Oci
Један од ретких дана када се сетимо очева. Ако се сетимо. Врло лако се деси да, занети новогодишњом еуфоријом и спремањем Божића, често и заборавимо на нашег конструктора. Кева је ту да ти спреми, очисти, опере, опегла, донесе доручак у кревет, сакрије од ћалца колико неоправданих и кечева си напабирчио, пусти сузу кад те остави нека профукњача, скува чај и накљука антибиотицима као да болујеш од емболије, а оно те само ошајатила промаја јер ниси чувао крста. А ти лепо кеви цвеће за 8. март, па парфем за рођендан, поверавање, саветовање...
А матори? Па матори ти је некако апатичан, посивео од борбе за голи живот, за леба и слеба, твоје нове патике, рату за екскуризију, рату за Коп, рату за море, кинту за мало боље пљуге и изласке. Сад, што се он згурио као жалосна врба, што му се коса нагло проредила и обелела, што му се бора на челу усекла до кости, што је често одсутан, замишљен, одваљен од брље, то ником ништа, а?
Ћале је, бре, то, можда губи, али бори се. Стена! Причају људи, тер'о опасно лопту у своје време (тражио га Хајдук), јуриле га сојке где год се појави веспом, макљао локалне силеџије да га и данас памте.
Тај мушки климакс дође ненајављен, без помпе. Тако, горело једно палидрвце, горело, и на крају се искривило, угљенисало, угасило. Да испусти још ово мало дима, па ај полако, да га дрешимо...
- Ћале, ајмо на пивкана, оци су данас.
- Нека, сине, ево ти иди са друштвом. Испио сам ја моје.
Platna kartica sa slikom po želji
Lep gest jedne od banaka koja je došla iz pičke materine da ućari nešto na našoj nemaštini presipanjem iz šupljeg u prazno i prodavanjem muda za bubrege.
-Dobar dan, želim karticu sa ovom slikom na njoj!
-Nema problema, samo da...ali gospodine, pa ovo je KURAC!
-Jeste, i to u erekciji, moj lično!
-Pa nisam siguran da možemo da vam izadjemo u susret...
-Nemam ženu, nemam ni decu, pse ne volim, na mačke sam alergičan, a prirodu mrzim. Hoću da na MOJOJ kartici bude MOJ kurac, ne vidim problem!
-Gospodine, moraću da nazovem nadredjenog da se konsultujem sa njim.
-Slobodno, prijatan vam razgovor. E da, hoću da kurac bude okrenut u pravcu strelice koja pokazije pravilan smer umetanja kartice u bankomat tako da osim vizuelnog utiska ubacimo i dozu funkconalnosti!
-Gospodine direktore, imam problem, jedan klijent hoće da stavi sliku svog penisa na karticu...
-Može da stavi i tek izasrano govno, sadistički ritual ili sliku tvoje žene tokom felacija. Štampaj marvi šta god hoće, ali kamate ne spuštamo!
Demokratija vs. Diktatura
Demokratija je civilizacijska tekovina koja podrazumeva da većina glasača koja stavlja papirić u glasačku kutiju, osim ruke i hemijske olovke, treba da ima makar malkice mozga.
Nažalost, postoji puno tekstova o tome koliko je ta demokratija dobra za narod, a baš nijedan da ipak postoje i neki narodi koji nisu u stanju da sami sebi izaberu normalnog vladara i da je najbolje da im se to nametne na silu.
...Za njihovo dobro ne treba da im se dozvoli glasanje, isto kao što se moronima ne daju šiljati i oštri predmeti, da ne bi sami sebi iskopali oči.
Dva su datuma u istoriji kada se baš u našoj zemlji okupilo najviše predstavnika različitih svetskih zemalja:
8.maja 1980-te, Josip Broz Tito, komunistički diktator koji je vlast uzeo na silu, privukao je na svoju sahranu 209 stranih delegacija sa 38 kraljeva i predsednika, 5 prinčeva, 10 predsednika vlada, 6 predsednika parlamenata, 7 podpredsednika republika, 3 podpredsednika vlada, 32 ministra inostranih poslova i hrpu nekih sitnih funkcionera kao što su ambasadori, državni sekretari i sl.
Smatra se najvećom sahranom u istoriji čovečanstva, po broju stranih predstavnika koji su došli da bi nekome iskazali počast.
Čak ni Papa Pavle II nije uspeo da obori rekord.
24.marta 1999-te, našom slobodnom voljom izabrani predsednik Slobodan Milošević je donekle ponovio uspeh nedemokratski izabranog Tita i okupio kod nas predstavnike 19 zemalja sa oko 1000 različitih aviona, 7 fregata, 3 nosača aviona, 12 razarača, 4 nuklearne podmornice i hrpom patrolnih brodova, satelita, helikoptera i bespilotnih letelica.
Smatra se jedinstvenim primerom u istoriji kada je neku zemlju napalo 19 drugih zemalja samo zbog njenog unutrašnjeg problema, a da ta zemlja nije bila čak ni blizu do naftnih polja.
I Kosovo i Evropa
Najaktuelnija srpska samoobmana.
Tradicionalno “neka bude što biti ne može” prepakovano u odoru ljigave dnevnopolitičke parole.
Nudeći vešto projektovanu i savršeno tempiranu laž da je moguće ne prodati kosovski mit a kupiti ulaznicu za podelu mitskog zlatnog EU runa, promućurni strip junaci koji vladaju Srbijom vešto sebi kupuju vreme za još jedan krug samoubilačkog srpkog političkog ringišpila.
U vremenu kada je Srbija doterala od Cara Dušana Silnog do duvara sadašnjeg bednog, kolektivni srpski duh, u ogromnom strahu da se suoči sa istinom da je sjebo sve što se sjebati dalo, postaje lak plen profesionalnim varalicama – političkim opsenarima koji, manipulišući tim strahom i duboko ukorenjenim srpskim šizofrenim i infantilnim crtama, nude ono što Srbinu treba: laž da ništa nije izgubljeno, da je i dalje moguće sve dobiti, da spasa nam ima i kad propasti hoćemo, da smo najači kad najteže je i da ćemo u zaustavnom vremenu očas posla nadoknaditi tih pet, šest golčića manjka, da je moguće pojesti oba plasta sena i ne crknuti od gladi kao Buridanove magare i da smo na samom kraju kraćeg lošeg perioda od stotinjak godinica i da eoni srpske renesanse samo što nisu ...
