Kada te pokrene divan čovek, čarobno dugme, kada ti neko potpuno nepoznat stane na put da bi ti ispunio želju, da bi ti ulepšao dan, da bi ti povratio veru i shvatiš da smo lizali, lizali i izlizali. Oljigavili reči kurtoazijom, da smo neka izuzetno jaka značenja tek obesmislenili. I nismo smislili ništa bolje. Možda nismo verovali u bolje.
-Hvala: Nekada je tako malo reći ''hvala''. Kako da potpunom strancu koji je spreman da ti promeni život, koji je spreman da ti nabavi sve epizode omiljene serije za koju niko ne zna ni da postoji, koji je spreman da sasluša tvoje jadikovke kažeš samo to jadno, izlizano ''hvala''. Isto ''hvala'' koje kažeš onoj neljubaznoj prodavačici kad ti da hleb, isto ''hvala'' kao kad su ti onda poklonili četvorku iz fizike, k'o da ti se jebe baš za četvorku iz fizike, isto ''hvala'' koje kažeš baba sri kad još daš dvajes dinara da pišaš. Ok, svima im hvala. Ali to nije ta reč koja ti treba. Prosto je nema. Ostane ti ćutanje.
-Veza: Puklo te. Spreman si da poletiš, da preuzmeš svaki rizik. Voliš. Od sveg srca. I pitaju te ''je l' si u vezi'', a bio si u vezi i s Kurtom i Murtom, i ona smaračica je insistirala na statusu ''in a relationship'', pa ajd' to, nego i ''with Taj i Taj'', iako si najradije hteo da je i uživo izbrišeš sa liste. I kako, kako da poistovetiš nekoga koga si hteo da brišeš sa nekim ko ti nedostaje i onda kada je tu, koga bi najradije imao u tri primerka. Ne ide. I ostane ti ćutanje. radije ćutanje.
-Prijatelj, ortak, drug, brat. Sve smo ih izlizali. Svi su ''prijatelji, ortaci, drugovi i braća''. Kvantitet komunikacije vidno i negativno utiče na kvalitet komunikacije. Sve je lako dostupno i uvek ima novo. To je jedan moj prijatelj...hmmmm...ne znam kako se beše zove...viđamo se od okupljanja do okupljanja. I kako istim imenom da nazoveš nekog ko ti je zajmio gajbu kad nemaš gde, ko te, neke lude noći, iako dvajes kila lakši od tebe unosio unutra, jer zamalo da zapiš ko kuče pred kućom, nekog ko te slušao onda kad sam sebe nisi mogao? Ne ide. I ostane ćutanje.
...
I ima još mnogo, mnogo reći koje smo izlizali do kraja, ostao kostur od njih jedva, kao od lizalice. I onda se pogledaš u oči, ako uopšte i možeš da skupiš hrabrosti, i shvatiš da si onoj kurvi što te ostavila rekao da je gabor i poželeo joj da je pamprči neki debeli masni čiča pred bankrotom, i onom idiotu si rekao da je uvreda za čoveka kao razumno biće, i onu radnicu u pošti sa velikim sisama što te vraćala da opet čekaš red si oterao u pičku lepu materinu, i dekanu si rekao kad si diplomirao da ti je drago da neš više u životu da ga vidiš. I sve si to rekao sa mnogo strasti. I imalo je kanda nekakvo značenje.
Ali si zato mnoge lepe stvari prećutao. Nije bilo reči za to. Sve je bilo odveć izlizano i sve bi bilo malo...

Упутство за очувавање унутрашњих органа на рок концерту. Пре свега, шутка је зајебанција, а не битка на Неретви. Због људи који ово не схватају, ствари знају да се искомпликују.

Када кренеш на концерт, гледај да не обучеш љубичанствену "Слатке године" мајицу. Није да ћеш попити батине, као да си на "Блејвоч" сплав ушао са "Чилдрен оф Бодом" мајицом, али опет навући ћеш бар двадесет одсто више мартаја на себе. Иако не носиш мартинке свакодневно, немој мислити да си позер ако их назујеш за концерт. Биће пун курац усијаних глава, које ће исте позајмити од брата/ортака који није имао за карту/стрица који је служио армију у касарни у Требињу, све у циљу да неком оставе печат на цеваници.

