Појава честа као рупе на путу од Појата до Параћина, само без логичног објашњења ШТО? Претпоставка је да је то само чудан сплет околности који се, додуше, много често понавља, мада постоје и мишљења да је то дугогодишња пракса враголастог нордијског бога клађења, Максбета, који ето воли да се поигра ионако оштећеним централним нервним системом играча на срећу . Опрем чега се овде ради?

По неком неписаном правилу, дудук који не прави разлику између румунских осмолигаша и тимова из Премијер лиге увек узима паре на прво клађење. То се може објаснити једноставно усером (или почетничком срећом, ако се служите речником прилагођеним сценарију Синише Павића). И то је океј, усере човека, шта да се ради. Међутим, оно што је срж овог проблема је дедуктивни метод којим се врши одабир парова и типа клађења. Милозвучност, еци-пеци-пец, пољуљане патријархалне вредности у предграђу Доњецка – све ово може представљати критеријум бирања кеца, икса, или двојке. Јебемлига како, али критеријум се често покаже успешним. Бар тај пут.

Pokušaj izjednačavanja životnog standarda našeg mučenog trudbenika sa uslovima života onih gore, gde se pod *tamo* misli na svako civilizovano inostranstvo gde rmbaju od jutra do mraka za bednih par hiljada evra mesečno.
Zaključak je po pravilu izazvan, za naše podneblje tako karakterističnim izlivom kompleksa više vrednosti na mozak averidž kritičara takozvanog boljeg života.

Zapališ cigaru.

Ако се од пилета добија пилетина, од јунета јунетина итд... онда су остаци од јучерашње клопе јучетина.

Bog stvori Zemlju, stvori i narode razne a među njima naravno i Srbe. I reče Bog Srbima: Vama dajem jednu veoma specifičnu osobinu, neka to bude kurčenje, a da stvar učinim zanimljivijom neka to bude kurčenje bez ikakvog osnova. I još reče Bog: Idite sada Srbi i kurčite se po Zemlji dok je sveta i veka, i dok neka sila ne popizdi pa vas satre do poslednjeg.

I tako Srbi godinama hodiše po jevroaziji dok konačno u 7. veku ne dođoše na Balkan. Jedan Srbin reče: Čini mi se da je ovaj plodni balkanski prostor izuzetno povoljan za kurčenje. Ostala braća podržaše ga u glas. Čak šta više, reče glavni Srbin, hajde da se nastanimo u sred Balkana da bi naše kurčenje došlo do izražaja.

I kurčismo se tako vekovima dok ne dođoše Turci. Kad dođoše oni vele: Aman Srbistanci daj samo da prođemo tuda pa da pljačkamo bogatu zapadnu jevropu. Srbi odgovoriše: Kurac da prođete. Satreše nas. Posle pet vekova izbi buna. Turci vele: evo vam primirje, Srbi vele: Evo vama kurac.

Prođoše ondak ratovi manji i veći dok ne dođe do Prvog svetskog rata. Austrougarska reče: Aman Srbi deset puta smo veći od vas, predajte se. Odgovor je glasio: Predamo se kurac bre! Satreše nas.

Dođe i Drugi svetski rat. Vlada potpisala pakt. Narod viče: Kurac pakt. Nemačka kaže: Dobićete po pički. Srbija kaže: Dobićete vi kurac, i to tvrd za mnogo godina. Satreše nas.

Ameri rekoše: Dajte bazu na Kosovu. Srbin reče: Damo vam kurac na Kosovu i to u paketu sa još dva kurca da se zasladite. Satreše nas.

Nato viče: Uđite u naš pakt da vas ne bi razmoždili. Mi vičemo: Uđemo kurac u vaš kurčevi pakt, nabijemo vas sve na kurac, i usput popušite nam kurac. Epilog se da naslutiti...

Priloška odredba za razočaranje. Nadomak ruke, al' tuki u poslednjem trenutku. Ža dlaku šinko.

Izreka koja aludira na to da ćeš, jednom kada se budeš dočepao relativno redovne, tople i vlažne postelje, morati da ložiš šporet, otplaćuješ kredite, krečiš, s vremena na vreme trošiš novac na bezukusnu, ali na izgled lepu, piletinu u umaku sa pomorandžom u restoranu u kome moraš da "imaš manire" i još da se odrekneš po koje fudbalske utakmice sa ortacima. U suprotnom, dobićeš jedno iscrpno mnogo ti jebeš na veresiju predavanje.

Ситуација у којој воља, знање и искуство морају понизно да се повуку пред сировом снагом и величином. Превага чисте физичке природе над немоћним умом.