Cijena, prava sitnica – glas na izborima.
Ukoliko se logika, Ustav, realnost... ne slažu sa ovom utopijom - utoliko gore po njih.
I tako se Sorabi i njihove vođe,u sreći i veselju spremaju da mučenu Srbijicu udaju za đuvegiju iz Brisela, onog istog koji joj nogu amputirao 1999., a koji će joj za svadbeni dar zlatne cipelice darivati. Nogu će joj, naravno, vratiti, a kao bonus daće nam i Augentalerovu. Nebo će se otvoriti, car će Lazo sa Fileom rujno vino piti, a Obilić rasparat' utrobu djeve Eštonove, sve na radost Tači barjaktara...
Srpsko političko biće pod totalnom anestezijom ove bajke – snom mrtvijem spava.
Buđenje iz bajke “i Kosovo i Evropa” u realnost “Nit Kosova nit Evrope” biće gadno. U pičku materinu gadno.
Ko ga jebe – nije nam prvi put.
Što voli Srbin sebe da laže, čudo jedno!
Lakše mu da primi ladan kurac u vruće dupe nego da istinu u oči pogleda. Voli da misli da „još se nije rodio ko je Srbina zajebo“ pa takav neprejebiv očas umisli da ako on srdito kaže „ma šta kurac realnost, nataknem je na ovaj moj nadrealni“ da će se stvarnost povući postiđena i izjebana.
Hoće Srbin i ženu i švalerku, I Mamon i Nomokanon, i da se jebe i da mu ne uđe, i platu i da ne radi, i da klinke jebe i da nevinu ženi, i Ratka Kandića i Natašu Mladić, i da potroši i da mu ostane, I da jebe kadinicu i da kadiji piše molbu da bude zamenik sudije i tužioca, i Agape i Farmu, i Tita i Dražu, i da se ne muči i da nauči, i Slavu i Partiju, i da se ne bori i da pobedi, i Svetog Savu i Satana Panonskog, i da pretekne i da slavno pogine, i Ruse i Pruse, i azil za pse i svinjokolj, i Legiju i Zorana, i rat i pakt sa Nato paktom, i 1244 i 1389, i Silvanu i Nirvanu, i na istok i na zapad na sever i jug , i Kosovo i Evropu...
A šta ako uspemo, ako bude što biti ne može? U Londonu muk, jebo te...
Izlazak na ulice
Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.
U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.
Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.
Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.
Ma, nema bre šanse da više izađem... Kvota da opet izađem na ulicu da se borim za neki palackurac ne postoji, n-e p-o-s-t-o-j-i. Sigurica, imaš dojavu od mene, imam pravo bar svoj život da namestim.
Što, da neću opet da šetam k’o ludak protestvujući što mi jebu kevu, a da sutra gledam kako mi oni iza kojih sam se šetao na redaljku, tovare onu iz čije sam se pičke u ovoj pizdi materinoj rodio. Oću, ali znaš kad. Ma nikad bre, nikad bre više, niiiiiiiiiiiiiikad. Evo mi kurac ovaj moj izjebani i razočarani!
Izlazili smo i 27.marta i bolje grob i bolje rat, i dobismo oboje, a sve ustvari bilo da ga Hitler manje trpa u Englesku bulju i da što više pretovari nama. I Trst je naš, pa na ulicu, a posle mi bratu od strica u trbuh Janezi poslali metak zahvalnosti, dok je na stražarskom mestu jeo suvi jebeni dnevni obrok. I Tita na ulicama dočekivali svaki put kad se ovaj od nekog ljudoždera nepojeden vrati i novu autonomnu pokrajinu u Srbiji napravi.
Za Slobu tek ludnica. Svaki dan na ulicama hiljade, odjeci i reagovanja. Niko ne sme da vas bije. Do devetog marta, a tada nam stiglo i pojačanje na ulici. Tenkovi. JNA. A ona lisica od Vuka, nije on tada na ulici bio. Na ulici ostala sama ona riba sa tri prsta, a pička se sakrio u rekvizitu Narodnog pozorišta.
A tek Čeda, čuvar vatre, kupac Fidelinke, dramski pisac i europejac, više mu vredi guma jednog džipa od mog života, a ja k’o mladi dresirani majmun, danima za njim. „Mlado je dete, vidi kako mu sijaju oči, ovaj ne ume da izda.“ O Bože, kakva sam ja budala bio.
Za peti oktobar bi danas strelj'o. Ne amnestiram nikog. Ni sebe. Osim ono dvoje što su poginuli. I Džoa bageristu. I on je, da se razumemo, idiot kao i mi, ali ne mogu mu zaboraviti kada roknu viljuškom od bagera u RTS. Sreo ga jednom, svratih ga u Paun kod Štajge, opasno se ubismo. Do jutra nismo politiku pomenuli.
Kažem ti, za 5. oktobar bi strelj'o. Da opet gutam suzavac da Marović kupi još jedno ostrvo, da Otpor izvesti USAID u Budimpešti o "uspešno realizovanom projektu", da dobijam batine, a da me danas Dačić u svet vodi. Beograd je svet, ma je li Boga ti, Beograd je svetska budala - koga je sve na vlast dovodio.
Ma, muka mi kad se svega setim. Život mi prođe čekajući izlazak govnjave motke na ulicu, a svaka iza koje sam stao u dupe mi na kraju uđe, a ne njima po leđima.
Zato više na ulicu ne izlazim ni kad sportiste dočekuju. Kad kažem dosta, onda je dosta.
Mada, mamu mu jebem, nekad mi neka čudna jeza krene niz kičmu kad prođem kroz Kolarčevu. Kao da opet čujem pištaljke, pričini mi se pokojni patrijarh Paja kako vodi moleban, a mi da svršimo od sreće kad se njihov kordon sklonio...
I neću, nikad više neću, ma da nas pozovu i povedu zajedno Štulić izjebani Džoni i Obilić jebeni Miloš. Ni da je Princip Gavra portparol protesta!
