Sve je počelo pre dvadesetak godina, onako, iz zajebancije. Hteo sam i ja da budem kul u društvu, da ispadnem faca, pa sam zapalio jednu na velikom odmoru. Prva mi se uopšte nije svidela, čak mi je i teško pala – pokušavao sam da se ne zakašljem i da zadržim suze koje su izbijale na oči. A onda druga, treća, četvrta... Kao što rekoh, hteo sam da budem kul. Sledeći korak je bio kupovina sopstvene paklice i pušenje i kad sam sam. Gotovo. Postao sam pušač...

Danas proklinjem taj dan, tu glupu cigaretu! Mrzim ih iz dna duše... A pitate me da li još pušim? Da, postao sam zavisnik. Navukao sam se ko raspali pajdoman na koku. Postale su deo mene, deo mog života. Pušim kad god se iznerviram, kad sam srećan, posle seksa, onu jutarnju uz kafu, posle obroka... Dovoljan je i najobičniji razlog. Ma ni razlog nije potreban – „Slušaj kako ptičice cvrkuću, daj da pripalim“...

Više mi i ne pričinjavaju zadovoljstvo, već obavezu, rutinu, deo života... Nekoliko puta sam pokušavao da ih ostavim, al ne ide. Dva, u vrh glave tri dana, a onda osećam tu neispunjenu prazninu između kažiprsta i srednjeg prsta, neku falinku u ustina, svrab na jeziku... i *viola* opet sam pripalio!

I svi ti štetni efekti. Ma sve ih znam, znam kako, šta, gde i kada. Mislim, ko još to ne zna? I oni natpisi na paklici zaista povređuju moju inteligenciju. Kao šlag na tortu, donesen je i *zakon o zabrani pušenja na javnom mestu*. Ne mogu ni da zapalim u kancelariji, već moram ko prosjak da džamim pred ulazom, bilo da je -10 zimi ili + 40 leti...

Kad se samo setim kako sam trčao na 800 metara, pikao fucu sa likovima u kraju... Ne d’o Bog da danas potrčim za autobusom – ostajem bez vazduha, kašljem tako jako, a onda gledam po asfaltu da mi pluća nisu izletela. A onaj miris, miris dima... ja sam navikao, ali znam da se uvukao u moje odelo, moju kosu, pa čak i izbija kroz pore na koži.

A govna sve skuplja i skuplja! Odrekao sam se sitnih dnevnih zadovoljstava koje sačinjavaju život da bi kupovao cigarete... ajde što sam se ja odrekao, jebiga, kupujem ih za sebe, ali zašto se moja porodica odriče? Zbog moje strasti?! Čuj „srasti“... smešno zvuči. Najobičnija smrdljiva zavist, koja me polako ubija, a indirektno i moje najmilije! Koliko sam samo puta potošio poslednjih 200 kinti, mesto da kupim sinu banane za koje me je molio...

Mrzim ih, kunem, proklinjem. Mrzim ih što su moja slabost, deo mene!

Svi se sećamo reklame "Kolač u tiganju, nemoguće"...
Nekada su naše babe morale da nauče prvo da kuvaju, pa posle da pričaju, ne bi li se dobro udale. Danas to i nije toliko bitno. Ovdašnje domaćice imaju trista kuraca koje će im pomoći da što manje vremena provedu u kuhinji, a što više kraj televizora uz Ezela, Jesenje lišće, Marisol, Esperansu i Horhea i još trista njih pederlauza, što samim tim povlači da će biti manje uz muža koji umoran dođe sa posla, što opet povlači da će gore navedeni ostati da klopa rol-viršlu ostalu od doručka ili u najmanju ruku-gladan! Jeb'o li je onaj ko je dovede u kuću!

ПК

Ништа простије, ми јебемо! Километри бањалучке пичетене (*седа(м) на једнога, зар се и то може?*), паљанске статисткиње задужене за ерекцију пред сцену, суптилно кориговани сценарио ''Бољег ћивота'' из пера Абдулаха Сидрана, у режији Николе Пејаковића... Јер, сви су жељни секса!

Ипак, треба буџетом од 300 јевреја надићи пимпеке диљем бивше Југе.
Где наћи кинту? Министарство вјера и међуетничке толеранције ће подмирити пола, а за остатак ћеш се захвалити Куморевечком музеју.

Spartansko-kulerski momenat u trenutku jebene kataklizme. Bljesak rudimentarne logike u času najcrnje tame. Uvod u bruka jednostavnu soluciju i najkomplikovanije od životnih nejednačina, optimizmom zračeći natpis *IZLAZ* u bilo kojoj najeb situaciji, sprej dodatak na sredstvu za čišćenje rendom napravljenog sranja.

I, k'o po nekom nepisanom pravilu, najčešće potičući iz usta inteligenta koji je celu stvar i zagovnao.

Doduše, u neretkom broju slučajeva taj opušteno-optimistični *puca-mi-boban*/*nije-ništa-strašno* prilaz je poprilično vredan divljenja, i to najviše zbog činjenice da je izveden u prisustvu svedoka kojima ni na kraj pameti nije da se sprdaju na račun sopstvene/zajedničke muke već da istu zaključe *fizičkim gestom*.

