Лик који компликује ствари.

Teške traume iz djetinjstva znaju od čovjeka da stvore psiha. Kockice u njegovoj glavi se pogrešno slože i umjesto prelijepe kule sa Lego kutije, ispadne neki falusni oblik zbog kojeg dobiješ batine od keve. Majku mu, čak je i Stalone počeo da pravi pizdiarije po brdima Vašingtona, zbog trauma iz rata, tako stvorivši Ramba, pa kako onda da mlađan momčić ne ostane oštećen kad ga stric svakog vikenda trpa ispod polja kukuruza.
Elem, psiho djeluje normalno na prvi pogled, vješto skriva svoju sjebanost i pokušava da se uklopi u masu crtajući Džokerov osmjeh na svom licu. Osmjeh ispod kojeg se krije um mračan poput analnog ambisa Tori Lejn. U njegovoj glavi čuči Baloteli i samo je pitanje vremena kad će da spali svoju kuću ili da gađa prolaznike izmetom. Ali, tako stižemo i do flešbekova. Flešbekovi su tu da razotkriju psihopatu. Maleni podsticaj iz okoline budi duboko zakopana sjećanja koja ga tjeraju da se otvori, da se nesvesno izlaje i da za sva vremena zacementira ulogu psihopate u društvu, nakon čega će ili ubiti sebe, ili pobiti sve ostale, Holms stajl.

Маракана.
Специјално je за ту прилику реновирана 3 дана пре рока. Бата Мрка, наравно!
Све металне и за бетон заварене столице на броју, преживеле последњи дерби.
Режија: Горчин. А ко ће?
Спектакл визуелно, преко твитера, преноси Карлеуша зато што има 12 милијарди пратилаца. Прате је и дупли налози. Користи само пола дозвољених карактера.

Представа почиње.
Доброћудни брка са шајкачом, праћен снопом светла, гура роштиљ са лесковачким специјалтитетима ка централној бини. Опојан мирис плени пристуну масу и допире у сваки кутак планете. Четврта димензија! У Њујорку неверица.

На прве тактове музике, на сцену излази Цеца и пева ''Лепе ли су нано Гружанке девојке'' на мелодију албанске народне песме ''Рока мандољина''. Жељко Лане је прати на хармоници, даирама, бенџу и ћеманима. Цеца има лепе обрве, и то је отприлике све што се види на њеном, попрсјем затрпаном, лицу.
Веља Илић нуди Путина домаћом препеченицом. Барак добија меку. Борис хлади Тачија лепезом. Чеда нуди лајне на сребрном послужавнику. Пипа Мидлтон се фемка.
Импровизована бара привлачи хорде комараца и пушта крв свим пристунима, као симбол вековне крваве борбе Срба за слободу. У Лондону мук, у Паризу сузе.
Дачићеве специјалне јединице катапултирају принца Ацу из импровизоване праћке. Аца се на течном енглеском обраћа свету: ''Велкам ту Сербиа!''. После краће станке, заповеда: ''Аплауз, стоко!''. Планета пљеска! У Пјонгјангу делиријум.
Затим на бину излазе Куста и Џони Деп видно одваљени од сканка и држе антиглобалистички говор док у паузама необавезно цугају Зајечарско пиво. У Русији дестилерије водке почињу да раде у 4 смене.
Негде у то време нестаје струја и пренос се прекида. Абер каже да је Ђердап послао пленитеље имовине због неплаћеног дуга. Мишковић пише чек јер ''Шоу маст гоу он'', вели. Милка Форцан пуца од муке. Роман Абрамович враћа буђелар на место.
Тек тада публика примећује омаленог старца са петролејским фењером у руци, скврченог од дуга и тешка пензионерска живота. То је чика-Крка, учесник првих савремених Олимпијских игара ''Атина1894'', додуше као судија, јер је био престарео за такмичење у голфу. Он коначно стиже до места предвиђеног за олимпијски пламен, али увиђа да је горионик украден, а и да је Бајатовић заврнуо гас, погађете због чега. Куста и Џони здушно прилажу по зипо упаљач и то све ферцера. У Грчкој почиње седница владе са новим идејама о додатним уштедама.
Струја поново нестаје јер је припити Веља у севдаху треснуо пуну флашу домаће о разводну таблу са главним осигурачима.

