Покушај да се страна имена ускладе са српским језичким традицијама, током XIX и почетком XX века. Углавном се није одржала. Пре тога јавља се у народним песмама у виду србизованих имена странаца.

Hoću sve i odma! Bez okolišanja, pregovora i dodvoravanja. Odlika mužjaka koji zna šta želi i kao takav postaje neodoljiv nežnijem polu. On ne želi naknadna iznenađenja i razočarenja kada već bude umotan u klupko laži kučke sa čarapama u brusu! Ne! Pravi mužjak ništa ne prepušta slučaju te je provera imovinskog stanja nezaobilazan segment upoznavanja.

Ah! Život, tuga, čemer. Nesreća, sivo nebo: kiša sipi, dijete plače, majka vadi poslednju mrvu hljeba iz vunenog džempera i pruža je djetetu koje je nespretno ispusti i mrva pade u mračne ponore rijeke pod njima. Ah, groze! Ali nastavismo da hodamo u ovom mraku, u ovom božijem paklu, po ovoj zemlji Srbiji, po našoj miloj majci, po našoj zajedničkoj humci.

Jedan kikot, drugi urlik, treći bezvučni šum grlenih struna. Osta samo bat koraka u kljakavom drumu. Ah kakvo beznadje, kakva samo bol u svakom koraku. Mekan topot cipela bez đona. Bijela koža polubosih stopala nestaje u treptaju sa dodirom blata u toj prebrkanoj fuziji. I ja hodah sa njima nekoć, a evo sad sjedim tu na panju i gledam ih kako odmiču. Ja sam se nahodao, ja sam moja stopala raskrvario, ja sada stopalima mislim. Hodao sam i ja kao i oni nekoć, dok su ovi panjevi svi još bili borovi. Prošao sam toliko puta kraj njih i gledao kako umiru.

Da, to je krug. To je nesavršeni krug, broj koji god. Ne nedostaju mi oni koji odlaze, ja znam da će oni doći, iako će doći drugačiji. To bi bilo kao da nedostajem samome sebi, a to nije istina. U ovom lavirintu, u ovoj košnici, u ovom kosmosu u glavi, ja jasno vidim kako dolaze galopirajući. Taj futuristicki galop završava se pucanjem mrežnjaca kada im oči udare u mene. Njihov Godo sada čeka njih. Ah, takva li su vremena došla.

'Vode, vode...' Nemam vode! Ko je meni vode davao? Šta mi je htjela voda? Više smo prosuli drhtavim koščatim rukama. Sve dadosmo ilovači. Vode, nemam. Nemam ni hljeba, ni soli, ni vina. Imam samo žeđ da vam dam. I vučje očnjake. Idite, krvnici, mučenici, dođite, gdje ćete? Ubijte jos to malo vremena, ubijte praskazorje idući mu stalno iza ledja. Idite gladni i bosi sa trnjima pod noktima...

Oh! A, ja bih vam ruke dao, ja bih od srca otkinuo. Al' uzaludno, ah ništavno je. Dao bih vam sve, samo za parče puta. Ali nema puta, samo vrtlog sa nama na dnu kao talogom. Priznajmo: rođeni smo mrtvi u ovoj šolji kafe, u oblaku i čitavog života samo padamo, sužavamo krug. Naš je hod spirala ka dnu koje na kraju zacrnimo kad ispopadamo jedan na drugog. Sada čekamo da neko zabode želju u nas, kroz nas...

Piše se "Zvezde Grunge-a". Najpopularnija emisija u paralelnom univerzumu , gde je u Srbiji najslušanija vrsta muzike rok, alternativni rok, metal i svi njihovi podžanrovi, gde je ime najgledanije televizije "Black" i gde je Milan Mladenović živ i asistent (možda već profesor) na fakultetu.

Tako zovemo ono govno na vrhu pertle.

U uličnom žargonu, naziv za sve tablete koje u većoj ili manjoj meri imaju psihofizički uticaj na konzumenta. Odnosno, mentalno zdrava raja (čuj mene, mentalno zdrava haha) ih koristi kao jedan dostupniji vid drogeraja (kevin-tetkin-babin štek, spavaš apotekarku možda, apotekara, što da ne?).
Naziv su dobile po oznaci na kutiji u obliku trouglića i u zavisnosti od same jačine susptanci u njoj, trouglići se dele na, pajsad:
- prazne tougliće ''Δ'', koji imaju neki slabiji rad, u fazonu, ćale i keva te slabije provaljuju, miran si što se toga tiče, znači, samo Bensedin i Bromazepan tebreks, pičkin dim za tebe iskusnog, dojajac;
- pun crveni trougao ''▲'', e sa njima nema zajebancije; u fazonu - ćale te linčuje pred kevom i iste večeri šalje u Blek River, pandur bije na ulici m o m e n t a l n o tamo de najviše boli rad, a ti ni ne znaš kako si se našao u bolnici evo već drugi dan s naprslim rebrima...brrrr. Živi bili pa videli. All hail to the king Metadon and his son Trodon!

