Vino pije Kraljeviću Marko
S pobratimom Toplicom Milanom,
A kada se vina ponapili,
Progovara Toplica Milane:
Pobratime, Kraljeviću Marko,
Dobro tebe jeste ovo vino,
Još da nam je stambolskog hašiša,
Bi veoma nama dobro bilo!
Znadem jednog staroga derviša,
Arnauta Hadžima Ljimaja,
Što za jedan perper oku daje.
Odgovara Kraljeviću Marko:
Ne budali, Toplica Milane,
O kakvome Arnautu zboriš?
Kad podviknem iz grla bijela,
Doleteće Ravijojla vila,
I doneće gorskih trava raznih,
Biće nama do zore veselja!
Što velio, tako učinio,
Viče Marko iz grla bijela:
Posestrimo, Ravijojla vilo,
De pomozi pobratimu svome,
Jerbo nama dosadilo vina,
Pa bi pili vilinskijeh trava,
A tako mi sreća ne pomogla,
Hoću tebi dati tovar blaga!
Otklikuje sa planine vila:
Nije zlato ni srebro ni zlato,
Već je drago što je srcu blago,
Evo tebi bilja svakakvoga,
Ali nemoj ove gljive jesti,
Jerbo možeš nastradati ljuto.
Nasmeja se Kraljeviću Marko,
Nasmeja se iz grla bijela,
Pa on uze vilinskoga bilja,
I što uze u desnicu ruku,
Sve u grlo on sasu bijelo,
A Toplica Milan ne smijaše,
Već sokola posla Arnautu,
Da mu ovaj hašiša donese.
Gleda Marko, sve mu došlo milo,
Raznih boja svuda po čadoru,
Šarac ljudskim glasom popijeva,
Toplica se u hrta premeće,
Dva mu Sunca zašla pred očima,
Dva Mjeseca mlađana izašla,
A po njima kolo od Turaka,
Ciče zurle, biju talambasi,
A na Turkom glave ni jednome!
Tu se Marko obradov'o jako:
Mili Bože, ja dobrijeh trava,
Da me juče Musa pogubio,
Ne bih znao šta propuštam jadan!
Utom mu se nešto naoblači,
Nesta vile, nesta i Šarina,
Nesta bjela svilena čadora,
I Toplice, njemu pobratima,
Nesta Marka, al ostade Marko,
I to Marku vrlo čudno beše:
Da ga ima, a i da ga nema.
Kano da je bez snage ostao
I bez snage i junačkog tjela,
I postade Kraljeviću Marko
Sitna knjiga koju piše drugi,
Čita sebe Kraljeviću Marko,
Ne može se čudom načuditi:
Ne piše ga onaj po hartiji,
Nit po čemu drugom što se piše,
Već po nečem kano ogledalu,
Il šarenom zidu nekakvome,
A u ploču nekakvu tukući,
Sa stotinom sve sitnijeh slova.
Pa sve čita Marko Kraljeviću:
Oj junače, Vukašinov sine,
Što u moju sitnu knjigu dođe,
Knjigu sitnu, ali o junaku,
Hoću tebe sada da provodam
Kano ti što dobra Šarca vodiš,
Kroz buduće ono što će doći,
I buduće ti videti možeš,
Jerbo dosta pojeo si trava,
I još sitnu gljivu nejedicu,
Od koje je mnogi junak strado.
Tu se Marko začudio jako,
Al je kreno kud ga ovaj vodi
Kao slamka među vihorove,
Toliko je ostao bez snage.
U čudnu je vilajetu Marko:
Kao da je u dvorima nekim,
A ko mreža zidani su dvori,
U odaje nekakve udara,
Ali to su kanda strane neke,
Ne mogaše jadan razumeti.
Udaraše i desno i ljevo,
Dok ga onaj glasom ne uputi:
More, Marko, priberi se malko,
Probaj ući u kakvu odaju,
Te mi pričaj šta si ugledao.
Nameri se Marko na odaju
Sa dverima od raznijeh boja,
Kanda su unutra paunovi.
Na dverima Fejsbuk napisano,
A unutra, čudo i nesreća!
Ne može se disat u odaji,
U njoj sedi i žena i ljudi,
Kolko ima u gori drveća,
Pa još više da je petsto puta.
Al da sede, ni po muke tome,
Već o sebi svako štošta zbori,
Stavlja slike nekakve pred sebe,
Il od drugih iste preuzima,
Pa ih nekim daje, drugim krije.
Tu ni lica svaki drugi nema,
Već svi nose neke obrazine,
Neki jesu u gori drveće,
Neki jesu iz pjesme junaci,
Neki jesu kano gorske zveri,
A za neke ne mož' ni kazati,
Jer brat bratu ni na šta ne liče,
A svaki se dere da ga čuju,
Kano Turci kad oderu jarca,
I guslari nekakvi se čuju,
Jal su srpski, jal su možda turski,
Jali saski, jali su arapski,
Jali neko mačke nake kolje.
