Simbol bogatstva prošlog veka. Nosili su je samo pravi domaćini kao po pravilu. Niko ostalom svetu nije branio da ih nosi ali nisu imali osnova a nekad se znao red. Ni danas ne vozi svako Mercedesa. I da vozi ima kome ne liči. Sada bele košulje imaju neku drugu ulogu. Džep na grudima je služio da se u njega stavi svežanj para sa najvećom novčanicom spolja ali to su radili skorojevići koji su bili nesigurni u sebe pošto je dokazivanje bogatstva odlika siromašnih.

Оксиморон.

(film po američkoj licenci, za srpsko tržište)

Padne tako nekom niko-i-ništa tipu da postane pisac. Dosadio mu ćelavi, brkati, grozni šef da mu svako jutro drži pridike. Daje spektakularan otkaz, nabija šefu u usta papir, frajerski odlazi među onim paravanima, iritatnoj koleginici udara cajper. Onda ode na neki tavan-mansardu-kuću u Sabanti, ponese staru pisaću mašinu jer nije fora da piše na kompjuteru, kuva kafe, razbaruši kosu, sav je u zanosu, opet kuva kafe, unajmi ženu koja će da mu čisti brlog i kuva podvarke i to je to. Al onda nastupi blokada, jer šta koj kurac on da piše kad je realno glup, smarala ga Ana Karenjina u srednjoj. On se onda nervira, gužva papire, kuva kafe, kanta je prepuna papira, opija se, ide u Kazino božemeprosti, zaljubljuje se u devojku koja mu pomaže, kuva kafe, ne zna šta će sa sobom. Odjednom se seti da napiše sve to što mu se desilo, prianja na rad, sav je u ekstazi, kuva kafe, dođe do kraja al ne lezi vraže! Ova krava otvara prozor da vidi bolje zvezdu padalicu ili ipak da se najebe majke deci što bacaju petarde ispod, napravi se promaja i odnese sve, ali sve listove sa stola u reku Lepenicu koja se odjednom pojavila ispod prozora. Vuče od reke(!) jebiga. Pisac trči, devojka takođe, kupaju se u Lepenici do članaka, kupe listove, kuvaju kafe, i odbacuju usput komad po komad odeće, došli već do Maršića, taman da se poljube al on udara glavom o kontejner koji su ubacila u reku(!) opet ona nestašna dečica s petardama mamu im jebem. I ode sve u Batočinu. On se onda budi u bolnici i kaže: možda sam roman izgubio al sam ljubav steko, ona kaže: i sve što si steko potrošiće neko, tu se ljube u smrdljivoj sobi punoj staraca, starkelje pare oči, upada sestra Antonija koja zgranuta stavlja ruku na grudi i kaže ijuuu! I tu je kraj i kreće neka njanjava muzika a dr Lovčević i dalje ne zna gde su njegove klompe i koje je boje sljezina:

Sufiks Jutjub videoa njanjavih pesama koji čine plejliste badovinačkih učenica srednje trgovačke, odeljenje II-2, kćerki penzionisanih potporučnika armije SFRJ i prodavačica u radnji "Braco i sinovi". Pošto nije samo dovoljno imati naslov pesme i sadržaj iste da slušalac sam proceni da li je pesma kvlt ili ispljuv nekog Željka, treba i dokačiti neukusno nametljiv dopis.

Muzički bosanski lonac anadolskih ritmova, primesa kazumbe i načovidalovskog silovanja autotjuna. Nadsve lirski tanana muzika u spotu gde senzibilni baja sa nagruvanom sisom u bodi maji, blistavim zubnim navlakama i V-izrez slim-fit majicom, baršunasto hrapavim glasom testeriše srca vinjakom opijenih ljančesterki u Puma trendžama, koje, dok otvaraju drugu kutiju Jorka, padaju u trans sećajući se izgubljene bivše ljubavi, Cicana, semberskog apsolventa DIF-a u Novom Sadu godina osma.

Oh, predivne li numere muzičke.

