Ona je sisata i jebozovna, ali, pak, nevina i visokomoralna dvadesetogodišnjakinja koja upada u nevolju (ostane siroče, izgubi se u šumi i pukne joj bretela od pritiska nabujalih dojki). Dolazi naš junak, jebač prve klase tumora veličine fudbalskih lopti umesto bicepsa i ljubavnog tepiha gustog kao tkanje zlatiborskih čaraparki koji poseduje neverovatnu sposobnost da razodene ženku jednim pokretom ruke. Svoj penis zove muškošću (umesto, na primer, toljaga, prangija i mesnati buzdovan). Pred njim druge žene padaju kao Italijani u šesnaestercu, ali ne i naša junakinja koja se podaje tek kada se uveri da je uber-jebač dostojan njenih telesnih tečnosti. Zlobnici ih ometaju u njihovom pohodu na hepi-end koji obično sledi nakon dugoga zapleta: pobačaja, kvazi-silovanja u braku, pobačaja, rata, pobačaja, prevare, pobačaja, vasektomije i pobačaja.

Bez veznika i bez trunke normalnosti.
Bez potrebe za psihijatrom da konstatuje, vidi se i okom i čuje sluhom laika.

Ја сам тада имао четири, а Станица, моја сестра две године. Били смо као и сва остала деца, здрави и прави, али смо били веома сиромашни и једва састављали крај са крајем. Отац и мајка су се борили колико су могли, било је изузетно тешко. Отац је радио по дванаест сати у жељезничари и једини доносио новац у кућу. Мајка ја била домаћица.

У лето две хиљаде четврте, брат од стрица мога оца је испраћао сина у војску. Правили су велику гозбу и ми смо наравно били у званици. Породица брата мог оца је била изузетно имућна, бавили су се откупом и препродајом челика и имали су неколко луксузних хотела. Ми смо били веома сиромашни, али код оца и мајке је важило правило да се на свако родбинско весеље морало ићи. Као и обично, припремли смо своју једину одећу, отац се узајмио за поклон, а оно што је мени као малом дечаку остало урезано у сећању јесте домаћа Жито торта коју је мајка увек правила за овакве прилике. Њој је та торта била изузетно важна. Када буде готова, ми као деца смо гледали у њу као у неку тотем, баш због тога што је њој толико значила. Ја сам поред неког страхопоштовања према тој торти, иако веома мали, осећао у исто време и жал за мајчиним од свакодневног рада огрубелим рукама којима меси.

Дошао је и тај дан. Прослава као и прослава. Долазак, љубљење, мајка је торту на улазу оставила на платоу намењеном за исте. Нашу торту оставила је међу осталим, велелепним куповним тортама од којих је свака појединачно коштала као сва одећа коју ја и сестрица имамо на себи. Оставила ју је бојажљиво посматрајући је као мене код учитељице када сам пошао у први разред. Не брините госпођо уклопиће се. Прослава, прослава, прослава, четристо гостију, лудница. Сви скачу веселе се, рсају. Нас четворо смо преседели цело вече. У десет сати се пригушује светло, домаћин најављује торту. Какву торту, па ово је испраћај а на свадба? Конобар доноси нашу Жито торту и поставља је на сред сале. Домаћин позива све госте да доћу и почну гацати ногама по торти. То су и урадили, четристо људи је гацало ногама по њој док се није претворила у крем. На крају дошао је један сасвим мали човек извадио курац и почео пишати по свој тој смеси.

Stavljena je tačka na jednu epohu. Nema više kevine kuhinje a posledično, ni jela na kašiku, koja iznuđuju eskivažu tog obroka ukoliko te isti podseća na traume iz detinjstva i ujnu koja nakon obroka obliže i brkove. Nema ni tih nekih sitnih udobnosti roditeljskog doma poput ćaletovog deranja na televizor kad tekma krene u smeru suprotnom od očekivanog. Nema više ni švecinog poluretardiranog kerića koji oduševljeno bulji u veš mašinu koja se šeta po stanu dok centrifugira.

Jer ti sada, ko-na-čno, živiš sam. Štono kažu sad si ekonom svoga dobra, pritom potpuno nesputan mogućnošću da ti neko bane u sobu dok poliraš kacigu.