Енлески бенд, настао у Бирмингему, крајем 60-тих година прошлог века.
Док су нагудрани штрокави хипици и даље свирали поп-рокић и певали о маслачцима, слободи, љубави и сличним срањима, не би ли се огребали за парче жбунасте хипи-пичке, Ози Озборн је одлучио да пева о Гвозденом Човеку који се вратио кроз време са циљем да сјебе људски род. Придружује му се гитариста Тони Ајоми, са своја свега два читава прста десне руке, што га није спречавало да свира најмасније, најмрачније, мамутске рифчине, непојмљиве тадашњем човеку. Басисту, Гизер Батлера и бубњара, Бил Ворда, пронашли су у Шервудској шуми, док су својим колосалним суџуцима брутално раздевичавали црвенокосе ђавоље невесте. Одлучише да не часе часа, већ да инстантно сниме албум.

Музика коју су изјармили била је толико страшна и девијантна, забрањена свим канонима, да и је сам ђаво почео да спава са упаљеним светлом, у страху да ће га Ози скалпирати зубима и Ајоми свирати "на крај села жута кућа" уназад, на његовом дванаестопалачном цреву. Стога је ђаво свој трон предао Озију, од свог трозупца начинио најјебачкију гитару за Тонија, а своје демоне распорио, не би ли од њихових артерија направио жице за бас и опне за бубњеве и потом побегао код своје бабе Влахиње у Мошорин да продаје лубенице, штрика шустикле и коље живинчад.

Напослетку, из њиховог дугогодишњег силовитог арчења, изродио се метал.

Шифровано име за локалног дилера. Човека ком се обраћате када желите да напудеришете нос.

Све оно што може задесити младе рокере који су пошли у други град да одрже свирку, па прича може изгледати овако:

(Ово је инспирисано истинитим догађајима, а кога мрзи да прочита нек доживи исту судбину као басиста)

----------

Бубњар је коначно искукао од ћалета кључеве од кола, како би могло да се оде на свирку и да се пребаци опрема, али уз клаузулу да ће га овај пребити као вола у купусу ако му ауто буде огребан или седишта уповраћана. Свирка је у другом граду, зваћемо га Кикапу. Стрпа тако бубњар бас бубањ и томове у гепек, а сталке, добош и чинеле распореди по задњем седишту. Да би стала још и појачала, мораће да се одустане од индијанера. Сврати до басисте да узме бас појачало, а мајка му вришти из куће ''Јебале те гитаре, кад ћеш књигу у шаке?''. Онда сврати до гитаристе да потрпа и његову опрему, заседне на звонце, а овај му отвара врата после десет минута, јер је спавао (шест је увече). Оде тако бубњар колима до Кикапуа да и истовари опрему и врати се после сат времена да покупи и ортаке. Затиче басисту како мајка још увек вришти на њега, овог пута зато што тражи паре за клопу и бензин. Ипак, то успева да искука, али за кондоме не. Седне басиста у кола и стрпа бас у гепек, па крену код гитаристе кога затичу у фази испијања расола. Жали се како су му жице зарђале од немењања. Стрпа гитару у гепек, па оду до певача. Испоставило се да је он целе претходне ноћи банчио, те му глас није ни за курац, но добро, шта је ту је. Сврате до пумпе, која је уједно и сервис, да наточе гориво, па бубњар нагази и правац Кикапу. Не одмакоше далеко, а већ им пуче сајла за гас, те емораше да се зауставе. Срећа па је онај сервис остао само 300 метара иза, те сви уложише по 500 калорија да изгурају ауто узбрдо до сервиса. Одоше последње паре за клопу и пропратне трошкове, те тако шворц кренуше и са закашњењем стигоше у Кикапу. Наместише опрему и наштимоваше се, са све крш микрофонима, неисправним кабловима и срање Солтон разгласом који газда клуба љубоморно чува последњих сто година. Газда се испрси за неки алкохол, те поче алкохолисање до тренутка кад се колико-толико људи окупило у клубу. Празан стомак и много алкохола, поче интоксикација. Певач паде у депресију, јер га је недавно оставила девојка, па почне да булазни о томе како му је ово последња свирка у животу, те како ће да с'исече на бини. Гитариста се одузео и гледа у једну тачку, а није још ни све тровање од синоћ избацио из организма. Басиста гледа около да види има ли шта за трс. Могло би да падне нешто, јер дуго га већ искључиво дрви. Бубњар гледа да не пије, пошто мора да вози назад.
Почне свирка, распад, гитариста промашује акорде, пичи соло из погрешног тоналитета, певачу пуца сјебан глас, хвата публику на патетику, прави гримасе као да ће да заплаче, басиста флертује с дебелом готичарком што се бацака поред бине, диг'о му се, нема довољно крви за ионако пијану главу, испадне му кабл из баса, он не конта, бубњар му маше, но овај се напалио као млади зекоња, па не види. Види бубњар да му од бенда много нема вајде, па запне да удара као сивоња како би макар он бриљирао, и уто му пукне ланац на дуплој педали. Затражи кљешта и шрафцигер од газде, прави се пауза, а басиста искористи прилику да одведе дебелу готичарку радодајку у ВЦ. ''Имаш ли кондом'' - упита он, ''Немам'' - рече она, ''Ма, једном се живи!'' рече басиста и крене у трс. Сврши он, ови већ поправили педалу, и настави се свирка. Гитариста се прими опасно на Вуду Чајлд, почне да трипује да је Хендрикс, тури трзалицу међ зубе, па трси солажу зубима. Ту му пуче жица и исече га по носу. Газда му стави ханзапласт, а он настави без једне жице. За крај свирке иде балада, певач клоне духом и почне да цмиздри као нездрав, на опште сажаљење емо клинки које дочекаше то са узвиком ''Aaaaaawww''. Гитаристи није до живота, не зауставља му се крволиптање из носа, једва чека крај. Басиста, срећан и задовољен, истрипује да је рок стар и да га поблика много обожава, баци бас, залети се да скочи међу публику, публика се размакне, а басиста пољуби пиво просуто по поду. Крај свирке, одоше људи кући. Гитариста, унесрећен, без жице и читавог носа, исповраћа црева преко ручне кочнице, командне табле, шофершајбне, свог седишта, возачевог седишта, задњег седишта, а мало повраћке оде у касету и у гепек. Бубњарев ћале кад је то сутра видео, убио је бога у свом сину од батина. Бубњар сутрадан умре од унутрашњег крварења. После пар дана, певач изврши самоубиство због непрежаљене љубави, обеси се о цев водокотлића. Гитариста убрзо умре од тетануса, јер је жица била зарђала. Басиста умре после неколико месеци од сифилиса.