Вино пије Краљевићу Марко
С побратимом Топлицом Миланом,
А када се вина понапили,
Проговара Топлица Милане:
Побратиме, Краљевићу Марко,
Добро тебе јесте ово вино,
Још да нам је стамболског хашиша,
Би веома нама добро било!
Знадем једног старога дервиша,
Арнаута Хаџима Љимаја,
Што за један перпер оку даје.
Одговара Краљевићу Марко:
Не будали, Топлица Милане,
О каквоме Арнауту збориш?
Кад подвикнем из грла бијела,
Долетеће Равијојла вила,
И донеће горских трава разних,
Биће нама до зоре весеља!
Што велио, тако учинио,
Виче Марко из грла бијела:
Посестримо, Равијојла вило,
Де помози побратиму своме,
Јербо нама досадило вина,
Па би пили вилинскијех трава,
А тако ми срећа не помогла,
Хоћу теби дати товар блага!
Откликује са планине вила:
Није злато ни сребро ни злато,
Већ је драго што је срцу благо,
Ево теби биља свакаквога,
Али немој ове гљиве јести,
Јербо можеш настрадати љуто.
Насмеја се Краљевићу Марко,
Насмеја се из грла бијела,
Па он узе вилинскога биља,
И што узе у десницу руку,
Све у грло он сасу бијело,
А Топлица Милан не смијаше,
Већ сокола посла Арнауту,
Да му овај хашиша донесе.
Гледа Марко, све му дошло мило,
Разних боја свуда по чадору,
Шарац људским гласом попијева,
Топлица се у хрта премеће,
Два му Сунца зашла пред очима,
Два Мјесеца млађана изашла,
А по њима коло од Турака,
Циче зурле, бију таламбаси,
А на Турком главе ни једноме!
Ту се Марко обрадов'о јако:
Мили Боже, ја добријех трава,
Да ме јуче Муса погубио,
Не бих знао шта пропуштам јадан!
Утом му се нешто наоблачи,
Неста виле, неста и Шарина,
Неста бјела свилена чадора,
И Топлице, њему побратима,
Неста Марка, ал остаде Марко,
И то Марку врло чудно беше:
Да га има, а и да га нема.
Кано да је без снаге остао
И без снаге и јуначког тјела,
И постаде Краљевићу Марко
Ситна књига коју пише други,
Чита себе Краљевићу Марко,
Не може се чудом начудити:
Не пише га онај по хартији,
Нит по чему другом што се пише,
Већ по нечем кано огледалу,
Ил шареном зиду некаквоме,
А у плочу некакву тукући,
Са стотином све ситнијех слова.
Па све чита Марко Краљевићу:
Ој јуначе, Вукашинов сине,
Што у моју ситну књигу дође,
Књигу ситну, али о јунаку,
Хоћу тебе сада да проводам
Кано ти што добра Шарца водиш,
Кроз будуће оно што ће доћи,
И будуће ти видети можеш,
Јербо доста појео си трава,
И још ситну гљиву неједицу,
Од које је многи јунак страдо.
Ту се Марко зачудио јако,
Ал је крено куд га овај води
Као сламка међу вихорове,
Толико је остао без снаге.
У чудну је вилајету Марко:
Као да је у дворима неким,
А ко мрежа зидани су двори,
У одаје некакве удара,
Али то су канда стране неке,
Не могаше јадан разумети.
Удараше и десно и лјево,
Док га онај гласом не упути:
Море, Марко, прибери се малко,
Пробај ући у какву одају,
Те ми причај шта си угледао.
Намери се Марко на одају
Са дверима од разнијех боја,
Канда су унутра паунови.
На дверима Фејсбук написано,
А унутра, чудо и несрећа!
Не може се дисат у одаји,
У њој седи и женa и људи,
Колко има у гори дрвећа,
Па још више да је петсто пута.
Ал да седе, ни по муке томе,
Већ о себи свако штошта збори,
Ставља слике некакве пред себе,
Ил од других исте преузима,
Па их неким даје, другим крије.
Ту ни лица сваки други нема,
Већ сви носе неке образине,
Неки јесу у гори дрвеће,
Неки јесу из пјесме јунаци,
Неки јесу кано горске звери,
А за неке не мож' ни казати,
Јер брат брату ни на шта не личе,
А сваки се дере да га чују,
Кано Турци кад одеру јарца,