Судећи по реакцијама родбине, случајних пролазника, таксисте и раднице у драгстору, највећа мистерија нашег народа која изазива реакције веома сличне изненађењу путара када у сред јануара на минус десет падне три метра снега. Плус 35 је температура која, судећи по нашим сународницима, не постоји нигде у свету. Управо због тога је телевизија дужна да обавести идиоте, да неко којим случајем не изађе из куће у два поподне и легне на бетон испред зграде намазан зејтином.

Случајно немој из куће да изађеш, јавили данас да ће 36 да буде, тако није било одавно, још од пре три дана и плус јесте тако било целог прошлог лета, али јебига, дај да те подсетимо обавезно. И понеси обавезно балон воде ако треба да се освежиш или вратиш насуканог кита у живот.

Идеш на баскет у шест поподне? Па јеси ли ти жвакао батерије, има триеспет степени, а ти ћеш лопту да бацаш у кош? Седи кући и кукај да је врућина, јес да си пуко двеста евра на климу која може да о'лади мању спортску дворану, али немој да је укључујеш стално него једном на сваких сат времена је пусти да дрнда три минута и онда гаси јеботе патак, промаја и хладан ваздух, има леђа да ти се укоче и нокти на ногама да ти окоштају.

Значи данас су јавили да ће да буде 37, то је већ много зајебано, цео степен више него јуче, јавили на ТВ-у да не излазиш из куће осим у случају преке потребе, дакле једино ако ти фале пљуге или кредит за мобилни.

Јавили у петак четрдесет (магична бројка) степени! И то исто никад није било осим прошле недеље и цео прошли август. Заправо, није ни 40, него је 57 степени, ложе нас ови са дневника да не паничимо, да не почну пензионери да се туширају случајно, или којим случајем да отварају прозоре у бусевима. То бре тако није било, то је од бомбардовања, генетски модификоване хране, илумината и броја 11. Сећам се 1834. кад су лета бре била до 25, а увече још прохладно па изађеш у треши у град да се огрнеш кад за'лади.

Мрш бре у пичку материну.

Uvod: Plačem, plačeš, sama sam u hodniku, glumim Toni Brexton (ona je bila riba dok je to radila), masnica mi na oku, gledam kroz zamagljen prozor, plačem i dalje sa masnicom na drugom oku, podižem haljinu - masnica mi i na nozi, na sisi mi tetovaža sa tvojim imenom (imam dobre sise), ti si Vuk Kostić, želim te, svarovski luster, ikona plače, rotvajler trči, valjam se po podu.

Zaplet: U pozorištu - ti sa njom, ljuta sam što su za spot izabrali statistkinju lepšu od mene, razbijam masku o zid, staje muzika, trenutak napetosti, slow motion maska se raspada, ja padam sa balkona, čuju se otkucaji srca.

Kulminacija: Nisam pala, premam omču od platine, dolaziš da me tražiš, bežim od tebe kroz šljivike i livade. Teleportovala sam se, opet sam u kući, držim omču, milujem masnicu na nozi i na sisi tetovažu sa imenom tvojim, pevam nešto nepovezano, riba sam. Šalju te u zatvor jer si Vuk Kostić.

Rasplet: Zajebala sam i Sindi Šeldona sad, opet stade muzika, otkucaji srca, sprema se sahrana - a meni srce kuca, došao si na moju sahranu, moram ja da umirem u spotu jer jebiga ti si Vuk Kostić. Držiš je za ruku a ja u sanduku. Opet teleport, ja te držim za ruku ona je u sanduku, nemam masnicu, ona ima tetovažu na sisi. Kraj spota. Otvara oči.

Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.

Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.

Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.

Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.

Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.

Naravno da ne postoji. U stvari, ne postoji nikakvo objašnjenje koje bi moglo da te izvadi iz fekalnih masa u koje si trenutno upao. Ovu floskulu upotrebljavaš čisto da bi dobio na vremenu i smislio sledeći korak.

Ostrvo osame. Svojevrsna kazneno-popravna institucija za muškog predstavnika u jednoj emotivnoj vezi. Nedvosmisleni simbol za "vankrevetnu aktivnost". Spartanski način na koji nam žene saopštavaju da večeras nećemo jebati. Bukvalno.

Pandan ocilima. Samo ovde nisu četiri slova s kao simbol srpstva i patriotizma nego već pomenuta četiri p kao simbol lokalpatriotizma i fijumau krimidžimi likova. Statusni simboli devedesetih godina sa jasnim paralelama sa sadašnjim vremenom. Princip je isti, nijanse nisu bitne.

Pištolj. Apsolutni mast hev za sve koji pretenduju na vip separeove a nisu kurve sa mikrofonom ili samo kurve. Ko nema pištolj na kurac ga nabijem. Jebeš ti čoveka koji ne fura prvo pancir pa šulju... Nema veze da li ga je nekada upotrebio ili njime samo plaši okolinu. I devedesetih i sada. Što veći i niklovaniji to veće i privilegije.