И тако свему дође крај.

Rokerska kožna jakna.

U ono srećno socijalističko vreme, neki baja je od svog strica/ujaka iz inostranstva dobio kožnu jaknu koja je bila baš kao ona koju su nosile poznate rok zvezde. Pošto nije znao kako da opiše specifišnost te jakne, on ju je prozvao "rokerka".

Međutim, pošto je to više označavalo osobu ženskog pola koja sluša rok, naziv je modifikovan u "rokerica".

Inače - Volkswagen Golf II GTI 8v. Simbol devedesetih, gotovo najjače auto tada dostupno gradskim mangupima. Od 0 - 100 stiže za samo 10 sekundi, razvija nešto preko 190km/h, i ima karakterističan, snažan zvuk motora na koji su se ribicama noge same od sebe razmicale, iako nijedna u pričama praktično i nije znala za njegovo 'drugo' ime, osim za - GTI.

Za razliku od uvreženog mišljenja, golf uopšte i nije sport. ( A ko pročita do kraja - biće mu jasnije.)

Nastanak golfa, kao oblika rekreacije, krije se u tome da je pojedinim engleskim aristokratama bilo zapravo dosadno da se samo šetaju svojim uređenim pašnjacima i razgovaraju. Dakle, umesto da nedeljno prepodne provedu u prostoj šetnji, oni su počeli da praktikuju da uz tu šetnju i udaraju lopticu štapom, ne bi li je uterali u rupu, i nadmeću se ko će to veštije da uradi. Istovremeno, dok su muškarci šetali, i jelte, udarali tu lopticu štapovima, njihove gospođe su sedele u otmenim kafićima tj. Golf Klubovima i uz kafu i koktele - razgovarale.

Udaranje loptice štapom dakle, nema nikakvog smisla samo po sebi. Ta aktivnost je najtesnije povezana sa NEDELJNIM PREPODNEVNIM PORODIČNIM IZLETOM, isključivo po lepom vremenu, u prijatnom društvu prijatelja.

Vremenom, naravno i logično, između onih koji igraju golf, dolazi do nekog oblika rivalstva. Ali, to rivalstvno nije ni nalik trci za dobre rezultate u sportu. To je više, nešto kao rivalstvo tipa: "ko bolje spema prepelicu na ražnju", ili "ko će bolje da pripremi žurku za Novu Godinu" i slično. Zbog potpunog odsustva važnosti rezultata, nastali su i sva ona džentlmenska pravila u golfu.

