Kaže se za lika koji u alkoholisanom stanju još uvek može da stoji, ali njegovo kretanje sastoji se u korak-dva napred i nazad.

Rečenica koju najčešće izgovoriš popodne, kad se setiš da si došao kući u pola 8 ujutru, ispovraćao se po ćalu jer nisi uspeo da dođeš do kupatila, kažeš mu da si popio jedno pivo, ali ti nije baš najbolje legao onaj burek što si ga pojeo malopre i kada posle jednočasovnog traženja svog mobilnog telefona pročitaš 10 poruka tipa: "Ti si svinja i ne želim više nikada da te vidim u životu!!!". Jedna od njih je od sada već bivše devojke, a u ekstremnim slučajevima nisi siguran od koga su ostale. Par sat kasnije saznaš od svojih ortaka da te vilica rastura celo jutro iz razloga što si se na punk svirci pobio sa 5 skinsa iz susednog grada, a da te genitalije bole zato što si pokušao da poljubiš najbolju drugaricu, a ona ti na to "nežno uzvratila nogom"...

Лик који је класична џиџалица, може се рећи солидан кошаркаш и полу шмекер. Јебему матер, оде у јебени НБА, и смува фазон, најјачу пичку на планети и притом заради шоу пара. У неком праведном универзуму цирко би са Короманом и Сашом Илићем на Фристајлеру, игро за Хемофарм и имо рибу деведесето.

Rak rana mladih kladioničara. Navlakuša za iste. Pogrešna investicija. Najčešće se ljudi oslanjaju na istu u periodu najveće krize. Studenti na kraju meseca. Matorci nakon plaćanja računa. Klinci koji hoće da jedu pljeskavicu, a ne kiflu, za užinu. Nakon toga ostanu izuveni, praznog novčanika, sa jednim pitanjem u svojoj glavi: "Ko me ter'o da bacim pare?"
I pored svega toga, uplaćivaće je opet i opet jer se vode mišlju: "Ako ne uplatim, kajaću se."

Kultne patike. One predstavljaju bunt, razlicitost, individualizam. Za samo 6999 dinara možete da budete jedinstveni, originalni i posve različiti od bezlične gomile onih drugih, običnih smrtnika, koji nemaju Converse starke i nisu tako neponovljivo kul. I to nije sve! Posle samo dve nedelje, postaćete ponosni vlasnici vazdušnog đona, i to bez ikakve doplate. Naravno, da biste bili dovoljno originalni, vaše starke moraju biti original Converse. One pijačarske ne dolaze u obzir. Kupujući original starke, vi kupujete i više od običnih patika. Kupujete stav! Izražavate bunt protiv nemorala i mulja kojim smo zatrpani sa svih strana. Po prvom obuvanju po difoltu vam biva ugrađen bunt protiv sistema. Ne treba da vas iznenadi ukoliko odjednom počnete da brinete o pravima životinja, da propagirate mir u svetu, da se bunite protiv američkog potrošačkog društva u cilju stvaranja novog društva zasnovanog na miru i ljubavi. Takođe,ukoliko se desi da kreativnost počne da vam isijava iz bulje, ili da vam kosa naprasno pocrveni, ne brinite, to je samo znak da je sve u redu. Počele su da deluju, i vi ste sve više originalni.

Ili levog, svejedno. Kao dečak stavljen na tu poziciju, jer je zahvalan igrač, predobar tehničar za štopera, ali loš za veznog ili krilo. Kao Vasa Ladački, on želi mnogo više od svog života, on želi golove, on želi asistencije, on želi popularnost, fanove! On želi da se dokaže, da se probije kao najveća zvezda kluba, da publika skandira njegovo ime, da devojke puštaju suzu niz butinu kad on igra. Ali to se nikad neće desiti. Igrajući u svojoj dosadnoj kolotečini, polako sve više postaje svestan da je neprimetan u odnosu na 'desetku' kluba, ili špica sa Filipo Inzagi stilom igre. Crv mržnje ga grize do kosti, i on se sve više trudi da igra što bolje, sve dok to trener ne saseče uzvikom 'vraćaj se nazad, ne igraš krilo'. Dok mu psuje majku sebi u bradu, kreću mu krvničke suze, i on prima osobine psihope, koji posle treninga ostaje da gadja prečku i govori u sebi 'jebaću vam majku svima jednog dana'.

Izbor je ljudska kletva bez koje ne bi bilo zanimljivo. Ovo teke pičke materine od životne navigacije često nas dovede na raskrsnicu između loših i dobrih puteva, a da nema nikakvih putokaza. I tako, bez dobrog pogleda, sa maglom na očima savesti, dolazimo u situaciju da biramo i da pogrešimo. Istini za volju, ne dovede nas baš uvek okolnost ili đubre od sudbine u takvu problematiku. S vremena na vreme smo i sami krivi jer tražimo đavla, što bi naš narod rek'o 'oćemo po pičCi.

Prethodno ustanovljena paradigma dovodi nas u realnost koja uzrok pretvara u posledicu, a opet kasnije tu posledicu u uzrok, i tako sve do konačnog duševnog i fizičkog odlaska u tri pizde materine po svim merljivim i nemerljivim parametrima.
Samo pravo!

