Два слова која слично звуче и чак се и слично пишу на латиници. Толико су слична да неки користе само једно од њих и не долази ни до какве забуне. А шта би било када би моћни људи приметили ово расипање? Када би нас натерали да изаберемо једно слово и користимо само њега до краја живота? Да ли сте се некада запитали које слово бисте одабрали? Е па, ја јесам. И схватио сам да избор уопште није тако лак као што изгледа.

Да кренемо од очигледних ствари. Ч звучи много боље него Ћ. Једноставно, Ћ је некако много сиктаво слово. Скоро као оно срногорско Ш. А с друге стране, Ч баш има добар звук, некако мушки се чује, скоро као Џ. (Мислим да ми је Џ омиљено слово, колко то добро звучи, брука. Бурегџиница рецимо, страшно колко добра реч.) Мада Ч за разлику од Џ има и неки шунтави призвук, још кад помислим како га неки људи изговарају, онако кад се чује пљуца у слову, страшно. Значи није ни Ч савршено, ал некако, мени је боље од Ћ.

Даље, погледајмо које слово изгледа боље на папиру. Ч изгледа као 4, ал не ово 4 него оно 4 како ја пишем, што изгледа као Ч. А Ћ личи на Ђ. Тако да ниједном не иде оригиналност у прилог. Али Ћ је ипак побољшање у односу на Ђ (превише закривљено за мој укус) док је Ч исто као и 4. А и кад би Ч и Ћ била једина слова која постоје, опет бих рекао да је Ћ боље, Ч је много немаштовито.

И сада, најважнији део, онај део због ког је избор између Ч и Ћ стварно битан. Ко говори само Ћ? Хулигани, локалне шатро-мудоње, и Хрвати. Хрвати су у ЕУ, а и поред тога њима сигурно неће уводити санкције јер никад не најебу. (Ово сам тек сад извалио, брате они су ко Салатић из основне. Сви најебу само он не. Једном сам чак добио укор због нечега што је он рекао. Јебени Салатић.) Дакле, остају само хулигани и локалне шатро-мудоње што је у суштини исти курац. И мислим да је немогуће одлучити се само за Ћ и не упасти у ову групу.
Оћеш да ти полупам главу дећко?
Ало, пићко, теби прићам!
А Ч? Ко говори само Ч? Дебеле бабе. Искључиво дебеле бабе.
Хочеш колачич?
Што си се учутао?

И сад се види. Не бираш само између два слова, ти бираш да ли ћеш да постанеш дебела баба или навијач. Ја не бих волео да будем ниједно од та два, али ако нам уведу санкције одлучујем се за дебелу бабу. Навијачи су говна, а и не могу ја онако да причам цео живот. А дебеле бабе које говоре само Ч су некако добре, нису то оне цегер бабе што те муну лактом у ребра да пре тебе уђу у бус. То су више бабе што седе кући, пију кафе с комшилуком и праве ванилице. А и Ч боље звучи, јебеш му све. Чао.

Uvodni deo rečenice koja ima odričnu konotaciju i koja služi kao odgovor na nečije pitanje, konstataciju ili molbu.

Sportski sleng, kojim se u kolektivnim sportovima označava smotan igrač iz protivničke ekipe, na koga ne treba previše obraćati pažnju kad se igra odbrana.

         Човек? Шта значи то? Ходати на две ноге? Имати моћ говора? То може и папагај. Бити паметан? Не баш. Човек је нешто друго. Нешто што га раздваја од осталих животиња.

