Svete krave Sremsko-Banatsko-Bačkih puteva. Noćna mora svih putnika-namernika kroz Niziju.

Dolaze niotkuda i odlaze nikuda. Terajući vas da se, iz straha, pribijete do šora suprotne trake puta i ulećete u makazice drugim vozačima, uzrokuju više saobraćajnih nesreća od dekoltea Mice Trofrtaljke.

I dok će Gradski Biciklista projuriti pored vas, trudeći se, očigledno, da negde stigne, Panonski će sve svoje psihofizičke kapacitete upregnuti da do svog konačnog odredišta, daj bože, nikada ne dođe -- jer, ko zna šta ga tamo čeka? Usporiće svoj metabolizam do stepena medveda u hibernaciji, a bočnu amplitudu vrludanja maksimizirati do granice koju mu fizika dozvoljava. Zato što je tako u mogućnosti.

Seljački urađena prezentacija.

Jako iritantno pitanje poslodavaca. Ne libe se da ga postave iako posao nema blage veze s kompjuterima. Danas i najveći tutuban zna ponešto da iskuca ili pretraži na netu, pa i samo pitanje gubi i ono malo pređašnje težine.

Пртљаг.

Веома посебан пртљаг. Онај који се носи на пут без повратка. Сад, многи од вас ће помислити да се ради о смрти, али не. ради се о бежању. Одливу мудрозбора и мудросера. Сиротињи која јури голи живот, мајсторима, професорима, докторима, обичној и необичној багри која је решила да своју срећу тражи другде. Да свој зној наплати и живи достојанствено,онако како овде никад неће моћи.
У ово побегуље се не могу укључити и деца гастарбајтера. Али њихови родитељи могу, ако су први у свој породици који су решили да оду. Нико се није родио са жељом да побегне одавде. Једноставно те нешто натера. Пробудиш се један дан, схватиш да имаш одређени број година, црнчиш и диринчиш поштено,баш онако како те је покојни ћале учио, а ни кучета ни мачета, ни рода ни порода, само тријестину година у гузици. То је све што имаш. ПОла живота проживео, где си био-нигде, шта си радио-ништа. А године иду све брже. Страх, бес, љутња, помирење, мисао, распитивање, одлука, и- пакујеш се. Гаће и једна фотографија у ранац, а слику дворишта спакујеш негде у глави, као и боју старог црепа и мирис липе. И пичиш.

Да се не вратиш.

Broj seksualnih partnerki Radeta Jorovića.

U modernoj medicini nazovi poremećaj, čiji su simptomi, na prvi pogled, gubljenje one tanke linije koja razdvaja istinskog genija od reklesnog, lucidnog, zapuštenog sledbenika vizuelnih halucinacija, proklamovanog, notornog čoveka zagađene duše.
Ono što savremena medicina nije u stanju da spozna, to je da istinski genije ostaje to čak i sa gaćama na glavi, bez onih na preponama, sa višemesečnom bradom i zapuštenim noktima, dok pokušava da zapiša kamen temeljac obližnjeg suda, sve sa manijakalnim sjajem u očima i daljinskim upravljačem od Ei-Niš televizora u ruci, kojim pokušava ugasiti nadolazeće snage reda.
Jer, takav primerak, makar prividno izgubljen u hodnicima svoje uobrazilje, ipak poseduje samo onaj mali, elementarni deo koji jednog čoveka čini da se uzdigne i radi po svojem, kaže ono što misli, makar ga koštalo društvenog položaja, za koji mu se uzgred jebe k'o za monetarnu krizu u Madagaskaru.
Možda je i savremena medicina u pravu, pa se danas individualnost i uzdizanje iznad mora istomišljenika zaista može nazvati sindromom, poremećajem.
Dvojac gore pomenut je ostao dosledan sebi, pa su odbačeni od te mašinerije, sačinjene od identičnih organa, nazvane društvom ostavljeni sami sa svojom ingenioznošću i usput, torturisani uskrašćenošću ljudskog dodira, samo podigli evoluciju na viši nivo.