Jedino ako ova generacija naše dece ne krene. U njih još verujem. Ako oni krenu eto i mene trećepozivca. Još čuvam pištaljku. Pored čuvarkuće, u čaši što sam je iz Skupštine uzeo petog oktobra.
Žena od karijere
Mogao sam da napišem i karijeristkinja i da u toku kucanja dva puta pogledam u tastaturu(elektronsko lomljenje jezika xexe) da li pravilno kucam tu reč ali neću. Jebe mi se, moja dekfka-moja pravila. Ionako mi i te rodne ravnopravnosti idu na kurčev živac ali o tome nekom drugom prilikom.
Karijera, kažeš, emancipacija? Frljamo se izrazima, a? Šta si ti ono beše po zanimanju, piar? Konsalting menadžer? Menadžer bilo čega? Sajmovi, konzilijumi, kongresi, okupljanja, sastanci, kontakti, asistenti... Jel znaš ti, poslovna ženo, da zaviješ sarmu, da te ja pitam? Naravno da ne znaš, nisi gledala majku kako kuva nego seks i grad, jebo selo tamo samo blata ima.
Umesto da si pravila kolače kao tinejdžerka i pisala recepte u svesku ti si jurila popuste po berškama i teranovama, kucala esemesove i mejlove i razvlačila žvake po fakultetima i zadnjim sedištima napucanih likova sa beogradskog asfalta. Sada recepte čitaš na netu i pitaš se zašto su ti kiflice kao guma a za podvarak misliš da je "ono na kolima ispod onog metalnog što si platila 170 evra kad se pokvarilo".
I ta kola. Jebo te ko ti je reko da ih kupiš i ko ti je dozvolu dao. Samo ti nabadaj papučice u štiklama i polako...imamo mi vremena da ti uteraš MANa sa dve prikolice na to "malo" parking mesto, čemu žurba pa svi smo krenuli na Obilićev venac da pijemo produženi sa mlekom i ogovaramo ljude, to je esencija života.
Posle se pitaj zašto nemaš dečka. Ili imaš ali je pomalo gej i ne jebe kako valja. Pa ne bih ni ja jebao kako valja da jedem supu iz kesice, dao bih ti kurac u kesici pa ga kuvaj dok ne nadođe a onda mi kaži jel isto "iz kesice" i domaće, masno. Muškarac spremio sebi da jede, opeglao sebi majicu i jedva našao čarape pa da jebe kako valja? Juče. Pa sam sebe gleda ko pederčinu, umalo nije zavuko sebi pastu za zube u buljsona posle kupanja.
Gde su ti deca? Jebo ženu koja troje nije rodila. Nemaš dece jer su obaveza? Pa i tebe je neko odgajio i posvetio ti se...dobro, možda te je trebao malo više tući ali svako ima pravo da pogreši. Dece nemaš jer nemaš ni muža a ako imaš muža onda ne možeš da planiraš decu kada još nisi zamenik zamenika zamenikovog zamenika nekog kurca u nekoj firmi sa imenom *profy, inter, global* pa neki đavo... Nek imaš platu ko Milka Forcan ali ako dece nemaš koji će ti? Letovanja, krpice, izlasci... A imaš kucuuu. Jaoj slatkica voli životinje... Volim ih i ja ali im ne titram muda i ne hranim bolje nego sebe. To treba da ti bude ljubimac a ne gazda i ako uopšte porediš džukelu sa detetom zaslužuješ da nemaš dete.
Da, izlasci. Pregazilo te je pola grada jer si ti emancipovana, samostalna, jaka, sama sebi dovoljna žena? Ne, ti si kurva. Kako god da sročiš opet si kurva. Tj drolja, kurve poštujem. Pohvali se ovim kada te "startuje" neko, svideće mu se veruj mi.
Koliko god napredak civilizacije bio dobar ima i svoje loše strane a ova je jedna od najlošijih. Mrzim i muslimane ali šerijat je iz raja izašao. Dobile ste i pravo glasa. Al ste ga izglasale jebale ste mu mamu, bitno da oni imaju lepe frizure i čestitaju vam Osmi mart preko teve prijemnika. Što su arapi puni love? Nafta? I to se potroši, ali nema ko jer žene ćute i rade šta im se kaže.
Toplo porodično gnezdo, ručak miriše 200 metara oko kuće ili stana, muž došao sa posla i seda da popije rakiju pred ručak, doneo skromne ali pune kese, deca dolaze iz škole, ljube mamu i tatu, sedaju svi zajedno da ručaju i pričaju o tom danu, kuća sređena pod konac možeš je za katalog slikati, gledanje slagalice posle ručka, pomoć deci za domaći zadatak, šetnja parkom, porodično pecanje, odlazak kod babe i dede, idila...to je idila a ne ono što juriš i šta sanjaš.
*Definicija pisana za mizantrophy.*
Izlizati opanke
Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:
Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.
Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?
А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.
Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.
- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!
Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.
Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...
Hleb naš nasušni
Основа сваког српског оброка. Сув леба. Полубели. Шупљикав. Лебац ражени. Погача. Црни. Лепиња. Врућ. Намазан. Сомун. Векна. Од јуче. Препечен. За попару. Буђав. Свињама.
За леба данас мора да има, а за слеба ћемо се већ снаћи.
Радивоје је мрмљао нешто себи у браду. Никад није добро кад треба да дође у град, ни овога пута није изузетак. Несносна врућина му није причињавала задовољство. Оштра, седа коса је била мокра од зноја, на крајевима који стрчаху испод шајкаче. На путу од општине до аутобуске угледа малу продавницу и реши да отресе једно ладно зидарско. Увек је узимао јагодинско, јер га је чича са слике подсећао на деду. Пребра по чакширама и нађе две згужване стодинарке. Плати једном од њих за пиво, па седе на оближњу, пуким чудом, функционалну клупу у хладовини. Скиде шајку и тежачким, од рада испуцалим дланом, обриса чело, прекрсти се, просу мало из флаше, те натегну добар гутљај. Док је подригивао, крајичком ока спази клинца како излази из зграде преко пута. Мали је износио ђубре. У провидној кеси, старцу западе за око више од пола векне хлеба. Очи му заискрише.
