Slogovi koji celog života tuku po glavi kao pesnice. U samo par tonova stane tolika moć da potkreše krila i gravitacijom prizemlji zanesenjaka koji je sebi dao puno za pravo. Uz ove reči se raste, zri, i stari. Nauče nas strahu, strepnji, strasti... Kao droga, pojačavaju intenzitet svega što nas zaposeda u trenutku pre. Istovremeno, sprečavaju eksploziju.

Izraz koji se nameće nakon realnog sagledavanja nepovoljne situacije, konkurencije i njihove stvarne moći. Podvijanje repa i okret nazad. Luzerski ali pritom i najekonomičniji pristup. Bar se nisi cepao kroz regularni tok i produžetke pa pao tek nakon penala.

Предвиђање будућности и улоге родитеља карактеристичан за скоро све младе људе. Некад кад забодеш пиво у парку, а поред тебе пролази млади ћале и шета клинце, деси се да почнеш да замишљаш себе у тој улози. Или кад чујеш комшијску децу ујутру у шест како хистеришу што још није почео Сунђер Боб. Тад увераваш себе како ти то нећеш да дозволиш. То је то.
Е сад, постоје две главне карактеристике везане за овај феномен:

1. Свако себе замишља као до јаја родитеља, а децу као до јаја децу. То је тако по дифолту.
2. Нелагодност која се јавља код мушких спекуланата, а везана је за женску децу. Нема ништа горе него да замислиш своју адолесцентну ћерку, припиту и у друштву напаљених тинејџера. Свашта ти прође кроз главу.

Crnac mi je ukrao crnac!!

Персонификација незахвалности. Апсолутни минимум чојства. Квантум нељудског.
За неупућене, Господин Стаклени је првих 7 сезона у Арсеналу провео кудикамо више времена на рехбалитицијама од разноразних повреда него на терену и уредно примао астрономску плату по уговору, без придика навијача и управе. Осму сезону је одвалио и коначно показао сав свој раскошни таленат. На крају те сезоне из бајке је, такође, показао колика је нула од човека и прешао у ривалски клуб за шаку долара више.

Nešto što lako ulazi pod kožu. Bilo šta u dijapazonu od kikirikija i čipsa u bioskopu do jebenog pajda. Stvar na koju je se lako navući, privremeno ili trajno k'o Lukas na gudrovinu.

Još jedno od bizarnih i čudnih mesta gde su se pre ere fejsbuka upoznavali budući supružnici iz dijametralno suprotnih krajeva zemlje. Žitelji tih udaljenih krajeva na prvi pogled nemaju veze jedan s drugim, osim što oba kraja dele strast prema stoki sitnog zuba, pa su posetili tu reviju, gde su se upoznali sa ljudima iz suprotnih krajeva države i onda se možda rodila i neka ljubav.

Dijagnostički posprd za likove koji su ispunili sve uslove za ostvarivanje teške depre.

Prvo da se ne lažemo, nema osobe koja nije makar jednom u životu pomislila kako je to sebe lišiti života. Nešto je manji procenat onih koji su to ozbiljnije razmatrali, ali nimalo je zanemarljiv procenat onih kojima se takva ideja motala po glavi u visokorizičnoj meri, a nekako se o tome uglavnom razmišlja prilikom pešačenja preko Brankovog mosta. Posao pravih prijatelja je da kod ovih drugih i trećih na vreme reaguju, pa makar i posprdnom metodom iz naslova i tako spreče da ugroženi priđe blizu najpopularnijem mestu za samoubistva u glavnom gradu.

Definitivni razlozi za *onaj kobni korak* mogu biti raznovrsni - zbog kladže, zbog korpe najveće ljubavi, zbog toga što tripuje da je nekom na teretu, zbog mace na vratancima, zbog što ima muda, zbog što nema muda... ali uvek se kao krajnja destinacija nameće isti most. Okej, ne mora se skakati samo s Brankovog, narafski, al' da ga jebeš, ipak je letenje sa pogledom na Kališ najupečatljivije, a uz to je i najveća verovatnoća da će te neki tinejdžeri sa već spremnim kamericama snimiti i postaviti na Jutjub, što nije zanemarljiva stavka... to, da se ode *vit stajl*.

