Par gaća i dva para uspomena
Пртљаг.
Веома посебан пртљаг. Онај који се носи на пут без повратка. Сад, многи од вас ће помислити да се ради о смрти, али не. ради се о бежању. Одливу мудрозбора и мудросера. Сиротињи која јури голи живот, мајсторима, професорима, докторима, обичној и необичној багри која је решила да своју срећу тражи другде. Да свој зној наплати и живи достојанствено,онако како овде никад неће моћи.
У ово побегуље се не могу укључити и деца гастарбајтера. Али њихови родитељи могу, ако су први у свој породици који су решили да оду. Нико се није родио са жељом да побегне одавде. Једноставно те нешто натера. Пробудиш се један дан, схватиш да имаш одређени број година, црнчиш и диринчиш поштено,баш онако како те је покојни ћале учио, а ни кучета ни мачета, ни рода ни порода, само тријестину година у гузици. То је све што имаш. ПОла живота проживео, где си био-нигде, шта си радио-ништа. А године иду све брже. Страх, бес, љутња, помирење, мисао, распитивање, одлука, и- пакујеш се. Гаће и једна фотографија у ранац, а слику дворишта спакујеш негде у глави, као и боју старог црепа и мирис липе. И пичиш.
Да се не вратиш.
- Куме, звао сам те да се опростимо.
- Шта кењаш бре? У уторак идемо код Миће Козе на роштиљ, јес' заборавио?
- Без мене куме. Одлазим.
- Где?
- Не знам. Нашао сам превоз до Франкфурта, а после ћу да видим.
- Какав Франкфурт, који ти је?
- Морам.
- Добро, и кад се враћаш?
- Ако Бог да, никад.
- Е, не терај ме да уберем тарабу, знаш да умем да повитлам са њом.
- Озбиљан сам, куме. Нема мени овде живота. Не могу више.
- Е па фала курцу ако је тако. Кад сам ти је говорио да то урадиш? Студент генерације, 10 година без посла, живи у подруму зграде. Бежи, само што даље. Ево ти 50 јура нек ти се нађе, немам више.
- Немој куме, не треба.
- Држи те паре и не сери. Нек' ти је срећан пут. Јави се некад, да знам јел си жив.
Gunđaj, gunđaj
Sibirska pesma prilagođena srpskom jeziku iz emisije Sasvim prirodno (Svet lova i ribolova) koju vodi Jovan Memedović
Prva strofa:
- Dunavoom idi gunđaj ajmo Deki jedan dva, grkijoo grkijooo, gunđaj gunđaj gunđaj je, grkijooooo grkijooo, gunđaj gunđaj gunđaj je, hej hej heej hej, grki grki grkijoo, hej hej heej hej, gunđaj gunđaj gunđaj je
Druga strofa:
- Čuvaj mi papuči, čuvaj mi minđuši, grkijoo grkijooo, gunđaj gunđaj gunđaj je, grkijooooo grkijooo, gunđaj gunđaj gunđaj je, hej hej heej hej, grki grki grkijoo, hej hej heej hej, gunđaj gunđaj gunđaj je
Treća strofa:
- Šibica i papir, suva trava kokain, grkijoo grkijooo, gunđaj gunđaj gunđaj je, grkijooooo grkijooo, gunđaj gunđaj gunđaj je, hej hej heej hej, grki grki grkijoo, hej hej heej hej, gunđaj gunđaj gunđaj je
Samo da prodje
Ne znam kako se to desilo, ne znam ni da li sam ja kriv zbog toga ili okolina, ova zemlja, ovi ljudi ili onaj vrhovni Arhitekta, onaj gore sa cudnim smislom za humor, ne znam nista ali znam da mi se citav zivot sveo na te tri prazne reci. Samo da prodje.
Samo da prodje matori, pijan, da prodje i da me ne vidi, da me ne upljeska opet. Da prodju kevine masnice da moze opet da izadje iz kuce i odvede me na kolace. Da prodje osnovna skola, da ne gledam vise ove kretene, da prodje ovaj osecaj odbacenosti, od drustva, od nje, glupaca, da je bar nasla nekog nego ovog glupandera iz sedmog dva, ne zna bre dve prosirene recenice da sastavi, ne zna koliko je jedan na kvadrat.