И гуслари некакви се чују,
Јал су српски, јал су можда турски,
Јали саски, јали су арапски,
Јали неко мачке наке коље.
Прекрсти се Краљевићу Марко,
Дозва Бога и Свету Неђељу,
Па изиђе из тог гадилишта,
Своју да би не запрљо душу,
Закорачи некаквим лагумом.
Глас му рече: линк си изабрао
Који води у чудну одају,
Ту посматрај, Краљевићу Марко,
Па опричај шта си угледао.
Осврну се око себе Марко,
Око њега љепоте ђевојке,
Ја свака је кано Равијојла,
У свакој су зуби од бисера,
Обрвице морске пијавице,
Милина их било погледати,
И од српске вере, и од турске,
И црнијех колко иште душа,
А и жутих ту помало бјеше,
Свака стоји за својим пенџером,
А пенџери нису ко у Срба,
Већ кроз пенџер сву одају видиш.
Загледа се Краљевићу Марко
У пенџере једне цуре младе,
Једва има осамнаест љета,
А тако јој и на пенџер пише.
Ал уђоше до два Арапина,
Црни врази кано ђаволови,
А она се стаде увијати
Ко бештија сотонска некаква,
Па хаљине скидати са себе,
Оста гола међу Арапима.
Све је ово разумео Марко,
Љубио је и он Арапкиње,
Ал кад Арап седло на се стави,
Клече земљи кано коњиц врани,
А она га ђевојка зајаши,
Стаде бичем да га гони црна,
Па је њега пјена попанула.
Кад се она мало издовољи,
Тада приђе другом Арапину
(А овај се веће разгаћио)
Те му поче устима чинити
Што крштена никад не би душа,
А Арап је све за косу вуче
И говори само *оу бич јее*.
То се беше огадило Марку,
Те се Марко растужио љуто,
Не зна куд ће, не зна ни како ће,
Кад на двери од једне одаје
Он угледа икону од злата
Слику Светог Саве и Исуса
И другијех слатких светитеља.
Глас му рече: Ту је чет о Цркви,
Добро пази шта ћеш угледати.
Тамо уђе Краљевићу Марко,
И срце му Сунце огријало:
Тамо виђе лепу Грачаницу,
Раваницу, а и Сопоћане,
И још цркву Пресветога Саве,
На Врачару, усред Биограда,
Којино смо отели од Угра!
Стаде Марко од среће плакати,
Кад угледа: празне стоје цркве,
Око њију урлају гомиле,
Сви урличу ко враг да их гања,
Све би они затрли Турчина
И срушили танке минарете
Све одавде па до Цариграда,
Ал нит знају светог Оченаша,
Нити српски кано људи зборе,
Нити јесу за оштро сјечиво,
Ил за ата ил за копље љуто,
Већ ко стока штоно само блеји,
Тако они њему изгледају.
Посрами се потомака Марко,
Рече себи: дјеце не имати,
То је срећа српска понајвећа.
Па кад виде оца чрнорисца
Како другог чрнорисца јаше,
И угледа пресветог владику,
Како с момком ко дјевојка леже,
И угледа другога владику,
Како леже са децом нејаком,
И мудрога оца Патријарха,
Наследника српске славе Саве,
Како од тог све окреће главу,
Нешто пуче у грудима Марку,
Нешто му се у очима смрачи,
Па он крену куда не видећи,
Ал га вихор ухвати некакав,
Носаше га, њему се чинило,
Три године и неколко дана,
А када је себи дошо мало,
Над њиме је била Равијојла,
И побратим Топлица Милане,
Са очима кано крв јуначка,
Све пушећи из луле хашиша.
Проговара Краљевићу Марко:
Е тако ми Бога и живота,
Посестримо, вило Равијојло,
Нећу више пробат твојих трава,
Већ с Топлицом пушити хашиша
Заливати хашиш рујним вином.
Него мени једно реци право:
Чудан санак ја сам сада снио,
Не могу га теби ни испричат,
Већ исповест дати свештенику;
Јесте л' у њем ишта заистину?
Гледа њега Равијојла вила,
Гледа њега, па све сузе рони,
И не хтеде одговорит Марку.
Неста вила у гори зеленој,
Оста Марко за њом гледајући,
А тешко му беше у грудима,
Па он досу пехар хладна вина
И повуче из луле хашиша.
Те ноћице није спаво Марко.