OK, nije to toliko loša emisija koliko ide na kurac, od naziva, koncepta, voditeljke i nadrkanih poluzvezda u njima. Ne kažem, i ja zamišljam da vodim Tanju Peternik u rodnu zapizdinu i da tamo ćutimo pred kamerama jer sam mnogo pametan i da kamermana teram da snima potok petnes minuta jer sam ja rod Tarkovskom, ali pošto u neko dogledno vreme neće doći do toga eto malo da pišnem na ovu snobovštinu. Kao prvo termin, neki nedeljni, pred ručak, valjanost, slušaj sine Vladetu Jerotića on je pametan ima 90 godina a vidi kako je vitalan sutra da ideš u biblioteku da uzmeš od njega bilo šta, pa onda ta glupost *tv lica* gde se autorka razotkriva kao klasična snobulja koju ipak pale samo teve lica a šta ćemo recimo s nekim profesorom koji beži od sveta, njega dakle nikad u emisiju Tanja, jel tako a, a on recimo izumo solarne ploče, a Tanja, a? E pa jebo te Vlado Georgiev, znam da to želiš mada on neće, jebaće te Marinko Rokvić, on je teve lice, jebo te Marinko znaš a njegovi sinovi nabili ti klinovi! Pa i ovo *kao sav normalan svet* može li debilnije kao to je tako zajeban život pa se tek ponekad spuste na nivo normalnog sveta majke nam ga svima nenormalne! I sva te debilna pitanja, to kopanje suludih podataka iz života gosta, i to trčkanje za njim poput kera i jadan kamerman obigrava s ove strane s one strane a čeka ga žena kući nervozna, a Tanja sipa li sipa, Marić joj dao podatke iz Udbe, pa onda udri Tanja udri do zore jebi kevu Živanu Saramndiću kolko je sarmi pojeo sa Oliverom Njegom kopaj Tanja Tapija pa ga ubij ponovo, ubij ako ti već ovi leševi nisu dovoljni, udri Tanja cepaj Tanja, Peternek Vesna Dedić Mojsilović Tanja!

Jedna od neminovnosti koju će političari iz FBiH morati da prihvate
kako bi očuvali gram nade o "cjelovitoj BiH"."Srdačne" čestitke će se
podrazumijevati.

Stan pun studentkinja.

Веверица која не продаје веру за вечеру. Она признаје једног јединог свеца, заштитника шумског живља - Светог Жира Леблебију. Ласица је пробала да је преобрати обећавши јој товар свежег доминиканског кокоса и ваучер за Теранову, али је неверица сазнала за тај лукави план, прерушила се у Светог Леблебију и указала ласици исте ноћи на прозору. Сутрадан је ласица купила бомбоњеру верици и измолила опроштај уз пратњу руске плесне трупе и прелепог свирача на шаргији пореклом из Штрпца.

Oficijelna valuta pripadnika romske populacije zaposlenih u Knez Mihailovoj ulici.

Vrhunsko dostignuće srpskog gurmanskog zanata, i vrhunski domet srpskog inata.
Pola milenijuma brušeno umeće inaćenja turskom zulumu i njihovoj kulturi. Suprotstavljanje njihovim normama, i ismevanje njihovog strogog kažnjavanja.
Oni nas na kolac. Za najmanju sitnicu. Da nas ponize i unize.
E pa i mi će da nabijamo na kolac. U inat, bre!
A koga ćemo da nabijamo? PRASE! Najprljaviju životinju od svih životinja. Životinju koju oni ne jedu, jer je previše prljava. Ne da ćemo da je nabijemo na kolac (ražanj), nego ćemo da uživamo dok je okrećemo i posle da je u slast pojedemo. Njima u inat. Uz najbolju domaću rakiju (opet zabranjeno voće - alkohol). S kolena na koleno prenošen je zanat nabijanja praseta na ražanj, njegovog pečenja, i uživanje u njegovom ukusu. 500 godina. Brušen je brilijant našeg kulinarstva. Doveden do savršenstva.
Inat je naš najslađi specijalitet.

Наизглед само папир. Са утиснутим словима и фотографијама. Информација, едукација, разонода. Након што је електрична кутија завршила на тавану из афекта према неподношљивим хиндо - турским, домаће - неприкосновеним говнима, ред је био завалити се у фотељу и препустити се чарима штампе. Та слика човека који у топлини својег дома прелистава странице, са наочарима и озбиљним погледом одувек је била узвишена, а сада је само исто оно што и измет насумичне луталице на улици.
Све отпада, а у први план долазе некада споредне намене овог средства јавног информисања. Потпала, паковање, чишћење прозора, брисање гузице...