Samo da prodje srednja, da upisem faks, da me prodje ovaj osecaj besa kad ga vidim opet pijanog, ne vredi, lomim ga vec godinu dana, ne vredi, covek je resio da istraje, govedo pijano, ne vredi, tucem se sa calcem ko sa najgorim neprijateljem, da odem iz ove kuce u kojoj sam kao zver, u kojoj sam besan, samo da prodjem prijemni, samo da prodje faks, kum je rekao da me ceka mesto u firmni, samo da prodje reizbor opet.
Samo da prodje hiperinflacija, da ne jurim jebene marke i da me ne juri murija, da prodje ovaj kljuc, a ja cu posle da izcesljam bravu, da prodje prva noc u zatvoru, prodao me jebeni drug iz kafane, uzeli mi pertle i kais, jebote, pa necu da se besim, da prodje ovaj posao a da me ne nahvataju, opet, da prodje i ovo sudjenje.
Da prodje rat, miris krvi ovog sto sam ga roknuo sa dva metra, ove pre njega nisam video, pucali su oni, pucao i ja, nismo se videli, ovaj me gledao, cak nije bilo ni mrznje u njegovim ocima, da prodje rana od gelera u nozi da bacim ove stake, ne mogu bre da serem kao covek, da prodje sto nemam kucu, jebi ga, palio si i ti tudje, dobro nisi ti, ali jesu tvoji, bio si s njima.
Samo da prodje ova muka od razvoda, jebem joj mamu ludu, upropastice i ono malo lepe slike sto sam imao o njoj, da prodje radna nedelja, da dodje vikend, da vidim svoju cerku, ima najlepse kikice na svetu i najsladje kaze "tata, ja tebe jojim".
Da prodje mamurluk, osecaj krivice, opet sam napravio sranje i izgazio nekog ni krivog ni duznog, da me prodje zelja za samodestrukcijom, za kockom, da prodje dan a kad prodje dan da prodje noc.
Samo da prodje ovaj osecaj nemoci i tuge i ljubavi i ogorcenja sto ne mogu nista da promenim, sto sam nemocan, sto nije moja, sto se ne javlja, sto 300 puta dnevno proverim fon a na njemu nema niceg, da prodje zelja i patnja, da prodju sulude misli, da prodje jul, avgust, septembar. Da prodje jebeni zivot, moj a opet nisam glavni glumac u njemu nego sporedni. Da prodje sve.
Samo da prodje.
Nezvanični Beograd
Део живља ван скупштине и владиних зграда.
''Како оцењује званични Београд, дипломатска посета могла би да учврсти сарадњу и стабилизује односе две земље.''
''Како оцењује незванични Београд, табла је мало накриво.''
„Dan državnosti“
Српски римејк филма „Independence day“ (1996)
Премијера: 2016
Режија: Радош Бајић, Драган Бјелогрлић
Трејлер:
12. фебруар
Сцена 1: Млади капетан Ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије, ромске националности (у даљем тексту капетан Ромо) буди се из сна у породичној кући у Краљеву. Ромо излази на улицу да баци ђубре, пролази поред успаничених комшија и враћа се у кућу. Тек случајно бацивши поглед кроз прозор примећује огроман ванземаљски брод изнад родног града.
Сцена 2: Општа узбуна на аеродрому Лађевци. Пилоти 241. ексадриле „Тигрови“ трче преко писте ка својим Орловима.
Сцена 3: Краљево у пламену. На разарајући напад ванземаљаца надовезује се земљотрес који уништава оно што је преостало од града.
Сцена 4: Председник Србије Томислав Николић се укрцава у „Land force one“ (МКШК-а број 1) и упућује на тајно командно место у Жаркову, Ратка Ресановића 1.
13. фебруар
Сцена 5: Ваздушна битка између Краљева и Крагујевца. Напад 101. и 241. ескадриле не даје резултате. Ванземаљски брод је нерањив због енергетског штита, српски авиони бивају оборени. Остатак Витезова и Тигрова се повлачи ка Батајници.
Сцена 6: Капетан Ромо обара ванземаљску борбену летелецу у бесомучној јурњави кроз кањон реке Увац, али при томе и његов орао бива уништен. Капетан Ромо се падобраном спушта крај ванземаљца кога линчује локално становништво са вилама и мотикама.
