Vrhunac dosetljivosti i kreativnosti. Neizostavni kamen temeljac moderne vizije smeha i beskompromisni antipod primitivizma. Prefinjeni humor u kome istinski uživaju samo odabrani. One koji nisu dovoljno vispreni za dostizanje ove duhovne ekstaze obaveštavam da je svaka rečenica šala iz same srži sitkom filozofije i da, shodno tome, posle svake sledi petominutna pauza za smeh.

Bosanac je... Bosanac je tipični dobroćudni veseljak. Štono bi rekli - duša od čoveka. Vazda nasmejan, spreman za šegu, za dobru kapljicu i za druženje. Patentirao je sevdah. Zna kako da uživa za sve pare.

Kažu, Bosanci su glupi. Ne, nisu glupi, no su samo naivni. I to su naivni upravo zbog svoje dobroćudnosti, jer svakoga koga upoznaju vide kao jarana i kao najrođenijeg. Stave ga pored sebe za astalom, odnose se prema njemu kao da je život za njih dao. Loš čovek dobra dela okuži svojim rečima. Tako i naš Bosanac postade najednom glupak.

Bosanaca više nema. Posle prvog ispaljenog metka su nestali. Jednom kada nešto pukne duboko u srcu, kada se onaj jastuk što ga dušom zovemo raspori, tada više povratka nema. Rasturila se raja na sve četiri strane sveta. Rasturili su se zanavijek, iako su mnogi i dalje jedni pored drugih.

Oni što Bosancima i dalje sebe nazivaju, oni su i dalje dobroćudni, veseli i gostoljubivi. Zadržali su ono najbolje. Šta će, drugojačije ni ne znaju, a ni ne žele da znaju. Ono su što su i to se ne može promeniti. Samo, ima u njihovom osmehu nešto, u njihovom pogledu i njihovom smehu: ima neka nit, neki ton, neka sjena - sjena sećanja. To sećanje je spomenik koji niko u budućnosti obilaziti neće.

No, Bosanac će se uvek nasmejati onako gromko kako ume (specifičnim smehom dobričine) i udariće brigu na veselje. Šta će čovek drugo, no sevdačiti - problema će uvek biti, zato će i popit po još jednu - za sreću.

Нека фризура, јебем ли га.

Судећи по реакцијама родбине, случајних пролазника, таксисте и раднице у драгстору, највећа мистерија нашег народа која изазива реакције веома сличне изненађењу путара када у сред јануара на минус десет падне три метра снега. Плус 35 је температура која, судећи по нашим сународницима, не постоји нигде у свету. Управо због тога је телевизија дужна да обавести идиоте, да неко којим случајем не изађе из куће у два поподне и легне на бетон испред зграде намазан зејтином.

Случајно немој из куће да изађеш, јавили данас да ће 36 да буде, тако није било одавно, још од пре три дана и плус јесте тако било целог прошлог лета, али јебига, дај да те подсетимо обавезно. И понеси обавезно балон воде ако треба да се освежиш или вратиш насуканог кита у живот.

Идеш на баскет у шест поподне? Па јеси ли ти жвакао батерије, има триеспет степени, а ти ћеш лопту да бацаш у кош? Седи кући и кукај да је врућина, јес да си пуко двеста евра на климу која може да о'лади мању спортску дворану, али немој да је укључујеш стално него једном на сваких сат времена је пусти да дрнда три минута и онда гаси јеботе патак, промаја и хладан ваздух, има леђа да ти се укоче и нокти на ногама да ти окоштају.

Значи данас су јавили да ће да буде 37, то је већ много зајебано, цео степен више него јуче, јавили на ТВ-у да не излазиш из куће осим у случају преке потребе, дакле једино ако ти фале пљуге или кредит за мобилни.

Јавили у петак четрдесет (магична бројка) степени! И то исто никад није било осим прошле недеље и цео прошли август. Заправо, није ни 40, него је 57 степени, ложе нас ови са дневника да не паничимо, да не почну пензионери да се туширају случајно, или којим случајем да отварају прозоре у бусевима. То бре тако није било, то је од бомбардовања, генетски модификоване хране, илумината и броја 11. Сећам се 1834. кад су лета бре била до 25, а увече још прохладно па изађеш у треши у град да се огрнеш кад за'лади.

Мрш бре у пичку материну.

Stil (lat. stilus — naprava za pisanje) je način izražavanja, kojeg karakterišu sve osobine po kojima se razlikuje od ostalih - najjednostavnije, ono po čemu te prepoznaju.

Svakodnevna pojava, koja u zavisnosti od područja gde se odigrava, ima skroz različite posledice.

