Неправилан изговор енглеске речи bondage у благо руралној редакцији неупућене масе. Добро познати сексуални фетиш везивања партнера у циљу немогућности кретања и слободног арчења истог, све ради задовољства.

Хармоника са дугмићима уместо клавијатурских дирки. Идеална за плетење по форшпилима високофреквентне фузије балканског и блискоисточног мелоса. Пројектована за терминаторе међу армуникашима.

Већ пар месеци поносно носиш на грудима орден технолошког вишка, а отпремнину појеле струја, вода и алава жена. Деца су ти ситна и бројна, гладнија но паметнија, и ишту нове патике. Мећава ти зимус пробила фасаду, па јој је термоизолациона моћ једнака кеси чипса. Кола ни јутрос неће да стартују на ваздух и добру домаћинску вољу, него сама пале мигавац пред НИС-овом пумпом. Ех, да ти је сад једна дискретна динарска инфузија, да се скрпиш док те шура не запосли у моцарту, обећао је. Шта ћеш, нема ти друге, мораш да зајмиш, седај за фиксни, отварај именик и удри редом.

Оног момента кад се појави добра душа вољна да новце узајми, креће неодређено дуга плејада дупеувлакачких опаски, нереалних величања и дизања у небеса, како би се узајмљивач одобровољио и олабавио рок за враћање дуга. Практично га љубиш у дупе и целиваш му скуте. Ако прође, прође.
Ниси луд да чачкаш мечку.

Судија Дред је највећи баја свих времена. Он превазилази тесне оквире СФ-a, стрипа, уметности и културе уопште и својом оклопљеном зеленом чизметином стамено гази највиши гранитни пиједестал који под тежином његових муда пуца као сасушена љуштура виноградског пужа, круни се и одломљеним комадима попут метеорске кише засипа темена Бановић Страхиње, Нила Армстронга, Марије Кири, Бетмена, Попа Ђујића, Терминатора и осталих људских громадина које, упркос својој величини и немерљивом значају, ипак таворе у дубини мемљиве таме Судијине сенке.

Џозеф Дред је командант нарочитог полицијског одреда с почетка 22. века који има овлашћења тужиоца, пороте, судије и џелата и правду спроводи ту, на лицу места . Тако је морало бити, обзиром да је након апокалиптичног нуклеарног рата планета Земља претворена у спржену, озрачену пустош, где из отровне измаглице вребају извитоперена копилад атомске олује, жедна крви и гладна меса, док се сво здраво становништво повукло иза гвоздених зидина огромних конурбација -- мегаградова, чији туробни, тескобни задах, у спрези са доколицом проузрокованом масовном аутоматизацијом, буди оно најмрачније у људима.

Дред нема супермоћи и не носи тесан костим од гуме, он је јебена мушкарчина старог кова и те латентне амерске геј форице за привлачење пажње му уопште не требају. Он јаше Lawmaster-a, надркану оклопљену моторчину наоружану топовима и ласерима и витла верног Lawgiver-a илити Законодавца, крајње елегантну, старомодну прангију са сказаљком, која по потреби испаљује различите врсте џебане и експлодира када је у руку узме било ко недостојан звања судије. Суров, немилосрдан али и праведан какав је када спроводи закон, што је смисао његовог живота и његова једина сврха, заједно са својом зајебаном екипом пресудио је хиљадама разноразних злотвора, од ситних лопова, бандита и кријумчара старина, преко полуделих научника, криминалних мастермајндова и совјетске ратне машинерије, па све до саме Смрти лично. Није му страно ни да, када догори до муда, брзопотезно, са бојног поља, прогура амандмане на конвенције о правилима ратовања како би чисте савести могао да бомбардује подивљале рушилачке хорде нервним гасом. КАКАВ ЦАР!

Судија Дред је толико кул да му је Антракс посветио једну од својих најбољих песама.

Судија Дред је толико кул да га је у филму играо Силвестер Сталоне. Истини за вољу, филм и није неки, али ЈЕБЕНИ СТАЛОНЕ!

Судија Дред је толико кул да је твој ћале чуо за њега, за разлику од којекаквих Бличева, Нарутоа, Дет Ноутова и осталих азијатских гована због којих би посумњао да си окорела педерчина опрљене чмарине која машта о животу у Загребу, и исписао те за сваки случај из тестамента кад би знао да читаш то ђубре, и то здесна налево.

Судија Дред није оличење закона. Закон је оличење Судије Дреда.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

O vašem novcu, deviznom računu, zadnjem modelu mercedesa, vili na Dedinju, lokalima koje imate u vlasništvu...

