Ona prva neretko i prva što si je razdevičio onda davno eh kad se setiš

Ili pretpostavljanje, ono što sve više ljudi radi jer zaboravljaju da komuniciraju, zaboravljaju da imaju moć govora. Toliko su moderan život i (anti) socijalne mreže sabile mozak u četiri unutrašnje strane ekrana da ljudi postaju zombiji, sabijeni u šemu i program modernog sistema, zaboravljaju da misle, zaboravljaju da komuniciraju, zaboravljaju da žive...postaju obična masa u ogromnoj cediljki kapitalizma, zatvaraju se u sebe, sužava im se pogled na život, tako zaglupljeni podležu propagandi i tonu u mrak.

Lik sa 2 grama mozga, inteligencijom na nivou brokolija i izgledom ''odvaljen od planine''. Ujedno i teški smarač, baron.

Nekom je život majka, a nekom ofucana kamiondžijska skula koju je otac morao oženiti pod starost jer ne ume ni zube da opere, a kamoli šaren veš. Nismo svi živeli i prošli kroz isto. Ne vidimo stvari istim očima. Ne vrednujemo stvari isto. Plave noći u satenu i mleko od kokosa sa jedne strane, a sa druge memljivi iznajmljeni stan, mušema na stolu i u crno ofarban bojler na krovu sa vodom za tuširanje (SOLARNO GREJANJE, BATO, PRC!). Ko će pre da prežali 500 kinti na Inter iz iksa?

Postoji prica da su Srbi u Prvom ustanku ostali bez oruzja. Neko je morao u bratsku nam Rusiju po novo oruzje. desilo se da taj posao dobije niko drugi do vojvoda Petar Dobrnjac. Trebalo je da se vrati posle mesec dana, ali se on toliko sprijateljio sa ruskom Kraljicom da je ostao preko 6 meseci. kada je konacno dosao nastala je gorepomenuta izreka.

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Мерна јединица села у крви.
Само пољопривредници, шљакери и психички поремећени људи устају рано.

Злаћани круг се диже ка хоризонту, умилни хор птичица објављује да ће тај дан да исере тријес тона тичи гована, а ти треба да откинеш крмељ, јер је нека искомплексирана педерчина рекла како треба да се устане собајле, каже то ваља, лепо је да се устане рано. Јесте курац. Изађеш напоље, народ иде на курчеви посо, оно све зарозано, све неки погужвани људи, комшија из улаза Миљко Морон би реко "убијте ме" само да може, али не може, морон је. Оћеш да купиш цигаре на трафици, нема цигаре, није стигло, рано је, дођите други дан у нормално време, а што ти средовечна жено радиш у ненормално време само да би могла то да кажеш, каже она пуши курац, пијем бенседине од раног устајања, тачно ћу данас да се разведем колико сам полудела, реко немој због деце, каже немам децу, реко у чему ли теби живот прође. Па онда превоз јебени, људи смрде, киселило се то по меким душецима, све се онај пац наватао по мудишту, ноге се усириле, гледа ко да ће да убије, једино пензионери чили мајку им јебем, нема обавеза па се поткуветило, из беса то устаје рано, треба сваки леб да се опипа, подобијало то станове па сад прдуцка, пробудио их Тито у гробу курцем у уво дабогда. Па онда тај посо, једеш говна а дође газдин син престолонаследник Стефан Лав Цар Душан Димчески око подне аудијем, па исуче курац и удри пишај по нама сиротињи и поштеним привређивачима динара за сто грама котекс пацовске специјал и пола курве. Па онда кући, а тамо не можеш да се разабереш, треба живот да имаш а теби се спава, отац ћути мајка ломи руке и шапће ти тихо ко дјетету, каћеш каже снау да ми доведеш, да ми потапа бели веш у биљану а ја само да пијем кафу и уживам, а тебе неће ниједна јер ти подочњаци ко Наташи Нинковић а и пичке живе само ноћу, тад им је мрест, па одеш да наваташ на бућку, а оно трза трза па откине иљаду из новчаника, па ти ем сува курца, ем кратак за црвену, ем устајеш за три сата, ваља положај за пишање по теби да заузмеш.

