Ona ne zna kako bi ti to rekla…Čudno je…To zapravo i ne može da se objasni. Odnosno, može, samo je njena filozofija smisla življenja suviše kompleksna za tvoju kogniciju. Ona bi sad pričala sa tobom i pojasnila sve te tebi potpuno nevidljive razloge, ali ni sama nije sigurna da li za tako uzvišene misli postoje reči. Od toga što ti misliš davno je otišla dalje i to na toliko nivoa koliko nikad nećeš moći da pojmiš. Ona je Zordon, Olja Bećković, i onaj iz Paklene kuhinje. Večiti diplomac-odlikaš škole života.

Od svega što bi ikada mogao da joj kažeš ona zna toliko više, da razgovor nema nikakve svrhe, zato je samo savila noge u blagi emo položaj i među njih spustila glavu, pod teretom enigme postojanja. Ona ne greši. Svaki njen potez potpuno je opravdan nepisanim zapovestima Seksa i grada. Njen mistični i epifanični subjektivizam razumeju jedino druge One, ali samo povremeno. Ona je većina.

Otelotvorenje besmisla, poezija apsurda, dijalog negde iz čistilišta. Zajebi Beketa, Godoa i ta sranja: ovo je život to nije reklama: slatko je u ovom predvorju pakla - krug je okrenut - raj apsurda, ali pazite, ne sme se dugo ostajati - posle nema izlaza: jednom će neko u onoj stolici krenuti da tone i da tone sve do vrhovnog demona dole: Slavoljuba, koji će, kada pitaju šta činiti sa ovim novim takmičarem, samo promrmljati : dalje! Na večni dijalog s njim!

Voditeljke dijaloga su inače prošle mučnu staljinističku obuku: ponavljaj i ponavljaj i tako muči ispitanika: jednom mu mora nešto izleteti, ako ništa drugo bar duša izmučena.

Izraz koji se najčešće koristi kada sagovorniku želite da stavite do znanja da bi bilo lepo da zahvalnost za trud koji ste uložili da mu pomognete bude materijalizovana makar nečim tako simboličnim kao što je malo pivo. Može se koristiti i u širokom spektru drugih situacija - od uzrečice i poštapalice pa sve do životne filozofije.

Уз Галеникину прву помоћ, резервну гуму и дизалицу, обавезан прибор у заставином возилу 90-их. У ствари, прву помоћ и резервну гуму ниси морао да имаш, пандура подмириш са тричавих 500 милијарди, и терај. Али дизалицу и литар и по горива свакако.
Дизалицом решаваш учестале конфликте у саобраћају, а са флашом од литар и по... Ех, са флашом од литар и по горива ти си сигуран као беба у мајчиној утроби, пун самопоуздања макар кренуо на Килиманџаро. Знаш све коте, изохипсе, брежуљке и увале, користиш чак и нагиб асфалта за сливање кишнице. Ауто, у принципу, ради неки десети део руте, све остало је лер и гурка.
Са литар и по гузиш по цичи зими у скровитој шуми са укљученим грејањем, читавих 10 минута, лајка бос. Реално, ни не треба ти више.
Са литар и по запалиш цело село, што да ти јави није хтело... Али то је већ нека друга прича.

Мирис опиљака храстовине натопљених моторним уљем са ланца тестере и знојем старим колико сам почетак радне недеље, квалитетна гумена чизма која не пушта росу да кваси ногу и не пушта зној да натапа шуму, брада од неколико дана или недеља која мирише на жир и трагове дивљих животиња, карактеристике су онога који не јебе, него деље, остављјући за собом само неколико власи косе и гомилу пиљевине да само из далека подсећају на жену.

Sinonim za polni organ.

Једна од ретких позитивних ствари у глави манијака/шизофреничара, која искључиво служи за сузбијање негативних мисли које претходе поступцима. Нажалост, не успева увек да преовлада у глави дотичног.