Prekrsti se Kraljeviću Marko,
Dozva Boga i Svetu Neđelju,
Pa iziđe iz tog gadilišta,
Svoju da bi ne zaprljo dušu,
Zakorači nekakvim lagumom.
Glas mu reče: link si izabrao
Koji vodi u čudnu odaju,
Tu posmatraj, Kraljeviću Marko,
Pa opričaj šta si ugledao.
Osvrnu se oko sebe Marko,
Oko njega ljepote đevojke,
Ja svaka je kano Ravijojla,
U svakoj su zubi od bisera,
Obrvice morske pijavice,
Milina ih bilo pogledati,
I od srpske vere, i od turske,
I crnijeh kolko ište duša,
A i žutih tu pomalo bješe,
Svaka stoji za svojim pendžerom,
A pendžeri nisu ko u Srba,
Već kroz pendžer svu odaju vidiš.
Zagleda se Kraljeviću Marko
U pendžere jedne cure mlade,
Jedva ima osamnaest ljeta,
A tako joj i na pendžer piše.
Al uđoše do dva Arapina,
Crni vrazi kano đavolovi,
A ona se stade uvijati
Ko beštija sotonska nekakva,
Pa haljine skidati sa sebe,
Osta gola među Arapima.
Sve je ovo razumeo Marko,
Ljubio je i on Arapkinje,
Al kad Arap sedlo na se stavi,
Kleče zemlji kano konjic vrani,
A ona ga đevojka zajaši,
Stade bičem da ga goni crna,
Pa je njega pjena popanula.
Kad se ona malo izdovolji,
Tada priđe drugom Arapinu
(A ovaj se veće razgaćio)
Te mu poče ustima činiti
Što krštena nikad ne bi duša,
A Arap je sve za kosu vuče
I govori samo ou bič jee.
To se beše ogadilo Marku,
Te se Marko rastužio ljuto,
Ne zna kud će, ne zna ni kako će,
Kad na dveri od jedne odaje
On ugleda ikonu od zlata
Sliku Svetog Save i Isusa
I drugijeh slatkih svetitelja.
Glas mu reče: Tu je čet o Crkvi,
Dobro pazi šta ćeš ugledati.
Tamo uđe Kraljeviću Marko,
I srce mu Sunce ogrijalo:
Tamo viđe lepu Gračanicu,
Ravanicu, a i Sopoćane,
I još crkvu Presvetoga Save,
Na Vračaru, usred Biograda,
Kojino smo oteli od Ugra!
Stade Marko od sreće plakati,
Kad ugleda: prazne stoje crkve,
Oko njiju urlaju gomile,
Svi urliču ko vrag da ih ganja,
Sve bi oni zatrli Turčina
I srušili tanke minarete
Sve odavde pa do Carigrada,
Al nit znaju svetog Očenaša,
Niti srpski kano ljudi zbore,
Niti jesu za oštro sječivo,
Il za ata il za koplje ljuto,
Već ko stoka štono samo bleji,
Tako oni njemu izgledaju.
Posrami se potomaka Marko,
Reče sebi: djece ne imati,
To je sreća srpska ponajveća.
Pa kad vide oca črnorisca
Kako drugog črnorisca jaše,
I ugleda presvetog vladiku,
Kako s momkom ko djevojka leže,
I ugleda drugoga vladiku,
Kako leže sa decom nejakom,
I mudroga oca Patrijarha,
Naslednika srpske slave Save,
Kako od tog sve okreće glavu,
Nešto puče u grudima Marku,
Nešto mu se u očima smrači,
Pa on krenu kuda ne videći,
Al ga vihor uhvati nekakav,
Nosaše ga, njemu se činilo,
Tri godine i nekolko dana,
A kada je sebi došo malo,
Nad njime je bila Ravijojla,
I pobratim Toplica Milane,
Sa očima kano krv junačka,
Sve pušeći iz lule hašiša.
Progovara Kraljeviću Marko:
E tako mi Boga i života,
Posestrimo, vilo Ravijojlo,
Neću više probat tvojih trava,
Već s Toplicom pušiti hašiša
Zalivati hašiš rujnim vinom.
Nego meni jedno reci pravo:
Čudan sanak ja sam sada snio,
Ne mogu ga tebi ni ispričat,
Već ispovest dati svešteniku;
Jeste l' u njem išta zaistinu?
Gleda njega Ravijojla vila,
Gleda njega, pa sve suze roni,
I ne htede odgovorit Marku.
Nesta vila u gori zelenoj,
Osta Marko za njom gledajući,
A teško mu beše u grudima,
Pa on dosu pehar hladna vina
I povuče iz lule hašiša.