Када крене шутка, прве редове остави клинцима, којима је то вероватно први концерт. Пусти да њима неко веже кичму у чвор, свако има своје ватрено крштење. Поготово приликом зида смрти (то је оно када се сви поделе у два табора, па нагрну фронтално једни ка другима, као на Косову пољу 1389те), пусти наложену децу да стану напред, ти стани одмах иза. Још ако је концерт неког популарног бенда, просек година у сали биће као на снимању емисије "Музички тобоган" Миње Суботе. У сваком случају, немој, али немој, да пијан стајеш у средину, и свима показујеш средњи прст. Када крене бржи звук, према теби ће кренути две масивне групе људи, и почистити те као баба Сера усрани чучавац.

Врло је вероватно, да ћеш налетети на пун курац маторих, дебелих скињара(ако је концерт Ортодокс Келтса, сигурно хоћеш). Е па, они трипују да су у Немци у Стаљинграду, а да су сви око њих совјетски војници. Терај их у курац, воле да млате рукама, а руке су им теже од кранова словеначких грађевинских фирми. Уколико налетиш на лика коме се поломљене наочаре, веруј ми склони се. Неко му је сјебо италијанске оквире, и он више није разумно биће. Када те неко поклопи по чонтари, или ти зарије ципелштину у колено, џаба га тражиш. Вероватноћа да ћеш га на великом концерту пронаћи и препознати, једнака је шанси да те риба на коју си се ложио у средњој школи, позове на блеју у Кошутњак. Када те неко од зентара које нису ушле у шутку, залије пивом, не глуми Кнелета, не хватај га из залета за гушу, него залиј и ти њега. Њему је сигурно криво више него теби, што ће на путу до куће воњати на вопс.

Немој да хедбенгујеш(млатиш главом) у шутци, сјебаћеш јебени врат. Окресаћеш са неким аркаду о аркаду, нос ће ти од ударца попримити облик друге кривине на Хунгарорингу, или ћеш забости чело о теме неког шиљоглавог клинца.

Уколико налетиш на неке стренџере(овде посебно мислим на Британце, јер они целој планети иду на курац), убиј бога у њима, небитно у којег верују. Не зато што си конзервативни хомофобични геџа, или зато што су нас, маму им јебем, бомбардовали, него зато што ће ионако да причају да смо шабани и да су јебали наше жене. Мартајом о говна! Са друге стране буди џентлмен. Немој да поливаш пивом, пењеш се на кичму, дивљачки шутираш девојке које су 30 кила лакше и десет пута слабије од тебе. Немој да радиш ништа, што им раде остали шабани. Ма колико биле зиљаве/фуксетине/позерке, ма колико ти желео да их јебеш, а мислиш да ти никад неће дати, имај обзира. То су нечије сестре, а сутра ће бити нечије мајке. Гледај да станеш испред њих и заштитиш их, руља ће те одузети од живота, али исплативо је. Никад не знаш, када ћеш да сретнеш ту исту рибу, приликом уплаћивања допуне на трафици. У том случају, твој паламар ће ти бити захвалан. Ако има дебелих, сисатих готичарки, штипни онако каобајаги стидљиво, по коју брадају. Гужва је, не зна се ко је, а и риба се неће љутити, још ће и брадаја да јој се стврдне.

Horizontala u svim svojim pojavnim oblicima. Izraz je autohtono vezan za matematičare i njima srodne duše, zatočene u izolovanom koordinatnom sistemu.

Nadimak za nacirkanog ortaka koji se odbija o zidove haustora dok baulja kući posle ozbiljne pijanke.

Element manje poželjan i od smeha, vetra, ptičjih govana, blata, razblaženog vina, groblja na kom je zabranjeno unošenje hrane, loše reči o pokojniku, šminke na licu žene i drečave odeće i obuće. Zajedno.