Какво је то дивно доба невиности било када је Ђуза доминирао универзумом као патак Дача у свим његовим инкарнацијама, поврх свих као јебени Робин Худ који неуспешно покушава да потврди свој идентитет фра-прасцу са најзаразнијим смехом икада.

Један од драгуља те прелепе треш синхронизације везан је за обичај траљавих превода који су нам остали најблаже речено симпатични до дана данашњег, а то је Дачина фамозна три-четврт батина (илити *quarterstaff*), и условни рефлекс присећања прасетовог ваљања од смеха на спомен исте, те радост, весеље и копање по јебеном Јутјубу у потрази за дотичном епизодом шта год да се пре тога дешавало.

Реченица којом просечна звезда која је дозволила да јој сниме дом и приватност доказује свима који су пред малим екранима како има посебну везу са својом ћерком.

Vrlo popularno štivo kod kulturnih domaćica kojima je Skandal degutantan a ne mogu da žive bez zabadanja nosa u tuđu intimu.
Frizerski saloni su obavezno pretplaćeni na njega.
Čini se da je svaki broj isti, kao što i jeste.

Totalno nihilističko-nezainteresovani kralj, koji živi u tvojoj zgradi, bez žene da mu sere, i dece da se deru. Povremeno ga viđaš sa terase kako u bade-mantilu odlazi do obližnjeg dragstora sa praznom gajbom piva u ruci, a vraća se sa punom. Jedini u zgradi se ne javlja ni tebi ni drugima, ali ne zato što je zao, nego lepo vidiš da čoveka mrzi da zine.

Sa druge strane, najviše ga gotiviš od svih komšija jer nije izveštačen, i kad se sretnete na hodniku, iako u tišini prodje pored tebe, savršeno se razumete pogledima koji govore ''bravo komš'o što si juče u vreme odmora odvrnuo Thin Lizzy, baba Radojka sa prvog sprata je odlepila...'' .

Jedini lik u zgradi koji za vreme bomardovanja nije silazio u podrum, nego je sedeo kod kuće razgaćen u fotelji, pio pivo, i istinski ga je bolelo uvo da li će bomba da rokne od njegovu terasu. Osim tebe, niko u podrumu nije provalio da on jedini nije sišao u sklonište.

Vrlo retko ga možeš čuti kako govori, i to uglavnom dok ispred zgrade razgovara sa nekim ortakom sličnim njemu, ili dok iza zgrade kupuje male količine vutre od lokalnog snabdevača. Govori jako sporo, isprekidano i tiho, ali koristi dugačke reči. Ako ga malo bolje poslušaš, možda i čuješ nešto duboko i nesvakidašnje.

Ovaj lokalni Lebowski služi da babe upozoravaju unuke u šta će da se pretvore ako ne uče školu i ako se ne kupaju redovno. One ne znaju da je on možda završio Englesku književnost ili tako nešto, jer njegova duga i masna kosa, naočare za sunce koje ne skida i iscepani bade mantil koji šeta po kraju jednostavno govore suprotno.

Baksuz ekstra klase. Njegova pojava nikome ne prija. K'o dnevnik je. Vesnik loših vesti.

Izađe iz svoje rupe, dođe, sruši sneška, ugazi ga, popiša se po njemu i ode. Kao utvara se stvori, iskenja ti svoje veliko, smrdljivo, pijano govno u ruke, i nestane.

U principu može da označava neku našu žrtvu za sve ljude iz naše okoline, kao što je to svojevremeno uradio Isus je li, a u šire rasprostranjenoj praksi znači da se angažuješ na mnogo strana, sa najboljim namerama da se svi poslovi završe kako Bog zapoveda i da pokušaš svima da udovoljiš, a to vrlo često baš i ne ide.

Kada se oženiš/udaš, skućiš, dobiješ decu, nakon 10-ak godina ustaneš ujutru za posao, pogledaš kroz prozor i vidiš svoju decu kako sa decom iz komšiluka paradirajući rančevima i sveskama idu u školu. E to je parada ponosa.