Te noćice nije spavo Marko.
Pesma napisana za takmičenje
http://vukajlija.com/forum/teme/67825-bolje-rob-nego
Džonovan
To je misteriozni čovek koji se pominje u svim provincijskim gradovima. Osoba koja može završiti svaki posao od rešavanja sudskog spora do izdavanja dozvole za lov na leptire kupusare!
Predgrađe Kruševca, naselje Bivolje
-Zdravo komšija, kako si?
-Evo komšo nisam loše, već godinu dana tražim dozvolu za oružje ali nikako da mi odobre. Pronašli tamo da je moj čukun deda pucao iz kubure na poštara i zbog toga me odbijaju. Kažu da nisam podoban da dobijem oružje zbog toga. Ali neće više, našao sam čoveka iz Beograda koji je glavni kontrolor u pečurkari. On ima vezu u policiji i on će mi rešiti taj problem.
-Auuuuu komšo svaka ti čast, ma ništa dok ne nađeš vezu u Beogradu. A jel taj baš uticajan a? Možeš li da ga zamoliš da meni završi da postanem pretsednik skupštine stanara u mojoj zgradi? To bi mi puno značilo.
-Naravno prijatelju, pa to je sitnica za njega. Rešiće on to. Pa ti nemaš pojma koliko je on moćan i uticajan. Ej prijatelju, taj kad kaže ove pečurke nisu dobre svi drhte, niko ne sme da ih pusti u prodaju.
-Komšija hvala ti kao bratu, tvoj sam dužnik.
-Ništa komšo, upoznaćeš ovog čoveka iz Beograda, ma duša od čoveka, sasvim običan čovek kao ti i ja. Nema on da te gleda sa visine, čak hoće i da razgovara sa nama običnim ljudima.
Nekad davno, cipele u kojima si došao iz vojske su bile posljednje upozorenje za ženidbu. Dok one traju ima nade da ćeš se oženiti. Kad se na njima pojavi kakva falinka, odlijepi se đon ili šta drugo, to ti je, bato, drugi žuti.
Takvo vrijeme bilo, ženio se čovjek za rana, da se izrode čeljad, skući kuća , uveća imanje, nabave košnice. A ne ko danas, te hoće karijeru, te dobru platu, te stan na gotovo, te mnoge druge pičke materine, nema vojske nisu ni cipele što su bile, a lakše se i oženiti, nema više tih pravila, imaš DUGA TV SAT i BN MUSIC pa šalji poruke dok ne nađeš štogod... Nekad do tridesete pola tuceta djece ispiliš, što svoje što komšijine, patiš se dok ne stasaju,al' da vidiš onda kako kuća cvjeta. Neki se ženili prije vojske, neki poslije. A ovi što su poslije imali su rok. Dok ne poderu te iste cipele, inače ostaše stari momci, a oni mahom završavaju čekajući prilike od zbora do zbora, od kosidbe do kosidbe, i rijetko im važi stara izreka „ko čeka taj dočeka...
-OOOOOOOOOOOOOO DOOOMAĆINEEEEEEEEEEEEE!
-Ne deri se međede, šta si se uživio u filmove Zdravka Šotre, nije niko ovdje gluv, imaš zvono na struzi pa povuci da prostiš! A to si ti sine, 'aj ulazi šta si se okačio na strugu jadan ne bio!
-Đe si dide, šta mi radiš , kako junačko zdravlje?
-Nikako, kako će biti, sve me boli kad radim vazdan, eto nekidan iznio par vreća šljiva iz njive, crko k'o ker, odem onom doktoru, on samo viče nemoj slano, nemoj masno, nemoj piti, nemoj pušiti, pa ko još more raditi na paradajzu danas, serem mu se u zanat njegov. Grozdana, došo mali, daj rakije, pristavi kavu!
Ide baba, podvila maramu ispod koljena k'o Rafael Nadal, i to preko trenerke, pruža smežuranu ruku i tu zglob zavijen maramom, nikad nisam shvatio da li joj to stvarno pomaže...
-O đe si janje moje, šta ima, dobro si se sjetio babu obići, neće baba jos dugo, patim se vala k'o Kristos, evo vidi sva sam u zavojima?
-Evo baba došao malo u šljive...
-Ma jebo šljive, dosta mi za pekmeza da imam. De ti babi reci, ima li šta na vintu?
- Pa onako, nađe se.
-Znači nema. Oja jadna sam ti i kukava, neću praunučad dočekati a taki momak, mlad visok, jak, školovan. I ne jebe ništa. CCC.
Upetlja se i did...
-Dede ženo ne kukaj, idi tamo vidi kavu, i ponesi pekmeza kad ti šljive ni za šta drugo i ne trebaju, pa ćemo uz čašicu pekmeza proeglenisati. Nego, mali, baba je u pravu, trebaš gledati ženiti se , vakat ti je, nemoj da bude „ sjetila se Prda kuđelje uoči svete neđelje“.