Upitah lokalnog objektodržaoca palačinkavnog i sendvičnog dijapazona. Srednjoškolski dani nisu nudili previše enigmi i intriga, te se ponadah jednom racionalnom objašnjenju o skoku cene mekike s kremom sa dvadeset na trideset domaćih apoena.

Odgovor se iskobelja kroz prozorče lokala iz maglovite atmosfere oplemenjene isparenjima rumunskih viršli i izađe na svež vazduh među dečurliju sa izrazitim bolom u kurcu i gurbete sa građevine:

Neki bi rekli, da čovek što manje govori, to je veći mudrac. E onda je ovo najveći mudronja kog ste upoznali. On ne beli zube. Ne govori kad ne mora, a po njegovom, ne mora. Nikad. On je uvek tu kad je ekipa na okupu, tu je kad se cirka, tu je i u dobru i u zlu. To stoji. Ali, on je najveći slušalac koga ste upoznali. Pored njega i najstidljivija osoba izgleda kao pričalica.
Uvek će se složiti sa tobom klimanjem glavom, na tvoje pitanje će napraviti neku grimasu i tebi će, pošto ga znaš toliko, odmah biti jasno šta je hteo da kaže. Ni sam ne znaš kako je to moguće, ali tako je. Novi likovi u kraju bi pomislili da je mutav, ali ne možeš da im zameraš. I ti si to mislio neko vreme.
Nikada nema neko svoje mišljenje, ne iz razloga što je glup, već zato što bi to značilo da mora nešto reći. Ali šta on ima da se muči.
Ako je verovati raznim statistikama, on je idealan muškarac za žene. Samo sluša.
On nije pristalica baroka . To je previše komplikovano i nakinđureno za njega. On je jednostavan tip i takva je njegova muzika. Kežualica.
I svi ga gotive, jer se sa svima slaže i sve razume.
Gotivan jedan tip.

U ovoj izvikanoj tvrdnji je sadržano 50% našeg ukupnog znanja o vremenu.

Oko 49% znanja o vremenu je tvrdnja da je to naštrikana nit po kojoj putujemo kroz prostor i “na kojoj” bivstvujemo. Paradoksalno je to što štrikaća time machine istovremeno i štrika i rasparava svoje tkanje, pa je rasparani deo tkanja PROŠLOST a ono što će se tek naštrikati BUDUĆNOST. U svakom slučaju ni jedno ni drugo ne postoji. Budućnost, jasno vam je, ne postoji zato što još nije stigla na red da bude naštrikana, a prošlost ne postoji zato što je to bivša, raštrikana sadašnjost. Postoji samo tanka nit sadašnjeg vremena koja nas sve skupa gura i provlači kroz cevi prostora kao meso u mašini za mlevenje. Teško je shvatljivo, ali bez te vremenske niti na kojoj svi balansiramo bez šanse da se strmeknemo u prošlost ili budućnost ne bi postojao ni prostor. Zastrašujuće deluje pomisao da bi i najmanji kvar na štrikaćoj time muchine doveo do kolapsa svega i svačega u nešto što ni sami ne znamo šta je. Možda singularitet, ali samo možda.

Preostalih 1% našeg znanja o vremenu se svodi na sposobnost da izračunamo kada će naš voz stići iz tačke A u tačku B, ako je rastojanje izmedju tačaka C, a brzina voza V.

Sve u svemu ne znamo puno o vremenu, a živimo "u njemu".

Ako ovo čitate sigurno postojite, mada je Rene Dekart to egoistički rekao "Mislim dakle postojim". Elem, pošto ste ovde i čitate ovo morate znati da su bilioni lebdećih atoma morali da se nekako prikupe na složen, smislen i obavezujući način da bi otelotvorili baš vas. Kombinacija vaših atoma je tako poseban i specijalizovani aranžman da nikada ranije nije postojao i postojaće samo jednom u ukupnom vaseljenskom vremenu - a to je dok vi postojite. U nastupajućim godinama sve te male čestice će bespogovorno i neumorno raditi i učestvovati u milijardama koordinisanih (re)akcija neophodnih da se baš vi osećate prijatno i zdravo, obezbedjujući ništa više do vašeg, sa svakom cigaretom ili vožnjom motocikla krajnje potcenjenog, POSTOJANJA.

