Име: Чланковита глиста; Породица: Змија; Фамилија: Аурора Бореалис;
Свака чланковита глиста, дакле и ја, састоји се од 64 чланка апроксимативно. Нисам сигурна да знам шта значи реч апроксимативно ал ми било лепо да је метнем овде. И сваки чланак има има тачно одређену функцију, осим неких који су ту чисто безвезе.
Уџбеник из биологије за 6. разред каже следеће, цитирам: "Иако делује незамисливо, чланковита глиста се прилагодила кретању без ногу, и то веома лако чини." Курац мој лако. Захваљујући једном јебеном мишићу у 17. чланку и методи: *згрчи тело - опружи тело*, успевамо некако да се крећемо кроз овај живот пун чемери и боли.
Све је у животу пролазно мој друже
И љубави и туге и сви срећни дани
Сад када је нема нека плачу руже
Ко увело лишће на јесењој грани...
Ја се извињавама на овој дигресији, пукла ме емоција. Да наставим. Уврежено је мишљење да смо ми потомци змија, гуштера и чега све не, но јасно је ко дан да су то фабриковане инсинуације наших архинепријатеља, белих носорога.
Сви сте у школи учили да слонови сваког пролећа одбацују сурлу, а да ли сте се икада запитали да је можда сурла та која одбацује слона и еволуира у неко друго биће, биће ослобођено материјалног. Руку, ногу, ушију, очију. Да, и репродуктивних органа, но та тривијалност нам не представља сметњу приликом секса. Сада се вероватно смејете и питате како глупава чланковита глиста може да води љубав? Питајте своју жену, она се није бунила.
Вас, људе, вероватно занима какво мишљење ми, чланковите глисте, имамо о вама, људима. Како било, ја вас делим на две врсте: на оне који имају потребу да нас газе својим псеудоподама и оне који нас из некаквог милосрђа, ил шта ти ја знам, на нашем путешествију од тачке А до тачке Б, без грешке враћају у тачку A. Ух, како мрзим ове друге. Зар је толико тешко погледати где нам је усмерен први чланак (упадљиво светлији од осталих), и пренети нас у том правцу?
Рекли су о нама:
"Јасно је да је тајна и бит свега сазнајног у следећем питању. Где је крај онога што чланковита глиста као таква јесте, а где почетак онога што чланковита глиста није."
Корнелије Ковач, гитар хироу турнир - делта сити 2008..
"То не беше глиста, нит то беше змија. Већ све део до дела. Доиста чудно. Чудо?"
Посланица Назарећанима, трећи псалм 12:44

То сам у најкраћим цртама Ја, чланковита глиста. Или сам беше чланковити црв? Е да га јебеш...

Кључан сегмент дугометражних реклама производа који људима из темеља мењају живот. Било да је реч о медицинским средствима као што су магнетни мидер против рака и екстракт лемурског белог бубрега против дијареје или насушним асесоарима: силиконском држачу скротума и електронској штипаљци за нос, ништа не може заменити препоруку искреног гласа спашене душе која вам преноси своје искуство.

Олд скул позив на кафу. Када су то радили наши стари, могло је да буде двосмислено; у данашње време доминације електронских носача звука, више је него очигледно.

Onaj zajeb od osjećaja koji nam se javlja u teškim trenucima i samoći, kada oko nas vlada apatija ili ludilo, izmješano sa našim unutrašnjim melanholičnim stanjem . Bijedan pokušaj da se uzdignemo iznad svakodnevnice i ljudi koji nas okružuju, iznad svih sitnih i tako nevažnih situacija koje nam se dešavaju. Misao koja nam pruža onaj sladak osjećaj samoljublja i samovažnosti, da makar na trenutak, za sebe, pomislimo da smo centar univerzuma...

Ima li leka protiv bola-osim ženidbe i poroka?
Bio sam seoski sudija, koji je pao pod lukavstvo jedne tako blage devojke da mi nije preostalo ništa drugo, nego da me zatvore u obor sa životinjama, umesto da mi poveravaju duše ljudi, da otkrivam njihove tajne i istražujem njihovu nesavršenost.
Moja ličnost... Ja sam zgrada podignuta na tekućoj vodi i dvorac izgrađen na pesku.
A prividna nevinost jedne devojke mi je to pokazala.
Više mi ništa nije sveto, ne poštujem nikoga i ne gledam ozbiljno na bilo šta, osim na jedno, misao! Nisam prijatan sagovornik... ne umem da razgovaram sa ljudima.
Osećam se kao u priči o reci ludila. Svi su pili iz nje i svi su ludi. Gubim veru u istinu i razum, kao objektivno utvrdljive kategorije.
Ima li svetlo razuma ikakve vrednosti sred kraljevstva ludih? Jesam li lud, ako ne izaberem ludilo? Razum, dakle, nalaže da se priđe ludilu?! Kakva je onda razlika između razuma i ludila?
Ovamo čašu rečne vode!!
Ponovo sam sudija. Samoživi administrativni moćnik, bahat i gramziv. Arhitekta jačeg temelja i žaba koja može i na kopnu i u vodi. Sa mislima samujem i obećao sam im malo pažnje svakog dana, iako su nezvani gost.