Pejdžer. Sa leve strane karlice, zakačen za kaiš sa velikom "diesel" pločicom. Kako ćeš rođače bez pejdžera? Pa bićeš totalno nebitan...šta ako naiđe neki bitan poslić preko grane a ti nisi u blizini telefona, propada kombina brate. Nema veze što ti na njega preko belpadžeta poruke šalju samo ortaci da te tovare i žena kada te nema na ručku. To nekada, danas mobilni telefon, tablet ili šta već-bitno da ima veliki ekran, izgleda skupo i stoji na vidnom mestu.

Pajero. Micubiši pajero. Sedneš u pajera, otvoriš prozore pustiš sveže narezan audio cd kompakt disk sa hitovima Đoganija, Energije i Beat Streat-a i pun gas. Jebeš crveno i pešake, nek se čuvaju, teška su vremena pa svako čuva svoju bulju. Al da vidiš kako žene vlaže a muškarci zavide kada ga digneš na trotoar od 30 santima ispred zgrade pa se jedva dogegaš do ulaza. Kada bi mogao u stan pajerom... Danas se ipak više cene x6, q7 i ostale oznake koje vezane podsećaju na novu mutaciju virusa gripa.

Plavuša. Jebiga tada su žene bile mršavije, bez naglašenih oblina i dekoltea, nekvarcovane i sa mini valom. Al njegova je morala biti plava! Tipa Jami. Dal zbog švedskih akcionih filmova ne znam ali plavo je bilo na ceni... Danas, nije toliko bitna boja kose koliko da ima silikone i pojavljuje se u žutoj štampi.

I onda, kada objediniš magičnih četiri p, nebo je granica!

Неправилан изговор енглеске речи bondage у благо руралној редакцији неупућене масе. Добро познати сексуални фетиш везивања партнера у циљу немогућности кретања и слободног арчења истог, све ради задовољства.

Kec iz rukava.
Bolje reći Džoker, kada se nađeš u nezgodnoj situaciji i potrebno ti je hitno čupanje, a nema drugog izlaza osim da se pozoveš na nekog istaknutog člana te grupe ili organizacije koja te je prčvrljila.

Kada u jednom danu odeš na više razgovora za posao i svuda ti se samo ljubazno zahvale.

Banka.

...Одлазим у "Рупу" у једном тренутку, у народу познатију као "Академију", многи је зову и "Џамија". Треба да се нађем са ортацима. Касним. Не затичем их све, срећем друге, и са њима блејим. Пада понуда за приватну журку и одлазим. Журка приватна ко журка, грљење, љубљење и смор на крају.
Излазим.
Крећем пешке кући, није да је близу, али прија ми шетња по снегу који је прекрио град. Убрзо потом срећем џукца на улици који ми после једно 200 метара прилази. Пада неповерење и страх са обе стране. Прилазим му први, и ословљавам га са:
Де си пас.
Пада њушкање и постајемо пријатељи.
...
Прати ме путем на таквом одстојању да таксисти који пролазе помисле да је мој пас и да нисам пијана будала која пешачи без кеша јер нема исти, већ неко ко шета пса по комшилуку. Почињем да готивим пса због тога.
Пролазимо кроз територије заједно које нису наше. Смањује одстојање између нас.
У једном тренутку, пас скреће, одлази и ја помислих: Хвала ти псу на друштву, и настављам даље. Стиже ме после два минута.
Настављамо ћутке даље пут.
Постаје ми глупо што га толико цимам да ми прави друштво и минут након што сам то помислио он стаје и ја му говорим да иде "кући". Пас стаје и окреће, помишљам у себи опет хвала ти на друштву. Непун секунд након тога, опет ме стиже. Опет га мазим јер немам како другачије да му се захвалим.
Стижемо до мог улаза.
Мазим га последњи пут, осећам гнедлу у грлу и одлазим. Затварам врата улаза псу пред носем. Крећем пар корака и застајем. Стојим тако непомичан пар секунди и враћам се и отварам улазна врата.
Пас, који до тог тренутка био испред исти се помера пар метара. Покушавам опет да га помазим, као да желим да се извиним и захвалим у исто време.
Пас се склања, буквално као да ми говори: Издао си ме и ако то ничим нисам заслужио.
Све фекалије, говна и проливи Универзума сливају се по мени.
Покисо, поново затварам врата улаза.

Osnovna mera za određivanje stalnog partnera. Dok ne pojedete s nekim džak soli, nemate pojma kakav je čovek. Ako svaki dan pojedete po dvadesetak grama, džak od pedesetak kila potraje sasvim dovoljno da nekog testirate.

Исто што и ''хвала'', само много лепше и куље. У свету дегенерика, шипарица и дукатлија, у ком нико ни ''хвала'' не уме да изговори, рећи ''благодарим'' може да представља посебан ужитак ономе ко то изговара, а да на лицу оног коме је реч упућена остави онај збуњени, бели израз, што изговарачу може пружити додатно задовољство.

Транзиција карактеристична за порно-индустрију где се секси младе тинејџерке временом преквалификују у узавреле милфаче.

Pobednik u trci za Veliku nagradu Jajne ćelije.

Stara srpska reč za božje čestice.