Potpuno je zagonetno zbog čega atomi to rade i zašto se uopšte gnjave time da budu vi. Na atomskom nivou, biti baš vi i nije bogzna kako zabavno iskustvo. I pored toga što neumorno rade sve one korisne stvari, vaše atome u suštini "zabole kurac" za vas. Oni zapravo i ne znaju da postojite. Ne znaju ništa ni o sopstvenom postojanju, ali ipak tokom vašeg postojanja oni će poslušno pratiti nepoznati impuls da vas očuvaju onakvim kakvi jeste.

Ako su ovo bile dobre vesti onda je loša vest da je vreme njihove odanosti veoma kratko, gledano naravno iz atomskog ugla. Oni su rodjeni, ili bar većina njih, pre mnogo mnogo milijardi godina u velikom prasku ili srcu neke umiruće zvezde, pa tričavih 60-70-80-90-100 godina vernog služenja vama i nije neko dugačko vreme. Kad odsluže vama posvećeno vreme, vaši atomi će se nemo iskrasti iz vas i veselo odskakukati da budu nešto drugo. Pčela, maslačak, kišna glista, običan i odvratni mulj u bari, bilo šta. A mogu se preseliti i na neku drugu planetu, zvezdu ili besciljno lutati svemirom dok on postoji ne gradeć i ne radeći ama baš ništa.

Verovatno da u vasioni ima interesantnijih mesta za vaše atome i kada bi mogli da biraju sigurno bi izabrali nešto drugačije od vas. Na primer, učestvovanje u zvezdanim vatrometima, sunčanje na milion stepeni u zvezdama, iscrtavanje svebojnih maglina, smzavanje na apsolutnoj nuli, razdragano uletanje gravitacionim toboganom u crnu rupu, razbijanje u paramparčad uz privatni vatromet energije, naelektrisavanje i razelektrisavanje, sletanje na neku planetu i uletanje u lanac ishrane ... i sve to onako, iz zajebancije.

Da, to si ti, to smo mi.

Trenutak kada su materija, prostor, vreme i ostale dimenzije oslobodjeni teško shvatljive i mučne nepostojanosti singulariteta. Ovim imenom jednostavno zovemo dogadjaj kada je nastalo sve ili bar kada je počelo da nastaje SVE, a to SVE je cela Vasiona. Upotrebio sam reči “jednostavno zovemo” ali treba znati da rodjenje Vasione uopšte nije jednostavna stvar. Zapravo toliko je komplikovana da se već oko 100 godina najveći umovi planete upinju da koliko toliko shvate i objasne šta je to veliki prasak.

Najčešće ga, katastrofalno pogršno, zamišljamo kao teraeksploziju ali on to zapravo nije i u stvari sve što mislimo da jeste on nije. Zadivljujuće je kako ovakve stvari pokušavamo da objasnimo nekim nama bliskim pojmovima i pojavama da bi ih već u sledećoj rečenici ponižavajuće srozali i negirali samo da bi na kraju zaključili da to što mislimo da jeste - u stvari nije, jer ne znamo šta jeste. LM, veliki prasak je dogadjaj koji je iz kosmičkog jajeta (singulariteta) proizveo vasionu i bukvalno joj podario dve najvažnije stvari – prostor i vreme, a materiju (barem se tako pretpostavlja) oslobodio singularitetskog ništavila.

U prvim nanosekundama posle velikog praska oslobodjena materija je jurnula ...gde? ... pa to je teško pitanje ... materija nije jurnula ali je na svom “putu” bukvalno počela ne da osvaja nego da STVARA prostor. A što se vremena tiče sa velikim praskom i ono je počelo da postoji, tačnije počelo je da TEČE. Dogodilo se to pre 13,5 milijardni godina, barem tako kažu poslednje procene. Nemojte mnogo verovati u ovu brojku jer je ona za poslednjih 50 godina barem isto toliko puta menjana zahvatajući intervale od 6-13,5 milijardni godina. Velike cifre nema šta, ali kosmički mudraci kažu da su bile najvažnije prve tri minute posle velikog praska. Neverovatno. Vreme koje je potrebno prosečnom Srbinu da opere zube je bilo dovoljno da se formiraju atomi (pretežno vodonika) iz singularitetske “supe”. Sad, kad je vodonik bio tu, pa i prostor i vreme, potrebno je bilo “samo” da se vodonik “malo” zgusne i da nekako “kresne” fuziona reakcija i eto – zasijaše prve zvezde.

