Тмина, мркли мрак! Чак и сада, када имам очи, не видим ништа! Али добро, ево и прстију, па бар могу да их протрљам. Уби ме ова врућина и влага, брате! Ах, да, сам сáм, ни близанца, да се погурамо. Мада је скучено и мени самом, шта ћеш кад ми је кева бивша манекенка. Да сам се ја питао, била би расна земљорадница са падина Пештера, ту бих могао да играм пикадо, 'ладно. И не бих гладовао оволико, нити бих се извијао као Драгутин Топић кад ћале добије ерекцију. Ха, знао сам, ето их опет, пустили су Ћетковића. Ало, матори, престани да се прскаш, немој да си деца! Но добро, па ко је још могао родитеље бирати? Судбина.
Кад мало боље размислим, није мени лоше овде. Простор за становање, какав је - такав је, мој је! О клопи не размишљам, дрва за огрев не спремам, дакле имам довољно времена за размишљање: шта ћу и ко ћу бити? Хмммм, како је само лепо живети у блаженом незнању! Ионако је све судбина!

Ах Сунце, коначно Сунце! Мило моје Сунце! Ево и мојих најближих, баш су ми слатки! Срби дакле, па добро, и то је нешто! Могао сам да се родим у Бејруту или Делхију, настран, ретардиран, сакат, то је тек злехуда судба. Лепо ће ме крстити, касније научити да је репић од печеног прасета најслађи, а и само ће ми се касти већ самим одрастањем у овом нашем гету. Шта фали? Тако је суђено, човече...

Али не, чекај, види ујка Мишу, он је канда неки панкер? Тотално друкчији од других. Можда ћу и ја постати атеиста, вегетаријанац, волети Шопена, Булгакова, Бајрона, измислити перпетуум мобиле, што да не? Свако је ковач своје среће и кројач своје судбине!