Зар хлеб наш насушни?
Сети се како је јесенас зајмио паре за нафту да пооре, таман кад узе гориво, паде киша, па је чекао да ''цедне'', онда је три дана извлачио стајско ђубриво, договарао се са агрономом дал' да прихрани ''Каном'' или ''Урејом'', па је дрљачио, па је каснило семе у пољопривредној апотеци, сејао, повлачио, па прашачио, дотрајала задња гума на трактору. Зимус паде голем снег праћен јаким мразом, мислио је: 'измрзе све', ал' јок, удари велика киша око Васкрса, поплави, ал' опет би добро, онда наиђоше жеге, па се баба и он молише Богу и Светом Илији да их град заобиђе, па је јурио премије за млеко да има чиме комбај' да плати, па га је комбајнер завлачио две недеље док је овр'о, а принос бе'а танак, па док је отер'о жито у амбар и истоварио да се просуши, одвез'о у задругу да га да по неипслативој откупној цени... Данас је платио порез да му извршитељи не би запленили трактор. Јер шта је он без трактора? Од свега му је остала још једна згужвана стодинарка за локал до куће. И дуг од 400 евра. Утрошено време и рад се не рачунају. О живцима да не говоримо. Уз курац му мука.
После баченог смећа, клинац прође поред Радивоја гледајући га са подозрењем. Минут касније изађе из продавнице носећи свежу векну хлеба по цени од 44 динара. Радивоје помисли да малом опсује и тетку и бабу, али се уздржа. Само добаци:
- Синко, гре'ота је 'леба бацати.
Мали га није ни регистровао, а и да јесте, не би растумачио. Јер нема ко да му каже и објасни. Деда му се давно доселио у град и пљунуо на сеоски живот, а ћале му је већ градска фаца, рокер. Он само зна да је хлеб 44 динара. Свакако је дечко журио да се логује на ЦС сервер, чека га буљук другара из разреда да поврате Косово...
Тако то уређене државе раде. Леба и игара.
''Оче наш...''
Lepota
Skup crta idealnih proporcija oko idealne duše. A ako nema duše da te crte drži na okupu i daje im formu, nastaje splačina epskih razmera.
-Svi mi, dečaci iz vrtića, smo bili zaljubljeni u nju. Uvek je imala najlepšu haljinicu, kosu vezanu roze gumicom i roze patofne. Nudio sam joj pogačicu sa čvarcima, ali ona je jela samo jabuku. Rekla je da je to dobro za lepotu.
-Krenuli smo u prvi razred i iz dubine duše mrzeli Maju, škrndelja koji je sedeo sa njom. Ja sam sedeo ispred nje i stalno se okretao. Učiteljica mi je redovno jebala kevu i slala me u ćošak. Bila je za glavu viša od mene- ne učiteljica. Ona.
-Počele su da mi rastu prve dlake. Svi smo mi uzgajali farmu bubljica na licu, samo je njeno bilo savršeno, čisto... Mislio sam da je zbog voća koje je uvek jela. Nabrao sam kod komšije punu kesu zelenih jabuka i gutao ih kao ćuran. Umesto lepote, dobio sam proliv. Meni su i dalje rasle bubuljice, a njoj sise. Za nju niko nije bio dovoljno dobar, čak ni osmaci. Bila je kraljica drugarske večeri.
-Imala je 98 poena na prijemnom. Upisala je neku zajebanu školu za koju nisam ni znao da postoji. Imala je krupne oči, kao krava. Iz mesta je mogla da jebe kevu onim starogrčkim boginjama, ali nije htela. Bila je svesna svoje moći. Svojim kravljim očima i dugim trepavicama je pomerala planine i šamarala sve nas- smrtnike.
-Probala je Bejlis, belo vino i Somerzbi. Svidelo joj se. Na red je došla Karelija Slims i Eve. Količina hormona u njenoj krvi je počela da se meri litrima. Borila se protiv prirode jer je ona tatina princeza koja ne želi ništa pre braka.
-Četvrta godina srednje škole. Roze boja je sa svezaka prešla na tange a njeno detinjstvo ostalo na ponosu konobara koji je pijanu izveo iz diskoteke da povraća. Postala je žena.
''Moraću da nadoknadim sve što sam propustila. Ovo nije loše''. Ma loše kurac! Znaju Bog i evolucija šta je dobro. Gledao sam sve to iz prikrajka. Na njenom, od jabuka čistom, licu, pojavile su se mrlje. Crne mrlje. Kao od mastila. Nije bila lepa. Bar ne meni. Kažu, na sred časa je otrčala u wc da povraća, kao što sam ja onomad trčao da spasim noge od besa razularenog dupeta isprovociranog zelenim jabukama. Ja trč'o zbog jabuka, a ona zbog kurca. Kako to može da bude isto? Već do 8. marta je imala stomak kao Mića ložač. Otac je ispisao iz te zajebane škole za koju nisam ni znao da postoji. Udala se. Niko od nas, njenih starih drugova, nije bio na svadbi. Dobila je sina i 20 kila viška. Umesto da vežba aerobik, vežbala je mešenje kiselog testa za pogaču i pranje sudova na dužni metar. Život- tvorova jazbina. Zanimanje- domaćica. San- kupovina veš mašine.
EVO TI GA SAD, JEBALE TE JABUKE!
Život preko grane
А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:
Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.
Данас си опет обукао кошуљу за посао, користио исти јавни превоз, купио дужи еспресо за понети, стигао на посао и отвориo вести из Отаџбине. Одсутно си погледао према небу и препознао авио-превозника који вози у завичај. Усресређујеш се на посао.
А земаљски дани теку...
Disnotor
Старински назив за покољ свиња. Понекад се користи, додуше ређе, као метафорички израз за клање људи.
---Косово Поље, 15/28. јун 1389. године---
(рано јутро, српски табор)
Лазар Хребељановић: Добро, мајку му јебем, опет ја први долазим у бој, још нема никога, а већ седам сати по средњоевропском времену. Видиш ти, мој Болеславе, с ким ја ратујем, еј!
