Stanje u kom se nalazim dok stojim ispred butika sa bezbroj kesa u rukama, čekajući devojku da završi šoping.
Posle nekoliko sati obilaska, polako počinje da mi se gubi osećaj za vreme i prostor, i onda u jednom trenutku dok stojim i čekam sa tom gomilom stvari, utrnulih ruku i nogu, kad sam već izgubio nadu da će ona uopšte izaći iz prodavnice, pogleda već uveliko fiksiranog u jednoj tački, čini mi se kao da počinjem da se dematerijalizujem i onda odozgo posmatram sebe, nemoćnog da se pomerim, pa čak i da skrenem pogled. Kao da sam ostao trajno fiksiran u toj tački vremena i prostora, dok osećam da sve oko mene normalno teče. Prelazim iz jedne dimenzije u drugu, nadajući se da ću je sresti u nekom delu paralelnog sveta i prekinuti agoniju. Ali bezuspešno, svi njeni paralelni entiteti su u ovoj stvarnosti, pomažu joj da istovremeno skenira svo ono mnoštvo izloženih krpica.
Nakon ko zna koliko vremena, ona konačno izlazi iz butika, primetno starija, ali i vidljivo srećnija. Sledi postupak oživljavanja...