Večiti seronja. Od deteta je bio serator. Svi uzmu lepo hemijsku olovku a on uzeo ono penkalo i zajebava se, musavi papir i tako. Ne zna ni on zašto. Od tada je ostao serator. Svi uzmu sladoled od čokolade, on jede mango. Svi treniraju fudbal, on trenira karling. Svi pojebu na ekskurziji devojčice iz razreda, on jebe Italijanku. Svi piju vinjak, on uzme pelinkovac. Svi kupe benzinca ili dizel, on kupi električni auto. Svi zovu decu Petar, Milica, Dule, a on Jutro i Hrast. Svi idu u kafanu, on ide da planinari. I kad ga sarane traži beli grob. Samo da bi bio seronja.

Najniža ocena iz veronauke.

Srpski parking senzor.

Алкохоличарски сленг. Све што је геј, срање, оба или на било који други начин не задовољава критеријуме, што му се опет сведе на ова два ал' небитно.

Mitsko biće koje sve radi kako treba, odmereno i sa stilom.

Festival na koji stranci dođu da nam pokažu da su veća stoka od nas.

Odgovor ćaleta zajebanta na pitanje sina "šta da radim sa dvesto dinara"?

Lep gest jedne od banaka koja je došla iz pičke materine da ućari nešto na našoj nemaštini presipanjem iz šupljeg u prazno i prodavanjem muda za bubrege.

Narodska alegorija delovanja trgovačkog zakona ponude i potražnje. Pas iz ove ilustracije deluje sebično, ali ne. On je ustvari vrhunski prepreden, jer zna da će, ako tu kosku više nema, ona vredeti mnogo više, te zato gomila u suštini beskorisne koske kao Židov zlato.

Primenljivo na sve oblasti života, od bankarstva do ljubavi...

Morbidan način da se našališ sa anoreksičnom devojkom.

Najbolji poznavalac istorije i tehnike u automobilskoj industriji....

Hiljadu puta sam čuo pitanje - kako je moguće da oni iz South Parka mogu onako da prozivaju sve redom i da im niko dosad nije došao glave? Odgovor nije mnogo komplikovan. Privid demokratije važniji je od same demokratije.
Svaki prosečan Amer treba ventil. Kao što su npr.Simpsonovi. Čovek dođe kući, pogleda seriju koja ismeva i njega i celu naciju, nasmeje se, počeše između nogu i bude mu lakše. Vremena su postajala teža, pa je bio potreban i jači ventil. Pojavio se South Park. Prozivanja, bogohuljenja, krvi do kolena...sve zarad hleba i igara. I kad čovek vidi da možeš najsurovije da se sprdaš sa predsednikom i svim važnijim ličnostima u državi, a da te niko ne dira, šta može da pomisli, nego da demokratija deluje. Sistem funkcioniše. A ta prozvana vlast ne samo da ne ugrožava serijal, nego ga i podstiče. Što surovija sprdnja, to narod mirniji.
I kod nas se taj pelcer primio. Nažalost, ne u animiranom obliku, već u jednoj emisiji u kojoj se redovno prozivaju najmoćnije grupacije u državi, prikazuju dokumenti sa imenima najopasnijih ljudi, emisija čiji autor zna sve i koji će "svima njima da pomrsi konce!"
Prosečan Srbin će doći ozlojeđen jer je dobio otkaz, upaliće tv i gledati kako neki bezmudi autor raskrinkava upravo onog ko je kriv za njegovu sudbinu. "E, tako treba! Konačno da neko i u ovoj državi ima muda da Njega stavi na tapet! Ženo, donesi pivo, jebem li mu majku majčinu!"
Jadnik će odgledati emisiju, naslušati se najstrašnijih optužbi protiv Njega, popiće pivo, počešati se između nogu, kresnuće ženu i zaspaće miran. Kao jagnje. Misliće da se ipak nešto menja. Da ima nade. Da nikom ne gori do zore. Za mesec dana, neki novi serijal, neki novi On, a na Njega se već zaboravilo. Nikom ništa.
I opet će čovek da popije pivo, počeše muda, kresne ženu i zaspe. A On i Onaj će i dalje piti Jack Daniels i kresaće tuđe žene, dok se za češkanje njihovih muda čeka u redu. Ali naš jadnik će i dalje da gleda tv i da se divi autoru koji ima 'muda do kolena'. Baš zato što ih prirodno nema.
I ne pomišljajući da možda baš taj autor u ovom trenutku češka muda upravo Njemu.

Jedine nacije na svetu (uz ponekog Španca) koje ne smatraju da je šabanski da im zvanični način predstavljanja fudbalera budu nadimci.

Моменат у којем појединац постиже огроман лични успех, који га са друге стране води у веома сиву, смушену и непријатну ситуацију. Тренутак у којем се особа налази у вртлогу различитих емоција, где се срећа и туга уједињују. Ситуација у којој се преиспитује сопствени систем вредности и по први пут озбиљно поставља питање: "Шта нам је у животу заиста важно?"

-На основу погодтка који је аргентински фудбалер Габриел Батистута постигао против свог бившег и најдражег тима Фиорентине, чиме је осигурао титулу свом тадашњем клубу Роми. Након тог гола, легендарни фудбалер је искрено заплакао, као клинац који се изгубио у мраку.