Шта оћу да кажем?

Ми смо један сељачки народ. То навикло да устаје рано, да увати да одради за дана, па кад намири и обави, да дође кући а тамо попара са говнима врућа и брката жена дрља рутаву пичку да јој сурдукнеш наследника па да и он обавља и намирује. Па онда то преселило у град масовно и одмакло од домаћих животиња, ал гени су чудо што реко наш напаћени народ, па то укоренило у мозак, сељачки инстинкт, ко инсекти и онај кљунар из Аустралије што аутоматски мења боју кад се приближи коала, а у ствари му неће она ништа, само да се поиграју. И тако прва генерација устај рано ал шта: нигде ратлука, нигде бунарске воде ладне са ешерихијом од сенгрупа, нигде роса по травуљини мртвој, нема крава да се музу, нема њиве да се оре па прва бразда да се изведе Миона да плаче - значи нешто не ваља. Па ти прва генерација грацког човека осети ту неку празнину, устаје рано, научио га ђед Свињо, а нема зашто, па онда удри кукај у себи: ееееееее, леп ли је живот оно онда био, све природа па зелено, здраво бре било а не ко ово данас, све нездраво а не здраво ко онда. Па онда удри слушај Зорицу Брунцлик, и ветар се у пропаст спрема а тебе нема, конкретно стихови о сеоској идили, па се саживљуј, па кукај за детињством ко Крајишник. Е онда одреди да се устаје рано - тако радио ђед Свињо, тако и отац Пиздо, па шта им фалило, а били паметнији него ми данас без обзира што нису имали два дана школе и претурали аутобус да виде јел женско, може ли да оаутобуси младе. Јашта него тако, устај собајле, није битно што то везе нема са садашњим животом и што се не би снашо на селендри да се вратиш случајно - дркај курац на детињство цео живот.

U davna vremena dok je Perun skid'o junf Vesni istovremeno se podsmejavajući Odinu koji je bajdevej bio homoseksualac pošto je redovno drk'o na gluteus Amon Raa, isto furundžije iz područja donjeg toka Plavog Nila, na dnu neba, to jest zemlji, vodila se epska bitka za prevlast nad tim ko ima veći kurac. I tako je sve počelo...

"Njiiiiii" se izgovara veoma bučno i sa što je moguće prokletijom grimasom kako bi se
ostvario željeni efekat napušavanja druge osobe, usled teške iskompleksiranosti,
malog polnog organa i lične borbe da se ne postane homoseksualac.

Moj rođeni, bilo ti je to 'vako:

Krenem ti ja sa onim mojim malim rođakom, Milivojem, prošle godine da obiđem ćaću na VeMeA. Uvatili prevoz odavle, ženin ujak išo na nakav sajam, dovuko nas skroz do pred bolnicu. Ja da vidiš tamo čuda i uređaja! To su doktori, to su gospoda. A što su uljudni, to ti je tek za priču. Ovaj doktor što mi ćaću liječio, uze mi samo dvjesta evra. Kaeš ovi naši uzimaju pedeset? Uzimaju al' zato ništa i ne urade. Ne mereš ti to porediti. Ovaj je odradio svaki evro, ruke mu se pozlatile! Eno ćaće, kovrcnuo se, ko da nije onaj. Završi se posjeta, reko đe ćemo sad, Milivoje? Prvi autobus za Romaniju u tri sata po noći. Vidiš kako su se ljudi dosjetili da nam stave da ne moramo noćevati. Veli Milivoje - ajmo u nakav Čarli Braun, kae gledo na onim internatima, ima svakakog žemskinja. Šta ću, mali ga nije još umako, grota je da ga ne povedem.