Штитоноша Болеслав: Ма добро, доће људи, к'о да је битно, нисмо ни ми морали баш овако рано доћи.
Лазар: Ма где нисмо, ено Османлије већ раде разгибавање, јебаће нам мајку.
Болеслав: Ма могу они да раде разгибавања до прексутра, кад им налете ови наши, неће знати ди им је глава, ди им дупекања.
Лазар: Ма море стока једна, најели се свињетине и овчетине па сад спавају к'о заклани, закл'о их неки Огуз дабогда!
(долазе босански одреди с војводом Влатком Вуковићем на челу)
Лазар: Оооо 'де си, Влатко, дабогда те буреком сасром на Ургентном 'ранили!
Влатко: О ђе с', Лазаре, дабогда те сирницом по стражњици мазали!
Лазар: Колико је тих твојих Босанчуга ту?
Влатко: Неђе око двије-три 'иљаде, таман да им јебемо матер цигањску!
Лазар: Ау тебра, што си тако политички некоректан и неедукован, као прво сад се модерно каже Ром, као друго они нису ромског порекла, они су настали мешањем турске групе и индоевропске групе народа, као треће сад ће да нас туже трибуналу у Нанту због тебе!
Влатко: А човека, к'о да је мени битно, ја сам само дош'о овде да се неком најебем миле матере, ионако ми жена кења ко навијена цео дан по дворцу, још ми и пуница близу, сваки трећи дан ето бештије у госте. Него дај да видимо у којој формацији данас играју ови мамлази.
Лазар: Па ево чекам их, нису још дошли, спавају к'о топови, топови их гађали!
(долази Вук Бранковић са својим одредима)
Лазар: Ооој мрки Вуче, што си ми се умусио данас?
Вук: Ма терај ме у курац, увалили ми неку ракију јуче, више шећера но бресака, не могу да гледам на очи јутрос.
Лазар: Мрки Вуче, подигни бркове, да ти виђу токе на прсима, да пребројим зрна од пушаках, колика ти токе изломише!
Вук: Ма које пушке, које токе, шта сањаш ти? Јаооо, опет си помеш'о текстове, 'бем те тупава, то је Горски Вијенац!
Лазар: Ма добро, морамо убацит мало стилистике овде, ипак је ово један свечарски тренутак...
Вук: Је л' њему опет дав'о неко ону смешну медовачу, што сам је рек'о да не трошите више од двапут годишње, а?
(долази Милош Обилић са још десет коњаника)
Лазар: (Вуку) Јаооо, пајсад како ћу да га истурирам, мали се прима к'о нико! (Милошу) Ој Милоше, сада вјеро, потоња невјеро!
Милош: Ја, тако ме вјера не убила, ја невјера никад био нисам, нит' сам био, нит' ћу икада бити! Невјера ти седи уз кољено, испод скута пије хладно вино!
Лазар: Добро, прођи тамо до свог логора, послаћу после по тебе кад ми будеш требао.
(Милош одлази)
Вук: ААААААААААА Како се мали прима, људи моји, да ли је ово могуће!
Лазар: Турира се к'о оне Паскачове кочије на моторни погон лололо
Влатко: Ал' најјачи је што проговорио јекавицом лоло
Вук: Ајој, брате, сузе ми теку, е!
(долази 100 људи обучени од главе до пете у челик)
Лазар: Је ли, Влатко, ово сардине изгледа проходале, а? Опет не водите рачуна о радиоктивним супстанцама око Зенице?
Влатко: Немам идеје који су ови.. Вуче, да нису ово неки твоји нетемани?
Вук: Не колико ја знам. Ало, сардине, идентификујте се дећско!
(један од људи прилази и диже руку увис)
Непознат човек: WIR SIND SOUVERAENER RITTER- UND HOSPITALORDER VOM HEILIGEN JOHANNES ZU JERUSALEM, GENANNT VON RODOS, GENANNT VON MALTA!
Вук: Шта наприча овај?
Влатко: Мислим да га нису добро подмазали, па шкрипи кад помери руку.
Лазар: Ал' помињо неку Малту, нешто... Да није ово неки фан клуб малтезера можда?
(други непознат човек излази из гомиле и скида шлем)
Други непознат човек: Ћекајте, ћекајте, дећки, ми смо Ивановци, витешки ред што се бори за славу Језуса краља, не?
Лазар: Иване, лептенејебо, јес' то ти?
Други непознат човек: Ја, лићно, главом и с фенси брадицом а ла монтерењ!
Лазар: Препозно сам те одма' по тој геј брадици, само реко' да проверим. Него, какве су ти ово сардине, то Шиме направио неки нови производ?
Иван Палижна: То су Ивановци, ми тућемо муслиманске снаге и бринемо се о нашим болесницима.
Лазар: Ви тучете муслимане?! Хаахаа, па ви бре сви заједно нисте тешки колико један њи'ов рмпалија бре!
Иван: Није све у велићини, има нешто и у техници.
Лазар: То с' чуо од своје жене, а?
Иван: Грохотом се смијем, него дећки, отишли смо ми да се спремамо да напрашимо ове муслимане, не?
Влатко: Ееее благо нама кад нам сардине бојеве бију.
Вук: Ма пусти их, ионако ће да побегну чим се ови продеру. Него, где су ови твоји јужњаци, Лазо?
Лазар: Ма терај их у курац, већ сафтају кобас Мурату, ено га Драгаш угостио Османлије тамо код њега.
Влатко: Па лијепо ја кажем да од тијех из романскијех земаља никад неће бит' мушкарца, си видио и сам да им мушки тамо доље носе сукње?
Лазар: Ма знам, не стај ми на муку.
(долазе браћа Мусић)
Лазар Мусић: Честити кнеже, доносимо рапорт из османлијских табора...
(Стефан Мусић лупа васпитну Лазару Мусићу)
Стефан: Ало, маћана, 'де с' пошо, ја овде рапортирам, примогенитура пичко девичанска!
Лазар М: Е да ти јебем семе твоје крваво, ево ти на, па ти причај!
Лазар: Ало, смирите се вас двојица, видите да имамо госте, а и није вам ово она ваша запиздина!
Стефан: Ево кнеже, писана форма, три примерка.