Budući da je golf razonoda bogatih, (zato što održavanje tih travnjaka košta izuzetno mnogo) tako su i smišljani turniri sa, naizgled ogromnim nagradama. Kažem naizgled, jer, nekome je velika svota cena gajbe piva, a arostkrati nije ništa da se "učipi" za desetinu cene ferarija, jer već ih ima tuce u svojoj garaži. Uzgred, pošto su pare "fuj" nagrade u ovim klubovima su skoro uvek bile isključivo robne. Takođe, sasvim je ok da jedne godine nagrada bude Rols Rojs, a sledeće "Velika čokoladna torta". Nema veze, jer u golfu je zaista najvažnije druženje i lepo provedeno nedeljno prepodne.

Kad se uporedi ukupno vreme prave "sportske" aktivnosti: tj. samog udaranja loptice štapom, sa ukupnim vremenom koje se provede na terenu, lako se dođe do zaključka da su dva igrača zapravo proveli 3-4 sata u šetnji i razgovoru, i usput uradili lopticu dvadesetak puta, i ako je za jedan udarac potrebno tridesetak sekundu - to izađe tek desetak minuta.

A onda je golf prešao okean i počeo da se igra u Americi ...

Prvi put su se upoznali u jaslicama, ona se rogovima sapela od lanac te izložila pozamašno vime njegovom telećem pogledu. Od tog trenutka za njega je postojala samo ona. Iako je sam bio crno-beli zavoleo je i crveno-belu zbog nje. Rumenka. Rumenka. RUUUUUUMenka. Često je u zvezdano nebo mukao njeno ime.

Sudbina ih je zajebala, tako da su se posle jedne robnonovčane razmene našli sa dve strane komšijske ograde. Retko su se viđali. Zime je provodio u čežnji za toplim prolećnim danima kad bi ga izveli na livadu. Tada je mogao uživati u njenom hodu po zelenom tepihu kao po mesečini, njihanju njenog velikog vimena koje ga je poput klatna hipnotisalo tako da bi po ceo dan njegov pogled bio fiksiran na nju zbog čega bi gladan uveče pošao na počinak. Ali, zime su duge i dosadne, pa je želju za Rumenkom ubijao povremenim tarenjem o postelju od slame, uz krike ispuštajući tople telesne sokove, za koje bi deca pomislila da je mleko, a da je Rudonja u stvari Šarulja, te bi u nedostatku starije osobe koja bi ih upozorila probala da izmuzu još malo.
Zima je prošla. Krenula je ispaša. Jedva je čekao da je vidi dok njeno lice umiva rosna trava, a njeno vime podapiru listovi deteline. Došao je dan! Ugledao ju je! Osmeh s lica mu je naprasno pao! Bio je tužan, besan, tužan, besan, tužan, besan i tako u nedogled dok mu se gorčina skupljala od kopita do rogova, od nozdrva do repa - BILA JE STEONA! Gledao ju je dugo dok mu se kalcijum topio u rogovima, dok je silovina iz njegovih mošnji išečezavala u vrtlogu patnje i tuge za voljenom kurvom. Da li je veterinar pitao se! Ne, sigurno je neki Ferdinand jebem mu sunce krvavo, probošču ga, mislio je! Bio je slomljen! Pomišljao je na samoprobadanje!