Moš mislit, taj dugo očekivani osećaj slobode se vrlo brzo isprao i ostavio priično gorak ukus u ustima. Ushićenje povodom apsolutnog odsustva bilo kakvih ograničenja i civilizacijskih normi koje bi mogle sprečiti, recimo, pišanje u flašu koju držiš kraj kreveta jer te mrzi otići do ćenife je iznenađujuće brzo isparilo. Društvo ne zoveš kod sebe - delom jer su se poženili, a i gde da ih smestiš, u svoja 4 kvadrata ? Jok, vi koji ste izmakli bračnim okovima jer vas nijedna neće, ste sada klapa samostalnih sivih sokolova kojima je plata magacionera dozvolila let iz roditeljskog gnezda u pravcu Sunca, i vi u maniru civilizovane gospode se izvoljevate zapijati u birtiji. Privođenje riba ? Ne preterujmo.

Ono što je, dok je još bilo u domenu mašte bilo tvoje malo kraljevstvo, sada je nešto veoma slično svinjcu. Društvo ti za ono malo časova kada ne rmbaš da bi platio svoj penthaus od 4 kvadrata čiji zidovi pamte Rankovićev pad, ili ne spavaš pravi buđ koja se onako svojevoljno kultivisala usled tvoje sklonosti da redovno čistiš prostor u kom obitavaš. Suvi obroci iz pekare su već dovoljno naškodili konzistenciji tvoje stolice, a bogme i frekvenciji iste na dnevnom nivou.

Ipak, nije sve tako crno. Počinješ uviđati da od goreg može gore pa se ta odluka da počneš živeti sam svejedno može ispostaviti kao sudbonosna - sve ono što si tokom većeg dela svog života uzimao zdravo za gotovo počinješ neizmerno ceniti. Nad čistom WC šoljom vršiš apoteozu, toplo i kuvano jelo se više ne preskače. Ni boranija.

I tada ti posle par decenija sprcanih u dupe, iz iste te gujsce dođe u glavu da nije sve onako kako može izgledati na prvi pogled, da život nije holivudski film, i da si poprilično nesposoban da se staraš sam o sebi. A samoevaluacija je bitna stvar, dakako. Skapiraš da se, jebiga, život neretko sastoji iz kompromisa, i umilnim glasićem večitog apsolventa filozofije moliš ćaleta da ti pomogne oko selidbe stvari u gnezdo iz kog si potekao. To je što je, a osećaj kad navučeš čiste gaćerone uz lavež one idiotske džukele iz hodnika zaista nema cenu.

Biti zadužen za nešto u firmi.

Две речи које нам јасно говоре да је неко управо тутнуо певачици који динар међу сисе, закитио певача посред чела или једноставно мунуо у шаку.

Нејнепрестижнија, најјаднија, најнеискуснија техника пружања руке ка женским облинама. Народски речено шабанско ваћарење. Робусни, груби прилаз отвореном деколтеу или напућеном, крушкастом дупенцету. Јаднија од пружања отвореног длана на журкама и овлаш додиру са естрогеним продуктима случајне пролазнице.

Наиме, контакт са кривудавим, еректилно изазивајућим телесним деловима је сведен на минимум. Ономатопеја ''Пљас''. Али, не онај нежни, хтео бих са тобом да спавам, али прво ћу да ти се спустим језичним мишићем кроз међуножје, већ ''Пљас'' неиживљеног, шовинистичког џуџе, навиклог на брзопотезни шах у постељи са достизањем врхунца без покушаја скидања бруса. Шамарање које ће женци пре изазвати бол и хроничну главобољу, него ли лавину помешаних осећаја везаних за дубоку пенетрацију и врели оргазам.

Јавља се у раном пубертетном детињству и код нормалних примерака пролази са знањем да деца не расту у кори од киселог купуса, али код сексуално оптерећених изрода природе, остаје попут смрада албанске травке помешане са домаћим пресушеним дуваном у тканини капута.