На крају церемоније сви заједно у мраку певају српску химну. Принц Аца не пева, јер не види да прочита речи. Ни Љајић. Адем. Расим пева, наравски. Нови Пазар не верује.

Игре могу да почну! Важно је учествовати.

Blic - pročitaš od nazad do pola, obrišeš dupe.

Novosti - sačuvaš TV program, obrišeš dupe.

Kurir - obrišeš dupe

Politikin zabavnik - pročitaš dva puta, ni slučajno ne brišeš dupe

Seksi humoreske - rešiš ih i po potrebi stavljaš ispod zimnice

ALO - ubijaš komarce na plafonu bez stolice i skakanja

Sportski žurnal - obrišeš dupe i umreš od trovanja olovom

CKM, FHM, Maxim - pročitaš za 3 minuta sve bez reklama i naložiš furunu

Scandal, Svet,.. - ni za dupe da obrišeš

Prosto rečeno: lakše je šiljiti kurac i dizati larmu, nego podići guzicu i promeniti nešto.

Odlika svih onih mladih buntovnika kojima je čitav svet kriv što su lenji za medalju i kojima je najlakše da sa daljincem u rukama svoje sagovornike vode u vrli novi svet. Valjda misle da im je daljinac drška od svetlosne sablje, pa da će prilikom mlataranja rukom dok menjaju kanale delovati ozbiljno kao kakvi mladi džedaji koji svet oslobađaju od imperijalističkog zla.

Дете пошто га мајка оплави од батина.

U svakom odeljenju, u srednjoj ili osnovnoj školi, postojao je jedan ovakav primerak ljudskog roda.

Hvatači beleški jednostavno žive da zapišu ono što profesori govore, bilo to bitno ili nebitno. Dok pišu oni uživaju gledajući svoju ručicu kako razdragano obigrava oko papira, i zamišljaju sebe kako izgledaju nama koji ih vidimo.

Smatraju sebe veoma poslovnim ljudima, i takodje smatraju da liče na one poslovne ljude sa tevea.

Prepoznaćete ih tako što zabodu svesku u zglob ruke, imaju neku pederaj hemijsku, i obično stave naočare na nos, kako bi, naravno, što kulije izgledali.

Pišu sve, bitne i nebitne stvari, ono što će im trebati i ono što im nikada neće trebati, ali sve dok ruka mrda njihov život ima svrhe.

O, како их само презирем.

Спуцали су четрдесет и нешто година у дупе, зашли дебело у средње године а манири и бонтон су за њих и даље само две стране, евентуално француске речи о чијем значењу никада и нису нешто претерано размишљали. То вам је тај тип људи што се воде премисом да су с тобом оваца чували и рујнога вина пили па се сад крајње ноншалантно и опуштено опходе према теби, занемарујући притом у потпуности и онај минимум пристојности коју цивилизовано друштво и учествовање у њему само по себи налаже.

У реду, ти си млад човек који свакако и није навикао да му неко персира па стога на томе и не инсистира. Вероватно си први наговештај персирања упућеног к теби приметио код једног клинца из улаза, када ти је тако забрађеном и чекињавом назвао "Добар дан", било из страха или поштовања, или чак комбинације та два. Тај исти клинац, упола млађи од тебе, је макар толико доброг одгоја и културе да зна да је ред да се буде пристојан према некоме дупло старијем од себе и да се тој особи искаже дужно поштовање, макар само због година те особе. И ти си, млади човече, такође већ врло умешан у племенитој вештини персирања сениора.

Па шта рећи онда за ове простаке? Зар поштовање не иде у оба смера? Па замислите само ту матору дртину, кад га већ тако морам назвати, социјално и темпорално индиспонирану, како вас послужује у кафићу рецимо, или како вас "умољава" да пре уласка у супермаркет своје кесе оставите у ормарићима на улазу. "Реци друже"?! Шта да ти то кажем, друже? Можеш ћале да ми будеш, кромањонцу један некултурни, нисам ти ја јаран из кладионице па да се шопамо колоквијализмима и другаризмима. Где је добар дан, где је изволите?