Izišli mi na cestu da nađemo taksi, ne umijemo ti onim gradskim prevozom, ima onaj Pus-bus, kad ti priđe Milivoju nakav ćelo s plavim šalom, pita - Seljo, za kog navijaš? Čudim se ja kako mu pogodi prezime, kad veli Milivoje - Za Partizan! Jes vala, potvrđujem ja, đed mu je bio u četnicima, al' je i on navijo za Partizan. Tako svi u fameliji. Nasmija se ovaj, pa zovnu momke što su stajali malo poizdalje. Vidi se da je neki radan narod, svi sa lancima i sikirama. I kako prilaze, nama stade taksi, a oni ostaše pozdravljajući sa sikirama. Fina omladina. Jes da im ne valja što su ćelavi, al se vidi kućni odgoj.

A, što smo ti tek naišli na finog taksistu! Svega nas je do tog Čarli Brauna vozio sat vremena. Jes da smo pored jedne zgrade prolazili triput, al' to valjda tako treba. Naplati nam jedva četres evra i još veli da će nas sačekati dok se vratimo. Ljudina jedna. Ispred ulaza cura - nemaš im šta skinuti. Taman mi tamo da uniđemo kad iziđe jedan grmalj, veli - De si pošo, Tebrinjo? Pitam ja Milivoja ko je taj, veli on - brazilski fuzbaler, nosaju ga đeca po Sokocu na leđima. Zakoračim - kad ovaj kae da se ne mere bez cipila unići. Šta ćemo, vratimo se do taksija. Vidim ja, Milivoje se pokunjio. Nado se siroma da će noćas da ga zada. Kaem ja taksisti - vozi nas u park. Pita - U koji? Reko - znaš ti dobro u koji.

Stigosmo ti mi, odma' priđe jena. Pita - Će da radimo? Reko - Kolko para? Sto evra. Daj bona kakog popusta, nisi taksista. Malom prvi put, valja se. Viče - Nemoj da ti zovem svoga čoveka da ti on da popust po glavi. Kakav ti je to čoek, bogati, kad te pušta da se kurvaš. Pogledam ti ja bolje - Jes to ti, Jelo? Juče sam ti oca sreo, fali se kako učiš nake visoke škole u Beogradu. Nisam ja -veli, okrenu se i zaplaka se. A bila je ona, na moju mi dušu, samo joj je kosa bila plava. Pošto viđesmo da nam nema tamo selameta, produžismo na stanicu.

Na stanici, dok smo čekali da nas upuste, priđe mi nakav mrčo, oće vjetar da ga odnese. Kae - Torimau, ciba neku dindžu, treba mi za mić da se sredim. Vidim, ne zna naški, nesretnik, ko zna odakle ga je voda donijela, podam mu malo, valjda išće da pojede nešta. U tom dođe vozač, upušća nas unutra, te ti se mi povaljamo ko janjad po sećiji. Jedva su nas na Romaniji probudili da iziđemo.

