela svilena čadora, I Toplice, njemu pobratima, Nesta Marka, al ostade Marko, I to Marku vrlo čudno beše: Da ga ima, a i da ga nema. Kano da je bez snage ostao I bez snage i junačkog tjela, I postade Kraljeviću Marko Sitna knjiga koju piše drugi, Čita sebe Kraljeviću Marko, Ne može se čudom načuditi: Ne piše ga onaj po hartiji, Nit po čemu drugom što se piše, Već po nečem kano ogledalu, Il šarenom zidu nekakvome, A u ploču nekakvu tukući, Sa stotinom sve sitnijeh slova. Pa sve čita Marko Kraljeviću: Oj junače, Vukašinov sine, Što u moju sitnu knjigu dođe, Knjigu sitnu, ali o junaku, Hoću tebe sada da provodam Kano ti što dobra Šarca vodiš, Kroz buduće ono što će doći, I buduće ti videti možeš, Jerbo dosta pojeo si trava, I još sitnu gljivu nejedicu, Od koje je mnogi junak strado. Tu se Marko začudio jako, Al je kreno kud ga ovaj vodi Kao slamka među vihorove, Toliko je ostao bez snage. U čudnu je vilajetu Marko: Kao da je u dvorima nekim, A ko mreža zidani su dvori, U odaje nekakve udara, Ali to su kanda strane neke, Ne mogaše jadan razumeti. Udaraše i desno i ljevo, Dok ga onaj glasom ne uputi: More, Marko, priberi se malko, Probaj ući u kakvu odaju, Te mi pričaj šta si ugledao. Nameri se Marko na odaju Sa dverima od raznijeh boja, Kanda su unutra paunovi. Na dverima Fejsbuk napisano, A unutra, čudo i nesreća! Ne može se disat u odaji, U njoj sedi i žena i ljudi, Kolko ima u gori drveća, Pa još više da je petsto puta. Al da sede, ni po muke tome, Već o sebi svako štošta zbori, Stavlja slike nekakve pred sebe, Il od drugih iste preuzima, Pa ih nekim daje, drugim krije. Tu ni lica svaki drugi nema, Već svi nose neke obrazine, Neki jesu u gori drveće, Neki jesu iz pjesme junaci, Neki jesu kano gorske zveri, A za neke ne mož' ni kazati, Jer brat bratu ni na šta ne liče, A svaki se dere da ga čuju, Kano Turci kad oderu jarca, I guslari nekakvi se čuju, Jal su srpski, jal su možda turski, Jali saski, jali su arapski, Jali neko mačke nake kolje. Prekrsti se Kraljeviću Marko, Dozva Boga i Svetu Neđelju, Pa iziđe iz tog gadilišta, Svoju da bi ne zaprljo dušu, Zakorači nekakvim lagumom. Glas mu reče: link si izabrao Koji vodi u čudnu odaju, Tu posmatraj, Kraljeviću Marko, Pa opričaj šta si ugledao. Osvrnu se oko sebe Marko, Oko njega ljepote đevojke, Ja svaka je kano Ravijojla, U svakoj su zubi od bisera, Obrvice morske pijavice, Milina ih bilo pogledati, I od srpske vere, i od turske, I crnijeh kolko ište duša, A i žutih tu pomalo bješe, Svaka stoji za svojim pendžerom, A pendžeri nisu ko u Srba, Već kroz pendžer svu odaju vidiš. Zagleda se Kraljeviću Marko U pendžere jedne cure mlade, Jedva ima osamnaest ljeta, A tako joj i na pendžer piše. Al uđoše do dva Arapina, Crni vrazi kano đavolovi, A ona se stade uvijati Ko beštija sotonska nekakva, Pa haljine skidati sa sebe, Osta gola među Arapima. Sve je ovo razumeo Marko, Ljubio je i on Arapkinje, Al kad Arap sedlo na se stavi, Kleče zemlji kano konjic vrani, A ona ga đevojka zajaši, Stade bičem da ga goni crna, Pa je njega pjena popanula. Kad se ona malo izdovolji, Tada priđe drugom Arapinu (A ovaj se veće razgaćio) Te mu poče ustima činiti Što krštena nikad ne bi duša, A Arap je sve za kosu vuče I govori samo ou bič jee. To se beše ogadilo Marku, Te se Marko rastužio ljuto, Ne zna kud će, ne zna ni kako će, Kad na dveri od jedne odaje On ugleda ikonu od zlata Sliku Svetog Save i Isusa I drugijeh slatkih svetitelja. Glas mu reče: Tu je čet o Crkvi, Dobro pazi šta ćeš ugledati. Tamo