Primenjeno fudbalsko narečje za "onaj svet".
Raj, pakao, čistilište, Darvinov dijagram, ništa, šta-god.
Postojani implement zaokruženog jedinstva suštine i antiporedak ovozemaljskom bivstvovanju.
Smrt.

Upitno-odnosna zamenica koja je često inkorporirana u narodnjačkim stihovima na mestu pauze za vazduh.
U ovoj poziciji ona je van svog osnovnog značenja i predstavlja signal, ping, povratnu informaciju koja stiže publici od vokalne solistkinje u kafani.

Jednom izgovoren, ovaj poluuzvik decenijama obavlja svrhu uspostavljanja mitsko-tradicionalne kafansko-svadbarske atmosfere i podsećanja na jedinstvo raspevane družine, iako nasumično sastavljene.

Često je praćen uvodnim uzvikom "Pa kaže".

...Али ово никако. Изјава особе која је апсолутно отворена за све акутне недаће које живот носи, спремна на сваки вид изопаченог идиотизма, све док се не појави изрод који помери границе.

Teške traume iz djetinjstva znaju od čovjeka da stvore psiha. Kockice u njegovoj glavi se pogrešno slože i umjesto prelijepe kule sa Lego kutije, ispadne neki falusni oblik zbog kojeg dobiješ batine od keve. Majku mu, čak je i Stalone počeo da pravi pizdiarije po brdima Vašingtona, zbog trauma iz rata, tako stvorivši Ramba, pa kako onda da mlađan momčić ne ostane oštećen kad ga stric svakog vikenda trpa ispod polja kukuruza.
Elem, psiho djeluje normalno na prvi pogled, vješto skriva svoju sjebanost i pokušava da se uklopi u masu crtajući Džokerov osmjeh na svom licu. Osmjeh ispod kojeg se krije um mračan poput analnog ambisa Tori Lejn. U njegovoj glavi čuči Baloteli i samo je pitanje vremena kad će da spali svoju kuću ili da gađa prolaznike izmetom. Ali, tako stižemo i do flešbekova. Flešbekovi su tu da razotkriju psihopatu. Maleni podsticaj iz okoline budi duboko zakopana sjećanja koja ga tjeraju da se otvori, da se nesvesno izlaje i da za sva vremena zacementira ulogu psihopate u društvu, nakon čega će ili ubiti sebe, ili pobiti sve ostale, Holms stajl.

Покушај петоразредних писаца, сликара и других уметника да превазиђу исподпросечност свог дела тако што ће га назвати именом које ће одушевити народне масе, подигавши му цену на тај начин. То и те како пролази код људи који траже инстант забаву, слепо прате трендове или су давно запали у менталну кататонију оличену у Курсаџијама, Фарми, Радашину или обећањима о светлој будућности у Европској унији. Ономе ко се тиме не бави само да не би на празно трошио кисеоник до следећег "Тренутка истине" је, међутим, јасно да је врана офарбана у боје пауновог перја и даље само врана.

Najčešći razlozi i opravdanja za neiskazivanje osećanja prema drugarici. Razlozi koji nam, je l' te, blokiraju muda.

Znate se dosta dugo, ali poslednjih godinu i nešto ste počeli da se družite intenzivnije. Privukla su vas zajednička interesovanja, muzički ukus i netrpeljivost prema svemu što ima veze sa Balaševićem i Vokrijem. Vremenom se spisak onoga što vam je zajedničko proširio, pa bi ti sad malo i da produbiš vezu (i još nešto sem veze). E, sad, ako si apsolvent nejebice sa podužim stažom (a sva je prilika da jesi, jer u suprotnom reči iz naslova ne bi ni bilo u tvom rečniku), sva je prilika da patiš od hroničnog nedostatka samopouzdanja, koje je, je l' te (da parafraziram Mešu Selimovića) nemoćno kad se rodi, a strašno kad ojača. To je rak-rana koja, ako se redovno hrani mudoblokatorima, može da nabuja poput amazonske prašume i zauvek spreči dve bedne klice koje se nalaze u tvojim mošnicama da klijanjem formiraju dva čvrsta i postojana kamena, suštinsko obeležje muškosti. Tvoje vežbe pred ogledalom da imaginarnoj drugarici na lep način i uvijeno u oblande saopštiš istinu, koja u izvornoj verziji glasi "Dosta smo se više šetkali u fazonu Snežana Dakić-Boško Jakovljević, želeo bih da ti restauriram vulvu ili, što reče jedan cenjeni autor, da te jebem kurcem u pičku", završavaju se patetično kao prvi pokušaji Cicerona da opiše političku situaciju u Rimu, ili još gore, kao pokušaji Forlana da postigne svoj prvi gol za Mančester. Još jednom su kličice ostale u prašini. Zašto? Zato što su mudoblokatori metastazirali.

