Bosanac je... Bosanac je tipični dobroćudni veseljak. Štono bi rekli - duša od čoveka. Vazda nasmejan, spreman za šegu, za dobru kapljicu i za druženje. Patentirao je sevdah. Zna kako da uživa za sve pare.

Kažu, Bosanci su glupi. Ne, nisu glupi, no su samo naivni. I to su naivni upravo zbog svoje dobroćudnosti, jer svakoga koga upoznaju vide kao jarana i kao najrođenijeg. Stave ga pored sebe za astalom, odnose se prema njemu kao da je život za njih dao. Loš čovek dobra dela okuži svojim rečima. Tako i naš Bosanac postade najednom glupak.

Bosanaca više nema. Posle prvog ispaljenog metka su nestali. Jednom kada nešto pukne duboko u srcu, kada se onaj jastuk što ga dušom zovemo raspori, tada više povratka nema. Rasturila se raja na sve četiri strane sveta. Rasturili su se zanavijek, iako su mnogi i dalje jedni pored drugih.

Oni što Bosancima i dalje sebe nazivaju, oni su i dalje dobroćudni, veseli i gostoljubivi. Zadržali su ono najbolje. Šta će, drugojačije ni ne znaju, a ni ne žele da znaju. Ono su što su i to se ne može promeniti. Samo, ima u njihovom osmehu nešto, u njihovom pogledu i njihovom smehu: ima neka nit, neki ton, neka sjena - sjena sećanja. To sećanje je spomenik koji niko u budućnosti obilaziti neće.

No, Bosanac će se uvek nasmejati onako gromko kako ume (specifičnim smehom dobričine) i udariće brigu na veselje. Šta će čovek drugo, no sevdačiti - problema će uvek biti, zato će i popit po još jednu - za sreću.

Мммм, мелезанке!
Одувек сам се питао како настају ова похотна бића, аксиоми сензуалности. Мислио сам да Свевишњи има неки програмчић налик пандурском фото-роботу, па у тренуцима доколице слаже пузле и бележи реакције ''онога што плоди девице вантелесно''.
Сад знам да се супротности привлаче. И да се људи јебу на сваком ћошку.

Човеков најбољи пријатељ. Увек је ту, близу. Лагано се његов звук простире ваздухом, треперењем изазива, мами на тај слатки ноћни грех... Ех мој Ободине. Тако си ти мог тату када је био мали терао да из тебе украде млеко, сада и мене зовеш умилим звуком твог 35-огодишњег мотора. Крао сам млеко, касније сам у теби проналазио оне најслађе остатке од филова за торте, крили су их од мене. Па онда прве шницле без хлеба, онако хладне и сочне, накапане мало соком од вишања из горње преграде.
А није само унутрашњост твоја мамила, већ и спољашњост. лепио сам по теби Бетмена и Нинџа Корњаче, знам да ти се свидело, јер све си више и више милозвучнији, а тако ипак миран и тих, не као твоја ортакиња веш машина која жели ван купатила, па смо је зашрафили анкерима за патос. И тај касетофон филипсов на теби са којег сам слушао, као петогодишњак, један од првих Цециних албума, још се сећам: ИЗЛАЗИМ ИЗ ТВОГА СТАНА УПЛАКАНА УПЛАКАНА, и помишњам да ти, Ободине, никад нећеш изаћи из мога стана...
Волим те.

Врло често индијско име, у нас популарисано кроз серијски програм. Изазива осмејак гледаоца услед синонимства са младом крмади.

Kao neka igra. Neki debili čak nazivaju i sport. Kako jebeni kriket može da bude sport? Sport, a igra ga 5 država na svetu. Jebem mu mater, šta je to tol'ko zanimljivo u "kao" sportu koji podseća na bejzbol?

Aj bejzbol da razumem nekako. Trčiš po onim bazama i jedeš govna, al u kriketu jedeš govna bez tih baza. Zato što ih nema. Poenta je da udariš lopticu koju ti baci protivnik sa nekom kao palicom, a da ona ne obori neku prečku i stative iza tebe. A što im je ta palica... i varjaču zajebala! *Prijatelju, bolje da si ost'o kući da sa tim mešaš ručak i ne mučiš jadnu ženu nego što si došao da lupaš neku buđavu lopticu! Daj Bože da te u levo mudo pogodi, kad ti je bitniji šatro sport nego žena. Da si ostao kući, žena bi mogla lepo da gleda serije, a ne sad da kuva ručak. Kako si bezobziran, sramota!*

Nego da postavim ja još jednom pitanje: "Kako može da bude sport, a igra ga 5 zemalja na svetu?" I to sve sportske velesile: Bangladeš, Šri Lanka, Australija, Južnaoafrička republika i normalno Indija. Ti Indijci sve neka sranja prave. Jedino im valja šah, ništa više.
I ta Šri Lanka?! Nema ih na mapi, a izabrali šta će da igraju. **ALO LJUDI JE L' STE ČULI VI ZA FUDBAL?! TO VAM JE ONO KAD ŠUTIRAŠ LOPTU U GOLOVE, A NE DA JE UDARAŠ VARJAČOM!**

