nekom srednjoskolcu preko vikenda matorci idu negde na put i naravno da ce se odma praviti zurka i naravno cela skola ce odma za to da sazna. Kuca u kojoj se pravi je dvospratna i obavezno mora da ima bazen. Kod ulazu ce stajati nekoliko osoba koje znaju svacije ime tako da ce pozdravljati svakog ko dodje ( De si Ejmi, De si Tejlor...) U kuhinji se nalaze cetiri momka koji sipaju pivo iz bureta. U glavnoj sobi postoji i kauc a na jednoj polovini je neki par koji se ljubi dok ce na drugu polovinu kasnije sesti momak koji je zaljubljen u glavnu navijacicu. Na zurci je i grupa crnaca kojima ce prici belci koji su u crnackom fazonu i rece im voc ap nigers, ovi ih nece razumeti pa ce poceti da ih ganjaju kako bi ih istukli. Kada na zurku bude dolazila glavna navijacica koja je tog dana raskinula sa momkom, facom iz srednje skole svi ce je gledati i vreme ce sporije teci jedno 5 sekundi. Na spratu se nalaze sobe koje su za prcanje. Osoba cija je kuca ce celo vece paziti na kucu da neko nesto ne razbije ili tome slicne ali dzaba jer ce se uvek neka nezgoda desiti. I ako je to maturska zurka tu ce biti i streber koji sve smara da mu se upisu u godisnjak

Напалити се, помишљати на грешне телесне радње, помишљу слутити на ерекцију или лучење вагиналних сокова, према православном Катихизису.

Медијска кућа која својом политичком коректношћу зрачи скоро целу планету и прети да освоји млечни пут.
Суперлатив од политички коректан.

Izraz zbog kojeg vas mnogi neće razumeti kako treba.

Posledica otkopčanog šlica.

Osoba koja je odlučna svima pokazati istinu i činjenično stanje bespogovorno se pozivajući na jebenu ''wikipediu'', hraneći tako internet trolove u zabludnoj nameri da dokaže sopstveni nenadjebivi sveznalački status kao jednog u moru internet prosvetitelja.
Wikimanijače, ljudi su ovde došli da se zezaju, a ti im to i omogućavaš.

Ортак који пушта брчиће у фазону најранијих тинејџерских дана, по узору на познатог ски-скакача чији се стил бријања није мењао негде од његове четрнаесте године.

Реченица којом се у спрдњи оправдава какав необичан или суманут поступак, или кад нам нешто не пође за руком, па хоћемо да изгледа као да смо намерно фејловали.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Убица воље за игром, и једна од најнепожељенијих појава на терену за баскет. Било да се ради о класичном типу девојке која нема појма о игри, или о девојци која је и провела пар година тренурајући, све се своди на исто - она би да игра, и они нема шансе да је одбију, али је ствар у томе што је играти баскет са девојкама исто што и да покушаш да играш озбиљно на ревијалном мечу за помоћ Јапану. Једноставно, све се своди на зезање. Проблем је у томе што се на баскет углавном иде на другу врсту зезања, у преводу, да се истрчиш, искачеш, изгураш са другима и посвађаш са најбољим ортаком око тога да ли је био фаул или не.

Опет, њено знање и вештина када је баскет у питању су скроз небитни (осим у случају да је члан првог тима локалне прволигашке женске екипе), и колико год да одскаче од типичне девојке која једва лопту хвата, нема шансе да да ће ико против ње играти озбиљно. Једноставно, нема шансе да се ти залетиш на продор поред ње, да испробаваш нове дриблинге поред ње, да играш леђну технику поред ње и лаковима је склањаш са леђа.

Са њене стране гледишта, постоје два угла: Први, ако баш нема појма о игри, и нема ни мало мушког такмичарског духа, онда она ни не обраћа пажњу на ово горе написано; и други, ако је такмичарски настројена, зна стартну петорку Југе из Индијанаполиса 2002. и тренирала је пар година у локалној екипи, е онда је већ дошла у ту ситуацију да жали за тим што је далеко боља од својих вршњакиња, али опет недовољно добра и озбиљно схваћена за игру са мушкима.

