Nekada prestiž, a sada seljoberizam. Šmekerica, sa podignutom kragnom i jebačkim pogledom koji na keca skida haljine i haltere, zamenjena je kičericom. Danas svaki pajvan koji misli da je fudbal trčanje niz livadu i šutiranje onog 2r pi sranja suportono od lika iz ekipe što sme rukama da igra, može imati ove kopačke.

U mestimično ispunjenim predelima lobanje ovog čobana nastaje zabluda da će u šarenim kopačkama igrati kao debeli Ronaldo, ako ne i bolje. Stvara se iluzija da se skil sam unapredi za 300 posto. To što bi bangavi dabar sa osteoporozom bolje igrao, nema veze. Važno da je kilo uvoznog gela stavljeno na vudžuglu, da je dres izvučen iz šorca i da šljašte crvene kopačke, ko naložene Mongolke u zimu.

Недрж ти је једно посебно стање. Све те некако сврби, не држи те место никако (тако је ово стање и добило име), често не можеш ни да знаш шта ти је тачно, ал знаш да ти је неки андрак.

Младе људе недрж често и обавезно хвата. Негде око двадесете и траје до једно дваеспет година. Момци иду по парковима и кафанама, пију, неки се и бију, праве будале од себе, а девојке телефонирају по цео дан, објављују слике на Фејсу, неке и пију, и мисле да праве будале од себе.

Није недрж у том добу повезан са љубавним јадима. Јок. То се навикаваш на оно што јеси, са благом зебњом од онога што ћеш још мало да будеш, па би да ухватиш још мало од живота за који мислиш да престаје у тридесетој. Зато и претерујеш у свему, мислиш да ће свему ускоро да дође крај. Ал онда, негде око дваеспете, а некад и касније, схватиш да се живети мора и после, нађеш озбиљну везу, завршиш од школе шта си планирао, и онда у живот. Прође и тридесета а ти још жив. Чудо Божије! Има их и који остану, који падну од толиког недржа, ко први и наслабији борци који се шаљу да истроше непријатељску муницију. Шта ћеш, није ни живот за сваког.

Него таман мислиш да си га убио, победио, кад оно...

Други недрж настаје кад те притисну проблеми касније. Жена, деца, негде и швалерка, рачуни, посао, све је на теби, а ти један. Свуда мораш да стигнеш, све да испоштујеш, а само две руке и две ноге. Читао си по оним књигама са двадесетак и кусур година да ће деца да пате ако им не посвећујеш довољно пажње, а знаш да ће жена да прескочи плот ако и њој не посветиш довољно пажње. А на послу нога у дупе ако не радиш и прековремено, има их на бироу колко оћеш. А дан само дваешчетри сата.

Све те сврби поново, ко онда кад си био млад и препун снаге коју ниси имао где да потрошиш. Само што те сад не сврби велика кожа у коју треба да порастеш, сврби те то што ти је све некако тесно и мало, искочио би негде, а не знаш где, вриштао би, ал не мош од света. И зато одеш у кафану. У овом другом недржу није ти битно толико да си у гомили. Некад ти је много и лакше кад си сам са својом муком. Па онда опет сутра, па сутра... Ако се из овог недржа пренеш, пренуће те жена која ће да кука да си постао алкохоличар, или деца која неће много да ти причају, али их брукаш и то јасно видиш. Тешко да можеш сам, није ти више остало довољно снаге. Ако се не пренеш... Нећеш да будеш ни први ни последњи које је живот појео у четреспетој и који је умро у педеспетој сам ко пас.

Задњи недрж, кад ове раније некако прегрмиш, дође кад схватиш да ти је време да путујеш. Више ти није само тесно, све те некако гуши, не иде ти се још, а видиш да мораш. Одавно пијеш по неколико лекова, брзо се умараш, не мош ни да поједеш ни да попијеш више. Родитељи одавно под земљом, пријхатељи навелико одлазе, оне жене што си се некад окретао за њима или бабе или мртве. Ал не иде ти се још. И крене гушење. Није физичко гушење, за то је одавно нађен лек. Шта да радиш овде где лека нема?