uđe Kraljeviću Marko, I srce mu Sunce ogrijalo: Tamo viđe lepu Gračanicu, Ravanicu, a i Sopoćane, I još crkvu Presvetoga Save, Na Vračaru, usred Biograda, Kojino smo oteli od Ugra! Stade Marko od sreće plakati, Kad ugleda: prazne stoje crkve, Oko njiju urlaju gomile, Svi urliču ko vrag da ih ganja, Sve bi oni zatrli Turčina I srušili tanke minarete Sve odavde pa do Carigrada, Al nit znaju svetog Očenaša, Niti srpski kano ljudi zbore, Niti jesu za oštro sječivo, Il za ata il za koplje ljuto, Već ko stoka štono samo bleji, Tako oni njemu izgledaju. Posrami se potomaka Marko, Reče sebi: djece ne imati, To je sreća srpska ponajveća. Pa kad vide oca črnorisca Kako drugog črnorisca jaše, I ugleda presvetog vladiku, Kako s momkom ko djevojka leže, I ugleda drugoga vladiku, Kako leže sa decom nejakom, I mudroga oca Patrijarha, Naslednika srpske slave Save, Kako od tog sve okreće glavu, Nešto puče u grudima Marku, Nešto mu se u očima smrači, Pa on krenu kuda ne videći, Al ga vihor uhvati nekakav, Nosaše ga, njemu se činilo, Tri godine i nekolko dana, A kada je sebi došo malo, Nad njime je bila Ravijojla, I pobratim Toplica Milane, Sa očima kano krv junačka, Sve pušeći iz lule hašiša. Progovara Kraljeviću Marko: E tako mi Boga i života, Posestrimo, vilo Ravijojlo, Neću više probat tvojih trava, Već s Toplicom pušiti hašiša Zalivati hašiš rujnim vinom. Nego meni jedno reci pravo: Čudan sanak ja sam sada snio, Ne mogu ga tebi ni ispričat, Već ispovest dati svešteniku; Jeste l' u njem išta zaistinu? Gleda njega Ravijojla vila, Gleda njega, pa sve suze roni, I ne htede odgovorit Marku. Nesta vila u gori zelenoj, Osta Marko za njom gledajući, A teško mu beše u grudima, Pa on dosu pehar hladna vina I povuče iz lule hašiša. Te noćice nije spavo Marko.
Evropa 2025-e Nakon krize i zatezanja odnosa unutar evropske unije, ostaci bankrotirane Grčke sa svoja 2 ostrva napuštaju evrozonu. Kreće lančana reakcija nezadovoljstva unutar Unije i primer Grčke slede Španija, Portugal i Slovenija. Nezadovoljna Nemačka upozorava da neće tolerisati takvo ponašanje i daje rok za vraćanje duga godinu dana. Srbija vešto koristi upražnjena mesta u Uniji i dobija datum pregovora za 2056 godinu.
Eskalacija 2026-e: Rok je istekao. Nemačka bez upozorenja vrši invaziju na Španiju i Portugal, dok Rusija i SAD apeluju na njih, ali se ne mešaju. Nakon invazije na Španiju, nezadovoljne nemačke pokrajine AP Francuska i AP Belgija raspisuju referendum za odcepljenje. Stogodišnja Angela im poručuje da mogu da joj se sagnu. Sukob se polako približava Balkanu.
Balkan: Nakon krize i početka rata u Hrvatskoj vlada histerija i oduševljenje. Država ponovo uzima naziv NDH, ponovo je aktuelna priča o tisuću godina istorije, na top listama broj jedan je Tompsonova obrada Danke Deuchland. Otvoren je novi Jasenovac. Obe srpske porodice sa hrvatske teritorije su zatvorene. U Srbiji upozoravaju na 20 000 ubijenih Srba u novom Jasenovcu. U BIH već 27 000 žrtava, uglavnom nevina deca i žena, iako im niko još uvek nije objavio rat. SAD upozorava Srbiju na zločine u BIH. Uvidevši ozbiljnost situacije doživotni predsednik Nikolić i general Vučić ukidaju presudu Dačiću, pa pokušavaju preko njegovih veza da uspostave vojno-obaveštajnu saradnju sa Namibijom, Senegalom i Nauruom. Uspevaju u svojoj nameri. Albanija vrši nuklearne probe i veliki deo njenog stanovništva gine usled greške u proračunu. Ostalo ih je jedva 50 miliona živih (većina na Kosovu). SAD ponovo upozoravaju Srbiju.