Можда исти царује, али често је сила та која јебе маме, фигуративно и буквално. И она која тера пичку да прди.

Otići ili ostati u državi.

Fizički radnik, uvek spreman za najgore i najprljavije poslove, slabog intelektualnog kapaciteta, ljubitelj alkohola i motanog duvana.

Viđeno samo u filmovima.
Moji obično ulaze ka' specijalci...

Nikada mi neće biti jasne devojke koje na avatar postave sise pre lica. Šta time poručuju?
1. I onako mi stalno virite u sise i jedino vas moje sise zanimaju, pa na, najedite se gladni!
2. Nisam luda da okačim facu, pa da me prepoznate. Suviše je intimno. Moje sise su manje intimne od moje face.
3. Nemam neku facu, ali to vas, i tako i tako, ne zanima, buljite mi u sise.
4. U roku od pet minuta ću dobiti par poruka na PVT, u kojima će mi nuditi hot, piće, čak će me i zaprositi, pod uslovom da sam ih dobro nabudžila.
5. Sise vrte gde burgija neće.
6. Kokoške sa manjim sisama - crknite! Izujte se za silikone, ako mislite nešto da napravite u Srbiji.

Сећам се, а било је то пре око 3 године. Новембар, кошава носи остатке некад срећне и добре 2008. године. Ветар ми је улазио у кожу, а хладноћа кроз ђон пропалих цокула, црне боје, купљених још на размени скијашке опреме пре 5 година на београдском Сајму. Снег се осећао у ваздуху, а ја, био сам (м)ученик другог разреда Прве београдске гимназије на Дорћолу, имао сам 2 слабе, слушао рок ен рол шездесетих и седамдесетих, свирао клавир у бенду ''Лењивци'', носио стрицов капут '' Игрењскин'' који је он добио од свог драгог пријатеља, инжењера у Сибиру. Тада сам све своје симпатије дао једној особи, госпођици којој ни име нисам знао, младој дами која је ишла у 3-1, такође моје гимназије. Први поглед је пао у позоришту на Теразијама, када сам био у реду да изађем на Коларчеву, после завршене представе, чини ми се ''Родољупци''. Одмах су севнуле варнице у мом кардиоваскуларном центру на левој страни грудног коша. Помислих у себи '' Ух, само да иде у моју школу!'' После недељу, две, видео сам је на одмору и нисам крио одушевљење. Иако сам наређао 3 кеца, неме је било баш брига, јер све моје потонуле бродове, на суво је враћала она. Нисам јој знао ни име, па сам је ословљавао пред друговима са ''Непозната''.
Била је чудо природе. За мене наравно. Имала је природно плаву косу, која није светлела на сунчевој светлости као праменови напаљених тинејџерки. Светло зелене очи, у којима сам желео да се огледам, да будем толико близу, да могу да јој пребројим све црвене тачкице на носу. Висина око 165 цм, била је виша за једно чело од прекидача за светло у холу школе. Ја сам био за главу и још мало. Није била ни дебела ни мршава. Моји другови су рекли да је солидног изгледа и да има лепу позадину. Али то мени није било важно. Желео сам да осетим праву љубав, с обзиром да никад нисам имао девојку и да сам сексуално неписмен. Силно сам хтео да ми она буде прва жена у мом животу...
Дуго сам размишљао како да јој приђем. Нисмо се познавали. Потајно сам је гледао кад год сам могао и увидео да и она мени враћа погледе. ''Доброг ли знака''', помислих,''Можда ће стварно бити нечега''. Нисам хтео да она некако дозна, преко својих другарица, да се мени свиђа, већ сам то желео да учини моја маленкост. Дошао сам до закључка да би било добро да јој изрецитујем ''Писмо Оњегина Татјани''. Ортаци су мислили '' Ти си луд, најебаћеш, не ради се то тако!''. Али нисам марио, кад нешто радим из срца, онда то и урадим, па куд пукло да пукло!
И све је почело 7. новембра. Снимио сам је како излази мало пред крај седмог часа око 19 и 58. Нисам могао више да само гледам и седим, требало је урадити нешто. ''Могу ли до Вецеа, баш ми је хитно'', изустих кроз зубе и правећи се да цупкам.
''Побогу Миленковићу, звони за 5 минута!''.''Али не могу да издржим, молим вас професорка''.''Ајде, али се врати Брзо!''. Кренуо сам колико ме ноге носе. Истрчао сам из школе према дворишту и професорка историје ме је ухватила како трчим кроз школско двориште, одакле једино и сме да се улази и излази из школе, пошто је главни резервисан за професоре и дишу. '' Одмах се врати на час! Миленковићу! МИЛЕНКОВИЋУ!!!'' Урлала је као престрашени Римљани, који су се склаљали од Ханибала. ''Боли ме уво, ионако све знам из историје, јебе ми се за час'', то је било моје оправдање. Није је било у дворишту, трчао сам низ Душанову и онда одједном видео сам је како прелази улицу код Скадарлије и пење се Цетињском до Шуматовца. Нисам баш са собом расчистио када да кренем у напад, али чекао сам неку чистину без много људи около. Скреће у Косовску, иди на Таш, надао сам се. И успело је, све што је било до Свевишњег, урађено је. Прекрстих се, погледах према Месецу и цугнуо мало ацетонаре, водке коју сам купио на првој трафици, у случају треме. То је била велика грешка, баздио сам на Шљ квалитет руског пића. Нигде никог, све пусто, у позадини се чула песма ''Тхиртеен'' од Биг стара. Волео сам ту песму и то ми је доносило самопоуздање. Још једном сам погледао у црно небо, па на сат. Било је тачно 20 и 25. То је то. Још само пар корака и ето ме...
''Станите, млада дамо'', прогунђах, док ми је језик треперео, а глава одзвањала од стида.
Окренула се и рекла '' Да, младићу?''.Видео сам јој благ осмех на лицу упућен мени. Нисам могао да почнем реченицу, дах ми је застајао на средини првог слога. Погледао сам према небу, удахнуо дубоко и наставио.
'' Свиђаш ми се, ево не знам како да ти кажем, умирем за тобом''... Ако ово не успе, до краја живота ће ме зајебавати, милио сам, али није било тако. И она је била уплашена али била је бољи глумац од мене.
'' Овај, па и ти се мени свиђаш, али нисам могла да те питам у школи никад, била сам несигурна, али сад, сад ми је лакше''. Њене очи су упијале светлост оближње светиљке и био сам као, дрогиран, док сам је гледао. Видио сам да је већ осетила смрад из мојих уста, за коју је крива водка.
''Знам, разјашњење тужне тајне дубоко ће вас увредити, какав ће презир племенити изрећи ваше очи сјајне...'', био је то Пушкин. Оњегин је био прави погодак, али ово је равно лутрији, да девојка коју ни не познајем, а ни она мене, смувам за само пола сата... После изреченог писма, био сам у шоку, једва сам стајао. А онда је дошла седмица на лотоу.
''Пишем вам, шта бих знала боље, и шта вам више могу рећи..'',опет Пушкин, само Татјанино писмо Евгенију. Ухватили смо се лагано за руке, пољубили се на кратко, и она ме је водила према првој клупи... Ето, тако је то било, све од сад је патетика и било би сулудо препричавати како се љубити са особом коју волите. Ја то не могу. А мислим да ни Пушкин то не би знао...