Лазар: Зафаљујем, ај сад беште у онај шатор у два супротна ћошка и размишљајте о овоме што сте урадили сад.
(Лазар М. и Стефан одлазе)
Лазар: Е сад, д' извадим ово пиће и крканлук из штека, да се спремимо, па ћемо да сечемо ове пешкироглаве.
(у међувремену, османлијски табор)
Јакуб: Аљооо, Бајазит, аљооо, јебо ти матер своОоју!
Мурат: Шта се дереш ти хајване усред јутра, још ни кахву попио нисам, и који си ти уопште?
Јакуб: Ја сам твој син Јакуб.
Мурат: Аха.
Константин Драгаш: Је л' сигурно ово Ваш син, мислим како не знате њега?
Мурат: Ма шта ја знам, вакер манге чаје, то нек им маме памту.
Константин Драгаш: (себи у браду) Чудан неки народ...
Јакуб: Аљооо Бајазит, јебем те гљува!
(Бајазит излази из шатора)
Бајазит: Шта се дереш у сабах-зору, јебоОо ти матер своју?
Јакуб: Ма нашо сам неки кабљови овде, изгљеда да нас неко шпијунира, знаш.
Бајазит: Па нек шпијунира, ионако нас има овде колко оћеш.
Јакуб: Ма да га јебем, реко да ме није снимо док сам напињо Хануму.
Бајазит: Пффф тебе да снима, хајване, тебе могу једино да снимају на они Опстанак, колко се дереш ко ћимпанза тамо, цео Топкапи узбуњујеш, пићко бангутава!
Јакуб: Ма да се јебеш ти маљо цигане, е!
(Јакуб одлази)
Бајазит: Ој Ћамил!
(Ћамил долази)
Ћамил: Да, екбер-Бајазит?
Бајазит: (показује прстом на Јакуба) Ако ми данас преживимо ово кољање, овог да ми убијете истог момента!
Ћамил: Алијорум, екбер!
---15/28. јун 1389, 10:00 по централноевропском времену---
(српски табор)
Лазар: Је ли, Болеславе, јесу ли спремни ови наши за диснотор?
Болеслав: 'Де нису, ено Влатко добацује Омер-паши како му женска има ваџајну к'о Хексамилеон.
Лазар: Ја човека, не може да сачека ни два сата. Него ајмо ми тамо на чело војске.
(османлијски табор)
Бајазит: Ало пићке, ди ми га је хат?
Јакуб: А бре ћаве манге, откуд ја знам?
Бајазит: Абе, силази с тог хата док те нисам стуко сад!
Јакуб: Немој ти будала да будеш!
Бајазит: (стрзне Јакуба с коња) Ма силази, јебо ти матер свОоју! Ујс, ујс, напред, напред!
---15/28. јун 1389, 10:45 по централноевропском времену---
Лазар: ЈЕСМО СПРЕМНИ БРАЋО?
Српска војска: ЈЕСМО!
Лазар: НЕ ЧУЈЕМ ВААААААААААААС!
Српска војска: ЈЕСМО ПИЗДА ТИ МАТЕРИНА ГЛУВА!
Лазар: ШТА ЋЕ ДАНАС ДА БУДЕ?
Српска војска: (крећу да лупају мачевима и осталим оружјем по штитовима): ДИС-НО-ТОР, ДИС-НО-ТОР, ДИС-НО-ТОР...
Мурат: Је ли, Константине, шта вичу ови твоји ђаурини?
Константин: Диснотор, то Вам је свињокољ.
Мурат: Еее хајвана, и пред битку мисле на ждрање крмача, дабогда их триглицериди све побили!
---15/28. јун 1389, 10:59 по централноевропском времену---
Лазар: И ТРИ, И ДВА, И ЈЕДАН, И ИДЕМООООООООООООООООООООООООООООООООООО
Бајазит: Дрште гаће, Срби; ЈАЛАААААААААААХ ТУРЦИ!
Лазар: Држим ти ја џеназу ОПАААААА
Žegnuti
Znaš, nije loše ona tvoja kona Rada, ajd' sredi mi je, reci koju za mene...
Jes' ti lud jeboteotac mameni, onu žensku neteman?! Zaobiđi, zaobiđi je, prijatelju, nije ti ona za ćurlikanje, vodanje za ručicu i srodne ivanbosiljčićizme, iskustvo je na njenoj strani... Jebajga, ako još mesec-dva budeš zabargeo, odvedi to na masan burek i neki teheran. Samo pazi, unapred da ti kažem - može popit' i pojesti boga oca: polovku prepečenice i tepsijicu krompiruše stuče. K'o iz pičke. Elem, kad je izvedeš sklepaj neku lafinu, nemoj ništa pametno da se ne bi zabagovala... Ako zarokće kad se bude smejala, na dobrom si putu - znači da joj se sviđaš. Posle prepni u ljubavnu kragnu, žegni u nekom sokačku iupičkumaterinu! Ćaozdra'o, sevap oboma!
Prost čo'ek
Idiom, koji i pored fonetske sličnosti, nema nikakve veze sa prostaklukom i ljaksicizmom, nego opisuje stabilnu, normalnu, prizemnu i skromnu osobu. On dobro zna šta može i koliko može, nije preterano ambiciozan, niti nabeđen, blago mu trne ćuna za sve, a sa druge strane ima dodir sa realnošću, jer čvrsto stoji na zemlji i uspravljen gleda životu u oči. Kakav je u komunikaciji, takav je u svim aspektima života: direktan i neposredan, ponekad osirov i prek, ali uvek pravičan i iskren.
