Slučajni susret
Jebem mu mater, nema dovoljno jake rečenice da počnem ovo.
Kad bolje razmislim, pitam se i da li vredi pisati o tome.
Ali misao je tu, u mozgu, šeta i na da da se smirim.
Većini je verovatno poznata situacija.
Taman ste pomislili da ste zaboravili, da je još sve dobro prošlo, da nije bilo strašno i povratili kakvu-takvu normalu u životu, a ono prc.
Negde u nekom parku, dok ste jeli pljeskavicu ili parče pice, u nekom kafiću dok ste blejali sa društvom, u autobusu GSP-a, u kraju, nebitno gde - Ona.
Nasmeje se kao da ništa nije bilo, kao da ste pre pola sata razgovarali telefonom i dogovorili se da se baš tu nađete i tako kroz smeh pita "e, gde si?".
Probate da nešto smisleno odgovorite, još u čudu otkud Ona baš tu.
Posle dve-tri kurtoazne rečenice, Ona vam kaže "ajd vidimo se".
I ode.
A vi ostanete tako sa gomilom pitanja u glavi.
Šta znači vidimo se, što se smeje, da li joj je stvarno drago što me je videla i ako jeste šta to znači, jel ovo baš slučajno ili neki jebeni znak, da je nisam svojim upornim razmišljanjem prizvao, zašto sam bio glup pa dozvolio da se raziđemo, da li ona sad razmišlja ovo isto...
Pitanja, pitanja, pitanja a odgovora nigde.
Jer, kad ste još mogli da dobijete odgovore niste imali strpljenja da ih saslušate, ili sluha da ih čujete, ili muda da postavite pitanja.
Sad samo možete da se pitate ili da se nadate nekom ponovnom slučajnom susretu. Niste valjda pička da je odmah nazovete.
