Завршила се још једна радна недеља. Отишао си као и толико пута до сада са другом у кафану на по једну.

Халапљиво наврћеш прву ракију. Ипак је радна недеља готова, ваља се дезинфиковати. Мало ти се проспе и по бради. Док спушташ чашицу и бришеш своју браду, видиш једну малу капљицу ракије како, попут сузе, клизи низ спољну ивицу чашице. Не знајући због чега, загледаш се у ту сузу.

Наврну и прва сећања, ко зна одакле и због чега. Сетиш се слике са букваром и бојицама, док си још маштао да постанеш пилот, другара из основне са којима си одавно изгубио контакт, прве дечије журке на којој си мешао црни и жути сок, све до пријемног испита. Онда средња школа - прво право заљубљивање, батине, прво тешко алкохолисање, експериментисање са разним стварима, први пријатељи за цео живот.

Факултет је био најлепши период твог живота. Студентске журке, зезања, спавање по ко зна чијим кућама, и први укус слободе. Чини ти се да није било мемљивог подрума или ћумеза у ком ниси становао. После извесног времена, када купујеш ствари, више не гледаш шта је најлепше, него шта ћеш лакше пренети даље у свом номадском животу. Осетио си по први пут и шта значи бити гладан. И шта значи радити, када ти је кичма пукла преко студентске задруге, али си имао првих пар зарађених црвендаћа у животу. Сазнање колико се тешко долази до пара те је и натерало да се забарикадираш, оставиш све по страни и завршиш факултет.

Сетио си се и ЊЕ. Ко зна због чега и одакле се сад она појавила. Као дух из прошлости, који ти више апсолутно ништа не значи, чак и не можеш да верујеш да си са ЊОМ икада и био. Али ти је из неког разлога драго сећање на ЊУ. И колико год да их је прошло између ЊЕ и ове садашње, ТВОЈЕ, опет ти је некако драга и помисао на ЊУ, и поред свих непроспаваних ноћи, мука, шетњи по забитим уличицама само да се издуваш, сумњи, страхова, туге... Схваташ да те је и то очврсло, и да си захваљујући и ЊОЈ постао човек. Човек који зна шта хоће, који зна и да пати, да гута, држи у себи, да буде стрпљив, али и да узме оно што жели.

И дође ти тешко кад се сетиш оног малог и неисквареног клинца који се сликао са букваром и који је маштао да постане пилот. Да је знао шта га све чека и какав ће успут да постане, да ли би веровао? И да ли би данас уместо тог клинца плакала ракија кад му дође тешко, или би тај клинац ипак смогао снаге и заплакао да је данас ту, само да је знао шта га све чека и чега све да се сачува успут?

Ovo je rečenica kojom svi razgovori sa ukućanima počinju i završavaju se, a tiču se tebe. Kada se okreneš u prošlost, cela tvoja familija 10 kolena u nazad su bolji od tebe. Kao novi Ajfon i Nokia 3210, s tim što si ti ta mala Nokia.

Krenimo od pradede. On se školovao do 4. osnovne. Jebiga, smetovi, vukovi, vile i drekavci ga omeli na tom putu. On je sve mogao da postigne. Pošto su mu oca zadavili Bugari u ratu, na njemu je ostalo sve. Morao je da se brine o majci, bratu, sestri Marici, sestri Ljubici i sestri Nadeždi (koja se udade za onog što mu se ime ne spominje u kući, ali to je duga priča). Namirivao je stoku, kosio, orao i kopao, ali je ipak bio čovek.

A sad, deda. Sa dedom je već druga priča. On se čovek školovao za mašinbravara, upoznao u Trstu tvoju babu, oženio se, dobio tvog ćaleta i strica, radio u državnoj firmi, dobio stan, fiću na čekove i dočekao penziju. Jednom reči, pravi porodičan čovek. Pa, ti vidi.

I na kraju, ćale. Gradski šalabajzer. Odrastao na kaldrmi, završio fakultet, koji je u to vreme bio duplo teži nego ovi vaši, jebiga, komunizam, radilo se i učilo. Jurio cice, radio noćnu i završio u roku. Na radnoj akciji upoznao tvoju kevu, naravno, seksa nije bilo dok se nisu uzeli, pljuge nije ni mirisao, trenirao rukomet čovek, nije bio jebivetar kao ti. I da, služio je vojni rok 2 godine, nema tu tih civilnih i koje pičke materine.
Ti. Ti si danas besan. Spavaš do kada hoćeš, izlaziš, vratiš se pitaj kurac kada. Ne juriš devojke, na produženoj godini studija si, ne šljakaš nigde, vojsku nisi ni služio (izvukla ti kevina koleginica sa VMA potvrdu da imaš deformitet cevanica i tabana. Prc, evo vam kurac da ja idem šest meseci po gudurima).