Сцена 7: САД позивају обе стране да се суздрже од прекомерне употребе силе.
Сцена 8: Жене у црном организују протест на Теразијама због ратног злочина над заробљеним ванземаљцем.
Сцена 9: Крагујевац у пламену. Фијат напушта Србију и поред обећања министа Динкића да ће добити додатне субвенције.
Сцена 10: Врховни командант Николић проглашава општу мобилизацију.
50 000 војника и 700 000 припадника цивилне заштите спремају одбрану Београда.
14. фебруар
Сцена 11: Велики свемирски брод се примиче Космају. Ракетне јединице и противградна заштита покушавају да успоре напредовање ванземаљског брода.
Сцена 12: Саветовање водећих политичара на тајном командном месту председника Николића. Александар Вучић предлаже хапшење најбогатијих грађана да би се умирила јавност. Ивица Дачић пристаје на реконструкцију Владе. Војислав Коштуница предлаже скупштинску резолуцију о „НЛО агресији у функцији независног Косова“. Чедомир Јовановић тврди да је напад ванземаљаца последица промашене политике из деведесетих и тражи да се призна реалност. Јовановић напушта састанак и прелази на страну ванземаљаца.
Сцена 13: Капетан Ромо од председника Николића и министра одбране Вучића добија задатак да зарази свемирски брод најновијим вирусом, који је разрадило 1000 домаћих стручњака из ИТ центра код Лесковца (заједнички пројекат Србије и Уједињених арапских емирата).
15. фебруар Сретење
Сцена 14: Капетан Ромо у заробљеном ванземаљском ловцу стиже на базни брод у орбити Земље. Преноси вирус и поставља експлозивну направу (шестомесечна производња Крушика из Ваљева). Док се свемирски брод распада у експлозији капетан Ромо успева да се домогне Србије и слеће на нишки аеродром.
Сцена 15: Узлеће целокупна српска авијација. Јединим преосталим Мигом-29 пилотира председник Николић. Прате га преживели мигови 21, орлови, хеликоптерске јединице као и авиони за запрашивање комараца. Ласта 95 пада при узлетању.
Сцена 16: Битка у ваздуху. Стотине ванземаљских ловаца, сада без енергетске заштите бори се против српског ваздухопловства.
Сцена 17: Председник Николић лансира ракету која погаћа улаз у ванземаљски брод. Експлозија. Делови агресорског брода падају на Рушањ.
Сцена 18: Председник Николић у кокпиту Мига-29. Суза му креће из ока док окреће авион на десну страну. У крупном кадру остаје Таковски крст на левом крилу.
Крај
Pavlovljev refleks
Kad toliko masturbiraš pod tušem da ti se posle digne čim padne kiša.
Šta hoćeš ti od mene?
Питање које углавном иницира бракоразводну парницу. Не поставља се у клиначкој или необавезној вези. Не, ово је питање које ставља прст на чело и подстиче размишљања типа: ''Шта радим ја у овом браку?'' и ''Како смо уопште стигли до овде?''. Пази, дао си све од себе да би био добар муж и стуб породице: ниси излазио са ортацима, прљаве чарапе си уредно одлагао у веш за прање, дизао си даску при мокрењу кад год си имао времена, изувао си се већ испред улазних врата, не памтиш кад си се задњи пут поштено напио, мајстор ти није ушао у кућу годинама јер све сам поправљаш, кусао си њене оброке који су више личили на помије, радио домаћи са децом и развозио их по тренинзима и пробама, успевао да целу породицу одведеш на море, а клинце пошаљеш са школом на Копаоник сваке године, трпео њене родитеље и рођаке иако 'два сте света различита'... Ортаци те јавно прозивају да си папучар, док се ти муд(р)о смешкаш и говориш да је брак одрицање, флексибилност, равноправност, прилагођавање и разумевање на више нивоа, ало!
