Она доминира. Она поставља услове. Она ти не дозвољава да се понашаш по сопственој вољи, она управља тобом. Ти отвараш капију док она вози трактор, ти јој носиш воду док коси. Она гледа Цвајту у живом преносу, ти рибаш плочице соном киселином. Она пије пиво, ти пијеш сок. Кад је јебеш, она уствари јебе тебе.

Не дај Боже ником.

Onaj koji te osveti kada te ubije neprijateljski nindža klan.

Pitanje upućeno konobarici od strane pijane ekipe za šankom, pred fajront. Razlog pitanja leži u tome da li se može stići popiti još po jedna tura klipara.

Два слова која слично звуче и чак се и слично пишу на латиници. Толико су слична да неки користе само једно од њих и не долази ни до какве забуне. А шта би било када би моћни људи приметили ово расипање? Када би нас натерали да изаберемо једно слово и користимо само њега до краја живота? Да ли сте се некада запитали које слово бисте одабрали? Е па, ја јесам. И схватио сам да избор уопште није тако лак као што изгледа.

Да кренемо од очигледних ствари. Ч звучи много боље него Ћ. Једноставно, Ћ је некако много сиктаво слово. Скоро као оно срногорско Ш. А с друге стране, Ч баш има добар звук, некако мушки се чује, скоро као Џ. (Мислим да ми је Џ омиљено слово, колко то добро звучи, брука. Бурегџиница рецимо, страшно колко добра реч.) Мада Ч за разлику од Џ има и неки шунтави призвук, још кад помислим како га неки људи изговарају, онако кад се чује пљуца у слову, страшно. Значи није ни Ч савршено, ал некако, мени је боље од Ћ.

Даље, погледајмо које слово изгледа боље на папиру. Ч изгледа као 4, ал не ово 4 него оно 4 како ја пишем, што изгледа као Ч. А Ћ личи на Ђ. Тако да ниједном не иде оригиналност у прилог. Али Ћ је ипак побољшање у односу на Ђ (превише закривљено за мој укус) док је Ч исто као и 4. А и кад би Ч и Ћ била једина слова која постоје, опет бих рекао да је Ћ боље, Ч је много немаштовито.

И сада, најважнији део, онај део због ког је избор између Ч и Ћ стварно битан. Ко говори само Ћ? Хулигани, локалне шатро-мудоње, и Хрвати. Хрвати су у ЕУ, а и поред тога њима сигурно неће уводити санкције јер никад не најебу. (Ово сам тек сад извалио, брате они су ко Салатић из основне. Сви најебу само он не. Једном сам чак добио укор због нечега што је он рекао. Јебени Салатић.) Дакле, остају само хулигани и локалне шатро-мудоње што је у суштини исти курац. И мислим да је немогуће одлучити се само за Ћ и не упасти у ову групу.
Оћеш да ти полупам главу дећко?
Ало, пићко, теби прићам!
А Ч? Ко говори само Ч? Дебеле бабе. Искључиво дебеле бабе.
Хочеш колачич?
Што си се учутао?

И сад се види. Не бираш само између два слова, ти бираш да ли ћеш да постанеш дебела баба или навијач. Ја не бих волео да будем ниједно од та два, али ако нам уведу санкције одлучујем се за дебелу бабу. Навијачи су говна, а и не могу ја онако да причам цео живот. А дебеле бабе које говоре само Ч су некако добре, нису то оне цегер бабе што те муну лактом у ребра да пре тебе уђу у бус. То су више бабе што седе кући, пију кафе с комшилуком и праве ванилице. А и Ч боље звучи, јебеш му све. Чао.