2027-e Evropa gori. Nemačka je sila broj 1 i drži pod okupacijom 50 procenata EU. Ovoga puta nema ko da joj se suprodstavi. Balkan i pored tenzija još uvek miruje, ali nakon niza pogibija i nesrećnih slučajeva u BIH i Albaniji, SAD uz podršku Hrvatske, BIH i Albanije objavljuje rat Srbiji. SB UN odobrava intervenciju. Ruski predstavnik za vreme glasanja odlazi u wc i propušta priliku za veto. Čeka se prvi napad. Napadi kreću iz BIH. General Vučić sa osmehom prima tu vest i zahvaljuje se Bogu što oni prave istu grešku kao i Austrougari 1914. pa napadaju preko Drine, ali euforija kratko traje. Tomahavci i stelt bombarderi udaraju sa gotovo sto odsto preciznosti. Srbi mole za pomoć bratsku Rusiju. Rusi šalju 150 popova u pomoć ali kasno, jer kopnena invazija je počela i Srbija kapitulira nakon 12 minuta teških borbi. Beograd pada, a Čeda postaje predsednik okupacione vlade. Koštunica je šokiran i prosto ne veruje kad mu pričaju šta se desilo. Toma i Aca su pobegli u nepoznatom pravcu. Ivica je nestao. Nakon 6 meseci okupacije, u Srbiji se formiraju dva Narodna pokreta. Četnički, predvodjen liderima Obraza i 1389, a sa druge strane Partizanski, predvodjen Joškom Brozom. I jedni i drugi odugovlače sa ulaskom u borbu. Prvi čekaju da im se članovi opunolete, dok su drugi i pre bilo kakve borbe van stroja zbog proseka godina boraca koji iznosi 79. Dok je u Srbiji status kvo, u Bugarskoj izbijaju nemiri zbog propuštene prilike da se Srbija napadne sa ledja.
2028: Sukob se premestio na Bliski i Daleki istok. Severna Koreja i Kina napadaju Japan i Južnu Koreju, ali to nije bitno. U Srbiji konačno gine prvi okupatorski vojnik nakon godinu dana od okupacije. Gazi ga vozač GSP-a kome su otkazale kočnice. Ameri u znak odmazde streljaju sto studenata Megatrenda.
2029-e Četnički pokret dobija svoje prve punoletne članove, a Partizanski donaciju od 350 kineskih veštačkih kukova. NOB počinje. Prve borbe se odvijaju u okolini Beograda, gde prva Zemunska jurišno udarna pajser air max brigada, pod komandom Mladena Obradovića napada Američke vojnike koji ručaju u Skadarliji. Ranjene su dve konobarice, bubnjar, tamburaš i pevač. Među vojnicima nema povređenih. Malo kasnije istoga dana partizanska jedinica upada na sudjenje za rehabilitaciju Draže Mihajlovića. Prepad je neuspeo. Bilans borbe je 3 slomnjena kuka, usled borbi sa 2 portira Palate pravde. Nakon dve razočaravajuće akcije obe frakcije rešavaju da započnu ono što najbolje umeju, to jest bratoubilački rat. Posle konsultacija sa američkom administracijom dobijaju dozvolu da ratuju izmedju sebe, ali pod uslovom da ni jedan okupatorski vojnik ne bude povredjen. Obe strane pristaju.
2032-e Rat je gotov! Nemačka je konačno novi vladar evrope, a granice sveta znatno su izmenjene. Srbiju napuštaju okupatori, ali gradjanski rat traje i dalje, mada se privodi kraju. Amere nije briga. U BIH su nevine žrtve u stalnom porastu iako im još uvek niko nije objavio rat. Hrvatska se okreće ljudskim pravima i piše novu istoriju. Albanija polako obnavlja natalitet. Bugarska se vraća proizvodnji robe za šverc. Grčka renovira svih 6 preostalih hotela. A Crna Gora? I pored neučestvovanja u ratu Crna Gora proglašava pobedu, deli ordenje, imenuje heroje i piše guslarske epove...