Татко на интернет. Виртуелни надчовек. Своју натпросечну интелигенцију потковао широком ерудицијом, а усавршио коришћењем нових технологија и адвенсд скилом претраживања. Лик који ће својим бритким стилом непогрешиво анализирати било коју појаву, у било којој сфери, у било које време. Са изузетним задовољством ће поделити своја знања и искуства са васколиким дигиталним живљем и можда већ ове године добити трећу награду за твит недеље из области ''Мањинска права у Србистану''.
Обично бубуљичави штребер жељан пажње, са хипстерским ђозлуцима диоптрије еквивалентне сибирској температури у рано пролеће.

Лапот је древни српски ритуал јавног убијања старих и изнемоглих - претеча слешер филмова, само са правим жртвама. Да су имали камеру и снимали, звало би се снаф. Тако напуни баба 80 година, нема више вајде од ње, само седи и једе сира, ништа не може да ради, излапела, нервира укућане. Онда укућани постигну договор да је измасакрирају и једног дана јој кажу: ''Баба, идемо у варош!'' А у вароши се сјатили брђани са копачима, секирама, сатарама, коцима и тољагама. Понесу и укућани свако по нож, секирицу, шило, иглу за плетење, ко има мартинке понесе мартинке, ко нема - може и труперке, сукаљку и све чиме можеш добро да опаучиш (да је постојала компанија ACME, вероватно би купили специјалну палицу за пребијање баба). Кад стигну у варош, посаде бабу на столицу, изљубе се с њом српски трипут, а онда удри, шутирај, мазгај, боди, сеци секиром руке ноге, врши липосукцију, дери кожу, крв пљушти на све стране, и све тако док не направе од бабе кашу.

Онда сви оду кући срећни и задовољни, а нарочито бабини укућани.

Северни народи су имали другачију верзију. Ставе бабу/деду на санту леда и само гурну санту у смеру отвореног мора. И дан-данас налазе конзервиране бабе и деде које плутају по леденим морима.

Проћи кроз сито, решето и филтер папир говњиве егзистенције. Ићи животу уз и низ карину периодично, до момента кулминације.
По рођењу, Пушача Курца Живота је кева чедоморка испустила у помије. Док су деца његовог узраста хасала козје брабоњке и сапун с укусом шумског воћа, он је био потеран да ратује у самом пркну света, где му је шрапнел трајно издепилирао леђа, ноге и мошнице. Оседео пре треће деценије живота, женио се, разводио, котио. Не рачунајући бракове, прошао кроз још неколико ратова.
Док би светина радије пунила стомаке пивчугом, он би наливао избушену јетру вињаком док му се кутњаци не расклимају. Мењао жене и вере као гнојаве завоје, селио се као стидна ваш, спичкао сву имовину на трке керова, а притом успео да задржи зајебани аристократски подсмех испод машћу натопљене брадурине.
Довољно интелигентан да схвати у какво је ништавило и седам јегера свет забасао, а довољно мудовит да одслуша комплетну дискографију Пеперса, повући обарач му и није била толико мучна радња.

Девојка коју нећеш јебати.
Пут до кубних сантима њене румене слузокоже зајебанији је чак и од осме мисије са Зерговима у Старкрафт кецу (ако знаш о чему је реч, наду овде остави). Микроскопске су шансе чак и да дођеш до нивоа на коме биваш баждарен од стране аристократског оца јој њеног. Ако ли доспеш дотле, господин Мићаловић, са својим медивл-византијским именом за чије изговарање твоје паорске чељусти немају одговарајућу анатомију, поставиће ти следећи рафал услова које мораш испунити, како би утврдио твоју достојност своје шћери-мезимице:

Nedelja, 11. septembar 2011. U 21:00.
Nova epizoda Insajdera – (Ne)moć Kaizena.