- Znam , dide, ali gdje da ja to dovedem, nemam stan, nemam posao, ni kučeta ni mačeta.
- Sine, ti tačno nisi krug oko lijeske sastavio!Kako bolan nemaš, prebroj stabla i dulume paš vidjeti imaš li, to ti je i previše za početak. Ja nisam imao ništa, samo stare vojne cipele, ali malo pomalo, kljucaj tamo, iskopaj ovamo, odrastoše i djeca i eto, nakupi se imanja.
-Znam dide, ali neće nijedna na selo.
-PA NORMALNO DA NEĆE KAD JE TRAŽIŠ NA KURSU LAMBADE, JEBEM TI SUNCE ŽARENO. Eno Stane Vojinove, nekidan na zboru, mlada, jedra, ma ja bi je sad zaskočio, ne fali joj ništa i ona se školovala pa ostala na selu, sve zna k'o kakvo muško, bistra, šta joj fali, nego ti pamet u glavu i samo metaniši za Stanu.
Eh, evo i rakije, spucamo po koju da potrujemo gujane, i da ideš tresti to šljiva, kad ne treseš ništa drugo.
Niskobudžetni demo koitusa ovekovečen kao kliše domaće kinematografije.
Intimni susret dva napaćena bića koja je socio-ekonomsko-politička situacija spojila i maltene primorala na to. Taj... Čin. Dvominutni nemušti grč poluodevenih protagonista. A-kapela groteska sa užitkom u tragovima.
On je hipster, neprihvaćeni, letargični mangup, navijač Metalca, šiptar. Lice mu odaje muku nad neodložnom obavezom, glađu koju mora da utoli. Kratkim i odsečnim pokretima se gotovo krišom primiče i odmiče, uz prigušeno dahtanje. On ne jebe, on tužno voli.
Ona, u suštini fina devojka biranog imena, možda Iva ili Sofija, lomi karmu na pola i daje se, gotovo da statira, poput prinešene žrtve. Stenje kao ranjenik. Njen pogled se suprotstavlja njegovom, a zatim gubi fokus.
Sve traje kratko, insektski kratko, seks je prejaka reč za ovo instant trenje. Završni potez i kratka stanka. Njegovo telo poput leša svaljeno uz nju. Kraj. Duvanski dim. Jedinke se razilaze uz oblačnu melodiju domaćeg kantautora.
Igraju i: bubregare, razbarušena kosa, razmazana šminka, dvosed na razvlačenje, paklica Veka, sise.
- E, a imamo ovde jednu vruću epizodu.
- Hoćeš Jokovićku?
- Ali nije silovanje, brate! Nego ono, kviki u stojadinu, konotacija petooktobarske paradigme bunta i razmeđe generacijskih ideologija, kapiraš?
- Znači, Jokovićku.
- Pa i to što kažeš, zovi je.
Iliti, život i priključenija mladog iskompleksiranog debelog gmaza.
Prvi kontakt sa nelegalnim supstancama sam imao još devedesdevete, tada šestogodišnjak, kad je stric Fejka pobegao na noć sa Kosova, kao vojnik, da prenese džakove, kako su nama klincima tada rekli, pšenice za koze koje je moj ćale pazario par meseci ranije. Oće kurac. Srušiše ovi iz nato-a most u Bivolju, tetka uvati klince i dođe kod nas na selo. Gelenderi od mosta koknuli osmoro ljudi, pa se jadna uplašila. Njen klinac, Filip, moj idol iz mladosti, posle 2 dana nanjušio pšenicu. U stvari, kurac pšenicu, čista šiptarka, 2 džaka, doneo Fejka. 3 dana nismo on i ja izlazili iz štale, boga pitaj kolko se tu popušilo. E znaš onaj osećaj posle duvke kad si gladan ko fudbaler Zvezde? E, baš tako sam ja počeo da se gojim.
Ništa, zataškala se ta priča nekako.
Onda sam u sedmom osnovne otkrio čari interneta preko telefona. Nabasao na neki čet i tamo blejao nonstop. Imale su posebne sobe i jedino što sam radio je vrbovao ribe (imao jebački nik "Snoop Dogg 1984") navlačio ih u privatne sobe i tamo razvaljivao Slavišu od drkanja. Drko sam po 15 puta na dan. Tad je bilo lakše, nema lepljive, smrdljive, slane sperme, ne moraš da pereš ruke, samo udri dok ne napraviš otvorenu ranu na kožici. Posle ne možeš ni da ga držiš dok pišaš kolko boli, ali to su slatke muke.