Ima i neko bodovanje u tom kriketu, al to ne znam da vam objasnim. Imaju neke dvojke, četvorke i šestice valjda al stvarno ne znam kako i šta sa njima. Čuj, ja ne znam! Pa to ni Bog otac ne zna! Bitno je da na kraju udarajući loptu varjačom osvojiš više poena od protivnika. Poželjno je i zafrljačiti lopticu u pičku materinu. Ne znam da l' je to istina al zaključio sam jer se navijači raduju kad neko prebaci stadion.

Toliko o ovom govnetu od sporta.
PU JEBEM TI MATER!!! PUKO MI TIKET JER SAM IGR'O KRIKET!!!

Још један покушај учмалог мозга човека који заступа неке своје погрешне идеале. Дискусије постоје, форуми постоје, коментарисање постоји, све је то лепо, може се пронаћи мноштво нових истомишљеника, креативних и одличних људи у сваком погледу. Али не. Овај **трут** од ума се и на овај начин мора свађати.
У првом основне су му залепили жваку у косу.
У првом средње су га назвали Шпанаћ.
Са двадесет година, колико тренутно има просечни лик који се на интернету свађа, је или пропали студент, или нерадник, паразит својих родитеља, такође се свађа са њима и осталима из свог реалног окружења. Али то није доста.
Одлази на ИНТЕРНЕТ ДА СЕ СВАЂА. Коментарише нешто са чиме се по први пут среће у животу и препуцава се са људима које у животу није видео нити ће их икада и видети.
Омаловажава туђе ставове, а свој став диже до у небеса, мада би се могло претпоставити да он у ствари уживо не сме ни да бекне како треба нити може да да релни и смислени аргумент.
Класичан нејебач, који своју фрустрацију покушава да лечи у виртуалном свету. Када почне та *свађа*, овај друштвени испрдак, ова малоумна креатура у виду **слова са екрана** користи најпоганије речи којих се може сетити, тврдећи како му дотични чланови дискусије вређају "интелигенцију". Интелигенцију коју вероватно нема, јер се уопште не би упуштао у вређање и свађу неосновано почету.
Хајде, рецимо да се и свађа деси. Овај црвљиви ум, који није узнапредовао даље од ганглија ваљкастих црва, се увек радо враћа на дискусију у којој је "победио" јер су остали одустали видевши са киме имају посла. Уме да псује, а реално је рећи да је поента псовке преко интернета и у текстуалној форми идентична укусу нацртаног бифтека.
Овим људима је блага казна укинути им интернет.
Пошто им је друштвени живот већ укинут, укидањем интернета би почели да да се свађају сами са собом јер би развили још неколико личности. Вероватно би тукли кера.

*Сви воле да читају и воле књиге.* И сви једва чекају позни октобар из једног разлога. Капије београдског сајма се отварају и почиње Сајам књига, најзначајнија културна манифестација у Србији, где ће *пасионирани обожаваоци* књижевности моћи да се задовољно шеткају између штандова познатих издавачких кућа и пазаре мало памети између страница - књиге, предмета без које живот не би могли да замисле.

Са једне стране, Сајам заиста представља значајни књижевни и уметнички поглед балканске Србије на Европу и свет. Познати и они мање познати страни аутори долазе да увеличају фешту у славу књиге и уједно промовишу своје романе. Исто чине и домаћи аутори. Они у успону, дају интервјуе, пију коктеле, разговарају са богатим и угледним издавачима иза штанда, меркају згодне промотерке које облећу око гостију и нуде им књиге своје куће, потписују књиге само одабраним гостима док они на заласку, који по сваку цену хоће да узму још који динар на основу старе славе, потписују свима своје аутобиографије, монографије, књижице и старе прослављене романе. Поразговарају мало са купцима и проспу по коју мудрост коју нису ставили у своја дела. И све је то лепо, и сам сам носио да ми се аутори потписују на прве стране и поразговарамо док чекам да заврше налив-пером. Не постоји бољи начин да се промовише земља и уметност(књижевност) спојене у једну душу. Спојене само на Сајму књига.
Волим кад нађем књигу по коју сам дошао, по књигу коју ћу прочитати још то вече после завршеног трагања и обиласка. Волим и кад нађем књигу за неког од укућана, књигу за коју мислим да ће се свидети ономе коме сам наменио. Не носим ранац јер волим да ми све буде на оку, волим да држим купљене књиге у руци.
И у пролазу, док ходам ходницима од књига, чујем и видим људе различитих профила. Неки вуку кофере! Питао сам се шта им то значи а онда сам схватио кад сам ухватио на делу једног старијег господина у црном оделу са младом напуцаном,и препумпаном девојком под руком, очито спонзорушом. Отворио је кофер на пулту штанда и у њу убацивао пар књига које је пазарио од те издавачке куће испод чијег натписа стоји. Погледом сам ухватио и кофер који је био пун разбарушених књига. Само је спустио вратанца и одшетао до следећег штанда.
Било ми је нечувено тако нешто, јасно је, купује ради куповине. Само да би имао књиге у својој кућној библиотеци кад би га посетило *високо друштво*, којем изгледа и сам припада.
У наставку мојег путешествија, затекао сам брачни пар који купује књиге на метар. Сабрана дела Иве Андрића, Лава Толстоја и Гарсије Маркеса. Свака од корица едиција је била обојена различитом бојом, Иво је био црвен, Толстој-браонкаст а Маркес-плав. Нисам био сигуран зашто то раде, рачун је изашао преко петнаест хиљада, али сам чуо да жена каже ''Овај Толстој нам се слаже са храстовом комодом, а Андрић је идеалан за махагони сталак за сингерицу''. Замрзео сам их одједном.