To su priče za malu decu. Pričaju se i pišu uglavnom u cilju plašenja tih majušnih stvorenja, iz raznoraznih razloga.
Devojčicama se najčešće šalju poruke da će, ako ne slušaju, završiti kao higijeničarke neke neformalne grupe malih kuronja, ili, ako ne daj Bože vole šumsko(misli se na zabranjeno voće), stradaće im neko iz bliže familije , neće biti pozivane na žurke, umreće im majka, pa će se otac oženiti nekim zlim gaborom(k'o da je lud), neće im dati da slave matursko, i slične nebuloze.
Dečacima se još od najranijih dana, nedvosmisleno priča, da nema veće nesreće nego imati brata. Ako ih kojim slučajem imaju dva, bolje odmah jednog da gurnu sa terase, dok nije porastao, jer će kasnije imati grdne muke sa njima. Kada porastu, svađaće se oko kola, stana, vikendice, dedovine, uvaljivaće klipove jedan drugom, uvlačiće se ocu, a međusobno olajavati, najstrašnije.
Po pravilu, najveći kulov je najstariji brat, verovatno zato što je prvi progovorio, pa ima najduži staž.Srednji je potencijalni gej, jer je jebeni emotivac, pa misli na sestru i majku, a najmlađi je obavezno najkurčevitiji, on će im svima doakati, i dugo i srećno živeti sa nekim ženskim izrodom, transformisanom žabom.

Kategorija specifičnosti.

Džimi uvek živi na jednom spratu iznad, ili ispod tebe (osim kada si Džimi). Kuće nisu Džimijevo prirodno stanište. Još dok si odrastao, shvatao si da je Džimi po nečemu različit, divio si se njemu, i njegovoj kolekciji olovnih vojnika. Voleo si njegovog gumenog skočka i poštovao njegov kasetofon. Ali iznad svega, Džimi je svoju misteriju emitovao svirajući gitaru. Kada se oženio, ostavio je gitaru u stanu svojih roditelja, da bi je ti pozajmio kada napuniš četrnaest, i za dve nedelje vratio, odustajući od ideje da ćeš ikada biti talentovan kao Džimi.

Kada si napunio 16, upoznao si nekog drugog lika koji se zove Džimi. Ovaj je živeo sprat ispod tvog drugara iz razreda. Svirao je gitaru. Nekako nisi bio ubeđen da je svira dobro, ali si iz konteksta iscrpeo da postoji i jebač mame Džimi Hendriks po kom je ovaj dobio ime, tako da njegov talenat više nisi dovodio u pitanje. Štaviše, odjednom je "Život je nekad siv nekad žut" počela da zvuči veoma profi. Na "Stairway to heaven" otapala se Tunguzija, Džimi je posedovao tron.

Do svoje osamnaeste, znao si četiri Džimija. Igrom slučaja, svaki je svirao gitaru. Do velike mature, primetio si da svako koga poznaješ poznaje po jednog Džimija (i to sa susednog sprata), lorda plamene trzalice. Jedini lik za koga znaš da je gitarom odneo 1. nagradu na takmičenju u Madridu, zove se Marko. Nema jedinstveno dugu kosu, nije samotni, tragični jahač ka zapadu, ima devojku. Ide u Havanu na studije, i nosi nekarirane košulje. Vrlo je neposeban, takoreći.

Uz mali podstrek samopouzdanja, latiš se ti ipak gitare, i naučiš po koju da odtandrljaš, pošto na mikro-biologiji niko ne ume da svira, a brucoška ekskurzija se bliži. Jednog dana, primetivši da ti je kosa duža nego što si to poslednjom prilikom zamišljao, u spoznaji stepena kariranosti svoje košulje, zaključuješ i da živiš i iznad (a bogami i ispod) nekoga. Pozeri sa faksa koje ne poznaješ ti se obraćaju sa Džimi, i pozivaju te da im se nekad pridružiš na Dunavu, "da sviramo malo".