Elem, da ne skrećem sa teme, na tom četu upoznam Dajanu iz Bača. Jebeš ti meni majku ako sam ja tad znao šta je i gde je Bač. Kontao sam da je negde u Austrougarskoj, makar zbog njenog akcenta. Da, pričali smo. Trajalo je to mesecima. Prvo smo počeli da šaljemo sms-ove, pa mms-ove, ona meni poslala njenu sliku, ja njoj poslao sliku Miloša Kaličanina, rekla da sam sladak, poslala sliku dojke, nazvao sam je jedno veče, fiksnim, nazvao drugo veče, napravio ogroman račun, ćale mi jebo majku milosnu. Izbaronisao sam je da se zovem Filip, da sam iz Kruševca i da imam bend. Likuša se primila. Imali smo sajber seks svako jebeno veče, telefonom, u to vreme sam i dobio jebenu spermu, pa sam redovno lepio po telefonskom imeniku.
Elem, pozove mene Dajana jedan vikend kod nje. Ja naravno, rekao da imam auto, iskukao od Mimice pare, uzeo kartu i otišao u jebenu Vojvodinu. Tamo na stanici, ona mene čeka. Ja skontam da je ona, nije me lagala, jeste kao na slici, anđeo, divna dojka, krivi zubi. Razmišljam se dal da priđem, il da pobegnem sa stanice, međutim, jebo majku, prvi put u jebenom Novom Sadu, gde da idem koji kurac. Priđem ja i priznam šta i kako. Samo što likuša nije zaplakala od muke kad me je videla. Međutim, ajd, kad sam se već cimao, da kuntam kod nje 2 dana, da ne ispadne da sam svojima samo sjebao kintu.
Ošli mi za jebeni Bač (nedo bog nikome, ja žalim ljude koji žive onde, kakvo govno od mesta, bruka), nigde planine, nigde brda, nigde jebenog brega, PA GDE SE SANKATE PIČKA VAM MATERINA MAĐARSKA BRE??? Nema veze, to veče došli neki njeni ortaci, svi po 5, 6 godina stariji od mene, studenti jebeni, ja mali, debeo, sedim u ćošku, odvaljen posle drugog piva. Priđe ona meni, kaže, jel si radio nekad esid? Naravno da jesam kurvo, zar ti izgledam kao neko ko nije radio esid. E baš sam tako izgledao.
I dan danas računam kao prvi poljubac kad je kartončić prešo sa njenog jezika na moj. I dan danas pamtim kolko mi je jebeno nabreknuo ovaj dole i kako je srce počelo da lupa nenormalno i da mi raste pritisak. Jajašca su mi ovlažila kao da sam ih u Rasinu umočio. Najbolje od svega je što se nisam onesvestio. Esid je bio do jaja. Ostalo je istorija. Otišli smo u njenu sobu, prvi put sam video sisu uživo. Prvi put sam sisao bradavicu, a da nije bila od moje keve. Sve je bilo prvi put. I do jaja je bilo. Osećao sam se kao deki_aod u onoj njegovoj baronskoj priči kad je navodno kresnuo 2 likuše u Novom Sadu.
Nemam više kontakt sa Dajanom. Otišao za jebenu Evropu, a ni dan danas je nisam zaboravio. Ako ima nekoga iz Bača na sajtu ( mukica ), i ako zna Dajanu, plava, ćale joj drži kafić pored kuće, ima dobru sisu i krive zube, neka mi javi, dukate dajem.
Definicija napisana takmičenje Pačija Škola.
Otvoriti vrata prostorije predviđene za pušače.
Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.
Oh, sapletoh se.
Šta to uradiste ?
Igrah igrice, blejah na internetu.
Da li sve naučiste kolege moje omiljene ?
Desetku dobih dragi roditelji.
Dobru ribu opalih prijatelji moji.
Upropastih se od vinjaka policijo moja lepa.
Gluvonema sisata nimfomanka kojoj otac drži pivaru.
Starinski naziv za pokolj svinja. Ponekad se koristi, doduše ređe, kao metaforički izraz za klanje ljudi.
---Kosovo Polje, 15/28. jun 1389. godine---
(rano jutro, srpski tabor)
Lazar Hrebeljanović: Dobro, majku mu jebem, opet ja prvi dolazim u boj, još nema nikoga, a već sedam sati po srednjoevropskom vremenu. Vidiš ti, moj Boleslave, s kim ja ratujem, ej!
Štitonoša Boleslav: Ma dobro, doće ljudi, k'o da je bitno, nismo ni mi morali baš ovako rano doći.
Lazar: Ma gde nismo, eno Osmanlije već rade razgibavanje, jebaće nam majku.
Boleslav: Ma mogu oni da rade razgibavanja do preksutra, kad im nalete ovi naši, neće znati di im je glava, di im dupekanja.