Moto dobrih domaćica koje znaju kako da zadrže muža kući.

Изрека која поручује да највећи уметници инспирацију црпе из живота.

Stvar koju je teško dobiti, lako izgubiti i nemoguće iskoristiti.

Једини човек који мисли да Србији долазе боља времена.

Ono što oženjeni muškarci imaju jedino kad su izbori.

Prvo pitanje koje Terminator postavlja prostitutki.

Афродизијак снажнији од бланшираног тестиса кавкаског бивола, јебозовни сугласник који само што није постао ć, али се надомак циља зауставио и остао да похотно лебди дражећи чула, попут исконског сигнала који прачовека позива на пећинске оргије.

Она је само своја Влатка (24), тајница из Загреба или еманципирана Леа (31), равнатељица обитељске твртке из Вараждина, обучена у струкирани бордо комплет који прати заводљиве линије, одсечних покрета, одлучног звонког алта и ласерског погледа који сече оловни зид. Она заповеда мушкарцима, она их осуђује и унижава, она просвједује и наново критизира. Дапаче.

Али, када изговори то флафичасто "č", што мази ко дечје ћебенце преноћило у Ленор ултра-софту са мирисом ртањске петуније, тренутно се шаље сигнал алтер-мозгу да је време да издоминираш. Да заријеш своје копље у ту топлу слабу тачку што потања под додиром попут површине фришког кроасана са џемом од јагода и покажеш да је код тебе све тврдо, па и сугласници.

Не размишљаш о историји, ти ниси ни партизан ни четник, ти си јебач-ратник, грађанин света, послат са мисијом да потчиниш и прокажеш, да ошишаш ту њену латиницу и жигошеш јој памћење својим продором по средини терена. Јер, где је танко, ту се кида, а где је меко, ту се боде.