Prilazio ju je pokušavajući da dođe sebi. Želio je znati ko je otac njenog nerođenog teleta. Ko je taj čije dijete ona sada nosi? Ko?!
Nije morao da je pita. Sama mu je odmukala njegovo ime... To jedino ime koje nije želio čuti - Ratko Nesalomivi.
"Ratko?! Onaj Ratko što lani odgrize kurčinu biku Milisavu kad ga zateče ispred tora?" progovori drhtavim glasom na kratko zaboravivši na svoju prijeđašnju muku... ova je bila veća.
Ona je potvrdnu klimnula glavom i okrenula se a zatim odlučno ali ipak sa nekim prizvukom tuge muknula: "Da. Nemoj da ga tražiš. Nemoj pokušavati da se osvetiš. Na tom putu te čeka samo smrt."
U tom trenutku vidio je kako jedna krupna suza pada iz njenog oka na travu. Tu suzu je primjetio prije njenih bujnih vima iako su se tako lijepo presijavale na proljećnom suncu. Toliko ju je volio heroj ove priče.
I jednako koliko ju je volio, mrzio je prokletog Ratka. Mrzio ga je iz dna slijepog crijeva. Mrzio ga je toliko da ga je cijelo tijelo bolilo od grča. Želio je pobjeći od tog bola na neki način iako je znao da je jedini osveta. Osveta za koju on nije bio sposoban ali je njegova moralna dužnost bila da je sprovede ili da umre pokušavajući u toj namjeri.
U tom trenutku shvati da i dalje zuri u ljubav svog života. Vime su joj podrhtavale od tihih jecaja koje nije želila da on čuje... Eh, te ogromne vime su je odale.
"Hej," muknu on: "Ponovo ćemo biti zajedno, na ovom ili onom svijetu tako mi oba roga i svih pet nogu."
Odgovor se ovog puta začu u vidu jecaja. Ona je trčala i jecala. Trčala je što dalje od njega da je ne vidi takvu.
"Ratko nesalomivi" promuknu sebi u bradu: "Još ćemo se mi ćerati!" a zatim se i sam okrenu i uputi negdje u smjeru zalazećeg sunca.
Rudonja se vratio u štalu, nije mu bilo nidočega čak je i slama izgledala hladno i odbojno.
Te noći odlučio je da promijeni svoju sudbinu i da postane krojač svoje sreće.
Uz prigušeno svetlo fenjera počeo je da priziva duh Petra Kočića jer duboko u sebi znao je da je korida jedina ispravna stvar i jedini način da povrati svoju neprežaljenu ljubav.
Silueta brkatog starca ukazala se nadomak Rudonjinih jasala i smirenim glasom koji je odzvanjao mudrošću počeo je da obučava Rudonju. Noć je prošla brže nego inače i mladi borac ispunjen svežim znanjem i neopisivom snagom pošao je ka Manjači. Rosa i hladni jutarnji zrak iskristalisao je njegove misli i napokon je znao da će njegova romansa imati srećan završetak. Dok je hodao po livadi rosnoj u glavi su se mešale slike divne prošlosti i slike Ratka nesalomivog u lokvi krvi. Poslednji put pogledao je ka Rumenkinoj štali, zatim ispustio glasan krik i pošao da rogovima postane krojač svoje sreće.
Užarena žuta lopta izvirala je iza brda. Pogledavši dole, imala je šta i da vidi: užurbani tok reke aktivnih učesnika borbi u ispijanju basnoslovnih količina alkohola, slobodnih umova koji dolaze sami, bez žena i dece, da bi na miru mogli da uživaju u borbi bikova. Skup je iz minuta u minut rastao, zajedno sa strepnjom, - jer danas je veliki dan; danas se odlučuje ko će ponosno sedeti na tronu, ko će travu sa terena Vimbldona za doručak jesti!

I tu, u svojoj svlačionici, Rudonja svoje rogove šiljio je od dolomitni krečnjak što viri iz manjačke ilovače... pognute glave, jer tako mora, nabrijava svoj um, pa podigne glavu ka nebu, poljubi kopitu i usmeri je ka gore i tiho prozbori: Jebaću ti mamicu, Nesalomivi!

Šeba Baja Mali peva kao pod tušem, Petar Kočić se prevrće u grobu, ruke koje svakodnevno izvuku po kubik balvana uz šumu naginju plastične čaše, ispijaju pola litra piva u dva gutljaja i galame za još; domaćini skupa udaraju eksere 20ke u ogradu, da razjareni bikovi ne bi pecane srušili... oseti se napetost, čuje se galama, sve smrdi na znoj!

Borbe do finala nisu bile nešto posebno napete. Prva dva nosioca, Rudonja i Ratko Nesalomivi lako su se domogli finala. Dobro, ne toliko lako - Ratka je mogao sprečiti Leo, potpuno ćelavi bik u vlasništvu Dragana Tarlaća, proslavljenog košarkaškog asa. Rastužio je Ratka svojom jadnom i bednom pojavom, i dok je ovaj cvilio i plakao, Leo se odvažio da mu klizećim startom otme ravnotežu ali Ratko je, očekivano, izbegao srami pokušaj i poslao je Lea u obližnju mesnicu na tranžiranje.

Oko ograde Marakana, ona brazilska, krcata! Nema mesta da se ćik baci, scena je izuzetno smešna: brižni pušači liče na kolovođe jer su im desne ruke podignute u vazduh. Zajebanosti situacije doprinosi prašina koju Ratkove kopite dižu u Pervolom oprano nebo, džentlmensko rikanje starih bikova iz VIP lože govori da je ovo posebno, da u ovoj borbi ima nešto. Istina je to, dobri moj čitaoče: Oni se ne bore za presto, oni se bore za šetnje sa potomcima koji ne mogu ružni ispasti zahvaljujući lepoti nežnih crta lica krave Rumenke.