Иако нисам нашао ''Ране јаде'' од Данила Киша, једну од мојих омиљених књига, размишљао сам се да ли да одем, наиме, гужва је навалила, неколико екскурзија је дошло, ударан термин, око пола пет, људи право с посла долазе. Мегаломанија је притисла сајам. Избројао сам колико сам књига купио. Три. Једну аутобиографију Моме Капора за све, ''Животињску фарму'' за мене и неку дечију књигу за млађу сестру од чешке списатељице. Оно зашта сам дошао, нисам нашао.

Кренуо сам да шњурам даље и наишао на мали штанд *познате естрадне звезде* која је написала свој првенац. Данас свако пише књиге и заврши ни мање ни више него на сајму књига! Маријана Матеус је потписивала и кезила се иза своје бедне књиге, замишљајући да је светски маг књижевности. Нисам имао живаца више.

Пошао сам убрзаним кораком ка капији али талас надолазећих муштерија ме је запљуснуо и нисам могао да се пробијем. Изашао сам а нисам купио књигу коју сам толико желео. ''Купио сам 25 књига брате! Матори, ала ћу да се едукујем сад'', каже *опасан* дечко церећи се, обучен врло тужно, са златном кајлом преко врата. Сео сам на клупу да удахнем откобарски ваздух и видео да улази у Ауди Q7 бацајући пуну кесу преко рамена право у гепек, као џак цемента. То ме је оборило. Пало ми је на пемет да му се попишам на шоферку док даје контакт али сам одбацио ту идеју. Одлучио сам да кренем кући.
И на шеталишту изнад паркинга, затекао сам политичарску свиту са покривеним тањирима у једној руци испод чега вири прасећи папак а у другој, кеса *Геополитике*. Изашао сам и нисам се враћао више.
Опако сам замзрео половину људи који долазе на сајам. Јесте да не знам ко је какав, али кад ми неко спомене неким полукурчевитим (-ја сам до јаја) и ''купићу пун камион књига'' тоном, свашта ми сине и падне на памет. Манифестација ми је постала отрцана и другоразредна због таквих људи.
Кад ми неко помене Сајам, падају ми црне сенке на то. Размишљао сам о дивљој помами за књигама на Сајму. Размишљао сам...
*После тог сајма, рачунам, половина неће завирити у библиотеку да узме на реверс себи нешто за читање. А више од половине неће помолити главу у књижаре да пронађе оно што жели. *
Направио сам рачуницу у глави. Можда сам сам себи изгледао надмено и хипстер али статистика коју сам направио је тачна по свему судећи.
У Србији је више од 30 посто неписмених. Можда нису имали услове. Желели су, а нису, а можда нису ни желели.
***Али ти, што су дошли на Сајам да се описмене пред камерама и пред пријатељима и баце паре на књиге које неће ни отворити, постају неписменији више него што су то раније били.***

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

***"-Juče sam uhvatio veeeliku ribu...( i odruči rukama koliko god može...) Drug sa kojim sam bio, morao je da ode do kuće i donese motornu testeru da napravimo četiri dijela, kako bi je utovarili.
- Daj, ne mlati!
- Ozbiljno - ovolikooo oko je imala!
- E... Bio ja juče u lovu i na nišan mi izađe jelen - kapitalac sa ogromnim rogovima u rasponu od 2 metra... BAM i jelen pade, a na liniju gađanja, odnekud ispade medvjed. Ja nanišanim i otresem ga. Kad iz žbuna iskoči dijete...
- Nećeš valjda i dijete?!?
- Smanjuj ribu, pobiću ih autobus!!!"***

Vic! MINUS!!!

Čekaj, rođače, polako, vic je od *kurcijalnog* značaja za definiciju! Da, dobro si pročitao! *Kurcijanog* - jer bez njega defka ne jebe.