Песма написана за такмичење
http://vukajlija.com/forum/teme/67825-bolje-rob-nego

Један од ретких дана када се сетимо очева. Ако се сетимо. Врло лако се деси да, занети новогодишњом еуфоријом и спремањем Божића, често и заборавимо на нашег конструктора. Кева је ту да ти спреми, очисти, опере, опегла, донесе доручак у кревет, сакрије од ћалца колико неоправданих и кечева си напабирчио, пусти сузу кад те остави нека профукњача, скува чај и накљука антибиотицима као да болујеш од емболије, а оно те само ошајатила промаја јер ниси чувао крста. А ти лепо кеви цвеће за 8. март, па парфем за рођендан, поверавање, саветовање...
А матори? Па матори ти је некако апатичан, посивео од борбе за голи живот, за леба и слеба, твоје нове патике, рату за екскуризију, рату за Коп, рату за море, кинту за мало боље пљуге и изласке. Сад, што се он згурио као жалосна врба, што му се коса нагло проредила и обелела, што му се бора на челу усекла до кости, што је често одсутан, замишљен, одваљен од брље, то ником ништа, а?
Ћале је, бре, то, можда губи, али бори се. Стена! Причају људи, тер'о опасно лопту у своје време (тражио га Хајдук), јуриле га сојке где год се појави веспом, макљао локалне силеџије да га и данас памте.
Тај мушки климакс дође ненајављен, без помпе. Тако, горело једно палидрвце, горело, и на крају се искривило, угљенисало, угасило. Да испусти још ово мало дима, па ај полако, да га дрешимо...

Posle nje više ništa nije isto.

Nije ti išlo. Problemi kod kuće, problemi na poslu, drugovi te ne pamte, bivše se ne javljaju. I onda dođe ona. I sve dođe na svoje. Krene ti na ruku kako ti nikad u životu krenulo nije. Neobjašnjivo. Metamorfoza. Kopernikanski obrt.

Ima tako žena koje prenesu na tebe nešto svoga blagoslova. Nije nužno da takva ostane s tobom, da bi blagoslov trajao. Nekad je i jedan susret dovoljan. Ako možeš, zadrži je. Ili je poljubi, pa pusti u vodu k'o zlatnu ribicu nek' resetuje svoje tri želje. Gle, obala je prepuna ribara.

I trgovcu dodje njegovih pet minuta. Nabavio si robu i platio je jer su te zilion njih pitali jel imaš to nešto i odlazili sa razočaranom facom kao onaj zec kad je otkrio da nema bureka od šargarepe a sad ti stoji i hvata prašinu, niko te ne pita za nju. Ili još gore pitaju, dive se, kažu da nije skupo i odu. Jedva se rešiš tih sranja u nekoj kompenzaciji ili ih pokloniš nekom, kad eto ga pavijan koji traži BAŠ TO, i stvarno bi kupio. Tada i nehotice ispliva sva frustracija i zloba nastala promašenom investicijom i uzme neslućene razmere.

Стереотипна ромска породица, само са милионима.

Шесторо деце, од којих ниједно не иде или није ишло у школу, мајка лујка која покушава да ували ћерке некоме ко ће да целу фамилију носи на грбачи цео живот, оца боли уво што су му ћерке курве а жена лујка, сви раде за сина дебила.