Devojka sa sela koje ima svuda gde treba i pritom može volu rep diščupa. Takve devojke često dolaze u manje izazovnom formatu sa viškom oko struka i kukova ali i takve kada se zauzdaju pružaju iskustvo kakvom se ne može prići sa tananijim devojčicama sa grada.

Atkinje vole izlete na neku livadu ili pokraj reke, tamo gde je netaknuta priroda, pa zguza.

Филозофија којом се руководе прави животни победници. Они који не кукају кад им парче хлеба падне на намазану страну већ тај исти хлеб подигну, намажу и с друге стране и у сласт поједу. Они који са осмехом испрате камион који им у сред пљуска прође испред носа и изврши дубинско прање доњег веша. Исти они који после примљеног гола из офсајда, уместо да се жале и деру на судију, узму лопту, ставе је на центар и крену према противнику. Они малобројни који плачу од среће, а смеју се у инат проблемима.

Kupila je šareni časopis sa debelim koricama i masnim papirom i na njega potrošila poslednjih dvesta dinara koje joj je majka dala za sendvič i sok na pauzi između predavanja. Čarobni svet prepun blagodeti slobodnog života se otvorio pred njom. Sa druge strane, najgore noćne more greha koji se naziva brak. Vagina se usled prirodnog porođaja nepovratno rastegne i zna se da gde detetu glava prođe tu kurcu sreće nema. Carski rez ostavlja ožiljak koji jednoga dana neće moći da pokrije bikinijem za koji će joj mama ispisati čekove. Sise se od dojenja otrombolje i izgledaju poput pečenih paprika, samo nemaju miris belog luka. Agonija, tuga, čemer i jad! Postoji li veće zlo koje može da snađe tako savršenu žensku jedinku, bez čije tesne pizde svet ne bi opstao ni dana.

Odlučila je, neće se šaliti da u svoj život uvede takvo neopisivo zlo. Možda će morati i mužu ručak da skuva i uštirka kragnu na košulji. Složila se sa drugaricama da im takve stege u životu ne trebaju! Živeće život punim plućima!

Koju godinu kasnije, na godišnjici mature, osećaće se tako uzvišeno jer može da ostane do jutra ne misleći da li je kod kuće čeka dete i napokon će moći da ostvari svoju dugogodišnju želju i iza restorana popuši Marku iz IV-3. Jedine neudate su ona i Sanja. Doduše, Sanja drži jednu od najboljih advokatskih kancelarija u gradu i osmelila se da za koji mesec na svet donese dete, do sada nepoznatog oca. Naša urbana riba, inače prodavačica u obližnjem butiku, ne može da razume takav postupak, jer nema ničeg lepšeg nego deliti dom sa babom, ocem i mamom koja i dalje mezimici pere gaće i kuva jutarnju kafu za rasterivanje mamurluka.

Pored svih čari ovakvog života, tu su i one dve večeri u mesecu kada legne plata, gde se izlazi sa par drugarica čiji zbir godina već premašuje stopedeset. Kakve nezaboravne večeri uz koktele i komplet novih kurčeva koji će se ujutru vratiti svojim ženama. A ona, ona će se vratiti svom fabuloznom životu, ormanima punim krpica, koje polako počinju da odaju godinama pregaženo telo. Grudi, bez obzira što nije dojila, ipak počinju da liče na pečene paprike.

Više nema keve da kuva jutarnju kafu. Čak i kombinacije koje su bile stalne našle su još pre mnogo godina mlađe žensko meso i rekle "Da". U butiku je dobila otkaz jer je gazdarica saznala zašto joj se njen muž uvek onako zagonetno smeškao. Drugarice su ugrabile poslednji voz. Od života punim plućima, ostala je samo etiketa da daje posle tri pića. Udomila je jednu mačku, od nje se ne dobijaju strije, a i vagina ostane čvrsta. Iz ove perspektive, kuvanje gulaša i peglanje veša možda i nije tako loša ideja. Umesto da sprema ćerku za veliku maturu, sredila je mačku za izložbu.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Ultimativni test nivoa sopstvene zacopanosti u osobu sa kojom ste u emotivnoj-jebemo-se-ponekad-doduše-retko vezi. Svojevrsan poligon za vaše srce i dušu koji će vam nedvosmisleno staviti do znanja u kakvoj ste "formi" i šta vam je dalje činiti – apgrejdovati status ili zapaliti odatle brzinom firminog auta. Jer, ima li ičeg nevinijeg i transparentnijeg od usnulog lica "voljene" osobe, šlogiranog i krmeljivog, nenašminkanog i neobrijanog? Nije li to onaj “da li je to stvaaarno prava osoba za mene?” trenutak, u kojem ćete sebi konačno moći dokazati šta osećate prema toj gomili mesa što leži pored vas i nekontrolisano hrče/bali na jebeni jastuk?