Искуство при коме се ствара феномен мешања чула, а различити надражаји се стапају у један когнитивни доживљај, изазивајући разноврсне асоцијације и халуцинације.

Најефикаснији метод избављења од давитеља, којим му галантно дајете до знања да ћете запалити.

Odličan univerzalni izgovor i metoda eskivaže pri saletanju prosjaka, promotera, spodoba sa flajerima, penzionera i ostalih utvara koje vam ne daju da hodate ulicom. Naime kada čuju ovu kretku rečenicu, udaljiće se korak nazad, zanemeće i zaboći će tako što će prvo preći ulicu.

Homoseksualno biće slabog vida, koje po pravilu ima atraktivan ženski deo familije. Uglavnom se smatra korumpiranim hermafroditom koji voli da mu se stavljaju stvari u telesne šupljine.

Главни узрок за прекидање тренирања свих вансеријских талената у овој земљи.

Туретов синдром је, у пичку материну, наследни неуропсихотични поремеђај, мога курца, који се углавном јавља код, јебено ретардиране, деце, јебем им фамилију ненормалну, и најчешће се испољава кроз тикове, набијем их на курац, како физичке, тако и психичке, који су најчешће праћени и, јебем им кеву мртву по сред међуножног остатка, вокалним тиковима. Име је добио по, јебеном слепчини, француском, јебем им маму бркату, неурологу Џорџу Алберту Едварду Брутусу Жилу де ла Турету, набијем их на курац све, колико год да их има.

Земљуша, прашинарка. Окорели вид љане, у основи обична крезава брашњара, намазана златним нијансама које додатно руже њену примитивну појаву. Одликују је нишањење у правцу најзајебаних мета и нереално мишљење о сопственом постојању.

Тупог погледа, кметовских црта лица и поганог језика. Кћер њу примитивса, или плод односа између приплодног вепра и касирке из самопослуге "Горица", смрад и трулеж који се крије испод њене шкољке, не успевају да угуше ни сви ти парфеми, ђинђуве и миришљаве амајлије. Сваким гестом и удисајем сере енормну количину најштрокавијих гована по идеалу жене.

Све да никада ниси имао девојку, уколико те примети са таквом, мајка би ти најрадије гневом надахнутим шамаром преко фаце одрадила вазектомију и изазвала карцином тестиса, док би те ћале избацио напоље, тако му циганске круне из Барија.

Ustaneš rano izjutra, sav pokočen, jer bije promaja u pećini. Vidiš da ti nema ćebeta i odmah znaš da ga je mali prapas Dino uzeo. Svakog dana ista priča. Odlaziš do 300 metara udaljenog žbuna da se olakšaš od sinoćnog mamutskog roštilja, pa juriš do reke da se opereš. Posle toga jedeš ostatke od večere, ako i njih Dino nije dohvatio.

Posle toga se sa drugom decom po ceo dan igraš lovaca i plena, gde mali Dino, kao plen, dobija svoje. Kada vas to zamori, onda idete da se igrate bacanja kamena s ramena, klikera i bacanja koplja. Kada osetite glad, naručkate se raznih bobica koje nalazite po okolini. Ništa lepše nema od zelenih, kiselkastih bobica. To, naravno, ne mislite kada shvatite da ste jeli one pogrešne bobice, koje vas teraju da se, da prostite na izrazu, proserete kao tiranosaurus reks. Mašala.

Najlepši deo dana je ipak veče, kada igrate žmurke i takve slične noćne igre. Ako imate sreće možda uspete da se ovajdite sa neko blago i sasvim slučajno vaćarenje sisate komšince iz susedne pećine. Vrhunac večeri može biti samo pokraj vatre, dok deka Krkobabić priča svoje dogodovštine.

Кад се ушикаш к'о смук па те рођена улица, иначе права као леђа шеснаестогодишње румунске ритмичке гимнастичарке, подсећа на кривудави пакао Нирбургринга, а теби татабања.

Jedini grad koji studente obara i na faksu i na kladionici.