Појава због које мислим да се у Србији избори одржавају сваке године, мада је скоро па тако. Период када се нижи страначки кадрови размиле по својим местима као вирус забавиштем и крену да нас малтретирају глупим питањима и трују предизборним паролама у које више не верује ни конзилијум састављен од екипе *лик из Лазе-карта до Бањалуке риба-неко ко је до јаја глуп.*

По цео дан су ту, само мењају обележја и причају једну исту причу са замењеним ликовима, зову телефоном, пресрећу људе по улици и као најекстремнији облик долазе на кућну адресу. Најгора ствар у целој причи је што ни они сами не знају у којој су странци а ни ко је све у њиховом табору а о статуту и програму странке да и не говорим. Многи тврде да насиље није решење али код мене Јеховини сведоци више не долазе.

ЕКВ је одлична група.
Њихова музика је изванредна, нешто сасвим другачије и - хм, ајде-де - паметније од онога што се овде конфекцијски производи. Као таква, ЕКВ је зацементирана као мајлстоун у овдашњој музици и верујем да је то став свих који их воле.

Е, курац! То није довољно!
Ви који имате овакав став показујете колики сте медиокритети, мали људи, затворени за Архиестетику, Архихармонију, Архиметафизику и нејасно је како се усуђујете да кажете да "слушате ЕКВ" а да тиме не скрнавите Миланов и Магин Свети Лик!
Ви, људи једни најобичнији, не разумете и никада нећете разумети све валере и нијансе Миланове Поезије! Видите, ЕКВ се не "слуша", ЕКВ се ЖИВИ.
Ако сте то разумели, стоко са најпримарнијим емоцијама, да наставимо даље.

На овом свету не постоји, нити је постојао, нити ће постојати нико - НИКО - ко је паметнији, интелигентнији, начитанији, једноставнији, а опет тако компликованији од Милана, који није био човек, како то ви мислите, него Надбиће.
Ако не разумете зашто је то тако, нема сврхе ни говорити, то знају наше Изабране Душе у које је ушла Светлост. Милан је непогрешиви Пророк, свака Његова Реч одише Мистичном Маглом Нејасноће из које израња Смисао - авај! - тек кад се догађај који предвиђа догоди.
Такође, ако вам се његова музика чини монотоном и досадном, то значи да би требало да се терате у пичку материну и јебо вас Бајага, што ћемо вам гласно добацити у себи.
А ако не разумете ниједну Њихову песму, нема вам места међу Нама, који разумемо чак двадесетину Опуса. Стравично ћемо се намрштити на вас ако кажете да је Милан умро, јер Он НИЈЕ умро, него је једноставно извршио Апотеозу!
Још ако помислите само да се Маги овердозирала, онда ћемо се на најужаснији и најокрутнији начин избечити и преврнути очима јер Ју је заправо Милан позвао!

То што тражимо улицу за Милана је Наше искушење да бисмо дошли чисти пред Његове Очи, то је најмање што Му припада и доћи ће дан када из сваког звучника и са сваког екрана гледати на Нас Његово Свето Дело а ви, стоко несловесна, ћете гледати у Нас - Мудраце и нећете Нас више зајебавати због Наших нескладних лица и због Нашег Девичанства (које чувамо за Милана, а не зато што смо "уображени скрндељи и искомплексирани смарачи")!

Krajnji stav naroda prema državi. Nema dalje. Gotovo. Svi smo ispižđeni do maksimuma!

Oni transparenti, "***Dole vlada***", "***Oćemo fabrike***", "***Dinkiću, daj nam hleba***", "***Vratite pare koje ste pokrali***", to više ne pije vodu a kamoli špricer. Dok narod ne pređe na jasne reči, i ne nazove stvari svojim imenom, nema od toga leba. A još i pride govnjiva motka i poneka petarda, pa udri.
Jer ovo što se radi nije ni prevara, nije ni pljačka, nije bre ni demagogija, ni varanje naroda. Svako radi šta hoće i pošten čovek ne može više da živi. A i ko da ga zaštiti? KO?
Bukvalno ali bukvalno, gaće spadaju, milom ili silom nije bitno, ali i nema šanse da te neko ne otkeca. Nema. Ili bar zavuče cajper.