E, sad. Danas deda ima bolove u kostima, pije one kapi za vene i gleda Žikinu šarenicu. Ćale postao tehnološki višak, keva ga izdržava, puši tri pakle dnevno, juri Poljake iz iksa i dva plus drugo poluvreme. E, a kakvi ćemo mi biti...Da li će i nama naša deca biti besna i raditi sve pogrešno, ostaje pitanje na koje čekamo odgovor...

Našao sam je „na zgarištu ideala“, u namrštenoj kafani ispod mosta, gdje se gubi svaki miris tragovima dobrih duša. Sjedela je sama, na ćošku šanka, ispijala neko žestoko piće i mutinm pogledom sporo prelazila preko kafane ne razlikujući živu od nežive prirode. Između dva požutjela prsta napola ispušena cigara, čiji je dim , ponekad praćen nijemim pogledom, hvatao njene nedosanjane snove i podvodio ih svjetlu da ih surovo kažnjava.

Možda je nekad u ovu kafanu ušla lijepa djevojka i od tada više nije viđena. Sve što je žensko u njoj odavno su istrgali prestonički kerovi i svaki sebi u jamu izdajnički odvukao po jedan dio njene ljepote. Međutim, sama činjenica da sam ovdje, sa njom, za šankom, nije me stavljala u položaj da joj budem ni sudija ni dželat. Dakle, postao sam joj žrtva. Riječ po riječ nizali su se dani, ja sam redovno dolazio u ovu kafanu da se ožderavam isto kao i ona, a kad nismo imali novca popili bi pivu i kupili kutiju „Bond“-a i upustili se u duge šetnje koje su ponekad završavale seksom u jednoj od naših isposničkih ćelija. Bili smo dvije prosječnosti koje su svjesne toga, i koje su svjesne života proćerdanog na vjerovanje u ljude i sistem . Odlučili smo se na promjenu. Vjerovaćemo jedno drugom i čvrsto se držati za glavicu luka koju nam je život ponudio da nas izvuče iz ove bare.

Ja sam se trgnuo. Nije bilo lako, a njoj je bilo još teže. Vremenom, počela je da joj se vraća nekadašnja ljepota i dostojanstvo, a sa ljepotom počeo je i svijet da je se sjeća i da je podsjeća da joj nije mjesto u njemu. Ponovo iste priče, zasnovane na kasabalijskom ludilu. Prokletstvo lijepe žene u kasabi. Ali sve je podnijela hrabro i bez namjere da se preda, sad kad je ponovo počela da živi.

Uspjeo sam da je nagovorim da završi privatni fakultet, pa sam joj našao nešto poslića u državnoj firmi. Gurali smo jedno drugo koliko smo mogli. Postala je gospođa.Počeli smo da ubiramo plodove života, skućili se , zasnovali porodicu...

Godine su prolazile i mi smo se trudili da što duže ostanemo mladi i nadoknadimo sve izgubljeno.

Sedam dana prije 20 godišnjice braka saznao sam da me vara. Zapravo nisam htio sebi da priznam do tad. Sa mlađim kolegom sa posla. Ludio sam zamišljajući ga kako usnama prelazi svaki cantimetar tijela kojem sam ja udahnuo dušu. Izgleda da je ona mene voljela po službenoj dužnosti. Nakon par dana sačekao sam ga noću u haustoru, i slupao mu sve što sam mogao, gurnuo pištolj u usta i rekao tiho...
-„Slušaj me prekosutra mi je dvadeset godina braka, šta god da si imao sa mojom ženom prekini, inače će pištolj biti tebi sudija a njoj milostinja“.
Imali smo porodicu, dug brak. Jest da to nju nije spriječilo da me prevari, ali mene jeste da je ostavim. Riješio sam da zaboravim.