Nije strašno to što si sam postao razuđenjem objekta svog detinjeg poštovanja. To je cena posebnosti, i sada možeš da živiš sa svojima dok si živ, jer nema te na svetu. Ako ipak skontaš da se ženiš - ostavi gitaru kod kuće, neka živi štafeta.

Kada posle protraćenog dana legneš da spavaš, ali ti sopstvena lenjost ne da mira, pa smisliš kojim ćeš sve korisnim stvarima da se baviš sutradan i umirene savesti, zaspiš kao beba.

То је оно божанство коме се обратиш кад год си већ у говнима до гуше, немаш ни сламку за коју ћеш да се ухватиш, па почнеш да га молиш за избављење, а претходно си га целог живота самоуверено негирао.

Kada kupiš cigarete i gledaš koju si bolest izvukao na pakli.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Krajnji nivo zavisnosti od South Parka, koji nastupa nakon višednevnog gledanja serijala za serijalom. Nus produkt ove zavisnosti je kupovina narandžaste Monterice sa džambo kapuljačom u sred jula.

Osvešćujuća misao koja se javlja posle poraznog seksualnog iskustva sa pokušajem tršenja nabubrele ženke razrogačenih plavih očiju i tankih prstiju sa frenč manikjurom koja je treptala na tebe dok je bend žilavio na bini pa se tebi učinilo da bi mogao da joj u jednom potezu pocepaš mindžu, isprskaš spermom zidove da se slije do podruma i zabiberiš joj kliću tako da joj oči iskoče iz ležišta.
Ali ne lezi vraže!

По дефиницији, аскеза је добровољно самоодрицање од материјалних, телесних и других угодности, уживања итд, а све зарад духовног уздизања.

У пракси, Бог се фејспалмовао када је чуо за овај појам, јер се, је л' те, испоставило да је џабе дао мушкарцу паламар да може 50 година да јебе и да у томе максимално ужива и доживљава оргазме (што је један од најбожанскијих осећаја у земаљском свету), жени дао пичку (да може да ужива у вишеструким оргазмима по цео дан, колико јој душа иште, а иста није сапун да се излиже, те има велики рок трајања). Даље, бог је даривао човеку свињу, холестерол и јак желудац, да може да ужива у најлепшим укусима, световној амброзији; дао му је руке да себи створи ствари које ће му помоћи да још више ужива - алкохол, дрогу, рокенрол и остало, а појединци су упркос томе одлучили да апстинирају.

Први зарађен новац од кога обично купујемо нешто за чим смо дуго жудели а нисмо себи могли да приуштимо јер нам родитељи нису имали пара.

Моја фиока је фиока коју има сваки клинац. "Мама, јел ово сада моја фиока?". Да, добио је фиоку... Тако је лепа и празна. Ставио је унутра свој аутић. Да, то ће бити гаража. Сада је ставио и човече не љути се. Време пролази... Негде међу лајсницама зе завукло педесет пара... оних малих жутих и дебелих. Последње важеће паре у Србији. Сада нема мање од 1 динар. Ту је и неколико бомбона из праисторије, мачкин зуб који је нашао у дворишту, неколико камења са мора. Једна праћка. Каубој и индијанац, тенкићи и топови. Пар резача, гумица.... Касније се уселила прва потрошена оловка. Патентица која се сломила. Хемијска која се истрошила. Свеска за математику. Уџбеници са редним бројевима. Последњи су имали број осам. Ево га, гел за косу, један дезодоранс, стари бријач. Кутија кондома. Неколико дискова са сликама које више не жели да гледа. Стари мобилни и пуњач. Стара батерија од новог мобилног. Индекс. Радничка књижица, здравствена... Нека стоје ту, сада не требају... Прстен... Ту ставља бурму када излази са другарима. Коверте од плата и рачуна... Чекове... Опет здравствена... Сада нека нова. Са овером до краја живота... Бромазепан и Ласикс. Налази лекара, рендген снимци. Цео један живот у тој мојој фиоци.