Čudni neki ljudi. Kako vrijeme prolazi, sve su skloniji hiperbolisanju svojih doživljaja iz mladosti. Dok ne prođe trideset godina niste ni svjesni da je s vama u klupi sjedio Zidan, u klupi ispred - Kazanova lično, a u redu pored - vila Raviojla.

Pričaju vam laži, kao da niste bili tu u trenutku dešavanja. Zapitate se kako je moguće da toliko baronišu, zar ih nije bar malo sramota? Nije - evo i zašto. U svom egocentričnom mozgu, sa slabljenjem sjećanja nadograđuju nedostajuće dijelove slagalice kojih sve više fali kako vrijeme prolazi, da bi na kraju ispala sasvim drugačija slika za koju oni duboko vjeruju da je prava. Od sardine, preko skuše, do velike bijele ajkule.

Takvih likova nikad neće nestati iz jednog prostog razloga. Zato što su u jebenoj većini. I to dvotrećinskoj!

Jutarnju tišinu prekida rif pesme koju ste stavili da vas budi zato što je opuštajuća i voleli ste je. Mislili ste: "Prava jutarnja pesma za novi dan".

Sada mrzite tu pesmu iz dubine duše. To je zato što su milioni godina evolucije u vaš mozak ugradili osećanje koje ti najrazumnije kaže: “Ne! nemoj sad! napolju je mračno, hladno, strašno i ima predatora, a ti si još uvek umoran da bežiš od njih”. Tog primalnog osećanja niste svesni, ali upravo taj Pavlovljev refleks čini da pesma zvuči kao rik tiranosaurusa koji čeprka ispred pećine u kojoj spavate.

**Ova definicija nije o tim normalnim ljudima**. Verujte, postoje ljudi koji su rešili da pokrenu neku svoju granu evolucije, homo homo-kretenus, i ubedili sebe da vole ovaj osećaj. To su oni ljudi koji ne balave dok kljucaju ujutru u autobusu, već nasmejano gledaju kroz prozor. To su oni ljudi koji su smislili milion izreka o uranjavanju. To su oni ljudi koji su smislili “dvoboj u zoru”, majke im ga američke nabijem:

*-Hahaha! Bili, ovo je tvoj kraj! Jutros sam ustao još u 5, obilno doručkovao, odradio gimnastiku i spreman sam da ti raznesem mozak.
-Grmpf… Čekaj bre bar da popijem kafu.*

Naravno, ovaj peder neće to sačekati.

To su oni ljudi koji žive život punim plućima dok ne crknu od srčke u 42. pošto im organizam najzad kaže: “Zajebi. Odustajem. Ne mogu više da trpim ovog debila.”

Razumem ja stare ljude. Razumem osećaj gde je bolje probuditi se rano nego uopšte se ne probuditi. Razumem i malu decu. Imaju čemu da se bude. Ova definicija nije ni o njima. Ova definicija je o ljudima koji su zdravi, pravi i nenormalni, koji su svesno izabrali da budu **Jutarnje Osobe**.

Jutarnja osoba ima potrebu da vam svoj životni izbor nabija na nos. Ujutru, naravno. Jutarnja osoba ima potrebu da se smeši i raduje se ničemu, majke joj ga nabijem lude. Neke jutarnje osobe odu korak dalje, pa imaju potrebu da istrče ujutru jedno 4-5km ili vežbaju. To su najgore mitske osobe koje nikad nisam video, ali očigledno postoje, kad vidim radno vreme nekih teretana. O njima ne vredi ni pričati, to su totalni imbecili.

I sve je to ok, živi i pusti budale da žive, ali problem nastaje kada jutarnje osobe počnu agresivno da promovišu svoj način života, ili se nedajbože popnu na poslovnoj lestvici (a penju se steram im ga zato što to rade ujutru dok normalni ljudi spavaju). Tada dolazi do situacija:

На листи бесмислених ствари одмах после безалкохолног пива а на листи пичкастих ствари убедљиво прва са 9 празних места испод себе па онда опет самоубиство па тек онда остатак.

Имаш проблем? Дугови код зеленаша, коцкарски дугови, остао си без места пребивалишта, одрекла те се фамилија јер си педер, јуре те да те убију, оставио си породицу без динара или због неузвраћене љубави? Па реши проблем, проспи себи мозак по дормео душеку или скочи са моста ал на бетон. Јуче. Проблеми се тако не решавају. Чак иако си решио проблем за који мој си га решавао ако те нема? Где је онај осећај када си се прибрао, скрпио или зарадио кинту да вратиш па одеш у кафану да наздравиш себи јер си војвода? Где је осећај када јуриш за сукњом 2 школске године а на крају јој га увалиш на 10 година матуре па јој кажеш да је добила стрије, дупе јој добило облик контур јастука и да си замишљао да уме да га пуши? Где је осећај милине решеног проблема? Што већи проблем то је осећај бољи када нестане.