Један од ретких дана када се сетимо очева. Ако се сетимо. Врло лако се деси да, занети новогодишњом еуфоријом и спремањем Божића, често и заборавимо на нашег конструктора. Кева је ту да ти спреми, очисти, опере, опегла, донесе доручак у кревет, сакрије од ћалца колико неоправданих и кечева си напабирчио, пусти сузу кад те остави нека профукњача, скува чај и накљука антибиотицима као да болујеш од емболије, а оно те само ошајатила промаја јер ниси чувао крста. А ти лепо кеви цвеће за 8. март, па парфем за рођендан, поверавање, саветовање...
А матори? Па матори ти је некако апатичан, посивео од борбе за голи живот, за леба и слеба, твоје нове патике, рату за екскуризију, рату за Коп, рату за море, кинту за мало боље пљуге и изласке. Сад, што се он згурио као жалосна врба, што му се коса нагло проредила и обелела, што му се бора на челу усекла до кости, што је често одсутан, замишљен, одваљен од брље, то ником ништа, а?
Ћале је, бре, то, можда губи, али бори се. Стена! Причају људи, тер'о опасно лопту у своје време (тражио га Хајдук), јуриле га сојке где год се појави веспом, макљао локалне силеџије да га и данас памте.
Тај мушки климакс дође ненајављен, без помпе. Тако, горело једно палидрвце, горело, и на крају се искривило, угљенисало, угасило. Да испусти још ово мало дима, па ај полако, да га дрешимо...

Izuzetno poštovan autor medju pripadnicima Nacionalnog Stroja, Obraza i članovima sajtova Rasonalisti i Stormfront Srbija. Školski primer do čega sve moze dovesti idealistička zanesenost izmišljenom veličinom sopstvenog naroda. Deretić već pet godina drzi prilično posećena predavanja u Novom Sadu i na njima se često mogu videti mladi srpski neonacisti i klerofašisti. Čini se da im je ovaj Deretić glavni ideolog. Evo samo nekih njegovih ideja o "pravoj" srpskoj istoriji, istoriji Srba koja nije "doživela kasapljenje od strane komunista i katoličkih kaluđera":

Kada vam na razgovoru za posao kažu ovo, to znači da taj posao baš nije za vas. Nije najgori koji ste mislili da će vam ponuditi. Još je gori. To je posao koji teško da ima dodirnih tačaka sa vašom strukom.

Najkontrovezniji "fudbalski" komentator na ovim prostorima. Jedini ciji su transferi sa televizije na televiziju vise uzburkivali javnost od samih igrackih transfera. Karakteristican nacin komentarisanja utakmica tipa: "Stadion prima 60000, a u pocetku je primao 40000 ljudi ciji je arhitekta bio iz jednog malog mesta, ciji je cale svaki dan pesacio 20 kilometara do posla, elem... cale je imao komsinicu koja nije bila bas u najboljim odnosima sa gazdom gde je zivela kao podstanar", nikoga ne ostavlja ravnodusnim. Isproziva celu familiju igraca, drustvo igraca ispred zgrade, trenera, sudiju, pomocnog sudiju, vodonose, decake koji skupljaju lopte... Mnogi osporavaju njegov rad, ali jedno je sigurno, boljeg nemamo. Za razliku od drugih komentatora kojima bi i sah bio problem da prenose, on svaku utakmicu pocinje sa dovoljnom dozom histerije i entuzijazma kao da se neko rastaje sa zivotom i povecava dozu adrenalina, nama, gledaocima kraj malih ekrana i omogucava nam da se koliko-toliko bolje uzivimo u susret.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Један тренутак у животу у коме се све промени, на горе. Онај тренутак кад завршиш у говнима па још и пустиш воду у нади да ће се говна спрати, да ћеш наставити свој живот, другачији, али се надаш бољем. У најгорем случају надаш се да ће бити само другачији. У том тренутку завршиш у мешавини пишаће, гована и воде која се креће невероватном брзином, брзином која додатно отежава бег из те смесе. Упорно се трудиш да се држиш оног најмањег зла, воде. Вода је онај трачак наде у тој безизлазној ситуацији у коју си себе увалио, али говна и пишаћа доминирају у смеси...

Devojčice od 13 do 16 godina, koje se svaki vikend "ubiju" od dve đus-vodke i jednog piva i onda tako "pijane" kruže po diskoteci da bi ih što više ljudi videlo, pozdravljaju se sa svima koje poznaju, a neretko i sa onima koje ne poznaju, igraju u kavezima i 'vataju sa svakim dečkom koji im priđe. Čim dođu kući (dakle, oko 1h jer dotad su ih roditelji pustili u grad), na fejsbuk stavljaju status: "xaxa suoer je bilp wechrs", a sutradan, za svaki slučaj (ako neko nije shvatio da su se one "napile"): "Suntze me pr0budil0, a u glawi lo0dil0... Definitiwno wishe ne pijem!"