Milorad Dodik daje znak rukom - borba može da počne!

Ples Rudonje oko Ratka izmamio je aplauze dama sa Manjače koje su u manjini. Pleše kao Aska oko vuka, Ratko se okreće, hvata ga vrtoglavica i staje, smiruje telo, ovakva taktika njegovog protivnika mu nije bila na kraj pameti, preostaje mu jedino da se zaleti na njega ali ne može, vrtoglavica ga drži i dalje, i evo je, prolazi... zaleti se Ratko i promaši, zavrati se, promašuje ga i drugi put i napokon shvata da do nije pravi način... smiruje se, te laganim korakom prilazi Rudonje koji, ne čekavši da mu se noge oslobode, prihvati ponudu protivnika za borbu rogovima; nasloniše kljove svojih glava jedne na druge i krenuše zamahivati glavam levo - desno, jednako snažno i jednako koncentrisano, jer jedna greška vodi ka padu na tlo!

Dodik glođe batak, priča na telefon i boli ga kurac, Kočić radi kao ventilator, točilice za pivo podsećaju na kazina u Las Vegasu.

I evo ga, neko je leđima na tlu! Oh, pa to je Rudonja! Ratko ga gleda odozgo, osmehuje se, zadovoljan je jer drži situaciju u svojim rogovima, pa se budala zamisli o tome šta će sve da radi kada postane glavni, i to Rudonja primeti, hitro i snažno odgurnu Ratka od sebe, diže se na zadnje noge i odalami ga kopitom u pleksus.

Ovo je čekao godinama. Ne pobedu, nego apsolutnu nadmoć nad protivnikom; on sada zna kako da se ponaša, šta da uradi, zna put! Ratko je na prašnjavoj zemlji bez trunke trave, gleda u napukli rog Rudonje i provodi vreme u opravdanom strahu; naš heroj, džentlmen veliki, osmotri publiku koja kipti, čeka na završni udarac i uslišuje njihove molitve - prvo poljubi Ratka u glavu, te mu zabi rok u oko pa ga uzvuče, obrisa krv Ratkovim jezikom, pomisli na Rumenku za koju zna da ga čeka i preseče grkljan Ratkov svojim šiljatim rogom.

Publika je u transu, luduje, plastične čaše lete u nebo, imamo novog vladara! Vladara koji je ispunio svoj dečački san, vladara koji zna kako da voli, vladara kojeg sada kurac boli, vladara koji će slaviti ovaj dan!

Na drugom kraju livade jedno tek rođeno tele čulo je da mu je otac junački poginuo i počelo da kuje svoju osvetu...

Bend osnovan pre više od 40 godina i koji aktivno ne postoji oko 20 godina. Svirali su vrstu muzike koja sada praktično više i ne postoji u tom obliku.
Uzor broj jedan skoro svim bendovima naših prostora koji su kasnije postali veliki u našim okvirima.

Bilo kako bilo, kada pravite žurku, nikada ne možete da se obrukate ako gostima pustite bilo šta i u kom bilo momentu od Led Zeppelina, pa ma kakav oni muzički ukus imali, pod uslovom da su makar i trunku muzički obrazovani, svejedno na koju stranu.

Takođe, nešto što će se slušati i biti i dalje aktuelno i za 500 godina.

Bend cije omote albuma nosis na majicama tokom srednje, neretko i ranije, da bi se razlikovao od drugih.
Bend koji te natera da pocnes da sviras neki instrument.
Bend koji te natera da napravis svoj bend.
Bend koji te natera da razmisljas.
Bend koji te smori ponekad.
Bend koji te iznervira kad vidis ko ga sve pored tebe voli.
Bend koji neko vreme prestanes da slusas i smejes se sebi kako si uopste mogao da slusas tako nesto.
Bend koji zaboravis.
I bend kome se uvek vratis, pustis Wrathchild, a onda zazalis sto si prodao bas.

Sigurica.

Dodavanje bez gledanja pravo u reket gdje loptu čeka Poštar i držeći se za uvo, nonšalantno zakucava silinom od svojih sto kila mišića.

Kombinacija dva lika koji se poznaju u dušu.

**NE MOŽE MALIM SLOVIMA!**
Kad bi se pisalo malim slovima izgubilo bi svu svoju čar. Jer, jebem li ga, mora da ima neku čar kad je nateralo tolike ljude da se ponašaju kao da su sada pobegli iz Kovina. Čar je, verovatno, u posebnom mentalitetu Norvežana, naroda koji nam je doneo neke od najvećih manijaka u istoriji sveta.