Ако те је оставила или чак није ни била твоја а пресудио си себи само си потврдио њено мишљење да ниси материјал за њу. Пизда си, која девојка готиви пизде? Има и таквих, кажеш? Па и ако има нећеш јебати јер си мртав коњино! Ви што се убијате због љубави сте најгора сорта, вас бих оживео да могу само да вам кажем да сте идиоти па бих вас убио. Без да трепнем.

Има и "несебичних самоубица". Рокну се јер су увалили породицу у говна. Браво. Сада нису само у говнима било које врсте него су остали и без члана породице. Поред таквих "вољених" ови други им и не требају. Могао си им и поломити свима по руку и ногу, исећи струју да не морају да је плаћају и пријавити комуналцима да бацају смеће на дивљу депонију. Када им се већ усераваш у живот уради то до краја.

Какав год да је проблем може да се реши. Скупи то мало муда што имаш, ради 2 посла а увече као ноћни чувар па тамо спавај, иди поби се ко мушкарац са зеленашем, зови полицију, иди код курве истреси се, олеши се у кафани, уђи у скупштину или банку са бомбом, уби онога ко ти ствара проблем па издржи у затвору а не себе.

Ви сте срамота за људски род која није ни требала да се роди. Грешка у људском коду, ионако исквареном до максимума. Нисам од оних што пропагирају "лепоту живљења и сваки дан је нови дан" али поштуј живот и ради на њему да буде бољи, не одбацуј га. Осим ако ниси смртно болестан и падаш у постељу на туђу грбачу, онда се рокни и спаси некога муке, онда си лорд ако се убијеш.

Кажу разни психолози: самоубице су болесни људи, као такви су рођени и само је питање када ће то испливати на површину. Господо психолози, дипломе набијте себи у дупе-самоубице су пизде које су тако навикле да иду кроз живот и тако су га и окончали.

Дефиниција је писана за mizantrophy.

Pa, sasvim prosečan glumac. Dejan CukiĆ meĐu kolegama iz profesije. Nije loš, al' ono, ima i boljih. O njemu nikad nije bilo vladalo neko posebno mišljenje. Znamo ko je al', ništa posebno.

AAAALI!!! Šta se tu sad dogaĐa, braĆo i sestre?

On, lično i personalno sa onim pogledom vuk-Vučka i visokim vitkim telom, plaĆen je da zameni ŠojiĆa!
Pa, da l' si bre normalan krvtijebem? Legendu? Eeeej, pa jesi li ti kršten? Onaj pogled koji ne jebe živu silu? Onu Ćubu? Onu Ćupriju na čelu? Ono Ć i Đ? MILANA GUTOVIĆA??? More, MURŠŠŠŠŠ u pizdumaternu!

Kakav bre i Pantić i ona Sida i ona deca. A i ostali... NULAAAAAAA! Svi su oni pali u NJEGOVU senku. Zašto? Ma, ajde bre, neĆe se z'bavamo...
Dajem patku na panj, da više od pola Srbije nije nastavilo da prati seriju, jer nije bilo NJEGA. SREĆKA ŠOJIĆA! Pa šta i da gledaju? Šta? Dvadesetominutne dijaloge između onih kumova debila, plakanje PantiĆeve Ćerke sa sinom, svaĐanje PantiĆa sa direktorom banke... Završetkom scene, promeni se kanal.

Dva minuta NJEGOVOG teksta sa roĐom, Ćirkom, PanjkoviĆem, Krljom ili Mcikom vrede više od 7000 eura! A za koliko si ti prist'o moj Brstina? Ccccc. Veruj mi, nisi mi bio loš glumac, čak si me nekad i nasmejao. Posle ovoga, na spomen tvoje ime reĆi Ću - ***plaĆeniku pretplaĆeni***.

I da l' si doživeo neku slavu? Nisi. Doživeo si bre da te kolege zajebavaju i podsmevaju iza kamera. Da onaj što drži mikrofon namiguje toncu da neke delove ne snima. Da narod čim te vidi okrene kanal. Da mu je draže gledati reklamu za uloške nego tebe kako se blamiraš i glumiš besne gliste.

Nije ti to trebalo.

Смарање на н страна, чисто да би произвођач изгледао озбиљно. Чак су људима омогућили да не малтретирају свог миша скроловањем да би "потписали" исто, па се стога лиценца налази у посебном прозору. Још није познато да ли је неко прочитао цео уговор.