Sila velikog praska koja je izgurala materiju/energiju, kreirala prostor i STARTOVALA kosmičku štopericu iz usnulog stanja singulariteta i dan danas tera galaksije da beže jedna od druge i neprekidno se udaljavaju što u našim glavama stvara sliku vasione koja najviše liči na balon koji se naduvava. Ha, pa to bi bilo jako jednostavno za razumevanje da je baš tako. U tom slučaju bi lako primenili ovozemaljsku logiku i zaključili da ako ste u tački A negde u balonu i vidite tačku B na samoj granici (“membrani”) balona i putujuete od tačke A do tačke B veoma lako možete stići do same “membrane” odnosno ruba vasione. Izgleda lako, kao kad iz BG odete do ruba Srbije u SU. E pa da ne bi bilo lako i logično, ali na sreću vrlo zabavno, stvari u kosmičkim dimenzijama izgledaju kao u navedenom primeru.

Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.

Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.

Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.

Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.

Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.

Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.

Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.

Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.

Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.

Da bi ste dobili crnu rupu morate prvo da uradite nešto krajnje neobično. Ne, nije cveće, ni vino, nisu ni komplimenti … Morate prvo da urušite atom. Ne da ga POCEPATE, rasturite, razbijete … već da sve njegove “delove” spojite u jednu celinu. To nije lak zadatak, jer problem je u devičanskoj tvrdoglavosti elektrona. Koliko god da ga privlači proton udobno smešten tamo negde u dubini jezgra atoma, elektron neće tek tako da “padne” na njega. Femka se ama baš kao seoska mlada, i to tvrdoglava. Naterati elektron da se “sruši” u jezgro i kopulira sa protonom zahteva specijalne uslove za koje mi ne znamo u potpunosti kakvi su ali znamo da SUPER NOVE to rade odlično. Seks između elektrona i protona zahteva mnogo više od grube sile (gravitacije), recimo samo da su potrebni specijalni uslovi i mnogo kosmičkih “začina” jer to nije običan seks. Posle ovog seksa neće postojati ni elektron ni proton, nestaće zauvek u samoubilačkom orgazmu oslobađanja energije. Rezultat ovog, i bukvalno burnog, seksa je njegovo hermafroditsko visočanstvo - NEUTRON.

Ako se radilo o masovnom seksu elektrona i protona, dobili ste mnogo neutrona. A mnogo neutrona na jednom mestu čini najveći deo neutronske zvezde uz manje prisustvo nekih čudnih materija kao što je kvark-gluon-plazma … kako izgleda kvark-gluon-plazma? Pa upravo tako kao što je baš vi zamišljate na osnovu njenog imena. Zapravo, niko ne zna, a i oni koji kažu da znaju - foliraju se.

Napravili ste neutronsku zvezdu koja nije ništa drugo do neutronske kaše neverovatne gustine. Ali vi naravno nemate pojma koliko je to neverovatna gustina. Zamislite da sve ljude sveta smestite u zapreminu kockice šećera, e toliko je gusta neutronska zvezda. Sada ste stekli predstavu (kada bi se šalili) o gustini neutronske zvezde, ali je i ta gustina još uvek nedovoljna da neutronska zvezda postane crna rupa. Neutronska zvezda nije crna rupa, ali poseduje istu lovačku ćud kao i crna rupa. To je zvezda lovac na materiju. Svojom teragravitacijom privući će svaki atom ili nebesko telo, samleti ulovljene atome i pridodati ih svojoj neutronskoj kaši. I sve tako dok se ne utovi dovoljno da postane crna rupa.