***Pridruži nam se. Promenimo zajedno Srbiju*** - precednik Srpske Demokratske Narodne Partije, Miodrag Ž. Vučković

nastao poslednjih godina, masovnim izlaskom studenata u kafane, kojim su unistili sve za sta su se boemi zalagali, masne stoljnjake, zadimljene prostorije. danas je kafana izgubila dusu i smisao zahvaljujuci neo kafanistima, koji su splavarske navike preneli u kafane.

Prvi put su se upoznali u jaslicama, ona se rogovima sapela od lanac te izložila pozamašno vime njegovom telećem pogledu. Od tog trenutka za njega je postojala samo ona. Iako je sam bio crno-beli zavoleo je i crveno-belu zbog nje. Rumenka. Rumenka. RUUUUUUMenka. Često je u zvezdano nebo mukao njeno ime.

Sudbina ih je zajebala, tako da su se posle jedne robnonovčane razmene našli sa dve strane komšijske ograde. Retko su se viđali. Zime je provodio u čežnji za toplim prolećnim danima kad bi ga izveli na livadu. Tada je mogao uživati u njenom hodu po zelenom tepihu kao po mesečini, njihanju njenog velikog vimena koje ga je poput klatna hipnotisalo tako da bi po ceo dan njegov pogled bio fiksiran na nju zbog čega bi gladan uveče pošao na počinak. Ali, zime su duge i dosadne, pa je želju za Rumenkom ubijao povremenim tarenjem o postelju od slame, uz krike ispuštajući tople telesne sokove, za koje bi deca pomislila da je mleko, a da je Rudonja u stvari Šarulja, te bi u nedostatku starije osobe koja bi ih upozorila probala da izmuzu još malo.
Zima je prošla. Krenula je ispaša. Jedva je čekao da je vidi dok njeno lice umiva rosna trava, a njeno vime podapiru listovi deteline. Došao je dan! Ugledao ju je! Osmeh s lica mu je naprasno pao! Bio je tužan, besan, tužan, besan, tužan, besan i tako u nedogled dok mu se gorčina skupljala od kopita do rogova, od nozdrva do repa - BILA JE STEONA! Gledao ju je dugo dok mu se kalcijum topio u rogovima, dok je silovina iz njegovih mošnji išečezavala u vrtlogu patnje i tuge za voljenom kurvom. Da li je veterinar pitao se! Ne, sigurno je neki Ferdinand jebem mu sunce krvavo, probošču ga, mislio je! Bio je slomljen! Pomišljao je na samoprobadanje!