    Прође још једно лето, обливено знојем, тешко и врелије од гнезда Нечастивог. Немилосрдно сунце је спалило поља, оставивши нам нешто мало да презимимо. Као какав разбојник и хајдук се после пожара сакрило иза тмурних јесењих облака, оставивши природу да полако вене без његових зрака.
    Ноздрве је још увек парао мирис барута, биле су жељне мириса слободе после толиких година чамљења у сенци рата. Чезнуле су за мирисом печеног кромпира на жару испод казана, за свежином јесењих јутара испуњених мирисом јабука које леже у трави, окупане росом и дуго очекиваном кишом. Рекао би човек да су све бриге прошле, крећемо испочетка и уживаћемо у благостањима након што смо туђина протерали из отаџбине. Увек се знало, једног злог господара мења још гори. Тако нам се свуда размилеше разни комесари, пролетери и другови, изашли из мишјих рупа па од себе праве богове, а оног јединог заборавили и говоре против њега. Сецикесе и коцкари, шверцери и преваранти, сад господа иако не воле тако да се зову, али једнакији од осталих. Праве себи нову државу, кроје је по својој мери, искоришћавајући народ. Само траже, дај, дај, дај! Брата сам дао, због једног тог друга ослободиоца је стао уза зид пред швапску пушку. За њим остаде млада невеста која умре убрзо након што му на свет донесе сина. Детету је сад четврта година. Он је све што имам.
    Износио сам последњу котарицу кукуруза на таван кад се зачуо звук возила док се са муком пење уз кривудави сеоски пут. Дечак се играо каменчићима на сред авлије док је око њега трчкарало штене које смо нашли напуштено, поред пута. Оба без оца и мајке, уживали су у детињству, несвесни човечјих мука и тешког живота. Осетих хладне капи из оловних облака на кожи док је камион скретао у моју авлију. Три човека изађоше, глатко обријани и у дугим руским капутима разгледаше двориште.
- Ти си Милован? - јави се један, комесар.
- Ја.
- Лепа ти је авлија, Миловане. Богата.
- Неки смо радили.
- А је ли? Веле ми да си ти најбољи домаћин овде?
- Не знам, народ прича свашта.
- Шта прича?
- Прича дошло нам веће зло од Шваба. Ал' народ ти је то, никад му не ваља ништа...
- Не ваља, Миловане. Не ваља кад му земљу палиш и пљачкаш, не ваља кад је ослободиш и крвљу натопиш. Него, Миловане. Видим теби добро родила њива.
- Ма какви, суша све уништила.
- И другима је, па су опет дали држави.
- Ти си мене ослободио швапских окова да ме глад докусури?! Много сте ми ви добри и племенити, ослободиоци. Не дам.
- То ти је зак...
- Ма јебо те закон, марш ми из авлије!
- Немој, Миловане, немој да нам се замераш. Немој то...
    Брзим покретом из футроле заблиста цев револвера и падох лицем у блато. Црна се земља помеша са црвеним. Дете плаче на киши. Златан липин лист паде поред мене. Јесен, све умире.

Prekid memorije posle žestoke pijanke.
Slikao si celo veče ribice po separeu, đuskao, provodio se. I tamo negde posle petnaestog rubinštajna otvorio ti se poklopac u glavi I sve što si slikao osvetlilo se bespovratno kao stari Kodakov film u Lajka fotoaparatu.
Nema reklamacije, sam si kriv.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Tradicionalna šlajmara u lice, recept za rešenje svih problema. Uglavnom žensko oružje, ali čuje se i od muškaraca koji se ne plaše svoje ženske strane.
Koristi se kao poslednje sredstvo odbrane, hvatanje za slamku kad ste saterani u ćošak i čekate nokaut, ne razmišljajući da time baš povećavate šanse da popijete isti.

Скривена порука коју ти незнани јунак шаље блицањем.

Mešavina egipatskog boga Ra i rastafarijanskog boga Dža.

Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

Citat neimenovanog ratnog veterana iz '99-e, branioca mosta u selu Majur (koji im je od dragocenosti) i da ne zaboravimo, organizatora tog skupa.
Mnogi ne shvataju da je dotični retorički genije, jer je ovaj citat univerzalno oružje za instant skenj sagovornika koji nam upućuje pitanje "zašto?".

Sled okolnosti u vašim mislima koje premotavate dok šetate sami ulicom, vozite se u busu, prisustvujete predavanju (makar fizički), čekate u redu u banci ili bilo gde na javnom mestu, a pri tom se užasno dosađujete. Onda krenete da vučete misli iz naftalina i pravite svakojake asocijacije, praveći nit toliko dugu da na kraju potpuno odlutate. Kad zađete u fazu: mišljenje u mislima, obično se setite nečeg vama vrlo smešnog,i prisutni svedoci vide budalu koja se smeška iz nekog razloga. Oni nemaju razumevanja za ovaj prisećajni smeh. Kada se postidite i svatite da ipak niste sami, skolpite neku ozbiljnu facu i nastavite dalje sa motanjem misli u nedogled.

Spuštena pišica sa mudašcima.