А за све то време си слушао једно те исто: како она није ничији роб да само пере, пегла, кува и чисти, ако ти нешто не ваља да се обратиш мами, па не може ти она бити и мајка, и жена, и домаћица, и курва, и пријатељ, и родитељ твоје деце у исто време! Кад си мислио да поправиш онај штекер у шпајзу, зашто само ви возите полураспаднут ауто и знаш ли ти да се њој плаче кад отвори орман и погледа њену гардеробу? И да ли видиш свој пивски стомак, и како можеш да спаваш поподне, и како ти не досаде толике утакмице, и знаш ли колико хрчеш и какве гасове испушташ ноћу, па њој треба дати бенифицирани брачни стаж!
И сећаш ли се да је она оставила перспективног типа, данас примаријуса и директора Ортопедске клинике на Бањици, због тебе, клошара са Машинства? И како су њој лепо говорили и мајка и отац, да ти ниси прилика за њу, и да су деца повукла велике уши на твоју фамилију, и како постајеш исти свој отац, задригли, флегматични старац без игде ичега. И како она не може више, не зна како је ни до сада издржавала, кад су јој све другарице годинама говориле да треба да остави скота и почне свој живот испочетка, па није она толико матора, само да се мало дотегне и дотера, изгледаће боље него већина тинејџерки, па она већ има важећи индекс и дата 2 и по испита на Економском, када си се појавио ти и уништио њену светлу будућност. Али нека, није све готово, она то може, само да није деце, али шта фали, није касно ни за каријеру, па онај татин млади колега просто тражи некога са њеним карактеристикама, пословним наравно...
"You can have anything you want
You can drift, you can dream, even walk on water
Anything you want
You can own everything you see
Sell your soul for complete control
Is that really what you need
You can lose yourself this night
See inside there is nothing to hide
Turn and face the light
What do you want from me???"
Budućnost
Sleng za neki kurac koji smo, eto, imenovali, iako blagog pojma nemamo šta je. Avaj, to nas ne sprečava da se zbog istog tog kurca odreknemo uživanja, ljubavi, seksa, poroka, ama u stanju smo da se samouništimo zbog potpune nepoznanice. Ljudi su stvarno čudna sorta.
''Odlazim. Obožavam da ti se predajem pohotno, ni sa kim mi nije tako lepo kao sa tobom, smejem se sa tobom kao luda, ali...ti si tek fićfirić, nestabilni muzičar, nestalan, bez primanja, ja s tobom nemam budućnost.''
''Šta je to budućnost? Ima neko ko je drži u džepu?''
''Budućnost, to je...to je budućnost...kao sigurna budućnost, neko ko može da ti pruži, znaš...budućnost?''
''A je l' poznaješ ti tog veleposednika budućnosti?''
''Ama, čoveče, ti mene ovde zajebavaš, a ja ti pričam o budućnosti, o planiranju, o izgradnji budućnosti, mora da se misli na budućnost.''
''Misli, misli o budućnosti. Najbolje odi na groblje da razmisliš o budućnosti, to je jedina sigurna budućnost za koju ja znam. I ovaj propali muzičar, i tvoj veleposednik iz snova, i ti, i svi mi sa i bez budućnosti, završićemo na istom mestu. Razmisli tamo za čim više žališ, za mnom, koji te obasipao ovim beznačajnim trenucima, ili za budućnošću koja ti je potpuno nepoznata.''
Dvadeset ćevapa iz studentskih dana
Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!
Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.
Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.
Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.
Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.
Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.
Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.
Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.
И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.
Све у своје време, рођени. Све у своје време...
Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...
Izlizati opanke
Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:
Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.
Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?
А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.
Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.
- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!
Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.
Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...
Hleb naš nasušni
Основа сваког српског оброка. Сув леба. Полубели. Шупљикав. Лебац ражени. Погача. Црни. Лепиња. Врућ. Намазан. Сомун. Векна. Од јуче. Препечен. За попару. Буђав. Свињама.
За леба данас мора да има, а за слеба ћемо се већ снаћи.
Радивоје је мрмљао нешто себи у браду. Никад није добро кад треба да дође у град, ни овога пута није изузетак. Несносна врућина му није причињавала задовољство. Оштра, седа коса је била мокра од зноја, на крајевима који стрчаху испод шајкаче. На путу од општине до аутобуске угледа малу продавницу и реши да отресе једно ладно зидарско. Увек је узимао јагодинско, јер га је чича са слике подсећао на деду. Пребра по чакширама и нађе две згужване стодинарке. Плати једном од њих за пиво, па седе на оближњу, пуким чудом, функционалну клупу у хладовини. Скиде шајку и тежачким, од рада испуцалим дланом, обриса чело, прекрсти се, просу мало из флаше, те натегну добар гутљај. Док је подригивао, крајичком ока спази клинца како излази из зграде преко пута. Мали је износио ђубре. У провидној кеси, старцу западе за око више од пола векне хлеба. Очи му заискрише.