Prilazio ju je pokušavajući da dođe sebi. Želio je znati ko je otac njenog nerođenog teleta. Ko je taj čije dijete ona sada nosi? Ko?!
Nije morao da je pita. Sama mu je odmukala njegovo ime... To jedino ime koje nije želio čuti - Ratko Nesalomivi.
"Ratko?! Onaj Ratko što lani odgrize kurčinu biku Milisavu kad ga zateče ispred tora?" progovori drhtavim glasom na kratko zaboravivši na svoju prijeđašnju muku... ova je bila veća.
Ona je potvrdnu klimnula glavom i okrenula se a zatim odlučno ali ipak sa nekim prizvukom tuge muknula: "Da. Nemoj da ga tražiš. Nemoj pokušavati da se osvetiš. Na tom putu te čeka samo smrt."
U tom trenutku vidio je kako jedna krupna suza pada iz njenog oka na travu. Tu suzu je primjetio prije njenih bujnih vima iako su se tako lijepo presijavale na proljećnom suncu. Toliko ju je volio heroj ove priče.
I jednako koliko ju je volio, mrzio je prokletog Ratka. Mrzio ga je iz dna slijepog crijeva. Mrzio ga je toliko da ga je cijelo tijelo bolilo od grča. Želio je pobjeći od tog bola na neki način iako je znao da je jedini osveta. Osveta za koju on nije bio sposoban ali je njegova moralna dužnost bila da je sprovede ili da umre pokušavajući u toj namjeri.
U tom trenutku shvati da i dalje zuri u ljubav svog života. Vime su joj podrhtavale od tihih jecaja koje nije želila da on čuje... Eh, te ogromne vime su je odale.
"Hej," muknu on: "Ponovo ćemo biti zajedno, na ovom ili onom svijetu tako mi oba roga i svih pet nogu."
Odgovor se ovog puta začu u vidu jecaja. Ona je trčala i jecala. Trčala je što dalje od njega da je ne vidi takvu.
"Ratko nesalomivi" promuknu sebi u bradu: "Još ćemo se mi ćerati!" a zatim se i sam okrenu i uputi negdje u smjeru zalazećeg sunca.
Rudonja se vratio u štalu, nije mu bilo nidočega čak je i slama izgledala hladno i odbojno.
Te noći odlučio je da promijeni svoju sudbinu i da postane krojač svoje sreće.
Uz prigušeno svetlo fenjera počeo je da priziva duh Petra Kočića jer duboko u sebi znao je da je korida jedina ispravna stvar i jedini način da povrati svoju neprežaljenu ljubav.
Silueta brkatog starca ukazala se nadomak Rudonjinih jasala i smirenim glasom koji je odzvanjao mudrošću počeo je da obučava Rudonju. Noć je prošla brže nego inače i mladi borac ispunjen svežim znanjem i neopisivom snagom pošao je ka Manjači. Rosa i hladni jutarnji zrak iskristalisao je njegove misli i napokon je znao da će njegova romansa imati srećan završetak. Dok je hodao po livadi rosnoj u glavi su se mešale slike divne prošlosti i slike Ratka nesalomivog u lokvi krvi. Poslednji put pogledao je ka Rumenkinoj štali, zatim ispustio glasan krik i pošao da rogovima postane krojač svoje sreće.
Užarena žuta lopta izvirala je iza brda. Pogledavši dole, imala je šta i da vidi: užurbani tok reke aktivnih učesnika borbi u ispijanju basnoslovnih količina alkohola, slobodnih umova koji dolaze sami, bez žena i dece, da bi na miru mogli da uživaju u borbi bikova. Skup je iz minuta u minut rastao, zajedno sa strepnjom, - jer danas je veliki dan; danas se odlučuje ko će ponosno sedeti na tronu, ko će travu sa terena Vimbldona za doručak jesti!

I tu, u svojoj svlačionici, Rudonja svoje rogove šiljio je od dolomitni krečnjak što viri iz manjačke ilovače... pognute glave, jer tako mora, nabrijava svoj um, pa podigne glavu ka nebu, poljubi kopitu i usmeri je ka gore i tiho prozbori: Jebaću ti mamicu, Nesalomivi!

Šeba Baja Mali peva kao pod tušem, Petar Kočić se prevrće u grobu, ruke koje svakodnevno izvuku po kubik balvana uz šumu naginju plastične čaše, ispijaju pola litra piva u dva gutljaja i galame za još; domaćini skupa udaraju eksere 20ke u ogradu, da razjareni bikovi ne bi pecane srušili... oseti se napetost, čuje se galama, sve smrdi na znoj!

Borbe do finala nisu bile nešto posebno napete. Prva dva nosioca, Rudonja i Ratko Nesalomivi lako su se domogli finala. Dobro, ne toliko lako - Ratka je mogao sprečiti Leo, potpuno ćelavi bik u vlasništvu Dragana Tarlaća, proslavljenog košarkaškog asa. Rastužio je Ratka svojom jadnom i bednom pojavom, i dok je ovaj cvilio i plakao, Leo se odvažio da mu klizećim startom otme ravnotežu ali Ratko je, očekivano, izbegao srami pokušaj i poslao je Lea u obližnju mesnicu na tranžiranje.

Oko ograde Marakana, ona brazilska, krcata! Nema mesta da se ćik baci, scena je izuzetno smešna: brižni pušači liče na kolovođe jer su im desne ruke podignute u vazduh. Zajebanosti situacije doprinosi prašina koju Ratkove kopite dižu u Pervolom oprano nebo, džentlmensko rikanje starih bikova iz VIP lože govori da je ovo posebno, da u ovoj borbi ima nešto. Istina je to, dobri moj čitaoče: Oni se ne bore za presto, oni se bore za šetnje sa potomcima koji ne mogu ružni ispasti zahvaljujući lepoti nežnih crta lica krave Rumenke.