Naša hrabra istraživačka novinarka Brankica Stanković ulazi u mračne hodnike Vukajlije gde će pokušati da odgonetne neka od najbitnijih pitanja. Ko je Kaizen? Zašto se svi boje moderatora i da li su oni stvarno Kaizenova policija koja guši slobodarski duh ovog sajta, surovo se obračunavajući sa neistomišljenicima? Da li se na Vukajliji stvarno planira državni prevrat i ko je Gorila? Da li je to jedini borac za pravdu na sajtu ili je samo ucenjivač koji hoće Kaizenu da uzme pare?
Ko su Gorilini Svedoci? Da li sile mraka planiraju Kaizenov atentat? Da li je istina ono što tvrde Kaizenovi protivnici da je on zajedno sa Moderatorima uhapsio Caru, jednog od lidera destruktivne struje Kaizenovih protivnika i drži ga u svom privatnom zatvoru u Donjim Pičkovcima ili je Cara ustvari Gorila? Da li je kult Radeta Lackovića samo još jedna u nizu sekti koje su nastale na Vukajliji ili religija koja će na kraju ujediniti svet i šta o tome misli Srpska Pravoslavna Crkva?
Saznajte u emisiji Insajder – (Ne)moć Kaizena.

Недрж ти је једно посебно стање. Све те некако сврби, не држи те место никако (тако је ово стање и добило име), често не можеш ни да знаш шта ти је тачно, ал знаш да ти је неки андрак.

Младе људе недрж често и обавезно хвата. Негде око двадесете и траје до једно дваеспет година. Момци иду по парковима и кафанама, пију, неки се и бију, праве будале од себе, а девојке телефонирају по цео дан, објављују слике на Фејсу, неке и пију, и мисле да праве будале од себе.

Није недрж у том добу повезан са љубавним јадима. Јок. То се навикаваш на оно што јеси, са благом зебњом од онога што ћеш још мало да будеш, па би да ухватиш још мало од живота за који мислиш да престаје у тридесетој. Зато и претерујеш у свему, мислиш да ће свему ускоро да дође крај. Ал онда, негде око дваеспете, а некад и касније, схватиш да се живети мора и после, нађеш озбиљну везу, завршиш од школе шта си планирао, и онда у живот. Прође и тридесета а ти још жив. Чудо Божије! Има их и који остану, који падну од толиког недржа, ко први и наслабији борци који се шаљу да истроше непријатељску муницију. Шта ћеш, није ни живот за сваког.

Него таман мислиш да си га убио, победио, кад оно...

Други недрж настаје кад те притисну проблеми касније. Жена, деца, негде и швалерка, рачуни, посао, све је на теби, а ти један. Свуда мораш да стигнеш, све да испоштујеш, а само две руке и две ноге. Читао си по оним књигама са двадесетак и кусур година да ће деца да пате ако им не посвећујеш довољно пажње, а знаш да ће жена да прескочи плот ако и њој не посветиш довољно пажње. А на послу нога у дупе ако не радиш и прековремено, има их на бироу колко оћеш. А дан само дваешчетри сата.

Све те сврби поново, ко онда кад си био млад и препун снаге коју ниси имао где да потрошиш. Само што те сад не сврби велика кожа у коју треба да порастеш, сврби те то што ти је све некако тесно и мало, искочио би негде, а не знаш где, вриштао би, ал не мош од света. И зато одеш у кафану. У овом другом недржу није ти битно толико да си у гомили. Некад ти је много и лакше кад си сам са својом муком. Па онда опет сутра, па сутра... Ако се из овог недржа пренеш, пренуће те жена која ће да кука да си постао алкохоличар, или деца која неће много да ти причају, али их брукаш и то јасно видиш. Тешко да можеш сам, није ти више остало довољно снаге. Ако се не пренеш... Нећеш да будеш ни први ни последњи које је живот појео у четреспетој и који је умро у педеспетој сам ко пас.

Задњи недрж, кад ове раније некако прегрмиш, дође кад схватиш да ти је време да путујеш. Више ти није само тесно, све те некако гуши, не иде ти се још, а видиш да мораш. Одавно пијеш по неколико лекова, брзо се умараш, не мош ни да поједеш ни да попијеш више. Родитељи одавно под земљом, пријхатељи навелико одлазе, оне жене што си се некад окретао за њима или бабе или мртве. Ал не иде ти се још. И крене гушење. Није физичко гушење, за то је одавно нађен лек. Шта да радиш овде где лека нема?