Proždrljivac. Njasvi. Krmak. Pojavi se, i kao crna rupa sve proguta. Ne bira. Sve voli i sve jede. Ždranje je njegov stil života, a masa mu je keva. Hrani se brzo, kreće se teško.

Оно што испипаш у продавници пре него што одеш у парк да играш шах, возећи се бусом у ком кукаш што данас млади не устају ником а ти си устајао док си био млад а знаш да лажеш и да си стока и да си кад си био млад гледо на ове што су сад стари ко ти исто онако ко што ова млада стока данас гледа тебе ал суздржиш се и ту некако да не одлепиш јер знаш да ћеш после парка да гледаш Слагалицу и Дневник други и онда ће да ти се приспава негде око оне сцене кад Попара каже "Мммммм!" и ту ћеш да заспиш ал само до три по поноћи кад ћеш да кренеш да устајеш да би ишао у ВЦ јер ти је слаба простата и тераће те целу ноћ и ту ти се разбије сан и онда одеш ујутро поново у продавницу да пипаш леба шатро због тога да видиш који је мекан ал уствари и не знаш зашто га пипаш, само ти се тај нагон некако јавио пре десетак година кад си отишо у пензију.

Na teškim drogama.

Jutros oko 4,00 časa ujutru, sredovečna kasirka izbacila je nevoljnim kontrakcijama omaleno stvorenje, teško svega nešto preko dva kilograma iz svoje utopijske utrobe, dok su pospane siluete u belim mantilima presekle pupčanu vrpcu i time, kao nevešti političari, obeležile početak jednog neizvesnog poduhvata. Dali su mu ime Filip, bake su ga šašoljile po mošnicama i tepoljile, a sveštena lica potapala u tečni odraz, igrajući se Pavlovljevim refleksima, vezujući čin krštenja sa dragoceno neformiranom memorijom malog Filipa na pređašnji dom. Slikali su ga sa cigaretom, Jagodinskim pivom, naučili da se krsti, priča dobar dan i pička ti materina. Bio je fasciniran fiokama i njihovom sadržinom, svakim korakom dalje od ulice, mehanizmom sata i godišnjim dobima. Posmatrao je i mimikom nalazio odobravanje. Svet je delovao kao neiscrpni kovitlac endorfina, pospešen osmesima, bezbrižnošću i Segom. Povremeno, neljubaznost i kazne po skrivljenim psinama su poput promaje podizale zavesu otkrivajući neobičnost crne boje, što bi Filip ubrzo zaboravio čudeći se kako to da je kanta sa đubretom četvrtkom uvek prazna. Krenuo je u školu sa interesovanjem i ankcioznošću, tako sa lakoćom i zavšio, upisao srednju medicinsku i okončao ulogu beka u seoskoj ligi. Nastavio je sa odlikama, s tim što isto nije podvodio pod uspeh, koliko činjenicu da je, nakon celodneve prakse, uspeo da ovlaš pogledom isprati obris Sonjinih bradavica. Misli su mu kao slepu babu preko ulice, ruku pod ruku, vodili sadašnjost i saveti starijih. Doživeo je da svojim ejakulatom overi vlažnu površinu koja nije blistava keramika, napio se i povraćao, naučio da ne skrene pogled i nervozno ruke otire o butine. Snimili su ga kako se drži za drveni luster da ne padne, dok mu cimeri cepaju belu veš majicu. Ostalo mu je još par ispita, koje je spremao kući, bradat, osećajući zjapeći ambis desno iznad glave. Svaki položeni ispit davao mu je dašak samopouzdanja i rugao se nadolazećoj poluzi, koja je sramno polako, gurala svu akumuliranu vedrinu. Završio je fakultet i krenuo da stažira. Društvo mu više nije pomagalo, iscrpljivalo ga je. Potom su ga napustile knjige, filmovi i šetnje, a mamurluci su, nekada bezazleno stidljivi, razjapili čeljusti upirućih prstiju. Jednom mu se na autobuskoj stanici učinilo da svako prolazeće lice poznaje, da je jednom bio svako od njih, a svi oni jednom on, kao i da je sve jednako dobro i loše. Polako, našao je načina da se ponovo oseti živim, istovremeno budeći se sa željom da to ne bude. Shvatio je da svet nije ništa drugo do prostranog hodnika, gde se predstava zida tablama od kartona, sa blještećim, balavim slikama. Da se takve konstrukcije lako mogu srušiti, a još lakše podići. Bacio je tuđe kutije i sagradio svoju. Sedeo je na klupi, pušio cigaretu i smejao se na pomisao da mora nešto uraditi od života. Može, nije isto što i mora, a ionako sopstvene kutije natapa tuđa kiša. Pustio je stvari svojim tokom, ne misleći da je u pravu, ali ni da nije. Samo je jedno čvrsto rešio. Trudiće se da nikoga ne smesti u svoju kutiju, jer izlazak iz tuđih boli više nego sam porođaj.