Lazar: Ma more stoka jedna, najeli se svinjetine i ovčetine pa sad spavaju k'o zaklani, zakl'o ih neki Oguz dabogda!
(dolaze bosanski odredi s vojvodom Vlatkom Vukovićem na čelu)
Lazar: Oooo 'de si, Vlatko, dabogda te burekom sasrom na Urgentnom 'ranili!
Vlatko: O đe s', Lazare, dabogda te sirnicom po stražnjici mazali!
Lazar: Koliko je tih tvojih Bosančuga tu?
Vlatko: Neđe oko dvije-tri 'iljade, taman da im jebemo mater ciganjsku!
Lazar: Au tebra, što si tako politički nekorektan i needukovan, kao prvo sad se moderno kaže Rom, kao drugo oni nisu romskog porekla, oni su nastali mešanjem turske grupe i indoevropske grupe naroda, kao treće sad će da nas tuže tribunalu u Nantu zbog tebe!
Vlatko: A čoveka, k'o da je meni bitno, ja sam samo doš'o ovde da se nekom najebem mile matere, ionako mi žena kenja ko navijena ceo dan po dvorcu, još mi i punica blizu, svaki treći dan eto beštije u goste. Nego daj da vidimo u kojoj formaciji danas igraju ovi mamlazi.
Lazar: Pa evo čekam ih, nisu još došli, spavaju k'o topovi, topovi ih gađali!
(dolazi Vuk Branković sa svojim odredima)
Lazar: Oooj mrki Vuče, što si mi se umusio danas?
Vuk: Ma teraj me u kurac, uvalili mi neku rakiju juče, više šećera no bresaka, ne mogu da gledam na oči jutros.
Lazar: Mrki Vuče, podigni brkove, da ti viđu toke na prsima, da prebrojim zrna od pušakah, kolika ti toke izlomiše!
Vuk: Ma koje puške, koje toke, šta sanjaš ti? Jaooo, opet si pomeš'o tekstove, 'bem te tupava, to je Gorski Vijenac!
Lazar: Ma dobro, moramo ubacit malo stilistike ovde, ipak je ovo jedan svečarski trenutak...
Vuk: Je l' njemu opet dav'o neko onu smešnu medovaču, što sam je rek'o da ne trošite više od dvaput godišnje, a?
(dolazi Miloš Obilić sa još deset konjanika)
Lazar: (Vuku) Jaooo, pajsad kako ću da ga isturiram, mali se prima k'o niko! (Milošu) Oj Miloše, sada vjero, potonja nevjero!
Miloš: Ja, tako me vjera ne ubila, ja nevjera nikad bio nisam, nit' sam bio, nit' ću ikada biti! Nevjera ti sedi uz koljeno, ispod skuta pije hladno vino!
Lazar: Dobro, prođi tamo do svog logora, poslaću posle po tebe kad mi budeš trebao.
(Miloš odlazi)
Vuk: AAAAAAAAAAA Kako se mali prima, ljudi moji, da li je ovo moguće!
Lazar: Turira se k'o one Paskačove kočije na motorni pogon lololo
Vlatko: Al' najjači je što progovorio jekavicom lolo
Vuk: Ajoj, brate, suze mi teku, e!
(dolazi 100 ljudi obučeni od glave do pete u čelik)
Lazar: Je li, Vlatko, ovo sardine izgleda prohodale, a? Opet ne vodite računa o radioktivnim supstancama oko Zenice?
Vlatko: Nemam ideje koji su ovi.. Vuče, da nisu ovo neki tvoji netemani?
Vuk: Ne koliko ja znam. Alo, sardine, identifikujte se dećsko!
(jedan od ljudi prilazi i diže ruku uvis)
Nepoznat čovek: WIR SIND SOUVERAENER RITTER- UND HOSPITALORDER VOM HEILIGEN JOHANNES ZU JERUSALEM, GENANNT VON RODOS, GENANNT VON MALTA!
Vuk: Šta napriča ovaj?
Vlatko: Mislim da ga nisu dobro podmazali, pa škripi kad pomeri ruku.
Lazar: Al' pominjo neku Maltu, nešto... Da nije ovo neki fan klub maltezera možda?
(drugi nepoznat čovek izlazi iz gomile i skida šlem)
Drugi nepoznat čovek: Ćekajte, ćekajte, dećki, mi smo Ivanovci, viteški red što se bori za slavu Jezusa kralja, ne?
Lazar: Ivane, leptenejebo, jes' to ti?
Drugi nepoznat čovek: Ja, lićno, glavom i s fensi bradicom a la monterenj!
Lazar: Prepozno sam te odma' po toj gej bradici, samo reko' da proverim. Nego, kakve su ti ovo sardine, to Šime napravio neki novi proizvod?
Ivan Paližna: To su Ivanovci, mi tućemo muslimanske snage i brinemo se o našim bolesnicima.