Srce pumpa, krv ključa, vratna žila bije ritmom hiljadu bubnjeva, dok se iz grla hiljada mladih, napucanih momaka otima ovaj stih ponosa i lokalne samouprave! Bohore, decxko, pokrij tu tetku na plećki, Smare, ljepoto, omaži taj majonez sa bicepsa - ovde je primerke napucala brza hrana a tetovirala priroda...ili ćale, dok je još bio u mogućnosti, phahaha. Gde je to "ovde", pitate? Znajte, tako nešto se ne pita, hnjo. Tako nešto se ZNA i to, ako ne iz nekih drugih razloga, onda zbog radi lične bezbednosti. Ono, matori, kročiš u verovatno najopasniju teritoriju na svetu, tu endemsku beogradsku opštinu (otkinuće me zbog ovog "beogradsku", al' zaslužio sam) naspram koje i Bronks, i Harlem deluju k'o amiške vukojebine a brazilske favele kao godišnji odmor za vaše unutrašnje organe, nači, ne bi bilo loše znati gde i dokle se ta teritorija uopšte prostire. Što se ortodoksnih Zemunaca tiče, tu dileme nema: na severu je sâmo nebo granica, dok je na jugu to čuvena i po svemu legendarna palačinkarnica "Pinokio" u Karađorđevoj ulici, ta mitska "point of no return" kota, to omiljeno fast-food stecište zemunskih lobanja s početka ovog oproštajnog pism...*NAČI, BATEEE, SAD SI REKO BEOGRADSKA OPŠTINA I NIKAD VIŠE, ŠČUO???*
Razbijene lobanje i sa dvadesetak kopči preko celog bića, pišem ovaj primer i pitam se šta mi je sve ovo trebalo. Ja sam samo hteo da informišem buduće naraštaje i, možda, spasim par usijanih glava. Ovako zamalo izgubih onu sopstven...e, jebiga, eno ih idu Bohor i Smare, moram palim u ilegalu. Drž...
Jedna od metoda procesa učenja pri čemu se opisivanjem poznatog objašnjava nepoznati pojam.
- Kako se zove mladunče od ovce? - Jagnje. - A od koze? - Jare. - A od krave? - Tele. - Tačno. A od bika? - Bik nema mladunče? - Pazi ovako, ti si mamino mladunče, jel' tako? - Jeste. - A ja sam tvoj tata. Jesi li ti i moje mladunče? - Jesam. - Pa ko je onda mladunče od bika? - Ja?
Klasična turska kafa se kuva tako što se na vrućoj plotni, u praznoj džezvi, zagreje mlevena kafa pa prelije kipućom vodom iz druge posude. Za razliku od te, klasična srpska kafa se kuva tako što se u kipuću vodu doda kašičica kafe pa se džezva vrati na plotnu da provri još jednom. Poznavaoci procesa kuvanja jutarnje kafe svesni su problema koji tom prilikom nastaje. Naime, mlevena kafa pliva na površini vode i potrebno je da se promeša kašičicom. Međutim, kafa nije spanać s belim lukom pa da možeš mešati kako želiš. Ona reaguje sa vrelom vodom tako što krene da kipi. Rešenje se nametnulo iskustvom, kašičicom se lagano meša samo po vrhu tečnosti tako da se kafa polako sjedinjuje sa vodom i lagano uzdiže do površinskog ruba džezve. Uspešno skuvana srpska kafa ima zadovoljavajući nivo pene na površini tečnosti, a nije prekipela pri mešanju.
- AU! KONJU JEDAN! - Šta je sad bilo? - Šta šta je bilo? Ako sam rekla da može zornjak, nisam mislila da mi ga udariš ko letvaš ekser! Polako bre, još spavam! - Dušo, znaš da moram na posao, ako idem sporije onda ne stignem da skuvam kafu... - Smućkaj triujedan, a ovde lagano, samo po vrhu dok ne prokuva...
U davna vremena dok je Perun skid'o junf Vesni istovremeno se podsmejavajući Odinu koji je bajdevej bio homoseksualac pošto je redovno drk'o na gluteus Amon Raa, isto furundžije iz područja donjeg toka Plavog Nila, na dnu neba, to jest zemlji, vodila se epska bitka za prevlast nad tim ko ima veći kurac. I tako je sve počelo...