"Ало, не можеш уносити кесе с'вана"?! Молим? Није "ало" него "опростите, господине", троглодиту нецивилизовани! Па јебеммуматер, шта се то, дођавола, десило са другим лицем множине и његовом употребом у цивилизованом разговору?

Шта се то десило и куда се то дао цивилизован разговор?

Naziv od milja za mito. Najbolji drug svakog opštinskog, republičkog, carinskog, ama bilo kog državnog službenika & funkcionera.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Svetlo iz frižidera.

Festival na koji stranci dolaze da vide gde je to tačno izlaz iz Evrope.

Pitanje posle kojeg pucaju i najsnažnije veze u predškolskom.

Gastornomski derbi.
O ukusima ne vredi raspravljati, to je poznato, ali svi znamo ko je pobednik u ovom vajkadašnjem duelu.

Kada pop razgovor sa ćaletom počinje sa: "Oče, grešila sam."

Veze nema sa vezom - kao deterdžent i bolnica - kao političar i poštenje - navijači i mozak - naša fudbalska reprezentacija i fudbal . . . shvatate već . . .

Dužničko-poverilački odnos na kojem počiva srpska privreda.

Centralni predmet u srpskom ritualu jedenja bureka.

Po načinu na koji se neko ophodi prema poklopcu od jogurta, moguće je u uslovima rata uvek prepoznati ubačenog špijuna, koji je probao da se infiltrira u naše redove naivno misleći da je dovoljno samo tek jesti burek sa jogurtom svaki božji dan u lokalnoj pekari, pa da svi Srbi oko tebe misle da si i ti Srbin.

Ne, razlike su očigledne i svakom svesnom i autentičnom srBskom patrioti odmah jasno upadaju u oči!

Naime, dok će mrski plaćenik CIA-e, Vatikana, Centralne masonske lože ili Iluminata u pekari samo uzeti svoj burek i jogurt, pronaći slobodno mesto, sesti, otvoriti jogurt i početi da jede i pije tek tako(!), pravi autentični primerak nebeskog naroda će to izvesti na tradicionalni način svojih slavnih predaka, onaj koji je jasno upisan u njegov junački genetski kod:

Jogurt sa pulta uzima celom šakom, odozgo, tako da mu poklopac pritom bude priljubljen uz dlan, celom površinom, a prsti obavijaju skoro celu gornju polovinu čaše.
Stisak je nežan, mada neveštom posmatraču deluje kao da je on grubo zgrabio čašu.

Dok se kreće prema stolu gde namerava da počne da se hrani hranom Obilića, Kneza Lazara, Cara Dušana i Novaka Đokovića, on lagano, u hodu, mućka čašu sa jogurtom kako bi izjednačio sve njegove sastojke na pravi način.

Tu do izražaja dolazi taj specifični položaj šake na poklopcu, koja je u tom položaju zbog iskustava predaka koji su se generacijama polivali jogurtom po pantalonama, usled lošeg dihtovanja između poklopca i čaše.

Zatim seda i pristupa centralnom delu rituala, pri kojem će najpre dva do tri puta malo jače protresti čašu, a malo zatim i početi sa otvaranjem iste.
U momentu kada se poklopac nađe u njegovim rukama, odvojen od čaše i slobodan, on ga okreće naopako, proverava kolika je količina masnoće skupljena na njemu i uvežbanim, rutiniranim i urođeno veštim pokretom brzo i precizno skine svu masnoću sa njega tarući ga o unutrašnji rub čaše.

Zatim, upravo sa te strane počinje da pije, tako mešajući u ustima onu posniju sadržinu sa onom masnijom na rubu...

Jedno od retkih jela srpske nacionalne kuhinje koje nije tursko.

Рефлексна реакција при буђењу мужјака. Ранојутарње чешање гениталија, радња чије дешавање нема рационалан разлог али је чврсто укорењена у свести мушкарца и као таква представља готово ритуално започињање новог дана.