Neka mi ne zamere mlađi korisnici Vukajlije, ali istina je da sinhronizacije crtaća koje su oni imali prilike da gledaju od 2000-te, pa na ovamo, nisu ni prineti starim crtaćima koji su emitovani na državnoj televiziji osamdesetih i devedesetih. Neke rečenice iz crtaća su postale legendarne. Prevodioci su često iznalazili jako goropadne, ali i maštovito-komične solucije za prevod crtaća koje su oplemenjivane glasovima nekih od naših najboljih glumaca. Neke od ovih legendarnih rečenica su postale i sastavni deo humora svih generacija koje su rasle uz ove crtaće kojih se svi, bez izuzetka, rado sećamo.

Jako široka grupa ljudi, ali uglavnom za svakog od njih je zajedničko da su zaludni i da im dolazi podebeo račun za telefon.
Uostalom, najkraća definicija: Najdokoniji pripadnici našeg društva. Čak dokoniji i od nas Vukajlijaša.

Rečenica kojom se završavaju svi veliki životni planovi jednog petogodišnjaka.

Књига у којој се објашњава како да се лепо понашаш, а у којој се нуди хиљаду опција како да испаднеш смешан, или да мисле да немаш муда, или да делујеш као манијак или чудак.

Бацимо поглед на неколицину правила:

ПРАВИЛО: Особа нижа по положају се не обраћа особи вишој по положају док јој се ова не обрати.
ПОСЛЕДИЦА: Враћамо се у период класног раслојавања. Ако си кмет, има да ћутиш и трпиш и ником да се не обраћаш.
____________________

ПРАВИЛО: Разговор са мушкарцем обавезно започиње жена. У присуству жене је пожељно смешкати се и гледати у очи.
ПОСЛЕДИЦА: Стојиш поред жене, ћутиш, гледаш је у очи и кезиш се као манијак, а она се усрала, гледа како да побегне од тебе, мисли да ћеш да је силујеш.
____________________

ПРАВИЛО: Ако је степениште широко, мушкарац иде испред жене низ степенице, а упоредо уз степенице. Ако је степенише уско, предност треба дати женама.
ПОСЛЕДИЦА: Пењете се уз уско степениште, а ти пустиш комшику да иде испред, па она помисли: ''Гарант хоће под сукњу да ми гвирне. Манијак!''
____________________

ПРАВИЛО: Ако при уласку у лифт приметите још некога у ходнику, треба задржати врата и понудити им да уђу у лифт.
ПОСЛЕДИЦА:
- Госпођице, улазите у лифт?
- Не, хвала! (У себи мисли: Боже, хоће човек да ме у лифту напаствује!)
____________________

ПРАВИЛО: Приликом вожње лифтом, треба стајати лицем окренут ка другој особи.
ПОСЛЕДИЦА: Она стоји и гледа се у огледалу, а ти стао иза ње, исто се гледаш у огледалу. Она мисли: ''Шта хоће овај лудак и што ми дише заврат?''
____________________

ПРАВИЛО: Мушкарац је тај који треба да зове конобара, али никако махањем или дозивањем, већ очима.
ПОСЛЕДИЦА: Ти колуташ очима пола сата и бечиш се конобару, а он те не констатује, пошто гледа у сисе оној риби што седи поред шанка.
____________________

ПРАВИЛО: При доласку на посао се обавезно поздрављамо са осталима. Током разговора са колегом се можемо интересовати за његову породицу и љубазно поставити питање.
ПОСЛЕДИЦА:
- Колега, шта Вам ради жена?
- Шта те боли курац шта ми ради жена?
____________________

ПРАВИЛО: Чак и када смо убеђени да наш саговорник не говори истину, никада му не треба рећи ''Лажеш!'', већ прећутати или евентуално рећи ''Можда се вараш''.
ПОСЛЕДИЦА:
- Јеботе, опалио сам синоћ ону комшику. Како је добра јебаљка, не би ми веровао. Трипут смо се креснули!
- Можда се вараш.
- Ти мене зајебаваш?