Mnogo zajeban dan.
Ustaješ ujutru na posao umoran k'o pas. Pokušavaš da upališ auto, kad ono neće. Setiš se da si ispao som što sinoć nisi natočio gorivo. Treba imati pamćenje kao slon pored onakvog posla.
Pravac na autobus. Jedva ulaziš, stisli se ljudi k'o prasići oko krmače. Naravno kasniš na posao. Ulaziš u kancelariju, kolege blenu u tebe k'o tele u šarena vrata. U tom ulazi šef šepureći se kao paun i počinje da sere k'o foka. Pita te što kasniš, ti kažeš da si spavao kao jagnje i da si hronično umoran, kao konj. Potom ti kaže da nema opravdanja i da će ti sledeći put skinuti 20% od plate.
Dosadan je kao muva. Pitaš se dokle ćeš biti crna ovca u toj kancelariji.
Ceo dan radiš kao mrav da bi se opravdao. Zabio si glavu u papire, k'o noj u pesak. Ne ideš čak ni na pauzu iako si gladan k'o vuk.
Konačno, kraj radnog dana. Istrčavaš k'o zec da bi stigao na autobus, koji naravno uvek pobegne, pa pobesniš kao ris. Čekaš drugi autobus k'o kvočka na jajima. Konačno se pojavljuje. Lešinari oko tebe su zauzeli sva sedišta. Ni komarac ne bi više mogao da stane. Zadnja stanica, vučeš se kao kornjača do kuće. Stižeš kući i vidiš da ova ćurka tek sad stavlja ručak. Odlaziš pod tuš jer smrdiš kao puma. Posle tuširanja ležeš k'o mečka u svoj krevet. Dolazi ti žena i kaže da do ručka ima vremena da se malo poigrate mačke i miša. Džabe, kad ne može da se digne patka...

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Jednostavno je svako svakome smetao i bio na putu...

Odreći se prestola, napustiti ga. Ustati sa VC šolje.

Odličan pokazatelj društvenih promena.

Олд скул фора за проверавање стадијума алкохолизма до којег је стигао потенцијални трситељ, а можда и отац деце госпођице која изводи тест. Користиле су је намазане девојке пре 30 и кусур година.
Подразумевало се да тај вињак неће да попију, а знале су о каквом је мушкарцу реч ако и он наручи исти или попије њен рубинштајн.
Фора је почела да оживљава под утицајем данашњих девојака које пију више него мушкарци, али са сасвим другим циљем - како би се што пре улетвале и могле да слушају или уопште гледају мушкарца са којим су изашле.

Oduševljenje narkomana kome je upravo proklijalo gandzino seme.

Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.

Onaj fini, ponizni, ljubazni, nadasve skrušeni kmet u koga se pretvara svaka osoba, od bodibildera do profesora pred šalterskim službenikom koji treba da mu overi papire.

Vremenski period koji počinje onog momenta kada Bog zaustavi alatku Kosca u punom zamahu i silaznoj putanji. Fudbalskim rečnikom rečeno to je sudijska nadoknada vremena, ali zna da traje i znatno duže od tričavih par minuta.

Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

Poznata vrsta rakije koja se u stvari zvala "Guslar", a ovo ime je prepoznatljivo u narodu, jer je njen tvorac izvesni Miroslav Živadinović Zoza a.k.a Ludi trovač. Čovek nije smatrao ništa loše ako etil zameni metil alkoholom (jebo jedno slovo), e sad što od jedne čašice možeš oslepeti, a od nekoliko crkavaš ko otrovan pacov, to je već druga priča. Zoza je uspeo ubiti 43, dok je otrovao još 56 ljudi.
Urbana legenda je da je pri loženju kazana i pečenju "Zozovače" pevušio pesmu "Poison" od Alice Cooper

Подстрекачи рађања, развоја и битисања болесних умова. Клице перверзија, порока и различитих психоза. Нико у њих не сумња. Наизглед безазлени, весели текстови уз које деца плешу и које радосно певају. Али...

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Скуп прежваканих тема које се сваки пут изнова и изнова активирају при блеји са одређеном екипом. Иако су смориле након другог пута, услед доколице и мањка креативности враћамо се на исте. Најчешће су то интерни фазони, ваљање у блату на Калишу са е промила алкохола у крви, пеглирање са источне капије по случајним пролазницима са Коњарника и форхенд-бекхенд шамар од локалне препичке након што сте јој јасно изложили да сте Ципирипи и да бисте је исцепали као основац уџбеник из географије на крају године. У суштини, све оно детаљно обрађено, испитано и конзервирано тако да се сачува од заборава.

Destinacija: Konjarnik.
Pravac: kretanje Ustaničkom prema kulama. (istočna kapija Beograda)

Pretpostavljate o čemu se radi?
To je semafor koji je praktično nemoguće promašiti kada se vozite gradskim prevozom. To je semafor na kom čak i kad je -10, autobus bude pun ljudi (verovatno samo zato što je u pitanju taj semafor) i temperatura dostigne bar jedno 30 stepeni, a usled nemogućnosti našeg gradskog prevoza da izgura tu uzbrdicu brže, temperatura se kao magijom povećava, jer odavno oplakani motor autobusa pravi toliku vrućinu, pa i buku koja uzrokuje pucanje bubnih opni. Međutim na to se niko ne obazire u nadi da će barem po cenu gubljenja sluha proći kroz taj semafor i raskrsnicu!
Ali kao i uvek u realnom životu, van svih filmskih scena, ne prolazimo dalje u ključnom trenutku i nastavljamo da se kuvamo i psujemo semafor, koji kako se čini traje čitavu večnost.
O letu ne vredi ni govoriti, dovoljno je reći: ispričano x 5 + sve to začine sočne arome mirisa ljudi koji se ne kupaju u proseku nedelju dana, miris je takav da ga gotovo možeš i okusiti. I tako prilepljen na vrata autobusa, čas gledaš u sat čas direktno u "Jamburger", shvataš koliko si gladan i da bi mogao vola da pojedeš, ali automatski gubiš apetit kada osetiš pomenute arome.

Oni koji slučajno i prežive semafor, prepričavaju to svojim unucima, i slave taj dan kao drugi rođendan.

Пауза коју узимамо после доброг ручка.

Hormon za rast muda.

Тај је рођен два дана прије лисице.
Нема те ситуације у којој се неће снаћи, јер из мртве кобиле живо ждријебе вади.
Лукавост је његово друго име, уколико покушате да му продате муда за бубреге, ви ћете завршити да мудима, а он са парама, а да нисте тога ни свјесни.

Са тачке гледишта потенцијалног зета, укопаног у месту као млади лос којег је пресрео чопор гладних курјака, свесног на чијој се територији налази, ствар која је у рангу црног хумора.

Обећао је тата својој мезимици да ће бити пријатан према теби, те ће се суздржати од класичних и помало архаичних "Које су твоје намере?" типа питања. Али није матори лисац сисао весла, зна он кога ти натежеш кад год ти се штрокави мишко дигне, па ће ти зато оружјем у виду подјебавања вратити мило за драго, сладећи се док од тебе, наизглед опуштеног лика, трема прави обичну сојку.