Godišnjica. Spremio sam sve, tj. makarone i šnicle. Ali sam zato stavio crveni stolnjak i zapalio svijeće! Pričali smo i smijali se , kako odavno nismo, bili smo srećni.
A onda joj je zavibrirao telefon. Pogledala me je plašljivo, a ja sam se pravio da ne vidim.
-Gdje ćeš?
-Idem po glavno jelo.
U odrazu ogledala zasijao je njen osmijeh. Sve što sam do skora osjećao počelo je da se urušava kao Vavilonska kula...

- I šta nam je glavno jelo?

Izvukao sam 7, 62. Cijev sa natpisom „Za komandanta Ristića od generala Mladića“ povukla se nazad devet puta. Osjetio sam spokojstvo, sa svakim ispaljenim metkom sve veće. Otišao sam po telefon da pozovem policiju, izvukao ga iz njene ruke i obrisao krv sa displeja...
„Draga majko, srećna vam dvadeseta godišnjica braka. Žao mi je što nisam mogla da dodjem. Pozdravi oca“.
Pozvao sam policiju, i ostao zagledan u plamen svjeće koji je treperio.

Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.

Natpis na uredjajima za koje možeš da budeš siguran da će jedini da ostanu potpuno ispravni ako ti padne atomska bomba na kuću a odmah posle toga bude zemljotres i dve poplave. Obično su duplo teži nego isti uredjaji koje proizvodi bilo ko drugi i imaju specifičan kockasto-nakaradan dizajn.

Рођење-1 година: Бациш први поглед на нови свет око себе и заплачеш се; бацаш из уста све што није сиса; бацаш у пелену све што ти се нађе у стомаку.

1-3 године: Бацаш први корак; бацаш све што ти наиђе под руку; бациш пелену; бациш сису.

3-7 година: Бациш флашицу; престанеш да бацаш све што ти наиђе под руку, а почнеш да бацаш само битне ствари (пеглу кроз прозор, лампу са стола, кључеве од аута у WC шољу); бацаш лопту; бациш лизалицу на под плавом чуперку у вртићу.

7-14 година: И даље бацаш лопту; бациш под кревет књиге после завршеног разреда; бацаш први шмек плавом чуперку из вртића, сада из истог одељења; бацаш лопту; бацаш лопту; бацаш лопту; бацаш га у WC шољу.

14-18 година: Изјављујеш љубав црном чуперку (иста, само се офарбала да би била кул) и бацаш порно часописе под кревет где су књиге, овај пут трајно; бацаш чуперак на кревет; бацаш први кондом у WC шољу.

18-25 година: Бацаш много кондома у WC шољу. Последњи који си бацио био је онај који је пукао; црни чуперак баца бидермајер.

25-65 година: Да би нахранио оног акробату што је побегао из последњег кондома пре него што си га бацио, бацаш све за шта се плаћа – смеће, џакове, земљу лопатом; све ређе бацаш плави чуперак (престала да се фарба) на кревет и најзад престанеш; бацаш рачуне и признанице за плаћену струју.

65 година: Бацаш лопату; бацаш први чек од пензије.

65-80 година: Бацаш много чекова од пензије; поново узимаш лопату и бацаш њоме земљу у гроб седог чуперка (природа је офарбала).

80 година: Бациш кашику.

Stanje alkoholisanosti u kome te gađaju novčićima da vide da'l si živ.

Ова врста људи која је нажалост у изумирању представља средовечног, редовног гледаоца свог локалног тима који све своје фрустрације
(жена га нервира, деца не уче, комшија га суди, браћа га не познају, шеф га подјебује или пензија не стиза, Косово продато, Европу не видимо скоро, скупа кафана, рачуни неплаћени, бојлер покварен, кромпир и парадајз скупи...)
лечи на тај начин што судији и било ком играчу који се иоле истиче од других* из свег гласа, свих 90 минута псује матер, мртву децу и леве ноге.

*псује играча јер је 1)ћелав, 2)фарбан, 3)дугокос, 4)манекен, 5)висок, 6)низак, 7)не уме да игра или па 8)много добро игра и слично...

Prvo-Smisao, inspiracija i autor onih pornićarskih slika u „Blicu“
Drugo-Smisao, smisao i smisao pesme „Naslednica“ gospođe Lepe Lukić
Treće-Žarko Obradović kao ministar prosvete (Zašto zaboga?!)