Идеш по парковима, нађеш још једног вршњака у недржу ког не подносиш ко ни он тебе, ал макар нисте сами, јер се самоће плашите. Хтео би да мало успориш време, иако цео дан не знаш шта би са собом од досаде. Хтео би ако може мало и да вратиш, ал си још одавно схватио да то не може, негде крајем оног задњег недржа који си једва преживео, ономад у четрестрећој кад те стрефио инфаркт. Забаксузиш се, сипаш отров свуда око себе и постанеш тежак и себи и свима око себе, којима је остало много више него теби. Или постанеш хипохондар и тераш их да троше то што им је преостало на тебе. Нико не зна или не може и неће да схвати шта те стварно једе, а ти не причаш ником, јер се плашиш. Недрж те стеже и гуши, све мислиш овог тренутка идеш, а живиш још један дан и проклињеш старост и ко је направи.

Од овог задњег недржа спаса нема, овај те прати до задњег дана. Спусти се с тобом под земљу, па кад се увери да те је земља покрила толико да немаш где ван, изађе и нађе неког клинца који тек улази у живот, да и њега овако исцеди.

Skup informacija koji se prostire izmedju dva oglasa za povećanje penisa.

Prosecnog golubara cete prepoznati po zapustenom izgledu, specificnom mirisu, da ne kazem smradu (kombinacija golubijeg izmeta i prasine) i po pogledu konstantno uperenom ka nebu. U stanju je da vam satima prica o nekom odredjenom golubu (iako ih ima na stotine), kako izgleda, koliko je dugo leteo, a odrice se cesto i bukvalno poslednjeg zalogaja hleba za svoje ljubimce. Takodje, tom istom ljubimcu ce bez ikakve milosti zavrnuti siju ako ne ispuni odredjene standarde...

n-ti stepen odbijenosti od alkohola.
Kad te sedam dana nakon fešte blam.

Hladno kovanje tanke gvozdene površine alata da bi se dobila precizna oštrica. Za razliku od brušenja kojim se metal troši, klepanjem se navlači metalna masa i oblikuje prema potrebi.
Oklepana alatka se naknadno može još naoštriti, popularno *izvući žica*, čime se dobija veća preciznost reza nauštrb otpornosti sečiva. Taj proces se izvodi sa kosom tokom košenja trave, dok se motika samo dobro oklepa i koristi da se njome trebi sitniji korov po njivama.
Za najneprecizniji rad, kidanje najotpornijeg i najtvrđeg korova koristi se neoklepan alat, motika ili budak jer dozvoljava upotrebu maksimalne snage bez trošenja alatke.

Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.

U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.

Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.

Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.

Rečenica koja se koristi u fudbalu kao pružanje moralne podrške saigraču koji se strmopizdio na sred terena, ničim izazvan.

Најлуђи лик у касарни. Он је на крају каријере, види на шта је страћио живот, зна да је касно, прошао воз, то што није хтео да се гузичи још четири године по Војној академији га је коштало две и по собе при додели стана, упола мање плате, а за годину-две и пензије, и константног зајебавања од стране официра који би могли да му буду синови. Доживљена спознаја изазива различите психичке поремећаје.
За дозволу за излазак, најбоље је ипак питати баш заставника...

Motorna testera.
Ponos i dika svakog brđanina.
Uz novije modele dobijate ključ za svećicu, jedan ključ 10/11 i gratis privezak za ključeve sa 10 rezervnih prstiju od najkvalitetnije gume.
Krasi je karakterističan zvuk, i dok svi ostali koji slušaju mole Boga da je majstor ugasi, rukovaoc je sretan jer on ritmički kontroliše taj njemu prijatan zvuk dodajući gas ili opterećenje.

Spada u robijaški alat, a najponosnije asove motorke mozete prepoznati jer u kafani 4 piva naručuju sa dve ruke.

За разику од својих, 10 година што млађих, што старијих колега који су умишљени фрајери отромбољених трбушњака и подлактица у јефтиним копијама Југо босс одела које облаче док на сплавове изводе најјефтиније плаћене фуфице Београдских бордела, овај момак средњих година успешно носи свој надимак и важи за једног од главних шмекера на фолк естради. Не послује са ГРАНДиозним издавачким кућама и њиховим мишевима, вози искључиво префињене аутомобиле (не мечку к'о сваки ганци), у спотовима користи искључиво културне рибе. Овај момак се не може наћи у таблоидима од 49 динара. Једном речју Баја.

Zajebavanje osobe koja je politički korektna, zalaže se za sva moguća ljudska i ciganska prava, ravnopravnost žena i pedera, daltonista za rase i sva ostala sranja, tako što se ponašaš kao najgori mogući homofobično nacionalističko-rasistički elitistički šovinist pun predrasuda.

