Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.

Proces koji se odvija nakon ustajanja iz kreveta, traje od 5 minuta do sat vremena. Nije ni java nije ni san. Pokreti su usporeni a pogled se fiksira više puta u jednu tačku. Slušni aparat registruje samo visoke tonove.

Jedan od najčešće upotrebljavanih pleonazama. Razmišljanje je proces koji obavljamo u sebi, a u ekstremnom slučaju kada to nije tako može se upotrebiti termin razmišljanje naglas ili glasno razmišljanje.

Kada zapamtite devojku da biste sledeću masturbaciju posvetili njoj.

Наводно влашка клетва, адаптирана директно из круга последњег стадијума креативности у поетском изливу "најлепших жеља".

Пуфење кувца.

Ово је непотребна, али неизбежна појава у домаћој порно индустрији, која служи искључиво да убије сваку жељу за дркањем, дозволи, мастурбирањем.

Израз код клинки које се ложе на неког старијег лика из краја или школе кад их он погледа. Тај нема ни појма да она постоји, али она је убеђена да јој он у ствари шаље неке скривене поруке. Када му поглед негде одлута и то буде у њеном правцу, свим другарицама се хвали како ју је "он" погледао. У друштву, пошто само она и другарице знају његово име, можете чути само "ОН ме је погледа", "ОН је јуче везивао пертле", "да знам, и ОН је тамо био"...

Za razliku od šonja koji jebu, kose mrse samo junačine čija su dela veća i od balvana koji čuvaju u gaćama.

Ректор универзитета:
Прескаче високе зграде из места, моћнији је од локомотиве, бржи од метка, хода по води, уређује Божју политику.

Декан факултета:
Прескаче мање зграде из места, моћнији од обртног мотора, брз таман кол'ко метак, шета по води ако је море мирно, разговора са Богом.

Професор:
Прескаче зграду са кратаким залетом и при повољном ветру, скоро је моћан као обртни мотор, може да испали метак, хода по води у затвореном базену, разговора са Богом, ако је одобрен посебан захтев.

Ванредни професор:
Уме да очисти и среди кабинет, губи у надвлачењу конопца са локомотивом, опали по некад, плива добро, повремено му се обраћа Бог.

Доцент:
При покушају да прескочи зграду, показује известан ентузијазам, прегажен од стране локомотиве, понекад може да рукује пиштољем без самоповређивања, зна да користи педолину, разговара са животињама.

Апсолвент:
Затрчава се у зграде, препознаје локомотиву (два од три пута), нема дозволу за држање оружја, може да плута на површини уз ваздушни прслук, разговара са зидовима.

Бруцош:
Пада пред вратима при покушају да уђе зграду, каже ''Види Ћира! Ћуу-Ћуу'', искваси се кад користи пиштољ на воду, ваља се у блату, мумља са собом. Понекад зна да покаже где зека пије воду.

Радница у студентској служби:
Диже високе зграде и шета под њима, једним ударцем избаци локомотиву из колосека, хвата метке зубима и једе их, замрзава воду једним погледом, седи с'десне стране Богу.

Чистачица:
Бог лично.

Najveći strah u Srba.
Srbi se plaše promaje vise nego dušmana, kolere ili političara. I na najmanje strujanje vazduha u prostoriji skaču kao opareni i sklanjaju se sa promaje ili zatvaraju vrata ili prozor. Oni dobrovoljno pristaju da klime i ventilatori duvaju direktno u njih, ali kada je promaja u pitanju to je druga priča. Od detinjstva nas plaše nečim sto nazivaju facijalis. Čak nam i demonstriraju kako će nam se lice ukočiti i kako ćemo izgledati strašno. Prete nam i upalom ušiju, mozga, ukočenjem mišića, oduzimanjem delova tela. Kud promaja okom, tud mi skokom. Mrdne li se malo zavesa na 40 stepeni i dune li kroz kuću, nastaje opšta pometnja, veća nego da je tu zavesu pomerio masovni ubica koji se iza nje sakrio u nameri da nas sve istranžira.

Čovek jeste svaštojed, ali pojedini i u tome prednjače nad drugima.
Ima ih više vrsta.

Pomijar flegmatik. Njega boli uvo šta će strpati u usta, samo nek ne umre. U stanju je da živi na paušalnim obrocima od skorele paštete, majoneza i buđavog pekmeza mesecima, odnosno, dok se nekim spletom okolnosti ne pojavi bilo šta drugo u kući. I kad može da bira, ne ume. Nije mu nikakav problem da stavi sarmu i pire krompir u tanjir sa supom.

Opsesivno - kompulzivni pomijar. Ima jednu, dve ključne namirnice koje forsira uz sve živo, stavlja majonez u čorbu, kečap na banana split, cepa lubenicu sa hlebom, eurokrem sa ljutom paprikom i sl. Sve što nije predmet njegove fiksacije treba da ima samo zapreminu, ništa više.

