Пословна комбинација у Србији где надрља неко трећи.

Kao prvo, prezime. Misim, Šuvaković. Što kaže Siniša Pavić nomen est omen, ko da je pravljen za neku seriju. Stani malo...
Legendarni funkcioner sps. Majstor sofizma, suludih objašenjenja, logičkih vratolomija, uz šarmantni osmeh i prijatan glas. Trol pre trolova, prototrol. U to vreme toliko iritantan da je u stvari okrenuo krug. Kad čovek bre bolje razmisli ko da su ih pravili po nekoj modli, Dačić, Šuvaković, Milutinović, sve neki ratlukasti, debeli, pokvareni, ko potplaćeni rimski senatori tek dovedeni sa bahanalija. Al Šuvaković je otišao dalje, on je kreacija koja počinje da bude svesna sebe, da oseća svoj ogroman potencijal apsurda koji će isporučiti kao govna, na narod, a kao vrhunsku poslaticu za nešto pametnije gledaoce. Kad samo vidiš njegovu facu koja je kombinacija Slobe i Džona Kliza ne možeš da ga mrziš i psuješ, već ti ostaje da uživaš u tome što ti se nudi, jer ovo ne može da bude stvarno, ne? Još kad onako sa podmehom vodnjikavo pogleda sagovornika iz ogavne opzicije i krene da ga nadglašava i unjka onim puslica torta glasom u stvari shvatiš da su ovo sve režirali Montipajtonovci. Pa da će konačno neko da uzvikne a sad nešto potpuno drugačije, a na Šuvakovića da padne onaj teg od iljadu kila. A u stvari tako je i bilo, jedan skeč se apsurdom završi, pa krene drugi, misle oni koji ne znaju za jadac ovo je nešto stvarno drugačije, kad na kraju opet Kliz/Šuvaković! Izvuko se ispod tega, drži zvonce i podjebava te na finjaka il te tera da kreneš sa bananom na njega a on te lagano spuca pištoljem.

Nego, sva sreća pa su ta nevesela i neozbijna vremena prošla, Šuvaković ko zna gde je, čuva pčele sa onom mrežastom kapicom, il se oblači u toge i drži govore po sobi sam sebi, a i Pajtonovci se bogami promenili, okupili novu, mada sličnu ekipu. Mada verujem da i Šuvke gasi televizor kad pogleda svog nekadašnjeg kolegu isto tako rođenog za apsurd i komediju kako pokušava da režira dramu.

Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.

U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.

Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.

Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.

Два слова која слично звуче и чак се и слично пишу на латиници. Толико су слична да неки користе само једно од њих и не долази ни до какве забуне. А шта би било када би моћни људи приметили ово расипање? Када би нас натерали да изаберемо једно слово и користимо само њега до краја живота? Да ли сте се некада запитали које слово бисте одабрали? Е па, ја јесам. И схватио сам да избор уопште није тако лак као што изгледа.

Да кренемо од очигледних ствари. Ч звучи много боље него Ћ. Једноставно, Ћ је некако много сиктаво слово. Скоро као оно срногорско Ш. А с друге стране, Ч баш има добар звук, некако мушки се чује, скоро као Џ. (Мислим да ми је Џ омиљено слово, колко то добро звучи, брука. Бурегџиница рецимо, страшно колко добра реч.) Мада Ч за разлику од Џ има и неки шунтави призвук, још кад помислим како га неки људи изговарају, онако кад се чује пљуца у слову, страшно. Значи није ни Ч савршено, ал некако, мени је боље од Ћ.

Даље, погледајмо које слово изгледа боље на папиру. Ч изгледа као 4, ал не ово 4 него оно 4 како ја пишем, што изгледа као Ч. А Ћ личи на Ђ. Тако да ниједном не иде оригиналност у прилог. Али Ћ је ипак побољшање у односу на Ђ (превише закривљено за мој укус) док је Ч исто као и 4. А и кад би Ч и Ћ била једина слова која постоје, опет бих рекао да је Ћ боље, Ч је много немаштовито.