Milorad Dodik daje znak rukom - borba može da počne!

Ples Rudonje oko Ratka izmamio je aplauze dama sa Manjače koje su u manjini. Pleše kao Aska oko vuka, Ratko se okreće, hvata ga vrtoglavica i staje, smiruje telo, ovakva taktika njegovog protivnika mu nije bila na kraj pameti, preostaje mu jedino da se zaleti na njega ali ne može, vrtoglavica ga drži i dalje, i evo je, prolazi... zaleti se Ratko i promaši, zavrati se, promašuje ga i drugi put i napokon shvata da do nije pravi način... smiruje se, te laganim korakom prilazi Rudonje koji, ne čekavši da mu se noge oslobode, prihvati ponudu protivnika za borbu rogovima; nasloniše kljove svojih glava jedne na druge i krenuše zamahivati glavam levo - desno, jednako snažno i jednako koncentrisano, jer jedna greška vodi ka padu na tlo!

Dodik glođe batak, priča na telefon i boli ga kurac, Kočić radi kao ventilator, točilice za pivo podsećaju na kazina u Las Vegasu.

I evo ga, neko je leđima na tlu! Oh, pa to je Rudonja! Ratko ga gleda odozgo, osmehuje se, zadovoljan je jer drži situaciju u svojim rogovima, pa se budala zamisli o tome šta će sve da radi kada postane glavni, i to Rudonja primeti, hitro i snažno odgurnu Ratka od sebe, diže se na zadnje noge i odalami ga kopitom u pleksus.

Ovo je čekao godinama. Ne pobedu, nego apsolutnu nadmoć nad protivnikom; on sada zna kako da se ponaša, šta da uradi, zna put! Ratko je na prašnjavoj zemlji bez trunke trave, gleda u napukli rog Rudonje i provodi vreme u opravdanom strahu; naš heroj, džentlmen veliki, osmotri publiku koja kipti, čeka na završni udarac i uslišuje njihove molitve - prvo poljubi Ratka u glavu, te mu zabi rok u oko pa ga uzvuče, obrisa krv Ratkovim jezikom, pomisli na Rumenku za koju zna da ga čeka i preseče grkljan Ratkov svojim šiljatim rogom.

Publika je u transu, luduje, plastične čaše lete u nebo, imamo novog vladara! Vladara koji je ispunio svoj dečački san, vladara koji zna kako da voli, vladara kojeg sada kurac boli, vladara koji će slaviti ovaj dan!

Na drugom kraju livade jedno tek rođeno tele čulo je da mu je otac junački poginuo i počelo da kuje svoju osvetu...

Sraman pokušaj da se bude Hajnekenov marketinški tim.

Јединствени сукоб простора и времена које касни. Узрокује мањи заплет у серији павићевском методом "који/какав", а обичном посматрачу изазива забезекнуће, бујицу псовки, акутну непријатност и жељу за показивањем голог дупета екрану.

Пењање на курац.

Poticemo iz iste vukojebine.
Nismo nikakav rod, ali su nam se matorci druzili pa se eto znamo.
Iako ovaj kenja da je rodjeni malogradjanin, znam ga. Ko zlu paru.
A ja se korena ne odricem.

Најпознатија мантра из унутрашњости.

Нема везе да ли се ради о већем граду или обичној заосталој селендри, сви знају да су поткрадани од стране мрског им Београда. Да нема тог лоповског Београда, који се гради од њихове муке и крви, њима би цветале руже, јер би онда искористили све своје потенцијале.

Arhaično ma nemoj, koje se polako ponovo vraća u upotrebu, ne samo zbog kuloće istog, nego i zbog daleko jače zvučnosti od pomenutog izraza koji ga je zamenio u jednom momentu. Krajnje neuspešno zamenio, da dodam.