Ја сам тада имао четири, а Станица, моја сестра две године. Били смо као и сва остала деца, здрави и прави, али смо били веома сиромашни и једва састављали крај са крајем. Отац и мајка су се борили колико су могли, било је изузетно тешко. Отац је радио по дванаест сати у жељезничари и једини доносио новац у кућу. Мајка ја била домаћица.

У лето две хиљаде четврте, брат од стрица мога оца је испраћао сина у војску. Правили су велику гозбу и ми смо наравно били у званици. Породица брата мог оца је била изузетно имућна, бавили су се откупом и препродајом челика и имали су неколко луксузних хотела. Ми смо били веома сиромашни, али код оца и мајке је важило правило да се на свако родбинско весеље морало ићи. Као и обично, припремли смо своју једину одећу, отац се узајмио за поклон, а оно што је мени као малом дечаку остало урезано у сећању јесте домаћа Жито торта коју је мајка увек правила за овакве прилике. Њој је та торта била изузетно важна. Када буде готова, ми као деца смо гледали у њу као у неку тотем, баш због тога што је њој толико значила. Ја сам поред неког страхопоштовања према тој торти, иако веома мали, осећао у исто време и жал за мајчиним од свакодневног рада огрубелим рукама којима меси.

Дошао је и тај дан. Прослава као и прослава. Долазак, љубљење, мајка је торту на улазу оставила на платоу намењеном за исте. Нашу торту оставила је међу осталим, велелепним куповним тортама од којих је свака појединачно коштала као сва одећа коју ја и сестрица имамо на себи. Оставила ју је бојажљиво посматрајући је као мене код учитељице када сам пошао у први разред. Не брините госпођо уклопиће се. Прослава, прослава, прослава, четристо гостију, лудница. Сви скачу веселе се, рсају. Нас четворо смо преседели цело вече. У десет сати се пригушује светло, домаћин најављује торту. Какву торту, па ово је испраћај а на свадба? Конобар доноси нашу Жито торту и поставља је на сред сале. Домаћин позива све госте да доћу и почну гацати ногама по торти. То су и урадили, четристо људи је гацало ногама по њој док се није претворила у крем. На крају дошао је један сасвим мали човек извадио курац и почео пишати по свој тој смеси.

Borac protiv kapitalizma. Borac protiv olimpizma. Borac za jedan novi svet (namerno ne kažem bolji, jer bi to značilo da je i ovaj dobar). Neki kažu i borac protiv vetrenjača.
Duci je u javnosti poznat kao jedan od najboljih košarkaša sveta i kao čovek koji 1972, napušta olimpijski tim iz protesta. Svi su se dogovorili da napuste igre jer su bili prevareni, nepravedno izgubivši trku za zlato od strane nadopingovanog autsajdera Puerto Rica (za koga je utvrdjeno da su barem dvojica igraca bili dopingirani a FIBA nije poništila utakmicu!). Igrači se dogovorili da svi napuste ove i inače vrlo dramatične igre medjutim jedino je Duci imao obraza da održi datu reč.
Nakon sportske krarijere, intelektualno se izgrađuje, postaje magistar pravnih nauka (nije doktorirao zbog smrti mentora), doktor filozofskih nauka i “prećutno”, doktor iz oblasti sporta i fizičkog vaspitanja, kažem prećutno, zbog ideja koje bi dovele u pitanje instituciju koja bi mu izdala tu titulu. Počinje kritički pisati o degeneraciji modernog, posebno olimpijskog sporta gde su nečasne igre, doping, laži i pohlepa (ne samo politika!), nažalost odavana neizbežne pratilje (sve besmislenijih) Igara. Poznat je dr Simonovic možda jos više po svojoj izvrsnoj knjizi "Pobuna robota". Teza je da je sport kakav je danas zapravo igra drogiranih robota i prljavog novca i kao takav nema apsolutno nikakvih veza s izvornim antičkim načelima, a vrlo malo sa moralnim ili ljudskim vrednostima.

Napominjem da je Duci počeo sa kritikom sporta još davne 81 godine i još od tada biva proganjan, tako da svima bude jasno kada je u pitanju njegova politička obojenost. Za njega bi se moglo reći da je čovek bez “dlake na jeziku” ili što će reći u maniru urbanih tekovina, on “naziva stvari pravim imenom”, ne želeći ni izbliza da ga stavim pored tih “urbanih” likova koji se vrzmaju po političkoj sceni

Da kažemo nešto i o Ducijevom načinu obraćanja. Mnogi kritikuju njegovu isključivost i izvesnu dozu agresije pri iznošenju argumenata, mnogi se i uvrede pritom, ali ja bih to opisao ovako. U društvu gde svi okreću glavu, gde su svi pomireni sa sudbinom, gde svi zatvaraju oči i uši pred istinom čovek mora glasnije da priča da bi ga čuli i da bi se prenuli iz kolotečine kojoj se svi mi u većini prepuštamo…

Duci je velika ljudina i rodoljub,nepotkupljiv,ostao dosledan sebi i to mu "glavešine" nikada nisu oprostile.I danas je zabranjen,na većini medija.