Otac sanjara.

„Herzlich Willkommen am Flughafen Belgrad. Wir wünsch…“

Dakle, tu sam. Opet. Ćale čeka, nasmejan. Punto, nacionalni auto, štrika kao singerica. Jesam li tamo nekad video punto među silnim mečkama? Nije ni bitno. Tu sam, to je jedino važno.

Sive fasade od naziva Beograda stvaraju ironiju. Vitka Gazela u stanju raspada i permanentne rekonstrukcije. Auto-putem jurimo trideset. Tamo još voze Hitlerovim drumovima, a ne spuštaju ispod dvesta na sat. Kakve to veze ima!? Tu sam, to je jedino važno.

Majka. Uvek hoće, ali nikada ne može da zadrži suze. Plačemo u duetu jer sam i ja plačipička na majku. Ona kaže da sam samo emotivan. Brat, poslovično ozbiljan u svom novostečenom punoletstvu. Znam da mu je teško što živim iza sedam brda i da muku drži ispod oklopa namrgođenosti. Pričaćemo čim se istuširam. Hladnom vodom, jer nema struje. Tamo mi za dve godine nijednom nije nestala struja. Ma jebeš struju! Tu sam, to je jedino važno.

Vruća pogača i sarma. Pa urmašice. A tamo kupus kisele u vinu i ima ukus kao da je prokisao. Mleveno meso se kupuje u plastičnom pakovanju, a urmašica nema ni u pesmi. Koga sad briga za to!? Tu sam, to je jedino važno.

„Sleteo gastos? Ajde kupim te u devet, tu je cela ekipa...“ I to kakva ekipa. Imam li tamo ekipu? Pretpostavljam da se ne broji onaj deda sa kojim popričam u pekari... Ali dobro sad. Tu sam, to je jedino važno.

Moj krevet. Mislim, i onaj tamo je moj, ja ga kupio u Ikei, ali ovaj je nekako više moj. Moj krevet u kojem opet ne mogu da zaspim. Srce lupa jače. Jer, tu sam, to je jedino važno. Mogao bih i da ostanem tu. A ipak, za tri dana ću ponovo biti u avionu za tamo.

Оно што студент енглеског језика и књижевности чује најмање 1789 пута у току студија, у разговору са дежурним мудросерима који су сви тако перспективни и успели у животу, па дају себи за право да те омаловажавају зато што се бавиш енглеским језиком, јер, јелте, данас га сви знају, а како и не би, кад постоје школе где се исти учи турбо-брзим темпом за 20 дана.

Суптилна операција.

Све што је потребно је један човек. Сместимо га у фотељу наспрам кутије која испушта кич и шунд у акустично-визуелном облику, трансформишимо есенцијалне егзистенцијалне проблеме у имагинарне, дајмо му хлеба, игара и слике других људи који грцају у сопственој немаштини на муљу сталешке лествице.
Сад мало музике, зурле и кобаје. Софт порнографију у три часа поподне. Сцену људи који се греју палећи књиге.

Мобилни телефони, плазма телевизори, виле, Дедиње. Модни жири који јавно понижава свеже лоботомисану девојку из провинције. Парче разнетог уда америчког војника. Косово, једноличну хорду парламентарних зомбија огрезлих о новчанице, белог оковратника.

Подигнимо га из фотеље. Напоље да види. Да, нека види да му се не исплати бити другачији. Непрегледна равница истоветне, жигосане марве, која клати својим обешеним звонцетом, обучена по најновијој моди, прикачена на инфузију испреплетену хиљадама каблова.

Посао, нека ради. За минималац. Новац значи комфор.

Назад у фотељу. Нека одмара од рада, па опет назад.

Јебени славуј се цвркутаво посрао на прозор, лепршајући крилима и певушећи Моцартов недовршени реквијем, док је иза њега сунце помешало своју крваву боју са плаветнилом вечерњег неба привидно се комешајући са крошњама занесеног дрвећа. Угледао је човека који се омамљено драо у дрвену кутију и уплашено одлетео.