Зар хлеб наш насушни?
Сети се како је јесенас зајмио паре за нафту да пооре, таман кад узе гориво, паде киша, па је чекао да ''цедне'', онда је три дана извлачио стајско ђубриво, договарао се са агрономом дал' да прихрани ''Каном'' или ''Урејом'', па је дрљачио, па је каснило семе у пољопривредној апотеци, сејао, повлачио, па прашачио, дотрајала задња гума на трактору. Зимус паде голем снег праћен јаким мразом, мислио је: 'измрзе све', ал' јок, удари велика киша око Васкрса, поплави, ал' опет би добро, онда наиђоше жеге, па се баба и он молише Богу и Светом Илији да их град заобиђе, па је јурио премије за млеко да има чиме комбај' да плати, па га је комбајнер завлачио две недеље док је овр'о, а принос бе'а танак, па док је отер'о жито у амбар и истоварио да се просуши, одвез'о у задругу да га да по неипслативој откупној цени... Данас је платио порез да му извршитељи не би запленили трактор. Јер шта је он без трактора? Од свега му је остала још једна згужвана стодинарка за локал до куће. И дуг од 400 евра. Утрошено време и рад се не рачунају. О живцима да не говоримо. Уз курац му мука.
После баченог смећа, клинац прође поред Радивоја гледајући га са подозрењем. Минут касније изађе из продавнице носећи свежу векну хлеба по цени од 44 динара. Радивоје помисли да малом опсује и тетку и бабу, али се уздржа. Само добаци:
- Синко, гре'ота је 'леба бацати.
Мали га није ни регистровао, а и да јесте, не би растумачио. Јер нема ко да му каже и објасни. Деда му се давно доселио у град и пљунуо на сеоски живот, а ћале му је већ градска фаца, рокер. Он само зна да је хлеб 44 динара. Свакако је дечко журио да се логује на ЦС сервер, чека га буљук другара из разреда да поврате Косово...
Тако то уређене државе раде. Леба и игара.
''Оче наш...''
Bogataška prednost
Prednost koju imaju bogataši, a koja se najbolje vidi kada bogataš ide preko reda, zaobilazi golje koji psuju, u sebi naravno, da ne bi najebali...
28.6.1389.
Nema ker za šta da te ujede. Imaš ženu i troje sitne dece, posla nema, ali zato je tu rat u koji ideš sa minimalnom obukom. Normalno, stave te u prve borbene redove. Vidiš oko Turke na konjima koji se zaleću, jedan se baš na tebe namerio, vidiš sablju kako ide prema tvojoj glavi...
Sledeća slika je Sv. Petar koji pravi kajganu
10.4.1945
Nema ker za šta da te ujede. Imaš ženu i troje sitne dece, posla nema, ali zato je tu rat u koji ideš sa minimalnom obukom. Stižu aberi da je rat skoro gotov, samo još taj sremski front i to je to...
Ne jedeš ništa, sediš u rovu po ceo dan, a drug Pera ti kaže:
'Ajde, Milenko, proviri iznad rova 'leba ti, 'uvati me išijas...
Sledeća slika je Sveti Petar koji hasa onu kajganu i lik u verižnjači koji sedi pored njega sa glavom u rukama...
16.8.2010
Ima ker za šta da te ujede. Imaš 90 godina, pun si kao brod, imaš hepatitis abecedu, ležiš u krevetu pored tri sisate plavuše...Odjednom, hvata te kašalj...
Sledeća slika je Sveti Petar koji završava kajganu i dvojica likova pored njega, jedan u prljavom kaputu, a drugi u još prljavijem oklopu, koja igraju skok šut sa onom glavom...Sveti Petar se malo iznenadi, stavi tanjir u sudoperu, obriše ruke o oreol i kaže...Ah gospodine, dobar dan, prođite ovamo...Samo vi momci sačekajte, brzo ćemo mi...