Чувени изговор неудате ''девојке'' у средњим тридесетим без озбиљне везе на видику.
Оно кад пропусте и друго дељење карата, па судбина уседелице уз плетење чарапа и буљук мачака не изгледа више тако нереално.

Још увек крепког духа, са каквом-таквом каријером, и сада већ никаквим телом, налази за сходно да произведе закључак како не постоји друго логично објашњење осим да је се мушкарци плаше.
И заиста, задњих двадесетак година је измењала разне тактике: глумила је чедну девојку гангстерима, раскалашану радодајку штреберима, похотну клинку маторцима, незајажљиву кугуарку јунферима, домаћицу џиберима, тренди рибу хипстерима, и све тако.

Док ђаво није однео шалу, а донео парадентозу, диоптрију, проређену косу, целулит, спуштено дупе и меке сисе.

Poslednji uzdah pred pomirenje sa surovom istinom. Vreme je da otvoriš oči i shvatiš kako stoje stvari, želeo ti to ili ne. Ta škripa kreveta nije nesanica, to su tvoji roditelji koji se svakodnevno jebu i pretpostavljaju da ti ne čuješ. Nisi o tome ranije razmišljao. Zašto sada? Šta te je nateralo da počneš da sumnjaš na ceo svet?
Hiljadu misli navire, ali potpuno si uveren u to da je vreme tvoje bezbrižnosti i slobodnog pada na izmaku.
Svet više nije isti.

Ponašaj se, paore.

Дакле кита ластина.

Шта год да ти нуде, које год чудо од апарата, лека, алги или уља дестилованог говнета аустралијског скочимиша, батаљуј причу и враћај крваво стечене новце у сламарицу чим ти спомену овај или онај режим исхране, јер јебем му матер уз одговарајући режим исхране ти не треба ни рахметли Божен, ни Филгуд, ни мистичне капсуле налик на јебени Технодром.

Да удариш по белом месу на триста начина, салатама и воћкама умеш и сам, да прошеташ до Максија по јогурт или прошеташ џукца такође умеш и сам, а веровао или не, ни за триес' склекова дневно ти не треба Абтроник.

Терај бре то из куће.

Suptilan način da društvu daš do znanja da se nalaziš u stanju teške depresije i nisi ni za kurac. Isto što i mrzi me da živim, samo mnogo kulje.

Tajna odaja koja postoji u svakoj školi, negde blizu fiskulturne sale, ali dobro sakrivena, kao ona vratanca iza kojih su se krili kralj Aleksandar i kraljica Draga.
Čega sve u toj ostavi nema: lopti, lopti, lopti, rakije, rakije, rakije: jedne pljoske ugrađene u loptu tako spretno da se može piti iz ventila samo malo posišeš loptu, onda: hoklica na rasklapanje, džezva okrnjena, stara kutija od kraš keksa a unutra šrafovi, lopta, rakija; dalje: tu je Erotski dodir iz 1991. godine, čarape sumnjivog porekla, gaće profesorke geografije, pištolj luger što je koristio Prle, Holifildovo uvo, kapa komada jedan umazana krečom, lopta, rakija, listovi starog dnevnika umašćeni od bureka a i jedan burek zaboravljeni, jogurt trouglasti, lopta, rakija, mreža za odbojku paz da vam sad ne razapinjem mrežu pa nisam ja Memedović ribolovac neki, igraj fudbal tamo, dalje: domine, sajla i kuka, bušilica i bimbalo za povremenu šljaku, lopta, rakija, šubler, mandarina, bista Josipa Broza, i još: geografska karta Afirke iscepana, plavi kamen, deo ukrasne fontane iz hola škole i tri kvake mesingane, lopta, rakija, monopol, boks formule, tranzistor i olovka koju kad okreneš naopako crno mastilo se odliva i vidi se gola žena sa figurom debeljuškastom iz 1973. godine – peščani sat njegove istekle mladosti:

Dve najveće i najvažnije istine za svakog muškarca.
Takođe, rečenica koju će bilo koji muškarac reći samo i samo drugom muškarcu, kao neku vrstu mantre za uspeh ili kao "reklamu", bez želje za podjebavanjem.

Dve bitne stvari koje se rečenicom zaključuju vezane su za izgled (iako se spominje samo obuća, to jest cipele) i seksualnu "moć".

Naime, veoma je bitno da je svaki muškarac sređen. Kada se kaže sređen tu se ne misli striktno na odelo, kravatu i ceo taj "protokolarni" način oblačenja, već se misli na urednost, čistoću i skladnost odeće koju imamo na sebi. I da, veoma je bitno da obuća (cipele, patike) budu potpuno čiste, bez mrlja, fleka (jest' da je to teško po našim ulicama, ali šta da se radi). Čak i ako leti muškarac obuje papuče ili sandale, one moraju biti održavane, a i nokti moraju biti potkresani i čisti (jes' da ima raznih fetišista, ali dugi nokti na nogama i "krem" ispod njih baš nisu neki poseban afrodizijak).

Što se tvrdog kardana tiče, nije tu u pitanju reprezentativni primerak ok 25 santima, ili primerak kome je obim bejzbol balice. Jer, šta vredi ako je vršnjak polovinu vremena koje se nalazi van gaća neupotrebljiv? Šta će kojoj dami nešto polumlitravo?

Kada se kaže tvrd, to znači da dug vremenski period ostane u "borbenom" stanju, da ostane izdržljiv, da ne poklekne posle nekoliko minuta, da se suzdrži od prevremene paljbe i da posle vrhunca ne poklekne skroz, već da se posle par minuta "vrati u ring" i nastavi započeto.

Zaključak:
- možda ne nosite svečano odelo, ali znate kako da se lepo, uredno i skladno obučete = nešto ćete da odvojite tog petka u gradu;

- možda vam "umetničko" ime nije Long John Silver, ali imate elana za četu vojnika koji mesec dana nisu videli žensko = druženje sa mladom (ili starijom - ko voli) damom će se sigurno nastaviti.

Пртљаг.

Веома посебан пртљаг. Онај који се носи на пут без повратка. Сад, многи од вас ће помислити да се ради о смрти, али не. ради се о бежању. Одливу мудрозбора и мудросера. Сиротињи која јури голи живот, мајсторима, професорима, докторима, обичној и необичној багри која је решила да своју срећу тражи другде. Да свој зној наплати и живи достојанствено,онако како овде никад неће моћи.
У ово побегуље се не могу укључити и деца гастарбајтера. Али њихови родитељи могу, ако су први у свој породици који су решили да оду. Нико се није родио са жељом да побегне одавде. Једноставно те нешто натера. Пробудиш се један дан, схватиш да имаш одређени број година, црнчиш и диринчиш поштено,баш онако како те је покојни ћале учио, а ни кучета ни мачета, ни рода ни порода, само тријестину година у гузици. То је све што имаш. ПОла живота проживео, где си био-нигде, шта си радио-ништа. А године иду све брже. Страх, бес, љутња, помирење, мисао, распитивање, одлука, и- пакујеш се. Гаће и једна фотографија у ранац, а слику дворишта спакујеш негде у глави, као и боју старог црепа и мирис липе. И пичиш.

Да се не вратиш.

Viteški način za očuvanje, sada skrajnute, časti. U vreme kada je bila na ceni, a čist obraz bio bitniji od života, problemi su rešavani džentlmenski. Bečka škola u osnovi, bela rukavica u lice, pištolj ili mač, vreme i mesto, pa ko pretekne.