Lazar: Vi tučete muslimane?! Haahaa, pa vi bre svi zajedno niste teški koliko jedan nji'ov rmpalija bre!
Ivan: Nije sve u velićini, ima nešto i u tehnici.
Lazar: To s' čuo od svoje žene, a?
Ivan: Grohotom se smijem, nego dećki, otišli smo mi da se spremamo da naprašimo ove muslimane, ne?
Vlatko: Eeee blago nama kad nam sardine bojeve biju.
Vuk: Ma pusti ih, ionako će da pobegnu čim se ovi proderu. Nego, gde su ovi tvoji južnjaci, Lazo?
Lazar: Ma teraj ih u kurac, već saftaju kobas Muratu, eno ga Dragaš ugostio Osmanlije tamo kod njega.
Vlatko: Pa lijepo ja kažem da od tijeh iz romanskijeh zemalja nikad neće bit' muškarca, si vidio i sam da im muški tamo dolje nose suknje?
Lazar: Ma znam, ne staj mi na muku.
(dolaze braća Musić)
Lazar Musić: Čestiti kneže, donosimo raport iz osmanlijskih tabora...
(Stefan Musić lupa vaspitnu Lazaru Musiću)
Stefan: Alo, maćana, 'de s' pošo, ja ovde raportiram, primogenitura pičko devičanska!
Lazar M: E da ti jebem seme tvoje krvavo, evo ti na, pa ti pričaj!
Lazar: Alo, smirite se vas dvojica, vidite da imamo goste, a i nije vam ovo ona vaša zapizdina!
Stefan: Evo kneže, pisana forma, tri primerka.
Lazar: Zafaljujem, aj sad bešte u onaj šator u dva suprotna ćoška i razmišljajte o ovome što ste uradili sad.
(Lazar M. i Stefan odlaze)
Lazar: E sad, d' izvadim ovo piće i krkanluk iz šteka, da se spremimo, pa ćemo da sečemo ove peškiroglave.
(u međuvremenu, osmanlijski tabor)
Jakub: Aljooo, Bajazit, aljooo, jebo ti mater svoOoju!
Murat: Šta se dereš ti hajvane usred jutra, još ni kahvu popio nisam, i koji si ti uopšte?
Jakub: Ja sam tvoj sin Jakub.
Murat: Aha.
Konstantin Dragaš: Je l' sigurno ovo Vaš sin, mislim kako ne znate njega?
Murat: Ma šta ja znam, vaker mange čaje, to nek im mame pamtu.
Konstantin Dragaš: (sebi u bradu) Čudan neki narod...
Jakub: Aljooo Bajazit, jebem te gljuva!
(Bajazit izlazi iz šatora)
Bajazit: Šta se dereš u sabah-zoru, jeboOo ti mater svoju?
Jakub: Ma našo sam neki kabljovi ovde, izgljeda da nas neko špijunira, znaš.
Bajazit: Pa nek špijunira, ionako nas ima ovde kolko oćeš.
Jakub: Ma da ga jebem, reko da me nije snimo dok sam napinjo Hanumu.
Bajazit: Pfff tebe da snima, hajvane, tebe mogu jedino da snimaju na oni Opstanak, kolko se dereš ko ćimpanza tamo, ceo Topkapi uzbunjuješ, pićko bangutava!
Jakub: Ma da se jebeš ti maljo cigane, e!
(Jakub odlazi)
Bajazit: Oj Ćamil!
(Ćamil dolazi)
Ćamil: Da, ekber-Bajazit?
Bajazit: (pokazuje prstom na Jakuba) Ako mi danas preživimo ovo koljanje, ovog da mi ubijete istog momenta!
Ćamil: Alijorum, ekber!
---15/28. jun 1389, 10:00 po centralnoevropskom vremenu---
(srpski tabor)
Lazar: Je li, Boleslave, jesu li spremni ovi naši za disnotor?
Boleslav: 'De nisu, eno Vlatko dobacuje Omer-paši kako mu ženska ima vadžajnu k'o Heksamileon.
Lazar: Ja čoveka, ne može da sačeka ni dva sata. Nego ajmo mi tamo na čelo vojske.
(osmanlijski tabor)
Bajazit: Alo pićke, di mi ga je hat?
Jakub: A bre ćave mange, otkud ja znam?
Bajazit: Abe, silazi s tog hata dok te nisam stuko sad!
Jakub: Nemoj ti budala da budeš!
Bajazit: (strzne Jakuba s konja) Ma silazi, jebo ti mater svOoju! Ujs, ujs, napred, napred!
---15/28. jun 1389, 10:45 po centralnoevropskom vremenu---
Lazar: JESMO SPREMNI BRAĆO?
Srpska vojska: JESMO!