Kome ćemo verovati na kraju? Duciju, koji je zdravlje žrtvovao sportu a dušu, po cenu sopstvenog siromaštva, istini i pravdi, ili našim političarima koji svoju navodnu borbu za našu stvar naplaćuju debelim bankovnim računima…? Mislim da nema dileme.

Ko je na kraju Duci Simonović?

Ludak ili genije?

Pesimista ili vizionar?

Don Kihot ili pravednik?

Fašista ili čovekoljubac?

Odlučite sami…

Период у животу једне жене. Не могу ти баш тачно рећи када почиње, кад се завршава и колико траје. Али се да препознати.
Видео си је, прошао поред ње. Не, ниси се окренуо и звизнуо, али си у тренутку заборавио куда идеш, шта радиш, зашто постојиш...

Њена физичка лепота овде није примарна. Та жена једноставно цвета у пуном јеку и свесна је тога. Има сигуран ход и самопоуздања на зајам. Не говори много, али каже пуно. Зна шта желиш, чак и када ти не знаш шта осећаш.

А можда си је познавао док је још била крхки младар у џунгли трновитих ружа или касније, када је као тек расцветали пупољак стидљиво промаљала своју потенцијалну савршеност. Или си је пак, поседовао када је већ била прецветала, узалудно прскајући усахло стабло, док лати неумитно опадају, једна по једна. Можда је можеш препознати и као сасушено пољско цвеће без мириса, загаситих боја, али са титрајем у очима, као далеки светионик бљештавила којим је некада сјајила.

Али ако си је убрао у цвату, док је несебично ширила бехар око себе, ако си био изабрани срећник коме је узвратила емоције, баш тада, док је цветала... Па честитам, човече! Ти ме разумеш.

Lik u društvu koji ima najviše potkožnih bubuljica u predelu slepoočnice.

Valjda prethodnica nekakvog seljačkog muzeja moderne umetnosti. Gostinska soba je nasleđe naših starih i “institucija” između svakodnevne funkcionalnosti i hrama. Predmeti u ovoj sobi su imali auru muzejskih eksponata a jednog dana je i sam vlasnik gostinske sobe postajao privremeni deo ove muzejske postavke.

Када неком објекту замениш све делове, да ли је то и даље исти објекат?

Ово питање у филозофији је познато као Тезејев парадокс и као што се види у линку, многа велика имена филозофије дала су своје виђење проблема. Што се тиче Тригера, једног од најомиљенијих споредних ликова у историји телевизије, дилеме нема - он већ 20 година користи **исту** метлу којој је главу мењао 17 пута, а дршку само 14. И добио је признање за то, па ти пробај да обориш тврдњу.

Тригерова метла је тако било шта што је променило довољно делова да баци човека у филозофска размишљања.

Jedno od poslednjih zadovoljstava gmaza što po zemljici dragoj mili a čovjekom se zove. Ono što, na kraju, u stadiju vegetacije nalik fotosintezi, ostaje; na putu naniže od toplokrvne zveri ka hladnokrvnom memljivcu običnome, rod starac, potklasa starkelja, familija kupusa: nikom potreban. Pa onda, šta će, u jesen, kad su dani sve kraći i približava se ono hladno, a što nije zima, u inače hladovitom dvorištu naći ugao gde još sunce dopire. Tu klimavu klupicu, tu hromi stočić, tu grku kaficu i sladak ratluk, i da se ogreje na sunašcu još jednom dok zlatni lijepi pauk na rame se spušta s mreže vedrih oblaka. A dal će tamo da bude svetlo ili mrak, tko to zna, daj da štrpne grešna duša od ovoga još malo kad se već ovako besplatno deli, dok još ima. Dok svijetla lopta ne zađe iza ružnih, novih, zgrada, samo si kamen koji skuplja toplotu i ništa više, utrnule svesti, i dosta je i dovoljno je, jer davno su grozni vinogradi života digli slatko grojze, tebi, više, van dohvata, ruke. Život prođe kao kratak san, reče Dučić il Hanka Paldum jebem li ga, il beše ljubav, a to mu isto, pa ostade samo privid ovaj slatki, sunčan, slab, kao zlaćana rakija što ugreje i zgusne na čas raštrkanu dušu, pa se brzo sve rasprši u oblake il otkorlja niz donju ulicu sa ostalim jesenjim listovima i prljavštinom prošlih leta. Malo li je na ovu skupoću, jeftinoću života? Šta te sad boli kurac za sve ono što je bilo, što te jelo, što te boli i bolelo, Sunce, ionako, sve, izmiri.