A tada, nastaje mrak.

Ono što je nekada bila neutronska zvezda sada je crna rupa i mi više nismo u mogućnosti da saznamo šta se unutra događa. Svi naši instrumenti za merenje i “gledanje” takvih objekata postaju beskorisni. Neutronska zvezda se “sakrila” u crnu rupu i jedino naše oružje za saznavnjem stvari je list papira, olovka, formule i MAŠTA. Da li je unutra još uvek neutronska kaša?, kvark-gluon-plazma? ili nešto treće? pojma nemamo. Možemo samo prokleto i nesrećno da nagađamo. Ipak, srećni smo što znamo da gravitacija u crnoj rupi teži beskonačnosti, kao i zakrivljenje prostora i usporenje vremena. Crne rupe postaju tajanstvene i nedodirljive i sve što saznajemo o njima činimo posrednim putem - na osnovu vasionskih distorzija koje one redovno prave slično prolasku metka kroz kartonsku metu. Ne vidimo metak, ali vidimo rupu od metka. Čudna mi čuda, rupa ko rupa, ali to je gotovo sve što je u našoj moći.

Definiciju da je crna rupa nebesko telo toliko jake gravitacije da ni svetlost ne može da joj pobegne znaju i vrapci na grani. Ali ima tu nešto mnogo interesantnije. Crne rupe su vasionski i galaktički redari. U centru svake galaksije postoji crna rupa koja sve te silne zvezde drži u savršenom poretku kruženja oko crne rupe. Inače bi se bezglavo razbežale prostranstvima svemira uz neizbežne sudare. Bez crnih rupa svemir bi ličio na autoput bez saobraćajnih znakova i bilo kakvih pravila. Pravi vasionski zvezdano-saobraćajni haos. Naravno, zvezde uredno plaćaju reket svom galaktičkom makrou tako što se povremeno jedna po jedna žrtvuju i bivaju usisane u crnu rupu i tako je hrane i uvećavaju njenu gravitacionu moć. Senzacionalistička imena Discovery kanala kao što su “monstrum i čudovište u centru galaksije” su obične novinarske baljezgarije, jer kada bi bog postojao sigurno bi i sam napravio crne rupe da održavaju vasionski red i mir.

Crna rupa koja milostivo drži i organizuje Mlečni put (naša galaksija) u savršeno lepom geometrijskom obliku spirale zove se prilično zagonetno “Sag A*” i spada u relativno “pitome” crne rupe čije usluge (računato u broju progutanih zvezda) i nisu tako skupe. U Vasioni ima i mnogo gorih stanodavaca.

Samo jedan od mnoštva paralelnih univerzuma. Nazivaju se paralelnim samo zato što postoji puka pretpostavka da imaju neki zajednički imenitelj, a to je vreme, odnosno jednovremenost egzistencije, da se tako pederski izrazim. Elem, paralelni univerzumi bi trebali da budu potpuno nezavisni. Događaj u univerzumu A ne bi trebao da ima nikakvog uticaja na događaje u unevrzumu B, čak i snajperisanje događaja u drugom univerzumu je nemoguće. Međutim, ako su univerzumi na neki način bajpasovani može se očekivati međusobni uticaj događaja.

Vreme ne teče unapred kao što vam vaši stereotipi nalažu ili kao što vaš sat pokazuje. Istina je zapravo da vreme teče unazad!

E sada ste spremni i zainteresovani da čitate dalje jer velika je to i neviđena zajebancija.
Svakom sekundom koju naši satovi otkucavaju bližimo se jednom trenutku, a to je trenutak kada će se vreme “potrošiti”, kada će stati i kada će kosmička štoperica otkucait t=0. Singularitet. Nešto slično kao odbrojavanje za doček nove godine, pa onda sledi Veliki prasak odnosno novogodišnji vatromet. Prosto je neverovatno kako su stvari ponekada smešno slične.