Lazar: NE ČUJEM VAAAAAAAAAAAAS!
Srpska vojska: JESMO PIZDA TI MATERINA GLUVA!
Lazar: ŠTA ĆE DANAS DA BUDE?
Srpska vojska: (kreću da lupaju mačevima i ostalim oružjem po štitovima): DIS-NO-TOR, DIS-NO-TOR, DIS-NO-TOR...
Murat: Je li, Konstantine, šta viču ovi tvoji đaurini?
Konstantin: Disnotor, to Vam je svinjokolj.
Murat: Eee hajvana, i pred bitku misle na ždranje krmača, dabogda ih trigliceridi sve pobili!
---15/28. jun 1389, 10:59 po centralnoevropskom vremenu---
Lazar: I TRI, I DVA, I JEDAN, I IDEMOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO
Bajazit: Dršte gaće, Srbi; JALAAAAAAAAAAAH TURCI!
Lazar: Držim ti ja dženazu OPAAAAAA
Početak seksualnog života čoveka koji je kao devac završio u zatvoru.
Osnova svakog srpskog obroka. Suv leba. Polubeli. Šupljikav. Lebac raženi. Pogača. Crni. Lepinja. Vruć. Namazan. Somun. Vekna. Od juče. Prepečen. Za poparu. Buđav. Svinjama.
Za leba danas mora da ima, a za sleba ćemo se već snaći.
Radivoje je mrmljao nešto sebi u bradu. Nikad nije dobro kad treba da dođe u grad, ni ovoga puta nije izuzetak. Nesnosna vrućina mu nije pričinjavala zadovoljstvo. Oštra, seda kosa je bila mokra od znoja, na krajevima koji strčahu ispod šajkače. Na putu od opštine do autobuske ugleda malu prodavnicu i reši da otrese jedno ladno zidarsko. Uvek je uzimao jagodinsko, jer ga je čiča sa slike podsećao na dedu. Prebra po čakširama i nađe dve zgužvane stodinarke. Plati jednom od njih za pivo, pa sede na obližnju, pukim čudom, funkcionalnu klupu u hladovini. Skide šajku i težačkim, od rada ispucalim dlanom, obrisa čelo, prekrsti se, prosu malo iz flaše, te nategnu dobar gutljaj. Dok je podrigivao, krajičkom oka spazi klinca kako izlazi iz zgrade preko puta. Mali je iznosio đubre. U providnoj kesi, starcu zapade za oko više od pola vekne hleba. Oči mu zaiskriše.
Zar hleb naš nasušni?
Seti se kako je jesenas zajmio pare za naftu da poore, taman kad uze gorivo, pade kiša, pa je čekao da ''cedne'', onda je tri dana izvlačio stajsko đubrivo, dogovarao se sa agronomom dal' da prihrani ''Kanom'' ili ''Urejom'', pa je drljačio, pa je kasnilo seme u poljoprivrednoj apoteci, sejao, povlačio, pa prašačio, dotrajala zadnja guma na traktoru. Zimus pade golem sneg praćen jakim mrazom, mislio je: 'izmrze sve', al' jok, udari velika kiša oko Vaskrsa, poplavi, al' opet bi dobro, onda naiđoše žege, pa se baba i on moliše Bogu i Svetom Iliji da ih grad zaobiđe, pa je jurio premije za mleko da ima čime kombaj' da plati, pa ga je kombajner zavlačio dve nedelje dok je ovr'o, a prinos be'a tanak, pa dok je oter'o žito u ambar i istovario da se prosuši, odvez'o u zadrugu da ga da po neipslativoj otkupnoj ceni... Danas je platio porez da mu izvršitelji ne bi zaplenili traktor. Jer šta je on bez traktora? Od svega mu je ostala još jedna zgužvana stodinarka za lokal do kuće. I dug od 400 evra. Utrošeno vreme i rad se ne računaju. O živcima da ne govorimo. Uz kurac mu muka.
Posle bačenog smeća, klinac prođe pored Radivoja gledajući ga sa podozrenjem. Minut kasnije izađe iz prodavnice noseći svežu veknu hleba po ceni od 44 dinara. Radivoje pomisli da malom opsuje i tetku i babu, ali se uzdrža. Samo dobaci:
- Sinko, gre'ota je 'leba bacati.
Mali ga nije ni registrovao, a i da jeste, ne bi rastumačio. Jer nema ko da mu kaže i objasni. Deda mu se davno doselio u grad i pljunuo na seoski život, a ćale mu je već gradska faca, roker. On samo zna da je hleb 44 dinara. Svakako je dečko žurio da se loguje na CS server, čeka ga buljuk drugara iz razreda da povrate Kosovo...
Tako to uređene države rade. Leba i igara.
''Oče naš...''
Naoružana grupa ljudi koja kroz šumu ide u kafanu.