Време лечи све ране и прекрива сваку муку заборавом.

Док си млад, све ти делује трагично, вечно и непролазно. Сваки печат, свака невоља, свака беда коју живот баци на тебе делују ти као коначно стање.

Зато су старији измислили ове стихове, како би младе, који немају стрпљења и искуства, на време спречили да зарад једне глупости учине још десет нових, после којих касније заиста и неће бити повратка.

Malo nešto preuređeno kolko da živinče unutra nekako istera svoj bedni vek. Ni soba, ni grob, ni kelija, dva sa dva, nizak plafon, vlaga, prokišnjavanje, lavor, kofa, očukana vangla, kaplje iz slavine prljav život.
U njoj bedno jektičavo služinče obitava i sanja o svojoj kući i o tome kako iz nje tera svoju sadašnju gospođu. Mada, služinče često razvije stokholmski sindrom pa ustvari zavoli svog gospodara i dnevnu dozu suptilnog ponižavanja: *ne sada posluženje Dragice, imam gosta u pičci, naučite se već jednom.*
I ne sanja ništa, ništa.

Relikt prošlih, pretprošlih, vremena. Portal do drugog, nestalog, sveta.

Centar grada dižu se neke zgrade uglačane sijaju ko nokti nadograđeni staklene banke neke pizde materine italijanska obuća parket gladak sve sjaji 12000 cipele majku im jebem kučka unutra vapi ali to vam je kvalitetna cipela gospodine barena koža napuljska, mrš bre sotono, a između svega toga s jedne strane obućar izgleda Đepeta kome se svet zaustavio posle rata, a s druge časovničarska radnja koju drži jedini preostali Jevrejin u gradu izbegavši sudbinu pepela.
Obe radnjice male trošne nikakve samo što se ne uguše među zgradetinama, povezane su podzemnim prolazom kojim se stiže i do Starog dvora u Beogradu i do podruma pića Zvonka Bogdana.
U časovničarsku radnju često svraća pokojni Milorad Pavić i puši lulu na uvo, a ako mu tačno odgovorite na zagonetku, pušta vas na mala vratanca u skrivenu baštu gde mož da jebete Katarinu Žutić na volu, da umačete keks petit beurre u čaj od slikanih predela ili jednostavno da ćilirate drogirani aromom starih knjiga, drndajući gitaru sa jedanes prstiju.

Dođe tako, ničim izazvan, u momentu kad si najranjiviji, dok balansiraš na ivici jave i sna, taj strašni momenat spoznaje. Budi siguran da psiholozi za to imaju i stručni naziv, ali, ko jebe psihologe, ionako nijedan nije tu pri ruci, na noćnom stočiću, kad kao iz praćke izbačen, doskočiš u javu sa teretom razumevanja većim od one kugle za rušenje zgrada. Ovu nejednačinu ćeš morati sam da rešiš.
Uz užasnu tahikardiju, shvatio si da je Deni iskočio iz aviona i da mu se padobran nije otvorio, da je gledao kako mu se zemlja približava brzinom za čije izračunavanje formula u tom momentu nije bila bitna i da je poginuo, ej, poginuo, nema više, ćao zdravo, gotovo. Ko bi rekao da on, onako neodgovoran i neozbiljan, može da uradi nešto tako ozbiljno kao što je umiranje.
Skoro kriknuvši, razumeo si do kraja strašnu istinu da Katarina nikada nije udahnula vazduh, da ove godine neće krenuti u peti razred.
Nisi shvatao šta znači ostariti. Još se nadaš da te tek čeka milion mogućnosti, sportova u kojima se treba oprobati, dubina do kojih treba zaroniti, veština koje treba naučiti... Neće da može, prošao voz. Evo ti na!!! Sad znaš. Budi se!!! (budan sam)
Stani. Udahni. To je samo muzika. Hvata te nespremnog. Laže te, tu u mraku, jer zna da u senkama ne vidiš detalje. Ne vidiš veličinu. Ne vidiš drugu stranu. Osvrni se, tu, sa desne strane... To je to, to je kontraritam. Tu je ženska pevnica, odgovor na napev. On povede, ona odgovara. Skoro pa harmonija. To je to... Diši. Spavaj. U redu je. Sve je u redu.