Све чешће појава у модерном фудбалу, када играч који изводи корнер ставља лопту ван простора који је за то предвиђен. Центиметар - два...као да то значи нешто. Ситан лоповлук. Нема ништа горе од ситног лоповлука. Ако крадеш, кради на велико, ко човек. Ал да, ниси човек, ти си гњида. Немаш муда да будеш лош па се кријеш иза малих крађа и ситних пакости.
То су људи који не плаћају карту у аутобусу, али су најгласнији кад треба прокоментарисати крнтију у којој се возе. То су људи који су прави навијачи и воле свој клуб, али никад не плаћају карту на утакмици. То су људи који се убацују у ред, јер они једини журе. То је полицајац који прима мито. То је комшија који ти украде 3 цм. дворишта док подиже зидину, а онда ти отрује пса јер лаје у три поподне. Клинци који краду бициклове и пресрећу бакице на улици. То су људи који на 20. поену ударају по рукама ко да си им мајку њима убио. Мангупи који ти продају балван. Неписмена багра која НЕДА КОСОВО, и која не зна бољи фазон од ЏАБА СТЕ КРЕЧИЛИ. То је лик који је факс завршио на пушкицу, члан је странке и нашао је посао одмах после факса.
Претворили су нас у ситне лопове. Једини начин да преживимо је да закидамо, крадемо, лажемо. Да се понижавамо до крајњих граница.
Нема више фер - плеја, најбитније је победити, па макар и по цену сопственог достојанства.

Iliti kako je naš narod odmila zove- **Ceca**. Jeste, to je ona gospodja što je navodno bila zatvorena u kuću mesecima zbog pronevera nekih, šta ti ja znam, ali je ipak nekim čudom za to vreme bila vidjena van svoje "zatvorske ćelije" i to u društvu premijera Praseta.

Gde nastaje problem? Problem je u tome što je ovaj narod, mnogo, iz nekog razloga, voli, i pada u trans čim se pomene to "Ceca", i automatski tim stavljaju do znanja da ovde nema mesta za Karleušu. I što je još gore i oni koji je ne vole baš nešto preterano, moraju da odu na jebeni koncert, samo da bi posle stavili status na fejsu tipa "Kako je bili, sinotj ludo na Ceci, extra provod, ijao! Volim ukus tvog djona cak i kad na njemu donosis mi nju :ispod link pesme:". Klasično pomodarstvo.

Povrh svega, razni menadžeri, piarovi, i ostala muda, su uvidela kako mogu da uzmu koju kintu više, te je krenula turneja po svakom gradu, na po barem 2-3 mesta. Grad oblepljen nekim plakatima, na kom su informacije o koncertu, onda bilbordi, reklame na kolima i tako dalje. I sve to obično mora da se održi na lokalnom fudbalskom stadionu, jer gde ćeš bagru nego na stadion. Ali, na stadionu, po difoltu, mora da bude bar neki problem i da se na dotičnom nešto sjebe, i sada ti gorepomenuti piarovi nas uveravaju kako će sve proći u najboljem redu, i da će šteta, ako je bude, biti minimalna, po njihovim rečima, 0,0001%. Mo'š misliti.

I kao šlag na torti- njene pesme. Prvo što ja pola reči ne razumem u pesmama, možda sam nagluv, nemam pojma, ali drugo je da su pesme čiste nebuloze, kontradikcija, paradoksi i ostale zajebane reči koje imaju veze sa tim. A kako sam bio primoran da poslušam nekoliko pesama sa novog albuma, sve nešto vuče na špansku seriju.

Питате ме да ли мрзим садашњост Вукајлије, знајте, тако нешто се не пита.

Како не мрзети скуп анонимних јадника који пишу бедне дефиниције, које не заслужују ни да се на њих потроше два бедна динара да се одштампају како би се њима обрисала гузица после обилног срања, са којим се већ поменуте дефиниције могу упоредити? Како не мрзети те исте анонимне јаднике зато што сматрају да ће њихове дефиниције неко оцењивати а сами недељама нису прочитали ниједну дефиницију? Како не мрзети прељевање на постерима и дављење у говнима по реакцијама? Како не мрзети модераторске курве, педере, лопове, лицимуре, милијардере који ладе јаја и картају шаха уместо да септичку јаму испразне. Како не мрзети бесмислене дискусије о томе зашто се дивимо Црној Гори и три теме о Титовим близанцима у последњим активним темама? Како не мрзети мртвило чета?

Како се не сетити лепих времена? Времена када су смијешне слике заиста биле смешне, када се заводила диктатура по фотографијама вукајлијаша због зиљављења Санџак Бабе, када су тинејџери протеривани у игре, зато што и заслужују да буду тамо зато што су стока безрепа. Времена када су четом владале дојке, а форумом коЊкурси на којима су се пљувале постерџије. Времена када су дефиниције морале да имају одређен квалитет да би биле на насловној, када су се страјизми праштали само Страји, а осталој гамади брисали. Времена када оцене нису показивале доба дана када је дефиниција написана, и расположење гамади која се тада затекла на сајту, него њен квалитет. Времена када су се постери брисали брзином муње тако да си секунд после отварања постера бацио Ф5, а онај лик би већ плакао и викао да му оставиш бендвид на миру. Времена када су реакције постојале само на Мулуциној теми. Времена када су крадљивци кулења били прогањани, а не постављани на одговорне позиције, и када није прошло три дана без квалитетног спема форума или чета. Како не помислити на ону Тулумову „Кад се само сетим како је некад све било супер дође ми да умрем сад кад није ништа супер у поређењу са некад кад је све било супер а сад није“?