Ono što će svaki dobri i požrtvovani roditelj, kada napravi neko sranje, da uradi, jeste da odgovornost sa sebe odmah prebaci na svoju decu.

„Deca pokvarila nešto“ je prvo što će vrsni pedagog reći majstoru koji je došao da opravi pokvareni kompjuter, TV, šporet, peglu, itd.

Nakon završene opravke, deca se dovode pred majstora i glasno se kritikuju i omalovažavaju dok im genije koji leži u liku njihovog oca(majke) održava moralne pridike.

Црвена, 'иљадарка, Вајферт, али у једнини. Сама за себе, усамљена попут асоцијалног Рушањца на концерту алтернативног бенда у сали Дома омладине, изгубљеног у одсјају црвене фарбе за косу риба које миришу на воћне купке и дуван.

Тричава, раздрндана, спремна да буде потрошена на маргиналне ствари, али опет у подсвести једног сиромаха величана, јер јебем му матер, не може да буде мало ако има четири цифре.

Деда се испрсио и нашао за сходно да на тај начин награди читаву годину проведену у читаоници, Галатасарај је добио Бешикташ, небитно. Добио си је, имаш је. Јебена црвена, она је главни адут твоје вечери. Данас вреди само десет јевреја, али захваљујући њој ћеш да циркаш, надуваш се, возиш се таксијем од Булевара до Опова, или да урадиш неко слично срање које потврђује да твоје ситне, паорске жеље само додатно потврђују твоју просечност. Знаш да не можеш, али курва се и даље црвени, даје тај манијачки буст као некад. Данас је само гајба пива, а и даље се буса као да вреди пар пристојних патика, крв ли јој јебем црвену.

Izraz koji opisuje mladost i ljubavni život naših baba i deda čiji smo i mi proizvod. Nijedan deda ti neće otkriti kako se upoznao i zabavljao sa babom. To je tajna. Taj vakuum između begendisanja i svadbe se jednostavno šifrovano zove: "Igrali u kolu jedno do drugog".

Unuk:"Deda kako si se ti zabavljao sa babom?"
Deda začuđeno: "Kako, kako!? Prvo se gledali a posle igrala u kolu do mene!"
Tišina...
Saznanje da je on iz jednog odigranog kola našao ženu svog života poražava. Danas, šezdeset godina kasnije, njegov potomak mora da dubi na glavi sa ružom u ustima u zakupljenom separeu ne bi li ovlaš prešao preko nečijih sisa. A on...On iz jednog običnog fingeringa babine ruke dok je skakao u kolu dobio ženu koja mu pere noge bez pogovora i rađa po petoro dece.
E zato njima nije jasno: čemu današnja narkomanija, čemu kasni izlasci, čemu ladan beton. Zato njega i zovu Matori a nas običnom omladinom.

Čekajući dok se ne oženim i napokon konfiskujem jedan od mnogobrojnih setova za ručavanje kao i čaše od rumunskog kristala koje već godinama čekaju neku meni nepoznatu priliku, setih se stare "gorenje" veš mašine koju smo pre par godina promenili, jer je proširila radius kretanja tokom centrifuge i pretila da polako napusti kupatilo i ode u posetu "obodin" frižideru, svom dobrom ortaku iz radnje. Ei Niš te-ve smo promenili pre par godina sa nekim panasonikom, koji je posle par meseci kad smo krečili pao na ekran te nam vratio naš dobri stari Ei koji je podsećanje na svoju prisutnost umeo da iskazuje na taj način što ti digne sve dlake sa ruku na metar ipo od njega. Elem, nakon uspešnih 23-4 godine radnog staža, iz trećeg puta smo ga uspeli poslati u penziju. Danas je taj dan, kada smo odlučili da više nećemo da koristimo noževe iz starog NDR-a jer nema smisla da ih oštrimo do drške, te prelazimo na onaj set iz Čehoslovačke. Odo da jedem..aj prijatno.

Brzi voz izgleda isto kao i putnički voz, kreće se istom brzinom kao i putnički voz i sedišta mu nisu ništa udobnija nego u putničkom vozu. Razlika u ceni karte se pravda time što brzi voz, za razliku od putničkog voza, ne staje na svakoj stanici pa bi, u teoriji, trebalo brže da stignete na odredište ako putujete brzim vozom. U praksi, brzi voz iznenada stane negde gde nema ni stanice ni kuće na vidiku, samo jedna ovca koja vas tupo gledaa zvačući travu. I tako brzi voz stoji... i stoji... i stoji... a ovca pase ... i pase... i pase...