Ja ne pitam za juče ni sutra, dok te grlim u naručju svom,
Postoji samo sadašnje vreme i ja i ti u vremenu tom.

Neosetno.
Perfektno i precizno.
Iznošenje napora sa lakoćom, a protkano elegancijom.
Graciozno.

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Namerno ili nesvesno otežavati nečije već i ovako bolno iskustvo. Uraditi ili kazati nešto što će situaciju koja je svejedno loša po subjekta od prekoputa i ne zahteva eventualni dodatni apgrejd još više pogoršati. Učiniti da se ko oseti još većim govnetom nego što je bio/bila nekoliko trenutaka ranije. Stati na žulj/na muku. Dolivati ulje na vatru.

Elem, priča o poreklu izraza datira iz ne toliko davnih vremena u kojima je Velika Britanija sa svojom čuvenom kraljevskom mornaricom predstavljala ubedljivo najmoćniju pomorsku silu na svetu, sa kojom je - nimalo iznenađujuće - u veoma ekspeditivnom stilu kolonizovala pola planete a sa drugom polovinom ostvarila trgovačko-robnu saradnju, da ne kažem, "biz". Svega toga, razume se, ne bi bilo da na plovilima Njenog Visočmarstva nije vladala disciplina koja je surovi život u okruženju jebene slane vode pretvarala u čast i ponos služenja nasumičnom incestoidnom potomku kraljevske loze ( koji je, bajdvej, vrlo često umeo da bude i kopile ), trenutno angažovanom na prestolu Engleske.

Bilo kako bilo, sprovođenje tog rigoroznog režima života najčešće je podrazumevalo manijankalno bičevanje rendom persone čak i za njen najmanji prestup, a kako je posada mahom bila sastavljena od nižerasnih Iraca i Škota, ovakvi događaji su predstavljali i hronične trenutke zabave za gospodu cenjene oficire, inače Engleze po nacionalnosti. Sâm proces bičevanja siguran sam da nije potrebno nešto posebno objašnjavati narodnim masama sa ovih prostora ( zahvalimo se Osmanlijama na tom interesantnom iskustvu ), ali je za priču neophodno reći da se za zaceljivanje rana koje bi nakon istog nastajale obligatorno koristila morska so ( inače, tako "zgodno" opšteprisutna ) a zbog svojih svojstava kao prirodni dehidrant, prezervans i još nešto treće, al' ne mogu sada da se setim.

Dakle, ukoliko se nikada pre niste posekli prilikom sečenja omiljene vam sorte mesa ili povrća i potom tom posekotinom došli u dodir sa solju ili nečim slanim, slobodno možete da zamislite romantičnu scenu u potpalublju HMS "Endeavour", featuring "jedna pocepana leđa", "dva jača mornara" i "kofa sa vodom". Kao muzičku podlogu preporučio bih vam "Svitu za gudače" Bernarda Hermana (♫) . Siguran sam da bi se i kapetan složio sa tim...

Наши преци. Знамо за њихове обичаје, веровања, али како ли је изгледао живот једног просечног словенског сељака? Знајући неке чињенице вероватно није било лако...

Odgovor električara na pitanje kako su nastale tange.

Што више непознатих имена споменеш док објашњаваш догађај, то већа шанса да родитељи ништа не укапирају и да се самим тим што боље извучеш. Осим ако се и сам не погубиш у свом ''Паја и Јаре стил'' излагању.

Uzdizanje čoveka u epu o Gilgamešu je opisano scenom gde Moldavka neukom divljaku imena Enkidu uz komad hleba tutka hladno vopi. Nije to zabadava tako napisano. Još od mitske planine Olimp, najveće birtije i jebarnika antičkog sveta, gde se Zevs sa ekipom bogovski unezverivao kraj vesele mašine za destilaciju nektara, preko hrišćanskih apostola koji su se bogougodno malo-malo pričešćivali rujnim vinom, modernih literarnih divova Džojsa i Hemingveja koji su voleli i popit', a i zagalamit', pa do veličina moderne poezije dvadesetprvog veka – gospode Žareta i Gocija. Kroz milenijume, tendencija ka dobroj kapljici i prkosnom hedonizmu se prepliće kroz životne priče velikana svog vremena...