Имате дивну дјевојчицу. Мирно, слатко створење које је свима драго.
Послушна цурица која се никад није успротивила оцу и мајци, никад није рекла ''Не''. Добро учи, примјерна је, културна...
Међутим појављује се тип ниоткуда. Лик са минђушом, пирсингом, плетеничицом.
Он свира гитару, јако је чудан, наркоман је сигурно.
Ваша ћеркица је са њим пола године, и ви сте мирни, све док га једног дана не угледате и не сконтате да је он сто посто наркоман, а јелте, шта би друго могао да буде кад тако изгледа?
Мора да се дрогира свако вече да би одржао такав изглед јер пирсинзи и минђуше не могу да израсту одједном, све то дрога направи од човјека.
Почињете да пиздите од тога да вашу мезимицу, њежну дамицу неко гледа са наркоманом јер ће они свашта да кажу. Небитно је то што су они срећни и у љубави, ко јебе то кад ће он сигурно да је навуче на неко зло.
Неће он крочити у вашу кућу не звали се ви као што се зовете, и неће тај наркоман имати било шта са вашом ћерком!
Нека сједи кући, ви је убијајте у појам и малтретирајте је, ништа то није страшно, нека научи да треба да гледа људе по томе колико имају минђуша, јер минђуша је огледало душе!
Потрудите се да јој пронађете неког згодног и богатог доктора, адвоката, шта год, само да је налицкан и да је што више педераст јер вам он, јелте, неће ни пипнути кћер, поштоваће је, јер он то зна, доктор је ваљда, а и богати се боље разумију у поштовање према цури.
Волите доктора зета, сви остали су наркомани јер су се устали у 6 ујутру да натоварају дрва (то је нечасно), и што нису ништа јели да би се састали са другарима да продркају гитару мало, они уништавају младе дјевојке, њих треба кастрирати и послати у затвор, све до једног!

Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …

Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.

Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.

Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...

Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?

A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?

Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.

Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.

* * *

Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.

A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.

По дефиницији, то је било које средство којим се елиминишу емоционална бол, деструктивни импулси, претње самопоштовању, нежељене мисли, сећања итд.

У пракси, то изгледа овако:

Порицање или денегација: То је кад те шутне девојка после подуже везе, па кад те људи питају да ли си океј, ти кажеш да јеси, а у ствари си скењан као никад. После извесног времена почнеш и сам да верујеш у то да ниси скењан.

Потискивање или репресија: То је кад постоји доживљај кога си у почетку био свестан, а онда га заборавиш, јер је много болан за тебе. На пример, кад потиснеш како си се са шест година у вртићу усрао у гаће, па су ти се сви смејали кад ти се љенк појавио на гузици, а ти си плакао. Онда те после 15 година ортак подсети и навру ти сећања одједном.

Померање: То је преусмеравање агресивних импулса на прихватљив објекат. Тако клинца малтретирају у школи и туку га, а он не сме ником да писне, па онда дође кући и искали бес на млађем буразеру.

Пројекција: То је кад сопствена неприхватљива осећања опажаш у другоме. На пример, ложиш се на девојку свог најбољег ортака и радо би је карао, али не смеш да признаш, па набеђујеш неког трећег ортака да би он то радио.

Реакциона формација или надкомпензација: То је претварање неприхватљивог импулса у супротност. На пример, имаш комшију за кога знаш да је патолошки љубоморан и да те мрзи из дна душе и да би те најрадије заклао, а понаша се супротно увек кад те сретне, и кези ти се као да си му брат најрођенији.

Изолација или интелектуализација: Може се огледати у раздвајању осећања. То је кад гајиш љубав према девојци, волиш је и поштујеш највише на свету, али никад не би био у стању да је појебеш. С друге стране, карао би већину риба које познајеш и трсио би их у сисе и у чмар, али никад не би могао да их волиш и поштујеш.

Идентификација са агресором: То је усвајање особина особе које се плашиш. Тако су неки фаворизовани затвореници у нацистичким логорима били много више окрутни према осталим затвореницима, него сами нацисти.

Сублимација: Померање агресивних нагона на нешто што је друштвено корисно или прихватљиво. Тако неки стоматолози свој урођени садизам сублимирају кроз друштвено користан рад - лечење зуба, а у ствари, све време уживају док ти наносе бол.

Рационализација: То је кад неко свој сумњив порив приказује као племенит. На пример, кад учитељ-садиста туче децу, а каже да то ради само зато да би она боље учила. Или кад девојка не да дечку да јој сврши по фаци, а онда јој он каже како је то добро за кожу лица.

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.

Uticati na nekoga nadsvjesnim uvredama koje apsolutno nemaju veze sa zdravim razumom, dok se taj neko na kraju ne zapita: "Ko je ovdje lud?".