Putnik može tada od dosade pomisliti: "Kako je glupa ova ovca, samo stoji tu i pase".

Ovca tada može da pomisli: "Da, ali ja bar nisam platila da budem na ovoj livadi".

Zbrčkani matori Kinez skromnih fizičkih karakteristika, ali velike duhovne prosvetljenosti, koja ga, pored zdravog tibetanskog vazduha, još održava u životu.
Sensei je učitelj koji je u blentavom američkom tinejdžeru ili bivšem marincu uspeo da pronađe nešto zbog čega će on biti "the chosen one", tj. odabrani. Tako on uspeva da za dve nedelje, uz veru u Sidarta Gautamu, običnog američkog duduka pretvori u vrhunskog nindža ratnika, koji će i vrlo brzo nadmašiti učitelja.
Sensei u 99% filmova biva ubijen od strane zlikovaca i umire na rukama odabranog. To je momenat kada negatvci prave najveću grešku, jer će im se odabrani svima redom najebati mame, a pogotovo glavnom sa kojim se, po pravilu, uvek bori na kraju.
I tako isti šablon ide već 25 godina u Holivudu, počev od "Američkog Nindže" '85. do "Kung-fu Pande" iz 2008., američka javnost jedva čeka da vidi "novi film"...

1. Двојица младих момака, реше да своје знање од пет акорда примене у масовне сврхе и освоје планету. Нађу још двојицу, најчешће певача и бубњара и почну да тандркају обраде Мејдена, Металике, Ејси Дисија, Вајтснејка, Дип Парпла и остлаих легенди.
2. Након годину дана масовног дрндања по подрумима, организују свирку у некој биртији, или у најбољем случају у школској сали. Тамо се допадну свим ортацима и девојкама и први пут окусе славу.
3. На њихову другу свирку, која се често организује у КСТ, СКЦ и сличним реномираним местима, нико не дође зато што је радни дан или једноставно нико неће да слуша поново једно те исто.
4. Ортак их препоручи да свирају на фестивалу Радија 202. Тада први пут оду на свирку где други за њих намештају појачала и бубњеве, а они као праве фаце само утакну гитаре и почну да тамбурају.
5. Ту се Влада Џет смилује и позове их на турнеју по Банатским селима, односно по сеоским славама да свирају по локалним домовима културе пред двадесетак младих људи из сваког села.
6. Након овог грандиозног успеха, тур-баса, Владе Џета и Олге, они су дотакли и остварили све своје жеље. Али то није крај! Влада Џет им нуди да сниме демо албум, који ће он објавити у 50 примерака! Они напишу пар песама, које су обично на енглеском језику и звуче поприлично смешно за српско тржиште које је навикло на српскојезични рокенрол.
7. У међувремену један од чланова се обавезно смори и оде да свира са другим бендом, зато што је овај постао превише комерцијалан. Нађу другог басисту, који уопште није басиста, већ је свирао ксилофон у музичкој школи, али некако убоде тих пет нота.
8. Свирају као предгрупа Дивљих Јагода у СКЦ-у и лично се упознају са својим идолима!
9. Бубњар каже да му је риба трудна и да мора да се жени, што значи да под хитно тражи посао. Одлази да свира са неким тезга-народњачким бендом, зато што му је то једини начин да заради неку кинту са стране. Обећава им да ће свирати када буде имао времена.
10. Остали се сморе, схвате да су прошли слично као и Дорси, само што срећом нико није умро. Певач добије понуду да ради као келнер на броду у Јужној Америци што свакако прихвата. Гитариста и полубасиста остају сами и договарају се о благовременом прекиду сарадње са уверењем да су заиста оставили вечити траг на српску, ма какви српску, на светску рок сцену својим демо материјалом који тако никада није ни видео светлост дана, зато што се Влада Џет залудео неким новим клинцима.

Njega prati kiša. Poznanici dotičnog uvek voze u suprotnom smeru, pravi prijatelji, na koje uvek može da se osloni i pozove da ga prebace do željene destinacije, su trenutno u Zanzibar, ispskan do gole kože od strane čuvenog dueta "zadnja traktorska guma - bara na putu", na duhovit ček-ja-da-te-pojebem izraz lica traktoriste odgovara već-sam-doživeo-nervni slom osmehom. Taksi nikad ne zove iz principa.