S jedne strane je bila zla sila tame koju je predvodio Kapetan Amerika, a u ekipi su mu bili Hulk, Ajron Men, Robokap, Supermen, Betmen, Spajdermen, Himen, Helboj, Panišer, Dardevil i Nindža kornjače.
Na strani svetlosne pravde ujedinjenja srbskih zemalja stajali su sve junak do junaka Marko Kraljević, Sveti Savo, Petar Petrović Njegoš, Miloš Obilić, Gavrilo Princip, Car Lazar, Duh Stevana Nemanje, Vaslije Ostroški, Radmoir Putnik Prajm, Ratko Mladić, Novak Đoković, Rade Lacković i Boro Drljača.
Poredalo se 12 osovina zla, 12 demona, da napadnu svetu srbsku zemlju Kosovo. S naše strane stalo 12 junaka neustaršivih nad kojima je lebdio Duh Stevana Nemanje.
Kapetan Amerika - Sravnimo ove Srbe sa zemljom, oću da idem da slavim dan nezavisnosti jebem ti krušnu mrvu đe me poslaše! Ajron Men - Palim senzore! Krećem sam! Betmen - Neeeeeee.... Himen - Ajronmeneeeeeeeee.... Supermen - Kakav individualac! Hulk pojeo nindža kornjače i oće da odgrize helboju nogu dok ga Panišer, Dardevil i Spajdermen sprečavaju. Robokap zaboravio akmulator u Detoritu i našo nekog stojadina i izvadio polovan blek hors od 72 ampera i pokušava nekako da uturi u bulju.
Ovi naši
Petar Petrović Njegoš - Viđu što ide neki limeni ološ od tice! Sveti Savo - Marko reaguj! Miloš Obilić - Ma ja ću ga sabljom po trbuu! Gavrilo Princip :već puca svetleće metke, a ajron men pravi karafeke u vazduhu i izbegava: Radomir Putnik Prajm - Ne pucaj Gavrilo jebem ti ženo majku! :Novak pripremio reket: : Ratko Mladić uključio helt što je ukro od majki Srebernice: :Rade Lacković i Boro Drljača počeše da puštaju zvukove takve frekvencije da Ajron Menu pregori napajanje za letenje: Vasilije Ostroški - Sad ga Markane! :Marko Kraljević manu jednom topuzom: - Rsaaaaaaaaaaaa!!!! Ajronmen se odbi Đokoviću na slajs i on ga posla ravno pred Kapetana Ameriku! Car Lazar aplaudira!
Njiovi
Betmen - Esam reko da ne ideš! Ajron Men -Ovo nie dobro prošlo! Kapetan Amerika - Stoko jedna neotesana! Kuj reko dideš? Hulk povraćaj kornjače, napadamo! Spajdermen -Ja sam spreman! Dardevil - I ja sam! Panišer - Ko vas jebe! Helboj - Ajmo da sravnimo tu stoku! Robokap pogrešno prespojio crnu na crvenu i pregorio! Himen - Ja imam moćććć!!!!
Jurišom krenuše!
Naši!
Radomir putnik Prajm- U liniju! Polako! Polako! Polako! Sadddddd! Sveti Savo dignu žezlo prve srpske patrijaršije! Nastade opšti metež! Panišer udari na Miloša Obilića! Ovaj mu zadade smrtni udarac! Helboj odbi ruku Njegošu. Radmir Putnik Prajm Uvati betmena za gumeni kožušak i otrese ga o zemlju! Spajdermen umota Rada Lackovića u svoju mrežu al' ga Boro Drljača ošinu sikirom! Vaslije Ostorški ide kroz masu i hiluje naše. Kapetan Amerika kad je vido žezlo Svetog Save upade na bulju i poče da se povlači! Supermen sa strane već puši kurac Marku Kraljeviću dok ga ovaj udara topuzom od kriptonita! Himen ubi Cara Lazara dok ovaj ne skide maicu i pokaza mu tetovažu Svetog Agatona i Himen se prepade i vrati se u obični oblik! Dardevil obori Novaka Đokovića karate potezom al' ga Gavrilo Princip ubi iz zasede dok ovaj nije gled'o. Tamo sa strane Radomir Putnik Prajm već uzo i siluje Ajronmena šlep štanglom. Nindža kornjače upoznaše pravu dobrotu i odoše da se zamonaše u manastir Visoki Dečani. Hulk ide kroz kamaru i razgrće inaaše i svoje, ote žezlo Svetom Savi, ali ga neka nevidljiva sila povuče gore - bijo je to Duh Svetog Nemanje! Dušmani se prepadoše i pobegoše i njiove tuđinnske zemlje vičući "Idemo po Gandalfa". Već pođe da pada noć! Naši junaci se sabraše! Kosovka devojka priši ruku Njegošu! Rade i Boro zapevaše! Zaori se Kosovom poljem!