Osetite li toplinu u duši i na scenu širom razjapljenih čeljusti vašeg partnera/vaše partnerke, iz kojih tom prilikom dopire auditivna impresija praistorijskog pećinskog krkljanja, znaćete bez sumnje da je to onda ljubav – prava i iskrena, nedvosmislena i pomalo odvratna, ali LJUBAV. Ipak, dvaput proverite tu svoju odluku. Ta ista usta će vas uskoro i poljubiti a taj zadah nije nešto što se gubi sa godinama. Srećno!

Nenadmašno umiljata osoba koju mož' na 'lebac da mažeš i preliješ k'o sladak sirup po baklavama. Toliko gotivan da bi ti dao zdrav bubreg, jedno plućno krilo, slezinu i mrežnjaču, samo ako zatreba. Dostojanstveno ispunjava svaki zadatak, pa makar 12 sati radio kao masturbator bikova.

И у ова и она стара добра времена након великог брадатог и кршног јебача женске згодне љубе љубовије није могао задовољити малко женственији мушкарац. Тако да су српске женке креирале овај згодан израз док у осунчаним шталама одрађиваше своје уобичајене послове.

Muška šaka postavljena preko ženinih usta, a sve u cilju smanjenja buke tokom seksa, usled prisustva roditelja u susednoj sobi.

Основа сваког српског оброка. Сув леба. Полубели. Шупљикав. Лебац ражени. Погача. Црни. Лепиња. Врућ. Намазан. Сомун. Векна. Од јуче. Препечен. За попару. Буђав. Свињама.
За леба данас мора да има, а за слеба ћемо се већ снаћи.

Трећа, најтежа, мрачна смена. Људи којима је од сумрака до свитања у опису посла. Људи без којих не би било врућег бурека и хладног јогурта у шест ујутру. Људи без којих би све новине биле вечерње, а градске улице препуне свакаквог смећа. Људи који у пет ујутру крпе разбијене главе, враћају чашице у колена и завршавају стоту копчу те ноћи. Људи коју су тада на двестачетвртом километру вожње расклиманог, одавно амортизованог аутобуса. Људи без којих ништа не би било онако како јесте.

Симбол српског војника из Првог Великог рата. Надчовек. Не онај Ничеов, измишљени и теоретски већ прави суперхерој који је ходао земљом. Овом земљом. Твој чукундеда бре! Одвоји време, попричај са дедом, питај га за њега, док још има ко да ти прича о Солунцу. Слушај 'вамо и памти:
Као предигру Великог рата, загревао се Јеремија у два Балканска рата са Турцима и Бугарима. Растерао гамад и направио велику Стару Србију. Видео то шваба, уста га јебем, па нагрнуо преко Саве. Тукао се Јеша на Церу и по Мачви, кренуо у контра-офанзиву са Колубаре и повратио Београд, преживео тифус, морао у повлачење, сада нападнут и од Бугара, прешао албанске гудуре, спао на 40 кила, домогао се Крфа, опоравио се за 3 месеца, отишао на Солунски фронт, освојио Кајмакчалан, прележао бери-бери, кренуо у тоталну офанзиву, прошао поред своје куће и ушетао у Загреб као победник. Успут сахранио хиљаде сабораца, видао ране јуначке, трпео болест, глад, жеђ и зиму, а да корицу хлеба није украо.
Дошао кући и нашао десетковану породицу и пропало домаћинство. Скинуо униформу, обукао гуњ, па се вратио мученичком сељачком животу не би ли оживео свој мал, самим тим, опет помогао држави. Све време ћутао, ретко говорио о рату и политичким проблемима. Он је своје испунио и пребацио за још три живота. Војник коме се дивило човечанство, поштени и вредни домаћин од речи и угледа.
Нек' је слава теби Јеремија, док је света и века. Ми немамо начина да ти се одужимо, скоро смо те и заборавили, срам нас било. Таквих Срба, нажалост, више никада није било, нити ће бити.

Potpuno i celovito sopstvenim ustima progutati minor i major labia, to jest usmine svoje devojke u jednom potezu, kao kad profesionalno usrkneš špagete, tako da kompletno budu okružene, to jest obljubljene vašom usnom šupljinom.

Болешчина.

Каже се за оне ортаке што затежу учкур на ногавицама, у сврху показивања белих чарапа. Једино логично објашњење је да им је кућа поплављена, а не желе људи да им се исквасе треше. Јер, зашто би иначе ико то радио?