Finalna fraza rečenice u kojoj se na dominantan način, prostim jezikom rečeno, popišavaš po teoriji, priči ili pak logici sagovornika, jednog ili više njih.
Pitanje koje, ukoliko si dominirao verbalno do njegovog dolaska na red, predstavlja više retoričko pitanje jer si njime postavio neoborivu teoriju, vrednu pažnje i razjapljene vilice oponenta.

Kada vam na razgovoru za posao kažu ovo, to znači da taj posao baš nije za vas. Nije najgori koji ste mislili da će vam ponuditi. Još je gori. To je posao koji teško da ima dodirnih tačaka sa vašom strukom.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Не дај Боже.
Опис психофизичке последице коју ти остави кромањонац налик на Лурча из породице Адамсових, чија рука меље орахе и лешнике директ за кевину торту. Кад товари угаљ не користи лопату јер је бесмислено то радити, а цела београдска Арена га не би могла зајебати у аплаузу јер пробија звучни зид.
Траг који ударцом оставља на лицу пропорционалан је количини меморије коју ти избије из можданих вијуга.

Батине које памтиш за цео живот.

Импровизовати. Снаћи се у недостатку алата и завршити неки посао. Показати кликер и доказати да ум царује.

Uvod u prozivku.
Izgovara ga lepo vaspitan narator, koji ima nameru da vas pripremi na negativnu konstataciju na vaš račun.

Суперсналажљивост у свакој могућој и немогућој ситуацији. Задивљујућа је способност бивших запослених у овој фабрици да извуку дупе из свакојаких срања у која им се дешавало да упадну. С обзиром на то да је просек у смени био 10-12 литара испијене мученице на неких 7 "радника", морали су да смишљају разне начине да исту прокријумчаре поред портира. Неке су могли да поткупе са килом ракије, док су код појединих морали да изводе вратоломије.

Један од најпознатијих начина уноса алкохола у фабрику био је следећи:
"Најмлађи радник изађе из круга до продавнице да купи 'леба, уз то купи и флајку, изреже окрајак, повади сву средину из хлеба и унутра гурне амбалажу пуну чудесне текућине и све то пар пута дневно".

Прича се да је једном један радник на преси погрешно окренуо алат и сјебао 350 комада целих страница за Југа, наравно, пошто се сетио да директор има село и да тамо гаји овце, одмах га је позвао и нагодио се са њим да исте ошиша, а да му се ових 350 комада опрости. Директор пристаје без поговора и још награђује радника плаћеним одсуством.

По сличним смицалицама су били познати и радници фарбаре. Они су за коју кинту или флашу ракије коју добију од колега прескакали делове шкољке за време фарбања. Те шкољке су се слале на посебан плац као шкарт, а ти исти радници су их касније откупљивали по цени 10 пута мањој од реалне.
Како су радили, тако су и прошли. Данас већина њих иде на преквалификацију, па у позним годинама уче како да шију, дељу дрво или причају енглески.

Ненадјебиви ниво поштења. Никад није помислио да зајебе неког, а камоли да украде или нешто горе.
Наиме, Михаел Лаудруп, легенда данског фудбала, није желео да наступа на Европском првенству 1992. које је његова репрезентација освојила, јер је сматрао да тамо не треба да се нађе Данска, већ репрезентација тадашње Југославије, која га је испушила због санкција. Тиме је себи зацементирао место на врху листе поштењачина. Алал му курац и свака му дала.

Satkana od snova, dolazila je i nestajala kroz vekove poput vetra lutalice. Znala svoju sudbinu. Dete se radovalo kad je čuje i sanjalo o dalekim zemljama gde dobro pobeđuje i gde postoje ale i vile, veštice i čarobnjaci, vukodlaci i aveti. Gde princ odvodi lepoticu i žive srečno do kraja života. Slušalo o slavnim vremenima, o velikim bitkama, gledalo ih shvaku noć po nebu i jurilo za njima da ih dosegne. Pitalo se kako se to skida zvezda sa neba i kako je taj veliki kralj stavlja na prst. Jeste ona mala, odavde, ali tamo, tamo mora da je sigurno velika i sjajnija nego ovde. Mora da je taj kralj što je nosio na prstu zvezdu veliki čarobnjak. Nema to u priči ali mora da je tako. Pokušavalo da razume nemušti jezik što zmija govori. Kako, kako da razumem životinje. Imaju toliko toga da ispričaju. Možda još neke lepše priče. Zašto se nisu sagli i pokupili zlato? Al' opet bi se kajali. Kako je taman taj vilajet kad je zlatnicima prekriven? Zar oni ne sijaju u noći? Dinosaurusi su živeli pre 65000000 godina. Čoveče, koliko je to života. Pa kako oni znaju da su oni postojali kad je to bilo tako davno? Mora da su ti naučnici neki mnogo mudri ljudi čim to znaju. Da, znaju oni sve. Znaju i kako se skida zvezda sa neba, i kako se uči nemušti jezik, znaju i kako tamni vilajet nije blistao od zlatnika, ma znaju sve! Dete je poraslo i postalo čovek. Barem to tako zovu ostali ljudi. Priča je dolazila i nestajala kroz vekove, satkana od snova poput vetra lutalice.

Tautologija je sve ono što ono što nije tautologija nije.

Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.

Tehnika hvatanja za sise koju poseduju određene mužjačke vrste, koje nose recidive suptilnosti i nežnosti iz doba paleolitskog čoveka.

Moskovsko sveučilište koje dodeljuje akademsko zvanje diplomcima u oblasti maksilofacijalne hirurgije.

Ненад Милосављевић. Матори хипик, бивши СПС-овац, човек који је сањао стару љубав, помогао православљу да дође са југа, и помогао обнови више, исто тако православних манастира, од великог Матеје Кежмана. Воли да гледа женске неким другим очима, онако како не треба, а прича се да је њему заспала Војводина, иако је је из Ниша.

Оно о чему се мање прича је то да је Неша прљави матори педофил. Добро, не баш ранга Жике Тодоровића, он већ натачиње бебе, ал сигурно је за два круга оставио Дамблдора и Ацу Поштара. Срео је тако на својим путовањима крајем двадесетог столећа неко девојче које дрско имаде година колико Котор векова. Наиме, водећи се чињеницом да се Котор под тим називом помиње тек од епохе Немањића, Неши је прстима шапутало и уснама га миловало дете од неких осам година, а за то се мардеља, за то се мардеља чак и у Јапану.

Obeležen si za vijek i vjekova. Zalepljena ti je etiketa na sred čela po kojoj će te ljudi prepoznavati širom sveta. Čak i kad ne budeš kriv, prst optužbe će biti uperen ka tebi kao glavnom i odgovornom za sve nedaće i neprilike, jer je narodu željan pravde i pronalaženja nekoga za okriviti, ali narod nema vremena da traži novog krivca, pa će se okrenuti starom. A to si, pogađaš, ti.
I ma koliko se trudio da se pokažeš u novom ruhu, negativna aura koju si ranije stekao će ti konstantno visiti nad glavom, ne dozvoljavajući ti da se oslobodiš dosadnih duhova prošlosti.

Tri sata popodne u svetu, tri pičke materine kod nas. Uglavnom, abrevijacija kojom se najčešće služi finiji svet.

Onaj koji uspešno predviđa idući korak.

Palac - sredstvo za uključivanje kompjutera.
Mali prst - sredstvo za "overavanje" nogara od stolova, stolica, kreveta, točkića od TA peći, pragova...
Ostala 3 prsta - da imaju neku funkciju, imali bi ih i Nindža kornjače.

Kad ti međed učini uslugu.