Slovni simbol kojim se najbolje može označiti specifična glasovna promena prelaska "a" u "o", nastala na tlu semberskih sela. Čita se nameštanjem usta za izgovor slova "o", da bi se kroz nos izgovorilo "a", uz neizostavno odugovlačenje i zavijanje. Zvuči otprilike ovako: "oooOOOA".
Crnilo stari moj, i nećeš se spasiti. Zapravo, to je ujedno i poslednji trenutak, jer život posle toga ne postoji. Čak i kada te ostavi savršena žena tvog života, i kada te ispuni najteža bol, to je nešto opet sa čim se živi. Budiš se jutrom sa njenim imenom i psovkom na usnama, ali živiš. A, ovo, matori, ovo je sasvim druga priča.
Ovo si živio, ovo si disao. Gledao u Boga nag i ti si postojao. A onda si čuo ciku stakla i sve je otišlo u kurac. Neko je izvukao svako sutra pod tvojim nogama.
Prvo saznaješ da ti otac nije svemoguć. I to potiho boli, ali samo tebe. Niko ne smije da zna. I taj rak kojim te izjeda raste. Onda vidiš da je i majka sasvim obična. U nekim trenucima dosadna čak. Ti je voliš i mrziš se zbog toga. Pa onda žena koju si volio. Još je tu pored tebe, budi se, ali drugačija. Vidiš u njoj mašinu za rađanje, dojenje... Ortaci imaju svrhu i ti je vidiš i to te opet razjeda. Spontanost je nestala i sa njom mističnost. Sada vidiš u zvijer i vidiš svoj poraz. To je sve što te okužuje.
U početku još pokušavaš da se otrgneš. Zvone ti riječi "vježbom do savršenstva", ali ti u svemu vidiš samo ponavljanje bez cilja. Ponekad se zapitaš da li si možda prešao igru, ali kako nema sretnog kraja, odnosno nema kraja uopšte. Samo u nekom momentu zaspiš i to bude to. Iako je sve davno zaspalo, samo je ovo zvanično.
Generacija rođena bez velikog Rata, sa dovoljno malih o kojima uporno slušamo sa teve ekrana, što nam je zapravo jedina bitka, izdržati dvadeset pet minuta dnevnika.
Kažu da revolucija jede svoju djecu. Šta smo onda mi? Nekako mi u ušima zvoni prežvakanost, ali jebeš mu majku, ne mogu staviti prst na to šta je tačno.
A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju. Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje! Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne? Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi. Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko! Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
Onaj trenutak, kad kao glavni vezni igrač, kapiten i kreator igre svoga tima, staneš na cenar terena i kramponima nagaziš bubamaru odozgo, podbočiš ruke i pogledaš teren oko sebe. Dosadašnji deo utakmice si trčao kao sumanut, bilo te je na svakom delu terenu, uklizavao si, postavljao glavu gde drugi ne bi ni nogu, skoro se pomakljao par puta sa protivnicima, a kod sudije si već zapisan u tefter zbog oštrog prigovora.
Situacija na terenu nije nimalo naivna, gubiš, jebi ga, život te lomi kako stigne, on igra lagano, bez po muke, na svaki tvoj pas on ima dva spremna igrača da ga preseku, svaki tvoj šut vešto blokira, a ovamo mu je teže oteti loptu nego Barseloni, o smislenoj akciji ni ne pomišljaš. I koliko se ti više upinješ da preuzmeš kontrolu igre, toliko on igra laganije, ali sa više opasnosti po tvoj gol. Dakle, vreme je da promeniš taktiku. On će svoj posed lopte svakako ostvariti. Tvoje je samo da čekaš kontru, doći će i tvoje šanse na red, pa koju iskoristiš.