Kad obrneš krug i skapiraš neke stvari, prateći neko nepisano pravilo, izmigolji se neki poriv koji pojačava želju za cugom i celivanjem ženske čeljadi, kvalitet u oba slučaja nije prioritet. Nije to autodestruktivna rabota nikad bila, i pored toga što su horde reumatičnih baba i bezmudih sivih ziceraša vazda tvrdile – to je samo inat, seljačka šamarčina po faci, ionako apsurdnog, života. Poslednji slobodan potez koji možeš da uradiš da bi skončao život dostojanstveno. Posle par čaša žestine dok zakopščavaš dugmad košulje i ljubazno se zahvaljuješ nepoznatoj devojci, lepog lica obasjanog crvenom lampom, shvataš – u sobi dva sa dva te radnom javne kuće, u random čaršiji gde su te bačene kockice života odvele, krije se maltene sva istina koju bi trebalo da ikad da spoznaš o životu. Madam sa ulaza, koja te odmerila od glave do pete kad si smušen dolazio da obaviš pos'o, zna verovatno više od životu od bilo kod živog, akademski uokvirenog mislioca.

Jebaji ga, na kraju i početku, svi se mi rodimo upišani i usrani, progmižemo crnicom sve vreme bojeći se neminovnosti koju niko nije izbegao: smrti. Jednom i nezbežno dođe, mandrknemo. Neretko upišani i usrani. Posmatrano sa neba, između groba doktora nauka i turskog kamiondžije nema neke razlike: mrlja jedan, mrlja drugi. Jedinu razliku čini samo jedna istina: da li si živeo i umro kao uplašeni glodar, ili si se nasmejao smrti u lice. Probuditi se mamuran u krevetu nepoznate punačke sredovečne konobarice – neuporedivo dostojanstvenija opcija nego štekati kintu sebi za spomenika na kome će pisati “Dr.dipl.ing. Isidor Hadži-Komazec”... Biti prevaren pićem i nije tako loše.

Naziv za čeljade koje živi na selu u kojem kad vide auto donose vode da ga napoje, a kada je najveći baja u selu, inače švercer, kupio prvi crno-bijeli TV, za njih je to bilo čudo neviđeno, pa ga nisu znali ugasiti, nego pokrivali ćebetom.

A ona, jedra, mlada, u dojkama ima kubikaže k'o u posavskih seljaka silaže za bikove. U školi uvijek sjedi u zadnjim redovima. Kada progovori, ispušta neartikulisane zvukove tako da zvuči k'o freza kad joj se da gasa uz omanje brdo.
Prava fergusonka.
Prsti su joj smeđe boje, jerbo je skoro brala orahe, a pete ispucale k'o norveški fjordovi. No, unatoč svemu tome, ona je i dalje porno ikona za mlađane seljake koji, dok okopaju k'ompir, zaostaju u retku i nadviruju joj se u guščurdu. Svojim jedrim guzovima, otvrdlim od sjedenja na sadilici za duvan i razvijenim bedrima od nošenja vode uz brdo, polupa bledunjave gradske momke olako k'o traktor Džon Dir kad u trećoj brzohodnoj uleti u mlad kukuruščić...
Izlazi u diskoteke u kojima momci nose crne Dolce & Bregana majice sa zmajem na leđima. Obično se udaje veoma rano, oko svoje 17-18. godine, jerbo kod njih postoji mit da ih kasnije neće niko ženiti.

Za gradske momke, brđanka predstavlja metu koju mogu osvojiti sa napucanom Džetom dvojkom u kojoj odzvanja Rade Lacković, ali takođe se i zgražavaju na pomisao da je žene. Jok, samo taslačenje, tarabljenje, jebačina.
Uz to, nikada ne izlaze sa ovakvim čeljadetom na otmjena mjesta zbog mogućnosti susretanja sa ortacima koji bi odmah primijetili roktanje kada se ona nasmije.

Za seljake pak, ona je neko s kim se može normalno popričati, fino izgleda, zna razvit' pitu i potrijebit' po kući. Kod nje prolazi džiberski ulazak, tipa: "Đes' maco, ko te prati kući?", dok u ustima miješaš čačkalicu i drpaš se u predjelu međunožja.

Njen repertoar riječi nije kurtoazan niti obogaćen šljaštećim dijapazonom anglosaksonso-romanskih izraza, ali kada nešto kaže, pogađa pravo u centar, direktno... Zato se gradski momci boje, a gradske djevojke joj zavide na jedrini dojke i rumenim obrazima, dok će prave preldžije i bećari, lole sa seoske pilane, znati cijeniti ovu amazonku, vrstu žene i seksualne boginje koja nažalost zamire pod naletom kletog hipsterluka i modnih trendova, skrojenih od žabarskih gejeva koji favorizuju izgled anoreksičnog dječaka, a ne jedre, zdrave i stabilne žene.