Pomijar ala - jede sve što mu padne šaka i sve trpa u usta odjednom. Zalogaje ribljeg paprikaša natapa sokom od jagode. Opušteno će naseckati parizer i čajnu u pesto đenoveze, pride može i pokoja belolučena paprika, i ako ima od Uskrsa neko kuvano jaje. Kad ne jede, sisa kocku za supu ili cepa crni luk solo. On je od onih što umaču hleb u vodu od salate.

Pomijar gurman. Obožava sve. Ne zna šta bi radije pojeo pa uvek orgija kao na slavi. Sapira želudac špricerom ili koka-kolom ne bi li ga resetovao za nove pohode - jagnjetina sa burekom umesto hleba posle lignji u sečuan sosu, onda jedna sočna komplet lepinja, pa bi valjalo naseckati malo kulena i šunke a onda može jedna kaprićoza. Sve je lepo na svoj način.

Pomijar domaćin. Hrana ga veseli. Ponajviše svinjski nusproizvodi. Krvavice, kavurmice, džigernjače, švargle, škembići, loj, papci, uši, muda, crevca, sve što zaudara na mokraću, govna ili leš mu rasplamsava apetit i donosi radost. Za razliku od većine ljudi, njega demistifikacija ovih namirnica dodatno motiviše.

Piroćanski ad hoc pomijar. Prežderava se o tuđem trošku, za švedskim stolom, na svadbama i sahranama, jede izbezumljeno, kao da mu je poslednji put, ne pita šta je. Pokušava da stvori rezerve, što u vidu zaliha masti, što tako što će napuniti džepove predjelom, šniclama i pečenjem, za poneti. Boli ga duša ako nešto ostane i zavodi ga ideja da se ispovraća pa da krka opet.

Израз нечије тоталне равнодушности, један опуштени бол у курцу за нешто. Мош мислити.

Uvodno pitanje kojim počinje većina TOP-ŠOP emisija nakon kojeg sledi navođenje neke totalno kretenske situacije koja se verovatno nikom normalnom na svetu nije dogodila (ovde ne računam domaćina emisije, selebriti gosta i publiku). Na vašu sreću grupa naučnika sa univerziteta iz nekeTamoAmeričkeJebovije skarabudžila je nekaku skalameriju koja kao efikasno rešava problem naveden u uvodnom delu. Zatim na scenu stupaju voditelj i selebriti gost demonstrirajući svrsishodnost ove mašinerije (čitaj: pokušavaju da nateraju govno da radi). Ni to nije sve, nazovete li u narednih nekoliko minuta na poklon ćete dobiti još hrpu kojekakvog đubreta, bofla i šta ti ja znam čega još.

Kad sam bio mali išao sam na more, i plivao sam daleeeeko, daleeeko, do bova, i onda me pojurila penduza, ona je plivala za mnom brzo, a ja sam bežao još brže, malo je falilo da me sustigne, međutim ja sam pobegao.
Izašao sam na obalu i počeo da trčim, u stvari prvo sam skinuo kupaći i počeo da trčim go po plaži da bih privukao pažnju ljudima da me spasu od penduze.
Penduza je trčala za mnom, ona mnogo brzo trči.
Nikoga nije bilo na plaži, ja sam trčao i onda sam video jednog čiku u daljini, on je imao brkove i plavi kupaći.
Ja sam trčao i trčao, a moja piša je mlatarala, mene je bilo stid malo, ali sam bežao od penduze.
Kad sam stigao kod čike, penduza je zaostajala za mnom i ja sam mu rekao ČIKO SPASI ME, JURI ME PENDUZA!
On je rekao da hoće i rekao je da idemo da kupimo otrov za penduze u prodavnici.
Mi smo pošli i tamo je bila neka stara teta koja je radila, rekli smo joj da nam da otrov za penduzu i ona je dala bejzbol palicu, mi smo je kupili.
Pošli smo na plažu i sačekali penduzu, ja sam se sakrio iza ovog čike sa tom palicom, a on je video penduzu koja ga je u trku pitala GDE JE ONAJ DEČAK?! On je odgovorio TAMO, TAMO, TRČI PRAVO! i ona je krenula još da trči, a on je sapleo i ja sam je onda dočekao palicom po glavi.
I onda smo uzeli penduzu, ogulili smo je i pojeli.

Геометријски прогресивна маса љаљана који су открили Њујоркер, Зару и Спрингфилд, црне капуте, беле кошуље, поцепане фармерке, широке кожне наруквице, арафатке, "Ја сам суперстар" и "Правим се да ме боле јајо" мајице са принтовима. А онда у мозгу врисне центар за завичај и модерни шмекер постаје ходајући пример изреке "мож' човека из села али не мож' село из човека".

Једном речју - Џенани. Шмелос.

Упозоравајуће питање рачуновође упућено шеику који сваким даном троши све више милијарди на камиле, курве и куповину фудбалских тимова.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Skaradna osobina žena da ulaze u lik dece, uglavnom one koja još ne mogu da govore, i pričaju umesto njih u upravnom govoru. Glas udese kao Nikola Simić na helijumu i obavezno pričaju ošišanom latinicom.

Kada potrčiš a tvoja duša kaska za tobom 10 minuta.