Seksualne asocijacije i situacije u grackom busu
Malo je stvari u životu koje toliko impliciraju na seks, kao vožnja u gradskom iliti grackom autobusu. Toliko različitih profila ljudi i toliko zanimljivih situacija na jednom mestu, može da obezbedi samo gracki autobus na nekoj dužoj liniji.
Zabava počinje od samog ulaza u bus...
Kad kavaljerski propustiš oćnu guzatu tinejdžerku da uđe pre tebe, da bi mogao da joj šmekneš kantu dok se penje na ona 2-3 stepenika. Zauzimaš odgovarajuću poziciju sa dobrim pregledom celog busa, krećeš da se igraš profajlera...
Snimiš dedu koji drži ruku u džepu i trese se. Dileme nema da je to od Parkinsona, al ne moš da ne pomisliš da je i on upiljio u sisatu Milfaru preko puta i da sapunja mačora.
Tetka jadna ne okreće glavu od prozora jer joj je neprijatno. Nije ni svesna da iza nje stoji sredovečni dobrodržeći gospodin koji sa visine, preko njenog ramena zija u raskošni dekolte i zahvaljuje se putarima na loše održavanom drumu.
Napucani bilder u bodi majici visi na rukodržačima i pogledom lovi ikog ko je primetio njegov vretenasti mišić koji je juče uz pomoć hemije uspeo da istera na videlo. Disfunkcija njegovog ljubavnog mišića je sad marginalna stvar...
Mada, kad pogleda mršavu studentkinju koja se drži za šipku i u oštrim krivinama glumi striptizetu u pokušaju, on skonta kako ona ima malu šaku u kojoj bi i njegova zakržljala ćuna izgledala moćno...
Dve drugarice sede jedna kraj druge, prepričavaju detalje sa sinoćnjeg dejta i kikoću se kad se neka pikantna činjenica iznese na videlo, a mladi napaljeni srednjoškolac čeka da čuje završnicu, šatro kuckajući poruke na telefonu. Trebao je izaći pre par stanica, al šta mari, on jednostavno mora znati jel ova riđokosa primila metak u Košutnjaku...
Na stanici utrčava buljuk balavica kojima sise nikoše pre zuba, i uz smeh i galamu zauzimaju šarage. Jedna vadi ogledalce i poravlja jarko crveni ruž. Taj gest nije ostao neprimećen od strane nekoliko klinaca u flafičastim majčicama i sa jež frizurama. Uz bockanje laktovima, kroz zube komentarišu kako bi joj nešto drugo munuli u ta polu-otvorena, napućena fejzbuklijaška usta.
Atmofera doživljava kulminaciju ulaskom jedne prepičke. Po odeći bi mogla biti i skupa rava, seksi sekretarica ili učiteljica na koju smo svi šetali kožuru. Muškarci uvlače stomake, žene isturaju grudi, podsvesno se trudeći da eliminišu konkurenciju i zadrže pažnju mužjaka na sebi... Jebi ga, atavizam često ispliva na videlo... Ona dominira rasklimatanim autobusom, u previsokim štiklama sigurno gazi kao da je oslobodila grad. Prilazi muškobanjastoj, kratko ošišanoj devojci obučenoj u kombat stajlu, a koju niko nije primetio, grli je suviše prisno i ljubi u usta sekund duže od normalnog... PU JEBEM TI ŽIVOT!
Ulazi kontrolor...
Napokon, i ja ću nekog da jebem...
-Kartu molim...
-Opalim te golim!
-Zvaću policiju gospodine...
-Dobro smirise, šala mala, imam osam!
-Čega osam?
-.......
Ravnopravnost polova
Fraza, u koju treba verovati koliko i u deda mraza.