         Снег до колена. Више не хладан, осећај се ко зна кад изгубио у мојим ногама. Ипак, оне саме иду. Без икакве везе са главом, оне раде свој посао. Глава пуна мисли. Да пукне! Оне лете без икаквог реда, сударајући се са оштрим албанским ветровима, који попут жилета режу месо претећи да оголе кости. Тишина у маси као на каквом спроводу. Сами себе пратимо до гроба, без икакве наде да ће нас нешто окренути од смрти. Чују се само фијуци ветра и снег под нашим ногама. Понекад нека псовка. Псују људи цара, краља, судбину, себе, све живо и мртво. Псују Бога, од кога такође траже помоћ, Сунце које их не греје ко зна од кад, хлеб кога немају...
         Ах, хлеб... Сладак ли је кад га мајчине руке умесе... Горак ли је кад је сузама заливен, онај војнички. Обично парче испеченог брашна са водом, служи само да те држи још мало пре него ли ти метак пресуди. Еее, да је бар тог горкога. Па нек је као пелин, само да црева не завијају као изгладнели курјаци у планини. У себи псујем краља, куд нас не поведе у лето преко ових планинчуга, бар да траву пасемо као и друге овце, не да гладни идемо на клање. Ветар кида месо.
         Паде мрак. Скупљен крај једног палог дебла које ми служи као јастук не могу да склопим очи. А волео бих. И да их не отворим више. Тако је лакше, велим себи. Жмурим и гледам своја стада. Расута по зеленим ливадама, док ја наслоњен на стару крушку грицкам травку. Једно немирно јагње трчкара около, долази до мене да ме оњуши. Храбо ли је, и радознало. Гледа ме крупним очима и заблеја. Мајку му, као да га чујем. Опет. И опет? Отварам очи. И опет га чујем. Полудео си, Милораде, велим себи и склапам очи опет. Ма чујем га ја, него шта! Да ли га Радован чује? Радоване, буди се. Буди се, лудаче! Еее, Радоване... Сутра ћу му крст направити. И попу ћу дати очев сат да га опоји. Ама, одакле се чује ово јагње?! Кроз шуму и мркли мрак пратим звук. Колиба. Арнаутска. Узимам пушку и приближавам се полако. А сав дрхтим, кој сам мој пошао сам. Будала. Кад ме виде Арбанаси готов сам. И нека. Кроз прозор допире слаба светлост лампе. Јагње све јаче запомаже, осећа да се гладни курјак приближио. Шкрипа врата ме пресече и брзо дигох пушку спреман да опалим. Из топле колибе изађе жена. Млада, нема више од шесн'ест. Да ли је ово дело Нечастивог? Да ли ме Бог куша? Девојка стаде и престрављеног лица гледаше ме. Као јагње свог изгладнелог вука. Чекајући да је режећи ухватим и раскомадам оштрим очњацима. Држала је нешто у рукама, стезала га уз груди као највредније благо. Јагње се драло. Гладан сам, његови ме крици терају да га закољем и поједем живог ту, одмах. Девојка, без икаквог звука, слеђена, крупним очима ме је гледала. Ах, како боли тај поглед, више од промрзлих ногу и швапског олова. Дете заплака. Скренуло је поглед младе Албанке са мог лица и она му шапну нешто, љуљавши га ту сама, незаштићена. Јебеш ово, Милораде. Враћај назад. Јагње утихну.
         Умро сам сутрадан. Нађоше ме како седим на оном деблу поред Радована гледајући према колиби. И поп ме опоји док нас затрпаваше снегом. Ко би рек'о, покварена матора јајара је за џабе то урадила.
         
         Човек? Да ли животиња, курјак ил' ја'ње? Да ли нешто... Ако сам не видиш, не умем ти ја то објаснити, синовац.

Verujem da svako poznaje bar jednog takvog. To je posebna vrsta pičkopaćenika, decxko kome prosto gore jaja od želje za dokazivanjem. Pati od toga da nabija komplekse okolini svojim izmišljenim pustolovinama. Potrebno je samo da ga podstakneš tako što ćeš pomenuti da je neko (ili ti sam) uradio nešto super dojajno i on će istog trena uleteti sa pričom prema kojoj ta tvoja zvuči kao dečija igra, jer i on je uradio nešto slično, samo na mnogo bolji način. I uopšte nije bitno o čemu se radi, bitno je samo da ti on stavi do znanja da sve što radi radi bolje od drugih. Ponekad ni ne čuje dobro šta mu neko priča, ali svejedno, on zna da je bolji i požuriće da to svima stavi do znanja.

Najgluplja uzrečica kojoj su nas učili od malih nogu. Kako bre hvala ne treba, kad je vajdica i prst u oko? Kad god je onako po automatizmu kažeš-pokaješ se vrlo brzo.

Ни са каквим.
Све што мислиш да си научио до свог првог одласка у исту, видећеш да не пије воду ( пије пиво, вино, ракију...) а све што треба да знаш, научићеш временом.
Само редовно похађај наставу, немој бежати из кафане, као што си бежао из школе, обавезе према особљу измируј редовно и када дође време, само ће ти се касти.
Додуше, тада ти неће ништа вредети, јер ћеш увелико пелинџером заливати цирозу на јетри, али ћеш сигурно задовољно склопити очи богатији за једно велико животно искуство.
Најбоље је у кафану ићи празне главе, спремне да упија знање и пуна новчаника да плати то што ћеш да научиш.
Јер, како наш народ каже ни код бабе, нема џабе.