И сада, најважнији део, онај део због ког је избор између Ч и Ћ стварно битан. Ко говори само Ћ? Хулигани, локалне шатро-мудоње, и Хрвати. Хрвати су у ЕУ, а и поред тога њима сигурно неће уводити санкције јер никад не најебу. (Ово сам тек сад извалио, брате они су ко Салатић из основне. Сви најебу само он не. Једном сам чак добио укор због нечега што је он рекао. Јебени Салатић.) Дакле, остају само хулигани и локалне шатро-мудоње што је у суштини исти курац. И мислим да је немогуће одлучити се само за Ћ и не упасти у ову групу.
Оћеш да ти полупам главу дећко?
Ало, пићко, теби прићам!
А Ч? Ко говори само Ч? Дебеле бабе. Искључиво дебеле бабе.
Хочеш колачич?
Што си се учутао?

И сад се види. Не бираш само између два слова, ти бираш да ли ћеш да постанеш дебела баба или навијач. Ја не бих волео да будем ниједно од та два, али ако нам уведу санкције одлучујем се за дебелу бабу. Навијачи су говна, а и не могу ја онако да причам цео живот. А дебеле бабе које говоре само Ч су некако добре, нису то оне цегер бабе што те муну лактом у ребра да пре тебе уђу у бус. То су више бабе што седе кући, пију кафе с комшилуком и праве ванилице. А и Ч боље звучи, јебеш му све. Чао.

Dobroćudni i otvoreni prema svima. Svjesni svojih, ali i ograničenja drugih. Pa zaboga, tu smo da se pomažemo, zar ne?

Automat je stvoren da nam služi, stoga nema razloga da ga ignorišemo. Samo se treba spustiti na njegov nivo jer umije da bude baš blesav ponekad.

Neidentifikovasna grupa visokoobrazovanih zaludnih eksperata sa najrazličitijim spektrom interesovanja. Istražuju sve i svašta od uticaja 19 šoljica kafe na rad nadbubrežne žlezde kod levorukih osoba do frekvencije koju emituje madagaskarski leteći pacov u vreme parenja. Njihova istraživanja iako su izuzetno skupa od izuzetnog su značaja za čovečanstvo, jer bez njih bi novine i časopisi kao što je npr. Blic žena bili neuporedivo prazniji.

Параноидни друштвени испрдак који, стојећи на маргини конформистичког стада, шири своје завереничке, опречне, нерезонске, а често и крајње невероватне идеје.

Полупроизвод од човека, расклимана интелектуална машина без завршне обраде. Едукован половично. Читао је, али недовољно; гледао је, али углавном погрешне програме; слушао, али само једну страну.

Површни познавалац многих научних области, али ипак поседује довољно знања да својим неоспорним ораторским вештинама може да импресионира велики број људи. У складу са оном народном да: ''*будала увек наилази на још већу будалу која јој се диви*'', теоретичар завере успева да изазoве ширење зеница дружини ликова испред драгстора који с пуном пажњом слушају његово излагање теорија о хемтралис облацима и ХАРП антенама за контролу мисли.

За разлику од класичног параноика који је у сталном грчу и општој ''нелагоди'', теоретичар завере ужива у свом стању психичке луцидности. Јер, он ЗНА. Он је разотркио све тајне путеве подземних сила које владају светом. Спокојан је јер он неће бити експериментално заморче великих корпорација.

Теоретичар завера истински ужива у одгонетању злих планова јудео-масонских моћника и илумината.

Као што сваки цига зна да изговори и ''**ч**'' и ''**ћ**'', али увек на погрешном месту, и као што полуписмен човек увек напише N уместо И, тако ће се и теоретичар завере, сасвим супротно свим законима вероватноће, готово увек определити за невероватнију и ''луђу'' идеју од понуђене две. Рационално објашњење му углавном није интересантно.

Ако рецимо физичари процене да би у огромном интергалактичком простору било реално очекивати живот у неком облику, теоретичар завере ће на то одмахнути руком и означити исте незналицама финансираним од стране јеврејског лобија. Али ако угледни часопис Треће око објави да ванземаљци стално посећују нашу планету, а америчка влада то заташкава од јавности јер Амери желе да за себе приграбе оружје малих зелених, којим ће потом напасти источни блок - ТЗ ће бити заголицан, подржаће здушно такву теорију и највероватније је сутрадан препричавати поменутој екипи испред драгстора.

Огромна већина глупих људи који због тога мисле да су попили сву памет овог света и занемарљива мањина паметних људи без икакве конкуренције који због тога мисле да су попили сву памет овог света.

Radnik koji ima toliko malu platu da je svima sumnjivo odakle ima i za cigare a kamoli za hranu i odeću.

Стереотипна ромска породица, само са милионима.

