Narodna izreka koja poručuje i studentima privatnih fakulteta da se pripaze ako dođe do rata.

Posle kafane, mesto najmasovnijeg okupljanja komšija i rodbine.

Ono što je Pluton među planetama, to je vokativ među padežima. Olako shvaćen, ismejan od strane ostalih, više upotrebljavanih i kočopernijih padeža. Izuzev slovenskih i grčkog kod većine savremenih jezika je izbačen iz upotrebe, a sve zbog toga što su ljudi suviše lenji da ga upotrebljavaju.

Čuvena rečenica Gorana Bregovića, negde tokom legendarnih osamdesetih, nakon intervjua za neke novine. Sasvim lepo oslikava stanje uma i duha svih onih koji se guraju pod svetla reflektora - nema veze što osvetljavaju i prljav veš, važno je da me gledaju!

Ova rečenica je najavila jednog od modernih jahača apokalipse - tabloidnu štampu, u koju se pretvaraju sve novine i časopisi, sa veoma retkim (i niskotiražnim) izuzecima. Uz pomoć rijaliti mašinerije, svako ima svojih 15 minuta slave, ali svi se bore da ih produže, makar na pola sata, makar dok se ne udaju bogato, ili steknu dovoljno kapitala da otvore lokal. Samo neka se piše - makar i dobro!

Uzvik svakog radikala na mitingu...

Rečenica koju trijezan čovek nikada ne koristi.

Ove izgovore koriste devojke kada zele da zavrse vezu, ali cinjenica je da ti izgovori imaju sasvim drugo znacenje.

Daleko gora i zajebanija od tvrde stolice, a obe su posledica zatvora.

Prilikom pričanja o svojim ljubavno-jebačkim poduhvatima, muškarci se služe posebnim jezikom za čije potpuno dešifrovanje su neophodne godine susretanja sa istim.

Evo prevoda nekih od najpopularnijih fraza iz tog rečnika:

Средњовековни српски жаргон за телесни отвор.

Droga bez koje građevinari ne znaju gde da okače jaknu.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Suptilna pretnja fizičkim nasiljem.

Neko namazan do krajnjih granica namazanosti. Vidra. Prošao sito i rešeto. Lik koji zna sve fore, snalazi se u svakoj situaciji, zrači nakupljenim životnim iskustvom i mudrošću.

Najrazvijenija grana industrije na Balkanu.

То је она врста баба којој не мораш да устајеш у аутобусу

Ненад Милосављевић. Матори хипик, бивши СПС-овац, човек који је сањао стару љубав, помогао православљу да дође са југа, и помогао обнови више, исто тако православних манастира, од великог Матеје Кежмана. Воли да гледа женске неким другим очима, онако како не треба, а прича се да је њему заспала Војводина, иако је је из Ниша.

Оно о чему се мање прича је то да је Неша прљави матори педофил. Добро, не баш ранга Жике Тодоровића, он већ натачиње бебе, ал сигурно је за два круга оставио Дамблдора и Ацу Поштара. Срео је тако на својим путовањима крајем двадесетог столећа неко девојче које дрско имаде година колико Котор векова. Наиме, водећи се чињеницом да се Котор под тим називом помиње тек од епохе Немањића, Неши је прстима шапутало и уснама га миловало дете од неких осам година, а за то се мардеља, за то се мардеља чак и у Јапану.

Reči i izrazi koji se više ne upotrebljavaju u savremenom jeziku.

Lik kod koga pijete kafu, cugate od uveče pa do ranih jutarnjih sati, sedite, spavate, povraćate... Znate da možete otići kod njega kad god hoćete. Kod takvog lika nije retko da svakodnevno ugošćava veći broj ljudi. Ne zato što voli, nego zato što jebeni slepci nemaju kuću i nikako da se reše te odvratne navike odlaženja kod njega. Iako stalno kuka zbog toga što nema ni minut privatnosti u svome domu, ovaj lik je ustvari navikao da mu neko dolazi i veoma se oseća nervozno i usamljeno ako se desi da jedan dan mu niko ne dođe tj bane na kafu, rakiju ili samo da ubije vreme. Tipičan papučar ali ne onaj hardcore papučar koji služi samo žene, nego onaj papučaronja koji služi ceo svet. Svi imamo takvog nekog ortaka... Uostalom, upravo krećem kod jednog takvog!

Misteriozna pojava čija neverovatna svojstva prepričavaju generacije beogradskih vozača samo zato što ovu misteriju niko nikada nije proverio pa ni opovrgao. I dok crvenih talasa u Beogradu ima više nego Kineza, zeleni talas je samo jedan. Urbana legenda kazuje da kada vozač u Bulevaru Revolucije prođe na zeleno kod Vuka - samo treba konstantno da tera 60 na sat i doživeće svu bajkovitost zelenog talasa, a semafori će mu se otvarati poput latica ljiljana sve do Nikole Pašića, a možda i do Konja. Mnogi su otišli među pešake, a da nikada nisu saznali da li je zeleni talas istina ili plod nečije bolesne mašte.