"Marija Ivanović" je ustala jutros. Sela je u svoj automobil koji su izmislili i napravili muškarci iz metala koji su izlili muškarci od rude koju su iskopali muškarci. Nalila je benzin iz nafte koju su dobili i preradili muškarci i odvezla se putem koji su asfaltirali muškarci. Ušla je u zgradu koju su sagradili muškarci od betona koji su zalili muškarci i cigli koju su sazidali muškarci i greje kotlom koji su napravili muškarci pomoću goriva koje su opet preradili muškarci, popela se liftom koji su montirali muškarci. Upalila je svetlo koje su instalirali muškarci, prelila je vrelom vodom, podgrejanom na gasu koji su dobili muškarci, kafu koju su prevezli avionom muškarci sa plantaže koju obrađuju muškarci. Sela je za kompjuter koji su izmislili muškarci, otvorila je program koji su napisali muškarci, ušla na na internet koji su stvorili muškarci i slovima azbuke koju su napisali muškarci ispisala: "Ja sam nezavisna žena, šta ce meni ti alkoholičari"?
Prizivanje živih
Друштвена игра за мртве којом прекраћују ионако превише слободног времена. Верзија призивања духова прилагођена мртвима, јер како ЕУ налаже нико се не сме дискриминисати па тако ни духови.
Тадић: Леп си Борисе, јеси, јеси мачко мрњауууу!!! Шта је сад ово које пичке материне? Где сам ја?
Слоба: Добар дан, Борисе!
Тадић: Добар дан и теби Слобо, ваљда. Јесам ја то рикнуо?
Слоба: Ма јок опусти се, реко да се испричамо мало! Саће и Војвода!
Тадић: А како сам уопште дошао овде ако нисам мртав?
Слоба: Ма призивао живе, хехе. Ко и ви духове, имамо и ми наше методе!
Шешељ: Шта је ово? Јебем вам мајку свима почевши од...
Слоба: Од Ханса Полцијуса знамо, знамо Војводо! Олади бре мало.
Шешељ: Слобо?!! Јесам ја то...
Слоба: Ниси бре, видиш да је и туфница ту, као што рекох њему већ призивао сам живе мало. Морамо озбиљно да попричамо.
Тадић: О чему? Онај твој ме зајеба само тако, ували ми карину од по метра. А мислио сам да ме воли, још кад заврти оним његовим репићом, ихххх!
Слоба: Немој леба ти Бокице да плачеш, пусти сад то. Пракац те је зајебао, зајебо је и мене! Него Томица ме мучи.
Шешељ: Тај издајник, та гњида. Веволвевом би ја њега, може да ми се напуши кувца! Вватиће се Војвода, јебаћу им мајку свима почев од Томе па све до пичкоустог!
Слоба: И Борисе, шта се десило? Како си себи дозволио овако нешто, заборавио си шта сам ти рекао пре но што ме предасте Хагу?
Шешељ: Јебем им мајку свима почев од...
Слоба: Добро је Војо мајку му јебем, знамо бре!
Тадић: Па знаш Слобо ето омакло се, демократски избори и то.
Слоба: Просипај то негде другде!
Тадић: Па мало се заиграли на покеру, и ето изгубио председничку позицију ја имао фул хаус али Тома покер и ето...
Слоба: Па јебему матер, са гробаром си нашао да се карташ! Али ниси само ти крив!
Шешељ: У пваву си Слобо, давно је твебало да га макнем. Веволвелом! А и оног пичкоустог јооој!
Слоба: А што ниси Војо, видиш шта учини сад? Бламира ме човек по свету, мој течни енглески замењен оним његовим срицањем! А како сам дивно само причао сетите се: Birds are running, bees are running, everybody is running because of the bombing! Била су то дивна времена.
Шешељ: Извини Слобо, вешићемо то. Натеваћу Јадванку да га узјаше то ће га дотући!
Тадић: И ја се извињав...
Слоба: То је једино што радиш! Уозбиљите се иначе следећи пут долазите овде трајно, ако ме разумете! Ајд сад мрште!
:одлазе:
Изађи Срањо слободно сад, јес видео како су се узентале будале хахаххахаха, шта сам ти реко! Ај сад да зајебавамо ове твоје.
Туђман: Ајде и не зови ме Срањо, јебали те индексовци! Ја ћу Јосиповића а ти Јадранку. Јосиповић Иво, Јосиповић Иво...
Životna usputnica
Oduvijek je poznaješ.
U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga.
Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila.
Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno.
Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno.
Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?!
Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi.
Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla.
Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla.
Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije.
Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje.
Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa.
Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.
" Jednom, kad odem, bez povratka, biće mi žao što ćeš tek onda sve shvatiti. "