Идеш по парковима, нађеш још једног вршњака у недржу ког не подносиш ко ни он тебе, ал макар нисте сами, јер се самоће плашите. Хтео би да мало успориш време, иако цео дан не знаш шта би са собом од досаде. Хтео би ако може мало и да вратиш, ал си још одавно схватио да то не може, негде крајем оног задњег недржа који си једва преживео, ономад у четрестрећој кад те стрефио инфаркт. Забаксузиш се, сипаш отров свуда око себе и постанеш тежак и себи и свима око себе, којима је остало много више него теби. Или постанеш хипохондар и тераш их да троше то што им је преостало на тебе. Нико не зна или не може и неће да схвати шта те стварно једе, а ти не причаш ником, јер се плашиш. Недрж те стеже и гуши, све мислиш овог тренутка идеш, а живиш још један дан и проклињеш старост и ко је направи.

Од овог задњег недржа спаса нема, овај те прати до задњег дана. Спусти се с тобом под земљу, па кад се увери да те је земља покрила толико да немаш где ван, изађе и нађе неког клинца који тек улази у живот, да и њега овако исцеди.

Univerzalni naziv za kvazi spasioce koji tokom letnjih perioda obitavaju na bazenima, adi i ostalim baruštinama na kojima ljudi mogu da se utope. Naravno naziv su dobili po čuvenom alfa mužjaku plodiocu bez konkurencije Miču Bjukenonu koji je sa prsatom Pamelom i još par prepički, poput švercera cigareta u bivšoj Jugoslaviji, devedesetih godina harao plažama Los Anđelesa.

U zimskim periodima dok normalan narod drka karu po kući, valja se po krevetu uz besciljno šaltanje kanala, i sa nestrpljenjem očekuje sezonu slava na kojima se u punom svetlu izvodi rekonstrukcija grčko-rimskih bahanalija, ova specifična i nadasve veoma retka vrsta ljudi, ili da kažem polubožanstva, u teretani vajaju svoja tela poput Mikelanđelovog Davida i vrše pripreme za ovaj ekstremno težak i opasan posao.

Nakon dugog i iscrpnog perioda, ko penzioner koji čeka prvi u mesecu, Mič je napokon dočekao leto i sezonu kupanja. Napokon je kucnuo taj čas. Sve vrvi od graje naroda, na radiju cepaju pedersko-letnji hitovi Saše Kovačevića i rumunski haus, dok naš junak zadovoljno sa svoje teniske stolice nadgleda dal je dobra, loptica koju je klinka koja šeta pored bazena, poput gazde pijane goste iz kafane, izbacila napolje. Posle nekog vremena Mič odlučuje da siđe sa svoje uzvišene pozicije kako bi obišao krug i uverio se da je situacija pod kontrolom. Isturenih prsa, ova mešavina Apolona i Adonisa, koji misli da je uhvatio Posejdona za muda, ponosno šeta dok mu se "Six Pack" namazan zejtinom presijava na suncu, magnetski privlačeći poglede napaljenih klinki, ostavljajući iza sebe oranicu u betonu koju je poput Marka Kraljevića izorao svojim iskvarcovanim topuzom. Uvek spreman da svojim kažiprstom zapreti klinčuriji koja skače u vodu, i to bezobrazno na glavu, ali obavezno tako da izazove oštre kontrakcije svog sveže izdepiliranog napucanog pektoralisa, a često ume i da svojom moćnom pištaljkom kao Pjerluiđi Kolina sprovede kućni red i opomene raju da lopta mora pod hitno da se eliminiše iz bazena.

Nakon završetka napornog radnog dana u vidu muvanja maloletnica, Mič sa suncobranom na leđima u stilu Taličnog Toma kreće ka zalasku sunca, naravno bez pljuge jer pušenje ubija duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini, dok ga klinke ispraćaju pogledom sa podeljenim osećanjima jer im je pobegao seljobus, a sledeći imaju tek za sat vremena.

Suptilnije i uviđajnije od "Matori šta koji kurac?" izraziti zabrinutost za svoj i sagovornikov društveni status usled neke radnje koju je učinio u javnosti ili promene stila koja je društveno neprihvatljiva i koja će ga na osnovu toga odmah svrstati u određenu socijološku grupu. Ovim izrazom mu ujedno želimo jasno staviti do znanja da bi smo trenutno radije stajali pored uber seljaka paprikara Radašina-ću te patošem, nego pored njega.