Sad se normalno pitate, kakve veze sve to ima sa Kosmičkim jajetom. Pa ima, Kosmičkim jajetom zovemo stanje čitave Vasione pre velikog praska. To je stanje bez prostora i vremena i upravo ovo “nepodnošljivo” stanje postojanja materije u ničemu i u bezvremenosti dovodi do njenog oslobadjanja u Velikom prasku. Kosmička štoperica se po ko zna koji put ponovo startuje, ali ne na klasičan način tipa t=0 pa t=1s pa t=2s itd. Upravo suprotno, u erupciji Velikog praska Kosmička štoperica “zadaje sebi” neku, nama nepoznatu, enormnu vrednost vremena (n), a dalji vremenski tok se odvija po tipu t=n-1s pa t=n-2s itd. Oduzimajući sekunde od vremena Velikog praska stigosmo do danas. Kad sve sekunde budu oduzete i kad svo vreme ISCURI opet će se desiti t=0, pa Jovo nanovo.

Još niste videli vezu crne rupe sa Kosmičkim jajetom? I nećete. To je samo jedan od stereotipa i zabluda da je Kosmičko jaje u stvari velika ili master crna rupa, kao i stereotip da vreme teče unapred. Jasno vam je zbog čega. Ma kurac vam je jasno, ali evo objašnjenja: Crne rupe su okružene materijom i prostorom i zakrivljuju ga. Vreme u crnoj rupu teče sporo kao kretanje paralizovanog puža – ali teče. Materija u crnoj rupi je blizu stanja singulariteta ali nije u singularitetu. Svega ovoga nema u Kosmičkom jajetu. I najvažnije, crne rupe egzistiraju u vremenu i prostoru, dok Kosmičko jaje ne egzistira ni u prostoru ni u vremenu jer u njemu i oko njega nema ni vremena ni prostora. Svrha postojaja Kosmičkog jajeta je resetovanje vasionske štoperice i recikliranje vasionske materije koju crne rupe prikupljaju i ujedinjuju kao poslušni djubretari dok vreme teče unazad prema t=0.

Nemojte biti zbunjeni zbog toga što vreme teče unazad, to i nije tako teško shvatljivo ako na život pogledamo kao na kretanje prema našem t=0 odnosno prema momentu kada ćemo vratiti prirodi pozajmljene atome od kojih smo satkani.

Postoje i banalnijih primeri. Proizvedena konzerva nečega ima utisnut žig roka trajanja i od tog momenta za nju vreme teče unazad do dana kada će joj rok isteći i kada će biti neupotrebljiva ali i reciklirana. Taj dan je konzervinih t=0.

Prosto je neverovatno kako su stvari ponekad zajebano i smešno slične.

Јес да се каже да не треба веровати некоме ко мрзи таксисте и конобаре, ал није баш да ове друге прати репутација да су поштени.

Дал ће да ти закине 0.01 кад ти сипа водку и да убаци лимун и лед да не приметиш, дал ће пијаном да ти убаци још пет пива на рачун, да ону ручицу за еспресо окреће мање да не активира бројач, дал ће да те заврне за кусур и уз све то још да очекује бакшиш... Нешто мора, јебеш га, тако је слађе. А и правила професије тако налажу, ко је сад он да иде мимо свих?!

Као што у животу иначе бива, професија изазива и професионалну деформацију, која те прати где год да кренеш. Хтео - не хтео, ако си једном био конобар, остајеш конобар за цео живот, макар у очима других.

Каже се за некога ко је сложио преглупу фацу неодређене емоције. Изгледа као да посматра неку рандом експресионистичку слику на удаљености од километар и покушава да на њој разлучи сваки представљен објекат, а и да проникне у суштину једног таквог џексонполоковског манифеста. Можда чкиљи, можда благо пући усне, али у сваком случају не плени утиском да о нечему паметном мозга. Као да у глави има разломак типа 1536/384 и покушава да га скрати највећим заједничим делиоцем, а напајање ћускије му искључено.

Супротно од шорти. Ако је судећи по таквом именовању, лонги је веома висок лик.

Zadnji vezni.