И на крају, како не мрзети себе, зато што си упао у колотечину садашњости Вукајлије? Како не мрзети себе што ниси био први који би рекао „Овако више не иде“, престао да пљујеш лошу оцењеност и почео да редовно читаш дефиниције? Како не мрзети себе што постујеш на темама о баштованству и бескрајном низу тема о најглупљим спортским догађајима? Како не мрзети себе што ти је сувише мрско да кликнеш „Одјава“ него настављаш да обитаваш на том истом месту?

Ено га, опет се дерња на жену. Шта му је сад скривила? Опет није направила ручак јер је црнчила на пијаци да заради цркавицу? Није стигла веш да опере јер је морала малог синчића, од 6 неђеља, да нахрани? Није стигла да му испегла кошуљу, јер је крпила ћерки панталоне за школу?

Сељак један. Не, нећу да вријеђам добре и поштене људе, од којих је и она потекла. Она, која га сваки дан гледа к'о Бога и што га к'о мало воде на длану држи? Е судбо проклета...

Шта ћеш, 'оће то кад си млад, да пробаш нове ствари. Тако је и он, мој комшија, пробао јадну жену која је и сада с њим. Једне ноћи, кад бијеше сеоска слава, завукао се с њом у жбуње и одрадио посао. Мјесец дана касније, оженио се њоме, само зато да не би укаљао породично име, на шта су га његови и натјерали. Још осам мјесеци касније, постао је отац.

Не, није он знао шта значи породица, нити како треба да се понаша према жени. Након свих ових година, не вјерујем ни да је научио. Малтретира све за сваку ситницу. Смучио му се живот, чини ми се. Због једне грешке, ОН је требало да испашта. Вазда љут, никад смирен. Хипохондар један. Стално га нешто боли. Мало, мало, па дође и хитна. Стално лежи. Гледа тв. Пинк. Фарму. Никад се не насмије.

Опет сам видио његову жену док сам чекао бус. Јадна ли је. С таквим човјеком никоме живот није лак. Знам и гдје јој је тезга на пијаци. Продаје воће. Њени јој оставили воћњак пун шљива, јабука, крушака. И још ко зна чега. Све она то сама бере. Нико јој не помаже. Купим понекад од ње нешто. Сваки пут ме са радосним осмјехом на лицу поздрави. "О комшија студент, како смо данас?". Масница од брањења тешке шаке њеног мужа на њеној лијевој руци. Раскрварена горња усна. Ко зна какве још повреде крије.

Он, чим она дође кући, почне да псује и да виче на њу. Одврне музику да нико не чује.

Али, све се чује...

Ili se može nazvati pokušaj spavanja. Šatro spavanje. Radnja koja je u 99,9% slučajeva neuspešna i na kraju završi neobavljena. Al jebiga brale, sam si kriv što nisi učio škole i zaposlio se u gradskoj čitoći.

Dolaziš kući, 7 sati ujutru. Žena na poslu, deca otišla u školu. Jedva ulaziš u stan. Em si umoran ko pas, em pijan jer si malo navratio do kafane na povratku kući. Nekako uspevaš da se dovučeš do kreveta i nadaš se odmoru. Zasluženom odmoru. Ali... Uvek to „ALI“ mora sve da usere. Nećeš se naspavati druže.

Zuuuuuuuuu! Zuuuuuuu! Zuuuuuuuu! Skačeš iz kreveta na koji si legao pre 2 minuta i krećeš u lov na komarce. A njih ko za inat nigde. Tražiš ih 20 minuta, lupaš peškirima po zidovima, ali kurac, nema ih. Jebeš im mamu i sve redom ali ih ne pronalaziš. Jebeš i sebi sve redom zato što nisi kupio mrežice za prozore da ta gamad ne ulazi. Al ipak nekako batališ komarce i odlaziš u krevet jer si sad još umorniji.

Ahhhhhh konačno mir. *U vidi Lisa Ann pored bazena i to gola. Blago meni. Saću da te karam Lisa!* DING DONGGGGGGGGG!!!!! Kurac ustaješ iz sna u koji si upao pre 5 minuta jer neki majmun zvoni u pola 9 ujutru na vrata. Otvaraš, a ono tvoji "najbolji prijatelji" Jehovini Svedoci. Kulturno im se najebeš mile majke i zalupiš im vrata. Misliš u sebi „konačno mir i mogu da spavam“. Ležeš.

Posle 15 minuta osetiš nešto smrdi. To te digne iz kreveta. Osećaš da nešto gori, miris nekog dima, neke paljevine. ID’ BRE ŽENO U TRI LEPE, NISI ISKLJUČILA ŠPORET!!! Nekako ugasiš tu vatru sam jer ti bilo glupo da za to malo zoveš vatrogasce. I sad još umorniji od svog tog trčanja levo-desno padaš u krevet.