Ta osoba prisustvo tih čvrstih uverenja nadoknađuje potpunim otsustvom smisla za humor, očigledno krije neku svoju tamnu stranu ili prošlost, i neminovno te tera da je zajebavaš tj troluješ tj trpaš.

Amerikanac, zato što ih ovo gore poprilično dobro definiše kao naciju.

Pitanje upućeno konobarici od strane pijane ekipe za šankom, pred fajront. Razlog pitanja leži u tome da li se može stići popiti još po jedna tura klipara.

Nekada davno, kada onlajn timske igre kao što je "Warcraft" nisu ni bile u planu, naša (i ne samo naša) siva emigracija je u dugim pohodima po belosvetskim, velegradskim ulicama tragala za mrvicama bilo kakve hrane, kako bi spojili jedan dan sa sledećim.

Bili su azilanti, begunci od režima (neki su to zaista i bili, a neki su se bogme malkice folirali), bez igde ikoga svoga da im pomogne, nisu znali jezik i nikoga nije briga za njih. "Eto vam", reći će im službenik zemlje u koju su pobegli, "evo vam ulica, mogućnosti su mnogobrojne." Ako posla i ima, kako ga naći? Kako se prehraniti.

Kockice šećera. Bele se kao biseri na ogrlici supruge lokalnog aristokrate, bogatuna. Primamljive su, tako bele i tako slatke. Stoje u posudi, samo čekaju da ih uzmeš i, umesto u kaficu ili čaj, sve strpaš u usta. Da tako prevariš stomak, da obmaneš sebe da nisi gladan.

Kockice šećera - samo neka ih u posudi bude. Makar samo jedna, ako već ne dve...

Savremena srpska bajka - Zver i zver.

Sasvim realan sudar titana srpske sportsko-muzičke estrade, a i kontam nešto da bi mogli zajedno. Ono tipa, ona Bobiju može da poduva stopalo kad zine otprilike (*ko ne veruje nek pogleda tv duga samo jednom i shvatiće o čemu pričam*), Bobi nju ogrne ušima ko iz pičke, jer, kad može dve tribine Pionira, mora moći i gorostasnu lepoticu iz Sanskog Mosta. Jedino bi morali naći novi standard za gradnju stanova pošto u normalne građevine moraš ih unositi na kant. Nameštaj po narudžbi se podrazumeva, a kapu za Bobija ćemo potražiti u Ginisovoj knjizi rekorda jer ima uši fazon čuje te pre nego što si mu nešto rekao.

Налицкани фенси хомосексуални ретардирани млађи брат говнар кафане.

Зна се шта је кафана: мало мезетлука, ракија, вињак или пиво, евентуално шприцер, има и са роштиља понегде и а у курац више. Цене синдикалне, све благо штрокаво, двојка или евентуално седам осмина са звучника, фригијска лествица. Попијеш па се усереш, а не примети ти се јер си усран и дошо у кафану, није битно шта си обуко. Од риба дебела конобарица Синђа у педесетим; све је видела и све зна. Углавном, све како Бог милује и заповеда.

Али курац.

Васколики педерлук што чупа обрве, има твитер и облачи се кежуал ко пазарски шофер за сунет пре неког времена је почео да се ложи на ћирилицу: као, то је оно наше, тиме ми јебемо, тиме смо ми тако урбани а опет тако своји, СЕРБИА БРЕ! И онда је решило да поткреше урођени празилук из гузице, не да га чупа ко до сада, него нако да га фазонира машиницом на двојку, да то изгледа свецки а наше. И онда је створило клабане.

Клабана је дакле геачка фузија КЛАБИНГА и кафане. Недовољно хардкор за кафану, недовољно урбана за КЛАБИНГ. Метиљава као и гости који долазе у њу, што цитирају самониклог кантаутора, сина Титовог амбасадора Јована Балашевића и слушају Фрајле или ова говна. Име јој је обавезно шаљиви цитат из неке песме или враголаста игра речи ("Она моја", "Моја бивша"). Пиће скупо ко отров, ако наручиш ракију питаће те оћеш ли од боровнице. Музика такође метиљава, јер звуци Нина или Шемсе гостима изазивају осип. Разбијеш ли чашу, одма стиже обезбеђење да ти физичком снагом покаже да је чаша купљена код Вицка. Све сређено и чисто. Пичке сређене и чисте. Мушкарци који би се нежно волели са другим мушкарцима сређени и чисти. Столњаци такође сређени и чисти.
НЕ СМЕ БРЕ ТО ДА БУДЕ СРЕЂЕНО И ЧИСТО МАЈКУ ВАМ ЈЕБЕМ У ПИЧКУ!