Duševan čovek, veseljak i umereni hedonista, sa smislom za meru, smislom za humor, na svoj i na tuđi račun. Domaćin, porodičan čovek, spreman da se žrtvuje za svoje prijatelje i porodicu, posveti borbi za ideale, a u današnje vreme mukom zabavljen obezbeđivanjem suve egzistencije, jer je pošten način uvek teži put, put kojim kod nas jedino idu zanesenjaci-sanjari i dobroćudne poštenjačine, zbirno prozvani imenom "budala" od strane moralnih mizerija nakoćenih u žabokrečini sunovrata moralnih i ljudskih vrednosti. Nekada veoma čest tip čoveka sa naših prostora, ali danas u doba gde statistički na 10 ljudi dolazi 4 gladna čoveka, 2 radnika težaka, 1 beogradski organizator gej parade i 3 menadžera, vrsta koja izumire poput belog međeda, jer prost čo'ek ne da ne zna da se lakta po novokomponovanim pravilima kapitalizma, nego on to ne radi čisto iz džentlmenskog razloga: to mu je ispod časti. Vođen srpskim inatom, a sa moralnim vrednostima usađenim porodičnim vaspitanjem, radije će umreti gladan, ali uspravljen, ponosan i neokaljan, jer ipak postoji nešto važnije od punog stomaka.
Da, vrsta prostih ljudi izumire nezapamćenim tempom, jer se ne može efikasno lagati izražavajući se lakonski sa pešest reči kao što prost čo'ek radi, nego kurtoazno, evropejski, slatkorečivo u maniru ljupkoglagoljivih menadžera, srpskih političara, velegradskih korporativnih devojčica. Sitnim vezom gramatički pravilnih, kitnjastih reči, i lažnih obećanja zamađijati žgadiju, koja je, eto, dovoljno tupava i kratkovida da prostog čo'eka nazove seljačinom, a šarlatane i moralne mizerije gospodom. Jebeš ga, žgadija je oduvek bila teški mazohista - prvo dopusti nekom da je uzjaše, kulturno izjebe, pa onda lepo kuka i daje priloge u crkvu za bolje sutra. PU!
ekskurzija
U nižim razredima osnovne škole, to je veliki događaj zato što si prvi put bez mame i tate, sam, u sobi sa još 3 drugara istog pola. Poenta je pobediti na maskenbalu za šaljivdžije, miss za lepotane, kvizu za pametnice. Obići ćeš Srbiju, posetiti crkve, i kupiti svoj bližoj i daljoj rodbini poklon na kome će pisati ime mesta na kom si bio. I naravno kupićeš halo karticu ( u moje vreme nismo svi imali mobilne) da se javiš mami, tati, baki , deki...
U višim razredima osnovne i srednjoj školi, ekskurzija je mesto za prvo i stoto alkoholisanje, sex, ljubav, ne znaš ni gde si bio, ni šta si radio, tj ne sećaš se. Kupićeš ortaku nešto, ako pre toga nisi spičkao pare na alkohol i kurve. Mobilni će ti biti isključen, ne postojiš tih nedelju dana ni za koga! Događaj gde ljudi i profesori prvi put upoznaju kakav si ti u stvari. Najlepši događaj tokom celog tvog školovanja :)
Mama: Milo moje čedo , kako je bilo?
Pera(III razred o.š. , upravo došao sa ekskurzije sa Tare): Mama osvojio sam 2. mesto na maskenbalu, glupi Mita je bio 1. a nije ni ličio na policajca, kupio sam tebi, tati, bati, baki i deki ovu šolju, a tetki, ujni, komšiji i Miki automehaničaru ovu pepeljaru. Bili smo tamo u onom etno selu i onda...
Mama: Divno ...
Nakon 9 godina...
Mama: I sine kako je bilo, šta ste videli?
Pera(II razred srednje škole, došao upravo sa ekskurzije u Grčkoj): Gde?
Mama:Pa na ekskurziji Petre..
Pera: a.. pa ekstra je bilo.. baš... ono.. videli smo neki kamen.. i ja sam video rozog slona jedno veče... A Djole kaže da je to od onog.. ma odoh ja da spavam kevo, vidimo se za dva dana...
Mama: . . .
Milutin Metoda
Брзо и прагматично одрађивање нечега, без обзира на могуће негативне последице или сметње у извршењу. Име добила по краљу Стефану Урошу II Милутину Немањићи (у народу познатом као, јелте, краљ Милутин), који је био први заступник ове методе, подигавши четрдесет цркава од Далмације до Јерусалима, трсивши пет жена, пустивши муда толико да је једини у Европи победио татарску хорду кана Ногаја, ослепевши сина који се курчио да му узме трон. Вероватно већи баја и од цара Душана.
(Замак Немањића у Неродимљу, Лета Господњег цуiе (илити по данашњем рачунању 1315))
Господар Болеслав улази на капију.
Болеслав: Ди га је Милутин?
Чувар: Ено га горе, опет је упао у неки трип да гради манастир.
Болеслав улази у свечану салу.
Милутин: ... и тако ти кажем, оћу да ми саградиш брод цркве од слоноваче и злата, а баци и мало рубина, немој да штедиш да не прођеш ко мајстор Ђурђије на тавче.
Архитекта: Разумем ја господару, али не можемо овде да туримо слоновачу, има падне црква са стене право у море.
Милутин: Онда разнеси стену.
Архитекта: Али господару, та стена има четрес иљада стопа, како да је разнесем?
Милутин: Откуд ја знам, ти си тај аркитекта или како се већ сад то модерно каже, ти би то требао да знаш, кој смо те курац слали код Јониса у Смирну, да вириш младим Гркињама под сукње и пијеш вино, пизда ли ти материна? Е де си Болеславе, кућо, нема те 100 година, нешто си ми ослабио, шта је, нема више дивљачи код тебе доле у Македонији, а?
Болеслав: Ма нешто слабо ове године, морам да се задовољим обичним прасећим и понеким фазаном, него нисам зато дошао...
Милутин: ООООЈ ХРЕЕЕЉЉАААААААА!
Хреља: Изволите, Ваше Величанство.
Милутин: Слушај 'вако. Има д'одеш горе до Рашке, и викнеш војводи Момчилу да налови четрес иљада срндаћа и триес иљада јелена за мог друга Болеслава. Он ће вероватно да се нећка, у фазону "немам толико", али да му кажеш да ће да му у супротном дође Милутин, па има да најебе горе него ономад кад му је ташта сручила истопљено злато на ноге кад ју је назвао дебелом Мађарицом. Јасно?
Хреља: Јасно, Ваше Величанство.