Ne baš najomiljenija devojka u vašem društvu. Za druge samo prepotentna likuša, biće koje nije vredno pažnje, a za vas je zapravo sve. Jedini koji može da istrpi njene hvalospeve, da se nasmeši, ne zato što je duhovita, nego zato što znate da je i ona ranjiva. Da njena potreba za pažnjom proizilazi iz straha od samoće, koje je i vama dosta. I tako se smeškate, pomalo njoj, pomalo sebi, znate da je ona upravo osoba kakva vam treba, ali avaj... Valjda nije suđeno, pa vas nekako nenamerno povredi, da i njoj bude žao, ali opet ona se boji osećanja, ona ima najlepši osmeh, ali uvek nekako tužan. I onda samujete, ne želite drugu, a i da želite verovatno je ne bi ni bilo. Ponekad zazvoni telefon, znate da nije ona, a opet nadate se, pa nekako i ne žurite da se javite. Šetaš tako neobrijan, neočešljan, na neka mesta kojima inače prolazi, a znaš da je nećeš ugledati, da neće doći da ti odagna tugu. Posle nekog vremena, šetate sa drugovima, kada slučajno naiđe ona i prođete tako oboje šuteći, sa tužnim osmehom. Prijatelj vam zamera što još patite, a samo vi znate da je ona dobra, ali mnogi to zapravo ne shvataju.

Ako imate redovnu liniju za pesacenje, obavezno naletite na dvoriste sa jednim takvim predstavnikom omiljenih nam cetvoronozaca.
Dok prolazite pored njegove teritorije bicete suoceni sa neverovarnom kolicinom agresije u vidu : rezanja, pokazivanja zuba, kidisanja na ogradu... prosto dobijate utisak da bi vas pokidao da nije ograde.
A onda se jednog dana dok prolazite pored iste ograde vas dobar poznanik i vi susrecete oci u oci jer je njegov gazda zaboravio da zatvori kapiju, a on se nasao sa druge strane ograde...i sta se desava onda???
Naravno, pas hejter ce se brzo vratiti u dvoriste i izvoditi isti onaj performans mrznje koji vam izvodi svakodnevno, bez obzira na to sto ima otvorenu kapiju i jedinstvenu priliku da stvarno napadne.
Hejteri, hejteri... svi su isti.

Specijalna podvrsta psa mesanca ili lutalice, uvek je crne boje dok velicina moze da varira od najmanjeg do najveceg.
Uvek je muskog pola. Karakteristike su mu: nenormalno agresivno ponasanje. To je onaj pas koji ce da vam izleti pod auto i lajati na tocak dok vi umalo ne napravite sudar i ostetite teskom mukom steceni yugo i pri tome ulubite vrata komsiji nacelniku lokalne policijske stanice na njegovom novom c-4. Ukoliko zivite u kucama i nizim spratovima zgrada to je bas onaj pas koji ce negde oko pola 4 poceti da laje ispod vaseg prozora do u beskonacnost svadjajuci se sa zamisljenim protivnikom iako vi ustajete u pola 6 da idete na posao.
To je isti onaj pas koji vam je sacekao zenu i dete ispred ulaza u zgradu besno lajuci i braneci oglodanu lobanju neke mezozoitske prazivotinje pri cemu vam cerkica od 5 godina navuce traumu sto od psa sto od lobanje.
To je onaj isti pas koji spava bas ispod vaseg auta pa mu bunovni ujutro nagazite na rep a on vam odgrize komad lista i pobegne pri cemu upamti ukus i miris vase krvi i mesa i uvek vas ceka kad se vracate sa posla i pohotnim pogledom posmatra vas sa odredjene distance sto u vama izaziva osecaj gnusanja besa i straha od smrti.
Nije jos ispitano na koji nacin se hrani, postoje pretpostavke da jede manje pse tipa Dzeki, neiskusne macke kao i golubove i pacove i zbog toga se sumnja da je njegov ugriz otrovan.
Cesto ga mozemo videti kako vuce za sobom potkolenicu nekog praistorijskog bica, lobanju istog ili komad drveta dugog par metara.
Jedino se plasi Kineza i mesara u cevabdzinici Raca sa Novog Beograda.