Kad hormoni poskoče, a standardi pokleknu.

Drvo od čijeg se pruća plete naša potrošačka korpa.

Један од ретких дана када се сетимо очева. Ако се сетимо. Врло лако се деси да, занети новогодишњом еуфоријом и спремањем Божића, често и заборавимо на нашег конструктора. Кева је ту да ти спреми, очисти, опере, опегла, донесе доручак у кревет, сакрије од ћалца колико неоправданих и кечева си напабирчио, пусти сузу кад те остави нека профукњача, скува чај и накљука антибиотицима као да болујеш од емболије, а оно те само ошајатила промаја јер ниси чувао крста. А ти лепо кеви цвеће за 8. март, па парфем за рођендан, поверавање, саветовање...
А матори? Па матори ти је некако апатичан, посивео од борбе за голи живот, за леба и слеба, твоје нове патике, рату за екскуризију, рату за Коп, рату за море, кинту за мало боље пљуге и изласке. Сад, што се он згурио као жалосна врба, што му се коса нагло проредила и обелела, што му се бора на челу усекла до кости, што је често одсутан, замишљен, одваљен од брље, то ником ништа, а?
Ћале је, бре, то, можда губи, али бори се. Стена! Причају људи, тер'о опасно лопту у своје време (тражио га Хајдук), јуриле га сојке где год се појави веспом, макљао локалне силеџије да га и данас памте.
Тај мушки климакс дође ненајављен, без помпе. Тако, горело једно палидрвце, горело, и на крају се искривило, угљенисало, угасило. Да испусти још ово мало дима, па ај полако, да га дрешимо...

Питање које углавном иницира бракоразводну парницу. Не поставља се у клиначкој или необавезној вези. Не, ово је питање које ставља прст на чело и подстиче размишљања типа: ''Шта радим ја у овом браку?'' и ''Како смо уопште стигли до овде?''. Пази, дао си све од себе да би био добар муж и стуб породице: ниси излазио са ортацима, прљаве чарапе си уредно одлагао у веш за прање, дизао си даску при мокрењу кад год си имао времена, изувао си се већ испред улазних врата, не памтиш кад си се задњи пут поштено напио, мајстор ти није ушао у кућу годинама јер све сам поправљаш, кусао си њене оброке који су више личили на помије, радио домаћи са децом и развозио их по тренинзима и пробама, успевао да целу породицу одведеш на море, а клинце пошаљеш са школом на Копаоник сваке године, трпео њене родитеље и рођаке иако 'два сте света различита'... Ортаци те јавно прозивају да си папучар, док се ти муд(р)о смешкаш и говориш да је брак одрицање, флексибилност, равноправност, прилагођавање и разумевање на више нивоа, ало!

А за све то време си слушао једно те исто: како она није ничији роб да само пере, пегла, кува и чисти, ако ти нешто не ваља да се обратиш мами, па не може ти она бити и мајка, и жена, и домаћица, и курва, и пријатељ, и родитељ твоје деце у исто време! Кад си мислио да поправиш онај штекер у шпајзу, зашто само ви возите полураспаднут ауто и знаш ли ти да се њој плаче кад отвори орман и погледа њену гардеробу? И да ли видиш свој пивски стомак, и како можеш да спаваш поподне, и како ти не досаде толике утакмице, и знаш ли колико хрчеш и какве гасове испушташ ноћу, па њој треба дати бенифицирани брачни стаж!

И сећаш ли се да је она оставила перспективног типа, данас примаријуса и директора Ортопедске клинике на Бањици, због тебе, клошара са Машинства? И како су њој лепо говорили и мајка и отац, да ти ниси прилика за њу, и да су деца повукла велике уши на твоју фамилију, и како постајеш исти свој отац, задригли, флегматични старац без игде ичега. И како она не може више, не зна како је ни до сада издржавала, кад су јој све другарице годинама говориле да треба да остави скота и почне свој живот испочетка, па није она толико матора, само да се мало дотегне и дотера, изгледаће боље него већина тинејџерки, па она већ има важећи индекс и дата 2 и по испита на Економском, када си се појавио ти и уништио њену светлу будућност. Али нека, није све готово, она то може, само да није деце, али шта фали, није касно ни за каријеру, па онај татин млади колега просто тражи некога са њеним карактеристикама, пословним наравно...