Finalna skracenica za pitanje : Jel si video?

Teške traume iz djetinjstva znaju od čovjeka da stvore psiha. Kockice u njegovoj glavi se pogrešno slože i umjesto prelijepe kule sa Lego kutije, ispadne neki falusni oblik zbog kojeg dobiješ batine od keve. Majku mu, čak je i Stalone počeo da pravi pizdiarije po brdima Vašingtona, zbog trauma iz rata, tako stvorivši Ramba, pa kako onda da mlađan momčić ne ostane oštećen kad ga stric svakog vikenda trpa ispod polja kukuruza.
Elem, psiho djeluje normalno na prvi pogled, vješto skriva svoju sjebanost i pokušava da se uklopi u masu crtajući Džokerov osmjeh na svom licu. Osmjeh ispod kojeg se krije um mračan poput analnog ambisa Tori Lejn. U njegovoj glavi čuči Baloteli i samo je pitanje vremena kad će da spali svoju kuću ili da gađa prolaznike izmetom. Ali, tako stižemo i do flešbekova. Flešbekovi su tu da razotkriju psihopatu. Maleni podsticaj iz okoline budi duboko zakopana sjećanja koja ga tjeraju da se otvori, da se nesvesno izlaje i da za sva vremena zacementira ulogu psihopate u društvu, nakon čega će ili ubiti sebe, ili pobiti sve ostale, Holms stajl.

Došao si u Beograd da studiraš.
Iako si gradsko dete, za tebe je Beograd potpuna nepoznanica.
Važno je da znaš par caka kako bi preživeo, među kojima je i ona kako se obući, odnosno koju boju dukserice ili košulje izabrati, da te zli ljudi ne bi napastvovali.

Umetnost zavođenja devojaka. Tajna uspeha leži u iskrenosti. Ako naučiš da je odglumiš, uspeo si.

Позвао си друга до одгледате филм заједно, изабрао си неки хорор. Реално, нећеш да гледаш оне драме, то је за пичке. Филм је почео. Гледаш друга како се дере на монитор и умишља да је коментатор на светском првенству фудбала, уз то пљујући около кокице које је појео. Увиђаш колику си грешку направио. Одлажеш чинију кокица на безбедно место и заклињеш се себи да га више никада нећеш позвати да гледате нешто заједно.

0,5-1 ‰-amater nivo
Ovo je više brukanje nego sto se može nazvati pijanstvom.Popio si dva piva, uhvatila te murija, kukaš kud ne popi bar više.Mnoge bi bilo sramota da im u prijavi piše samo 0, 6 ‰npr
1-2‰ medium
Nivo rezervisan za pubertetlije-početnike na punoletstvima.
Dvojica se vraćaju zagrljeni:
-Doootakooo sam dnoo životaaaaa!!!Brateee koji si ti car!Svi ostali su pičke al ti si moj brat, nisi sisa kao oni !E zato te volim, zato ovo moramo da ponovimo!Sad ću za mog brata da okrenem znak stop kontra!
2-3 ‰profi
Nivo karakterističan za svadbe i ispraćaje.
U restoran od nekud valcer hodom ulazi upišan lik.Polako mu odbijaju poslušnost osnovne motoričke funkcije.Služi ga još samo ruka kojim gura hiljadarke pevačici u sise dok desnim okom amblenduje šurnjaji.Mlada i mladoženja su odavno u drugom planu.Deca ga snimaju telefonom za you-tube.

preko3,5‰ master
Starog oca u 4h ujutro iz sna je probudilo neko melodično zviždanje koje se ponavljalo.Ustaje uplašeno, odlazi do dnevne sobe gde zatiče sina jedinca kako sedi na laminatu pored svoje povraćke:

sin:Pa de si bre Mr Proper zovem te pola sata!?Aj ne bilo ti zapoveđeno, počisti ovo da ne vide matori.Ja odo da prilegnem malo nešto sam sav ko kurac!