Jebiga, sedeo si kući, nisi znao šta ćeš sa sobom- livada u glavi, i odjedanput ti je bljesnula genijalna ideja koja je poput groma pogodila tvoje neuronske grane, da je do jaja izvući pramen a la Halid Muslimović, koga inače zovu "Plavi čuperak" i to ne zbog toga što je citirao Miku Antića prilikom gostovanja kod Lee Kiš ili Jelene Bačić Alimpić (nego upravo zbog tog ciganskog pramena), nositi flafičasto baršunastu majicu sa likom Milana Stankovića u prirodnoj veličini ili si pak gledao slike svog askurđela i pomislio "Kako mu jebački stoje ovi brčići. Hoću i ja takve!"

Šta? Kad može Bred Pit, Beks ili Džoni Dep da menjaju svaki čas izgled i da eksperimentišu, što ne mogu i ja!? Ali si zaboravio jedan sitan detalj, da su oni super uber svetske zvezde i da oni mogu da šetaju gradom i sa govnetom na glavi i biće do jaja kul i svi će početi da nose govna na glavi. Tako da matori ne eksperimentiši previše. Pomisliće ljudi svašta!

Skinuti se *go*.

Rumunski cigan.

Пртљаг.

Веома посебан пртљаг. Онај који се носи на пут без повратка. Сад, многи од вас ће помислити да се ради о смрти, али не. ради се о бежању. Одливу мудрозбора и мудросера. Сиротињи која јури голи живот, мајсторима, професорима, докторима, обичној и необичној багри која је решила да своју срећу тражи другде. Да свој зној наплати и живи достојанствено,онако како овде никад неће моћи.
У ово побегуље се не могу укључити и деца гастарбајтера. Али њихови родитељи могу, ако су први у свој породици који су решили да оду. Нико се није родио са жељом да побегне одавде. Једноставно те нешто натера. Пробудиш се један дан, схватиш да имаш одређени број година, црнчиш и диринчиш поштено,баш онако како те је покојни ћале учио, а ни кучета ни мачета, ни рода ни порода, само тријестину година у гузици. То је све што имаш. ПОла живота проживео, где си био-нигде, шта си радио-ништа. А године иду све брже. Страх, бес, љутња, помирење, мисао, распитивање, одлука, и- пакујеш се. Гаће и једна фотографија у ранац, а слику дворишта спакујеш негде у глави, као и боју старог црепа и мирис липе. И пичиш.

Да се не вратиш.

U našem narodu sinonim za nekvalitetan život. Zašto je to tako nije mi jasno. Gledajući par džukaca koji se vrzmaju glavnom ulicom mog malog grada, došao sam do zaključka da je istina posve drugačija. Naime, pas (zvaćemo ga Mišo) crne boje, živi život kao lutalica. Iako mu status u našim očima nije zavidan, i nadležni ne čine ništa u cilju njegovog situiranja, čini se da to njemu ne predstavlja nikakav problem. Još ni jednom nisam prošao glavnom ulicom a da Mišo nije taslačio neku pohotnu kučku. Možda one nisu uglađene i fensi kao francuske pudle, možda se farbaju jeftinim bojama, ali poenta je da Mišo nikad nije suva kurca. Takođe, on nije ni mršav iako bi se to moglo očekivati od lutalice. Mišo nije gadljiv, strpljivo te sačeka da dovršiš burek na zidu ispred pekare, i zatim u slast pomaže onaj okrajak koji si bacio jer u njemu nije bilo mesa. Mišo nema problema ni sa kupanjem. Dok većina onih, koji svoj život ne kvalifikuju kao pasji, preko volje obave svoju nedeljnu dužnost, Šomi kupanje ne jebe i iz principa odbija pranje čak i vikendom. Mišo prezire njujorker fensere i iz tog razloga odbija da nosi odjeću. Mišo nema komplekse, i kod njega ona rabota slobodno landara i svima je na izvolte. Mišo je car i ja mu zavidim.