Милутин: Е видиш Болеславе, нешто сам наумио да саградим још једно 20 цркава, па да пређем полако да градим зидове, рече ми Небојша кад је био доле у Цариграду да су дошли неки што једу керове, како оно рече да се зову....Шинези, Минези, неки такав зонфић, па да су они били некад давно у трипу да се преграде он Монгола, те су изградили зид дуж целе границе, те сам ја мислио кад ми освојимо Цариград, Рим и Јерусалим, биће нам доста, онда ћемо да се и ми оградимо, ал' да буде по један златни торањ на сваких 200 стопа.
Болеслав: Да не буде мало много то, а?
Милутин: Ма добро, може и на 210 стопа.
Улази челник Јоаким.
Јоаким: Пресветли господару, хтео сам да ти јавим да се ваши синови Стефан и Константин опет такмиче ко ће да посече више византијских војсковођа, иако сте им ви то изричито забранили.
Милутин: И ко води?
Јоаким: ...Па ја мислим Стефан, бар је водио тринаест разлике, сад је негде прошло полувреме.
Милутин: Ма пусти их, нек се играју деца. Него ја имам један задатак за тебе.
Јоаким: Реците, краљу.
Милутин: Јуче сам приметио да ми је Џеки нешто нервозан, изгледа да га онај Јосиф није хранио довољно, па сам га превентивно обесио за ноге на Звечанску тврђаву. Елем, пошто изгледа да магацин нема довољно хране, мораћемо опет да идемо по залихе.
Јоаким: Је л' опет Татаре, господару?
Милутин: Њих ћемо, мада ми је онај претходни контингент изгледао као неукусан за Џекија. Ако опет не буду ваљали, прећи ћемо на Мађаре, реко ми ветеринар да они имају више протеина. Имаш три дана да ми доведеш једно 200-300 Татара, али добре да ми изабереш.
Јоаким: Бојим се да нећемо стићи да их изаберемо баш за три дана...
Милутин: Два дана.
Јоаким: Али...
Милутин: Дан и по и идете са дрвеним сабљама.
Јоаким: Разумем, господару.
Милутин: И немој више да ме нервираш, има да прођеш као Вујица војвода следећи пут.
Јоаким: А како је он прошао, господару?
Болеслав: Јеси приметио како ћопа на леву ногу?
Јоаким: Да
Болеслав: Е па то му је из детињства, кад је мазно дијамантски кликер Милутину.
Милутин: Добар је човек, али дијамантски кликер је дијамантски кликер.
Јоаким одлази.
Милутин: Него, што си ти беше Болеславе уопште долазио?
Болеслав: Па данас вам је свадба, краљу?
Милутин: Свадба!?
Болеслав: Па да, јел се сећате да вас је мађарски краљ молио ономад кад сте га уватили за гушу да га не удавите у Тиси, већ вам је дао ону своју сестру за жену.
Милутин: Ау, па ја се тога не сећам. Морам да баталим медовину, изгледа да ми је неко стално трује, ваљда су зато данас умрли она тројица што све пробају пре мене, а и ја осећам неку горушицу цео дан.
Болеслав: Биће да је тако, него шта ћемо за ову свадбу.
Милутин: А јел бар нека пичка?
Болеслав: Па није да није, кажу да га је пола мађарских грофова бацало сваког дана мислећи на њу у пољским вецеима.
Милутин: Па добро, послужиће који дан.
Dve bombone
Naš prvi kontakt sa nečim što će kasnije činiti osnov bilo kakvog slavljenja nekog ličnog uspeha ili srećnog trenutka, a to je čast.
Razlika između tadašnje i sadašnje časti je u samim našim prohtevima i zahtevima u vremenu kada smo bili klinci i danas, jer za razliku od današnjih časti koje uključuju obilno alkoholisanje, klopu, torte, drogu ili ko zna šta sve drugo, u zavisnosti ko koliko dubok džep ima, klinačka čast je bila sasvim jednostavna, a opet smo tada bili nasjrećniji kada neko u školu donese punu kesu bombona da podeli za rođendan. Znalo se, svima po dve.
Najčešće su to bile karamele, negro ili voćne šarene bombone i taj gest nas je od malih nogu učio da kada ti se nešto lepo dešava, budi džek pa časti ekipu. Dobro, i tu je bilo malo odvajanja na bogate i siromašne, pa su tako buržujska deca umela da pored bombona, podele svima i po jednu lizalicu i to ne bilo koju, nego onu sa žvakom u sredini. Tek toliko da se zna da to nije rođendan jednog od nas običnih smrtnika.
Svakako, postojao je određeni ritual koji se poštovao uvek, pa su se bombone delile od prve klupe ka zadnjoj, tako da su deca koja sede napred uglavnom prolazila bolje jer su imala mogućnost da razgrabe one lepše bombone, da bi ovima nazad ostale samo one voćne.
Slavljenik uveče, dan pred čast, uvek istrese sve bombone iz kesica i više puta ih prebroji. Broj učenika u razredu puta dva. Onda ih odvaja na jednu veću gomilu, a potom pravi još jednu manju, za svoje najbolje drugare koji bi imali privilegiju da na odmoru posle časa, dobiju još po koju.
Školsko
Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.
Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.
Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.
U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.
Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!
Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"
Ako želite da radite sve ove stvari koje sam opisao, samo kažete jednu magičnu rečenicu: "Idem u Školsko!"
treća godina srednje škole
Година најопаснија по здравље, првенствено по јетру!
2 јануар - Журка код Иване 18 година
6 јануар- Журка код Иванине другарице 18 година (одлазак у кокањаше)
20 јанура- Журка код Баје 18 година (Жељко одвежен колима хитне помоћи на испирање)
4 фебруар- Журка код Сање. (Сања повраћала у ВЦ-у, Тати рекла да су мушкарци)
18 фебруар- Журка код Ступија 18 година (После ове журке, четри девојке из разреда "ВИШЕ НИКАД НЕ ПИЈУ)
2 март- Журка код Невене 18 година (Ове четри девојке опет пију)
10 март- Журка код Марије и Николе (Журка на којој повраћају, секу се флашама, и пре дванест остају без здравог разума)
Ако се овоме дода, још двадесет и пет жураја поводом пунолетства, с разлогом се види по чему је ова година најопаснија по здравље а првенствено по јетру!