Ležiš tako al kurac.......... sad ne možeš da zaspiš. I taman krenu oči da ti se sklapaju kad ono napolju čuješ neki udes. Kola se skucala u banderu. Sirene policijskih i kola hitne pomoći na sve strane. TINU-NINU! JEBEM LI TI MATER SAD SI NAŠO DA SE SKUCAŠ, I TO BAŠ PRED MOJOM ZGRADOM!- psuješ ga sa terase. I odeš da spavaš. Sad ti je već jasno da nećeš ni spavati jer je već 12 sati. Krećeš u poslednji pokušaj.

Ležeš i kroz glavu ti prolaze sve slike ovih jutarnjih dešavanja. Psuješ ih sve redom. Al odjednom ih više ne vidiš. Zasp’o si. Bum! Otvaraju se vrata i deca banjavaju u stan, kao lopovi u banku u holivudskim filmovima. Gotova škola tata!!! Sav nervozan lupaš se u glavu jer nećeš da se dereš na decu i ustaješ iz kreveta. Ništa od spavanja, sad je definitivno.

Deca odlaze u svoju sobu da rade domaći i igraju kompjuter, a ti izlaziš na terasu i urlikom Tarzana progovaraš: JEBEM TI TREĆU SMENU!!!

Буквално милион пута је свако од нас чуо реченицу од родитеља: **Уреди ту собу већ једном**.
Да јесте, уредићу је, и онда шта? За пар дана ће ентропија учинити своје. За пар дана ће све те уредно сложене мајице бити опет раскупусане, јер наравно, нико не може да слаже мајце *оним* редом којим ће их и облачити. Чупање са дна штоса, претурање... И не само мајце, већ и све остало што се налази у соби просечног младог човека *(осим ако није припадник неке верске организације, тј. секте самоповређивања па спава на дасци и има само три иконе и корбач којим се удара по леђима)*
Па среди је, доћи ће ти неко, биће нас срамота.
Да, знам. Увек је **шта ће други да кажу**. Зашто би то требало да брине било кога од нас? Нисам ја лошији човек од њих само зато што су ми јучерашње чарапе (које се могу опет обути) негде између празног Вербатима који је пао са стола и стотог броја Скринфана.
Боли ме уво шта ће неко рећи због тога или због онога што ми је трава непокошена и прљави југо већ 4 дана стоји паркиран под орахом јер ме стварно мрзи да га перем или да га испаркирам од ораха да би покисао.
Мрзим те људе који завлаче нос у туђе ствари. Гледај себе. Гледај то што ти се 16тогодишња ћерка ваћари са десет година старијим ликом и што ти син главни лерди у крају (а за тебе је и даље *а дууууша* и *мукица моја мала*). Гледај своја посла и пусти мог Југа, више њега волим него пола комшилука!
Шта вас уопште брига, о носозабадачи у туђе животе, то што и даље пуштам музику гласно и што се нисам оженио иако имам 24 године? Јепте се. Ето то само да вам кажем.

'Ajmo svi na pod, svi u jebeni sevdah, jer zemlja gruva i svima nam je tako do jaja! 'Ajmo ruke gore svi koji kapiraju o čemu se radi! Ja ne kapiram da ga jebeš! OK, u stvari kapiram da danas ***baš*** svako ko se od matoraca ogrebe za gitaru ili klavijature može da pravi muziku i da osnuje bend, ali ne kapiram zašto se neki toliko trude da budu u toj ***baš*** kategoriji! Okej, reći će neko, ljudi slede svoje snove. Sve je to lepo, ali zašto da zbog njihovih snova i njihove bljutave muzike ja i hiljade drugih imamo noćne more? Završi brate neki faks ili pali preko ili neka ti ćale preko veze nađe neku dobru šljaku gde nećeš raditi ništa, a primaćeš kintu. Od takve muzike se i tako nećeš leba najesti.

*Ali ta muzika je tako moderna!* reći će neko. Čuj moderna! Ponegde je postalo moderno biti muško i primati ga u bulju, zato mi se baš nešto i ne žuri da postanem moderan.

*Ali to je tako* ***urbano***! Urbano, kažeš? Neka hvala, ja ću onda radije ostati seljak i do kraja života slušati Smak, YU grupu i ostale stare majstore. Tačno, matori su i ružni, ali znaju da sviraju i da naprave pesmu, ja muziku i tako ne gledam već slušam.

*Ali te njihove pevačice, pa one imaju tako slatke, sexy glasove.* Stvar ukusa. Ja bih na primer radije gledao pornić sa Angelom Gossow u glavnoj ulozi i slušao je kako u ekstazi priziva svevišnjeg onim njenim jezivim glasom. Bolje to nego slatkasti izveštačeni glasići riba od kojih neke nisu dovoljno dobre ni za pornić. Dobro, neke i jesu, ali to nije deo ove priče.