Шесторо деце, од којих ниједно не иде или није ишло у школу, мајка лујка која покушава да ували ћерке некоме ко ће да целу фамилију носи на грбачи цео живот, оца боли уво што су му ћерке курве а жена лујка, сви раде за сина дебила.

Kad te iznervira žena, pa nagovoriš malo dete da je udari.

Opaska na prirodnu predodređenost bede da ostane beda. Može neko da se trudi, muči čitav život, završava škole, jebava sam sebe u dupe, ali ako nije rođen pod srećnom zvezdom džabe mu. Često mu nedostaje samo taj jedan korak kako bi uspeo, kako bi bar jednom osetio to blaženstvo ostvarenog plana, ali još češće taj mu korak izostaje.

Živeće on i proživeti svoje, ali tu nijansu crvene nikad neće moći da raspozna. Nedostižna finesa trijumfa ostaće samo puki san, uprkos ogromnom trudu koji je uložio. Jedina nada mu ostaju deca. Radiće i najgore poslove samo da njima pruži neku šansu, da se podignu za kastu više u ovom poretku nepravde i laktanja. Satraće sebe u svakom smislu, a dok bude umirao gledaće u nebo i misliti: “Sirotinjo i Bogu si teška”.

Врхунац конспиративности. Маска испод које се бориш за своје идеале, за своје ставове на бескрајном пространству светске глобалне мреже.

Мислим, наравно да нећеш ставити своје право име! Шта треба, да те нађе сутра БИА, ЦИА, Ватикан? Ванземаљци? А ти си бре од пресудне важности за ову планету и нови светски поредак! А исто не би било згодно ни да Sara_97_nusnkwpvksnamb сазна да се заправо дописује са оним чудаком са 6. спрата, мислим да би 20 година разлике могло да се испречи вашој необузданој љубави. Нити би било лепо да било ко сконта да волиш Елтон Џона... Не разумеју они ту уметнос', посумњаће нешто бре!

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Пљескавица са комплет свим прилозима које продавац нуди. Изрека "Што је џабе и богу је драго" је једно од животних начела Рома, тако да, ако су већ прилози бесплатни, ред је да се све узме.

Наравно, постоје два начина стављања прилога: Онај где ти продавачица сама стави, а ти причаш и онај где ти само да пљескавицу у лепињи па ти стави шта хоћеш (и кол'ко 'оћеш). Како Ганци не купују пљеске сваки дан, ред је и да се поједе што више. Реч "дијареја" не постоји у речнику продаваца чарапа на локалном бувљаку, па зато није никакав проблем да се помешају руска и урнебес, мајонез и павлака, вегета и со.

*Напомена: Аутор дефиниције ГАРАНТУЈЕ за аутентичност примера и напомиње читаоцима да ако виде сличну пљескавицу у стварности, окрену лице на другу страну. Дуже гледање овог уништавања пљескавице може да изазове трајне последице као што су аверзија према месу у лепињи.

Основа сваког српског оброка. Сув леба. Полубели. Шупљикав. Лебац ражени. Погача. Црни. Лепиња. Врућ. Намазан. Сомун. Векна. Од јуче. Препечен. За попару. Буђав. Свињама.
За леба данас мора да има, а за слеба ћемо се већ снаћи.

Muški polni organ.

Rat je niz razmena. Počinje razmenom mišljenja, pretvori se u razmenu paljbe, pa razmenu zarobljenika i kovčega i završi se razmenom mišljenja.

Situacija u svakom filmu, gde murija juri lošeg momka. Znači samo iskoče ispred kola, pokažu značku i kažu da uzimaju kola. Vlasik kola momentalno iskače iz njih prepuštajući dobrim momcima da spasu USA (i svet).

Печено прасенце са уочљивим необријаним деловима тела услед:
- недовољно вруће воде при шурењу
- дединог слабијег очињег вида
- притупог бицовог бријача
Чешће се дешава са црним прасићима, чије месо, узгред буди речено, уме да буде масније, али по овом печењу шприцер лакше клизи, посебно ако је усољено мало јаче него што пише у члану 153, став 3, препорука 18 правилника ''Регулатива припреме свињског одојка доминантно тамније пути за личну употребу становника државе-кандидата за улазак у ЕУ, допуњено издање за 2043.''.
Како било, парчад чекињаве прасетине углавном заврше код бабе у тањиру јер 'не смета ништа', 'гре'ота се баци', 'е, да ми је и овако било ономад' и слично.