I tako, zauzmeš busiju i čekaš... I sve to bude! I prođe...
Čekaš da pođeš u školu, pa čekaš raspust, čekaš Novu godinu, rođendane, čekaš da ti istekne vojni rok, da dobiješ posao, da ti se žena porodi, da deca odrastu... Ili jednostavno, čekaš da ti se danas završi radno vreme, da dođe dugo očekivani i planirani vikend ili odmor. I sve to dođe. A kad dođe, onda ti bude malo krivo, jer znaš da će i da prođe, pa posle opet moraš da čekaš ko zna koliko, ali i to će da dođe, znaš, staro si ti magare, uvek nađeš novu šargarepu...
Jednog jutra se nisi probudio. Dođe i taj dan. E, taj ne prolazi... ''Stani na loptu'', govoriš sebi. Niko ne zna koliko je do kraja utakmice, ni da li će biti sudijske nadoknade.
Najduže kolo. Kolo koje traje cca četrespet minuta, i sastoji se iz nekoliko kola. Zbog čega je znano i kao Frankenštajn kolo.
Svira se na sredini svadbe, negde kad se iznese pečenje. Svrha mu je da se razbuktale strasti smire, već pijani malo otrezne, i da se ostali dovoljno izduvaju do vrhunca - do trenutka kada se pogase svetla i u sobu uđe torta na tri sprata ukrašena kineskim prskalicama, dok orkestar svira "Moji su drugovi".
Kamikaza kolo služi i da potencijalne udavače pred kibicerima pokažu svoje tresuće obline, kao i izdržljivost, a tetkama da pokažu da još nisu za bacanje i razbuktaju davno zagašenu vatru kod svojih muževa.
Na kraju je obavezan aplauz retkim preživelima, koji su ponosno ostali na bojištu, crveni kao bulke, znojavi ko trkački konji, neki u predinfarktnom stanju, ali ponosni poput pauna.
početak - 5. minut - Počinje laganim Moravcem, svi igraju, fino se zabavljaju.
5. - 15. minut - Ubrzava se Moravac, prve eliminacije. Otpada pijani teča koji ne može da se seti na koju stranu da ide kad se ritam malo ubrza, debeli koji shvati da ovo nije za njega, i omladina koja bi radije da kida špricere nego noge.
15. - 25. minut - Komplikuje se. Prebacuje se na Užičko kolo. Em je brže od Moravca, em ga ne zna ni pola igrača. Pijani Rade pokušava i dalje da igra Moravac jer ne zna Užičko a ostao bi u kolu, maltretira ove oko sebe. Kolo se prekida na dva dela. Ovaj deo je i prvi pravi eliminacioni deo. Na kraju 25. minuta ostaje manje od trećine prvobitnih igrača. Pijani Rade, pomalo otrežnjen od tolikog fizičkog napora, već na dvadesetom minutu shvata da ovo ipak nije za njega i napušta kolo. Seda za svoje mesto glumeći nonšalantnost.
25. - 35. minut - Ritam se usporava, ali to je samo varka za neiskusne. Ovde se ubacuju maksimalno komplikovana kola, samo za prave igrače. Eliminišu se amateri. Ostaju devojke koje su igrale u KUD Abrašević i tetke koje ceo život igraju po svadbama. Muškaraca više skoro da i nema, svi uglavnom već odavno sede, komadaju lešine po tanjiru i snimaju mlade iz KUD Abrašević. Muzika iz samo njima znanih razloga počinje da peva neke inkluzivne pesme koje onako nepovezane zvuče kao da ih drma epilepsija.
35. - 45. minut - Ritam dolazi do maksimalnog ubrzanja, uz Vlaško kolo. Tetke otpadaju, a ove tri što su ostale, tu su iz inata ovim mlađima, da sačuvaju obraz stare garde, i da pokažu muževima da su još u snazi. Na kraju, kada se Kamikaza kolo konačno završi, ostaje jedva desetak kandidata, svi ostali su eliminisani. Devojke koje su do kraja ostale u kolu zadovoljno upijaju pohotne poglede muške populacije. Sledeće godine možda igraju na svojoj svadbi. Tetke će večeras možda i da se omrse.
48. minut - Gosti su se povratili uz pečenje i slavlje može da se nastavi. Samo od kuma za mladence i sve goste Gde si bila kad sam bio niko