**MEJHEM JEBENI!!**

**ČLANOVI BENDA!!**

**EURONYMOUS!!**
**DEAD!!**
**NECROBUTCHER!!!**
**MANIAC!!**
**COUNT GRISHNACKH!!!!!**
i Čarls Hedžer.

Najistaknutiji primer ovog žanra, bend nastao u podrumu neke memljive prodavnice ce-deova u Oslu(ovde se vidi da bi Norveška muzička scena bila mnogo manje sjebana da su osamdesetih godina ljudi znali za torente), od strane petorice mladića koji su skontali da bi bilo mnogo kul da ofarbaju face u belo i našminkaju se u stilu klinki koje prvi put idu u diskoteku. Onda su iskopali nekog Šveđana koji je bio u Norveškoj najverovatnije jer su ga Šveđani prognali pošto je bio preveliki retard za tako razvijenu državu.(ovde se pokazuje da su Šveđani govna i da najgore od svojih uvaljuju Norveškoj, koja je u to vreme bila u kurcu, ali hejt o Šveđanima ćemo ostaviti za neku sledeću definiciju). Dotični je, bivajući izrazito poremećen uglavu, pred koncert mirisao mrtve ptice i zakopavao se u zemlju, misleći da će se tako približiti svojim uzorima, mrtvacima. Onda bi izlazio na scenu, bacao kozije glave po publici i vrištao, dok je u pozadini Euronymous na džitri udarao ***FIS-FIS-FIS-FIS-GIS-GIS-GIS-GIS***. Publika je bila u delirijumu.(ovde se vidi da uopšte nije čudno što je Brejvik Norvežanin, a ne Žabar ili Papuanac).

A onda je jednog dana njihov pevač pronađen kako leži u kući usred šume, izgledajući samo malo mrtviji nego što je inače izgledao. Kliknuli ste na link, je l' da? Vidite sliku? Znate, slika postoji, pošto je prva stvar koja je pala na pamet njegovom kolegi iz benda kada ga je video sa prosutim mozgom bila da trkne do radnje, kupi fotoaparat i slika ga. To se kasnije pokazalo veoma korisnim, jer im je '95. ponestalo ideja za omotnice albuma, pa su stavili sliku svog mrtvog jarana. Što da ne. Tu se bendu priključuje novi basista, i tu dolazimo do najepohalnije ličnosti ovog muzičkog pravca.

**VARG VIKERNES!!!**

Zanimanje: pevač, gitarista, bubnjar, pisac, palikuća, ubica, serator.
Rođen kao(o, ironije) Kristijan Vikernes, ovaj momak je oduvek pokazivao sklonost ka paljenju crkava i drvljenju kurca u dugačkim raspravama. I jedno i drugo su veoma uticale na njegovu karijeru.
Varg Vikernes je, pošto njegov bend, Burzum, koji se sastojao od Varga Vikernesa kao glavnog pevača, Varga Vikernesa na gitari, basiste Varga Vikernesa i perspektivnog bubnjara Varga Vikernesa, nije bio preterano uspešan, smislio drugi način da privuče pažnju na sebe. Počeo je da pali crkve i diže bune, ali nije računao da će Norvežane boleti patka za par crkava, pa se odlučio na radikalniji potez.
Godine 1993. izbo je svog kolegu iz benda Euronymousa dvajes' tri puta nožem u leđa i osuđen je na 20 i kusur godina zatvora. Tamo je, konačno srećan zbog sve pažnje koju su mu posvećivali, uzeo sintisajzer i napisao 10 puta više muzike nego za sve vreme dok nije bio u zatvoru. Inovativne melodije poput ***CE-CE-CE-CE-CE-CE-CIS, GE-GE-GE-GE-GE-GE-GIS*** su mu obezbedile mesto u aleji velikana norveškog blek metala, pošto niko do tada nije pisao tako kompleksne i zanimljive melodije. Kad je posle 16 godina pušten na uslovnu, postao je diplomirani serator i profesionalni komentator svega što se dešava u društvu, i do dana današnjeg je ostao jedan od najpriznatijih norveških besednika i ljudi čije se mišljenje najviše ceni.(ovde se vidi da su Norvežani šmrkali previše one nafte što su u međuvremenu otkrili, pa im je udarila u glavu.)
Uz uvek veselog Varga dolaze i drugi interesantni momci ove muzičke scene, interesantni po svemu osim po muzici:

**MAGNUS NEKAKO!!**
Osuđen na doživotni zatvor jer je iz čista mira ubio nekog flafičastog lika na ulici,

**GAAHL!!!**
Poznat je jer je peder, a izgleda ovako

I ostali genijalci.