Kao i sve, i naše svadbe se do nekih granica razlikuju od jevropskih.
Može se reći da su srpske proslave kao i srpski javni klozeti - SAMO ZA HRABRE.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Oldskul ciganski stritfajt, bez pardona i nedozvoljenih poteza, sa ratnim pokličima učesnika koji se čuju jednom u životu, gde se šiba bakarnim provodnicima i drevnom ''random zamah'' tehnikom.
Romtal 1 na 1 je nerealno moćan prizor, ali grupno lešenje je jednostavno epika koja bi zasenila i javno spaljivanje hipstera na lomači na Trgu Republike.

Prvi srpski GPS.

Nije teško voditi ovce, potreban ti je samo jedan pas i motka kom ćeš kad tući kad te ne sluša. Lako je biti filozof među polupismenim krezubim narodom, pustiš bradu i ponavljaš dve rečenice k'o pokvarena ploča. Svi ima da te slušaju. Imaš prvi kompjuter u selu i odma' si haker. Ostali se čude kako ti u kuću ne bane CIA zbog provaljivanja u tajne dosijee. Platiš jednu turu malog Lava i "ekipa" te instant proglasi za kralja žurke. Lako je kontrolisati zaslepljenu i zatucanu masu, samo trebaš imati "ono". "Ono" što oni nemaju.

Opaka zajebancija. Lik koji se brije u ratnom filmu je 19 puta opasniji od oklopnog bataljona, 5 puta opasniji od T-1000 i 2 puta opasniji od Ramba. Često se viđa u partizanskim filmovima gdje postoje 2 varijante: 1. Partizan koji se brije = Bata Živojinović na steroidima, odgovoran za 7000% povećanu prodaju crne konfekcije od Lajpciga do Menhengladbaha; 2. Njemac koji se brije - ultimativni protivnik, glumi ga Stevo Žigon, ima sposobnost čitanja misli, vidi u budućnost do 3 godine unaprijed. Uglavnom gubi zato što ga izjebu njegovi nadređeni il zato što partizani nadgenijale njegovu genijalnost.

Stanovnici sela Matejevac pored Niša. Poznati su po tome da su vrlo nezgodno zajebani i po tome što prave vino legendarnog kvaliteta. Ovo "legendarno" nikako ne znači da je vino dobro, postoje priče da postoji jedan lik što je vino pravio od groždja, al još pre rata i od kad je on batalio proizvodnju ko zna od čega ga prave. O zajebanosti Matevčana govori priča o tome da je pred Čegarsku bitku Stevan Sindjelić poginuo tako što ga je neki Matevčanin ubio jer mu se popeo na šljivu kad je izvidjao da li dolaze Turci pa su ga posle ubacili u barutanu i izmislili priču da je pucao u bure.

Stojiš pod tušem, rukama naslonjen na zid, pognute glave, zatvorenih očiju. Ti se ne pereš i ne trljaš, ti se jednostavno zajebano tuširaš. Mlazovi vode ne skidaju štroku i znoj nego u kanalizaciju odnose tvoje teške misli i probleme. S vremena na vreme uzdahneš. Zamišljaš da si u reklami za Najk i da u pozadini neki zajebani glas kaže neku zajebanu rečenicu: "Život je borba" ili nešto slične debilnosti. Sam si sebi prekul.

Ceđena pomorandža među hranom. Sobranje cigarete su socijala naspram ovog superkul jela. Moderno kao Fajv žvake. Naručuje se sa sladostrašćem u ustima, kao kada izgovaraš "Evian"! Kada bi postojale modne marke u ishrani, ovo bi bila savršena kreacija udruženog tima Gučija, Prade, Kavalija, Galijana i Pako Rabana.

Za pobornice cezarizacije, jela kao što su pljeskavica, pica, sarma, su čist smrtni greh. Sigurna propusnica za deveti krug pakla. One su ekstremniji slučaj "ne jedem jagnjetinu" devojaka. Postoji li zaista nešto tako dobro, kao što je zelena salata ukusa stiropora, piletina teksture sunđera i hleb vrste prošlomesečni? Plus, sve to, po simboličnoj ceni nečije dnevnice. Divno! Jedući ovo, dolaziš do zaključka da Snežana Dakić treba da ti preda pravo na vođenje emisije, a Makica Mateus ni za čet'ri života neće postići tvoj trenutni nivo trendizacije.

Jedeš, osećaš se tako moćno, dok ti se vlakna piletine i salate zabadaju u karijesom pojedene zube, a hleb zauzima mesto gde je nekada bila gornja leva četvorka. Paziš da ne upropastiš sjaj, ili kojim slučajem sa mesta ne poremetiš plave lenjir šiške. Na ovom luksuzu pozavidela bi ti i Paris lično. Posle obimne klope, ispijaš svoju pomorandžicu, plaćaš mesečnim džeparcem i odlaziš srećna, što si celih sat vremena živela na visokoj nozi.

Uzvik pre refrena. Koristi ga izvođač koji se uživio.

Narodna mudrost koja objašnjava zbog čega je u Srbiji veći broj slamarica nego štednih knjižica.

Metafora za pohlepnost, čoveka s kratkim pogledom na budućnost i željom imati više nego što mu treba ili što zaslužuje.

Svaki predator zna da je plen najranjiviji kada je sam. U grupi je sigurniji, brži, zaštićeniji. Izolovan, nema šanse.