Девојчица у разреду у коју су, ако је лепа, сви неко време потајно заљубљени и плаше се да јој приђу, а ако није, онда је се плаше јер може у зубима да их носи и тешко њима ако нападну некога кога она узме под заштиту. Тренира рукомет, кошарку, карате, или женски фудбал. Одбојку или тенис никако, то су женски спортови без контакта.

Није се карминисала ни испробавала мамине салонке, она је играла фудбал са дечацима у крају и тукла се са њима често побеђујући. Дечаци цене код ње што је неустрашива и ОК друг, што не кмечи сваки пут кад је неко штипне, удари или само задиркује, као што раде остале девојчице. Никад не носи хаљинице јер су непрактичне. Обично је она та са којом се прво пољубе или имају прво сексуално искуство. Кад се у пубертету заљуби, не може дуго да крије емоције, одлази право код њега да му то и каже. Не вреде упозорења другарица да се "то тако не ради, да не треба она прва да приђе и да осваја, мушкарци су визуелне животиње и ловци, мора да се дотера и да им привуче пажњу, да они њу пожеле и да крену у лов". Иде срцем на терен и главом кроз зид, због чега је онај у кога је заљубљена избегава и сажаљева, а она и даље покушава, надајући се да ће га искреношћу љубави освојити. Прва зове, шаље поруке и оправдава га кад јој не одговори уместо да одустане.

Схвата да су исте оне мале цмиздравице завртеле памет другарима који су их пре тога исмејавали или презирали. Сада им она служи само као раме за плакање и тетка Савета која ће им као ортакиња из женског угла рећи како да освоје дотичне шипарице. Женственост је на цени, а oна остаје у запећку. И даље се мушки држи и прави се да је све то не погађа, сама је, али уздигнуте главе. Ако се у познијим годинама несрећним случајем загрејала за неког од својих најбољих другова, одбацује понос и спремна је да постане "другарица за испомоћ" кад год је потребно, али овога пута лажући о својим емоцијама и правећи се да ни њој, као ни њему, то ништа не значи, сећајући се тинејџерских понижења.

Spremamo mehanizaciju za treću berbu kukuruza sami - ćale, burazer i ja. Kao orkestar bez dirigenta. Prošle nedelje je bilo 3 godine kako je otišao. Dopizdeo mu, kanda, vek proveden u štali, na traktoru, na njivi, bez vikenda, bez praznika... Tog dana je spremio sve za berbu, vukao đubre od rane zore, uveče se kao gospodin zavalio u svoju fotelju da gleda Slagalicu i otišao bez reči. U stvari, i nije bez reči, baba nas je ubeđivala da je sklopio neku od 8 slova... Svi su imali više škole od njega - sa njim sam naučio da čitam. Svi su imali više slobodnog vremena od njega - on je sve svoje slobodno vreme provodio sa decom. Svi su bolje videli od njega - jedino je on primetio da "stariji unuk malko baca nogu kad hoda". Da nije bilo njega, verovatno ne bih nosio one šipke kao Forest Gamp. Najtvrđi čovek najmekšeg srca. Najveći mali čovek.

   Upoznali se u srednjoj školi, zajedno studirali i delili stan. On bio lošiji student, ona ga vukla da bolje uči. Kad su postali apsolventi čekala ga da položi sve ispite pre nego što je predala diplomski. Zajedno se prijavili na biro i konkurisali na sve oglase za posao.
   On se prvi zaposlio, jebiga, muški je svet. Nebitno, odlučila je da on dovoljno zarađuje i da je vreme za viši nivo veze. Venčali su se u jednoj maloj crkvici, skromno, par prijatelja i roditelji. Napraviće veselje kad malo prištede, biće. Od ušteđenog novca kupili stančić.
   Uz dogovor je ostala trudna, dok čeka da dobije posao da ne gubi vreme. Posle trećeg mu je rekla da je dosta i da je vreme da se malo posveti karijeri. Dobila je posao, angažovala dadilju, spremačicu, kuvaricu - bila bolji student, imala vremena da prati profesiju, kad je dobila posao magistrirala i kasnije doktorirala, njena firma kupila njegovu, ona kupila kuću na Kopaoniku i nov auto. Nije mu smetalo. Kad mu je firma propala nije ni tražio drugi posao. Ona dobro zarađuje, a on je ionako proveo vek po podrumima i u arhivama prihvatajući svako sranje koje su mu dali samo da sačuva radno mesto.
   Deca su u međuvremenu odrasla pa je svakog dana svraćao kod nekog od njih, sa sinovima pio pivo, sa ćerkinim mužem igrao šah. Nju je retko viđao, najčešće na televiziji kad iznosi najnovije stavove i planove. Odavno više nije u onoj firmi, on je prihvatio penziju, ona još radi aktivno. Lep je život, samo malo dosadan.