1. Најбољи одговор кад те затекну приликом демонстрирања сопствене глупости.
2. Саркастичан одговор кад ти поставе глупо питање "где си", "где ћеш", итд.

Неупознату дружину или дружину коју никад нисте срели или упознали чине најбољи другари Јанко и Марко. Они су увек заједно. Без обзира на то што их никад нисте видели, можете да будете сигурно у то да где је Јанко, ту је и Марко и обрнуто. Њих двојица имају још два другара. Они се зовy Курта и Мурта. Скуп те четворке није баш чест, али има случајева кад се сва четворица нађу заједно на једном месту.
Ако случајно чујеш да неко истовремено изговора имена целе дружине, то је знак да је неко нешто веома засрао, да су споменута само прва два другара, онда није ништа страшно.
Неупозната дружина живи у Пичковцима. Њихов завичај такође нико није видео и нико се није нашао у њему.
Временом, дружина је наишла на још неколико другара. Јанко Јанковић и Петар Петровић су њихови нови другари. Међутим, дружина је наишла на два непријатеља. Ђока и Пера су баш лоше особе. Где год се они помену, аутоматкси је сигурно да је ту неки хаос.

О овој дружини су нам најчешће причали наши родитељи кад смо били мали. Кад год ми не знамо ко је ''то'' урадио, увек би убацили неког од ликова неупознате дружине као актере тог немилог догађаја.
По свему судећи, цела та дружина је скуп веома лоших људи. Никад ништа добро нису урадили и увек су ту кад је направљено неко срање. Ипак сам их много заволео и својој деци ћу да причам о њима.

Вероватно највеће усмено признање које маса српског живља може да додели страном држављанину за заслуге овој земљи.

Тежина ове титуле може се мерити са орденима Милоша Обилића и Светог Саве. Онај који је добије, овим чином бива прихваћен као пуноправни члан Небеског народа, што се сматра посебном привилегијом достојном само највећих.
Добија се усмено, спонтано и изравно од стране самог народа на одређеним скуповима као што су митинзи, протести, спортске приредбе и слично.

Ако сте којим случајем, на пример, Белгијанац и чујете своје име обогаћено епитетом националне припадности српском народу, сматрајте себе омиљеним и вољеним.

Познато је да Срби себе сматрају веома посебним. С тим у вези, ова титула са собом носи много више од пуке припадности некој нацији. Ово је посебан статус човека, једна карактерна особина, ознака и етикета којом сте извучени из мора просечних и обичних. Такође, да се приметити да ниједан други народ на овај начин не исказује поштовање. Никада нећете чути да нпр. маса људи у Барцелони, заслужном Холанђанину узвикује "Јохане - Шпанче!", чиме ова титула добија још већи престиж.
Наравно, није увек случај да се овим признањем награђују само странци.
Уколико је особа већ српске националности, онда овај епитет служи само као потврда чојства дотичног.

Stavka koja se poteže u 95% mećal rasprava. Ona nije argument koji neko poteže u svoju korist. Ona je onaj krajnji smirivač situacije. Finalno slovo mira.

Mejdeni su Mejdeni je izraz toliko jak i postojan, da svaka metal glava mora se prikloni toj izjavi i zakopa ratnu sekiru što je ponela iz moš pita da se raspravlja sa svojim mećal kolegom koji ima malo drugačije poglede ka istoj temi.

Postoji narodno mećal verovanje da, ako se ne smiriš kad ti neko kaže Mejdeni su Mejdeni, da će ti se Edi najebati svega milog i dragog, živog i mrtvog sledeće večeri.

Jednostavno, nešto što absolutno i uvek smiruje negativu i nervozu.

Sabotaža namjere budućih roditelja da djetetu daju predugačko ime.

Израз код клинки које се ложе на неког старијег лика из краја или школе кад их он погледа. Тај нема ни појма да она постоји, али она је убеђена да јој он у ствари шаље неке скривене поруке. Када му поглед негде одлута и то буде у њеном правцу, свим другарицама се хвали како ју је "он" погледао. У друштву, пошто само она и другарице знају његово име, можете чути само "ОН ме је погледа", "ОН је јуче везивао пертле", "да знам, и ОН је тамо био"...

Čovek jeste svaštojed, ali pojedini i u tome prednjače nad drugima.
Ima ih više vrsta.

Pomijar flegmatik. Njega boli uvo šta će strpati u usta, samo nek ne umre. U stanju je da živi na paušalnim obrocima od skorele paštete, majoneza i buđavog pekmeza mesecima, odnosno, dok se nekim spletom okolnosti ne pojavi bilo šta drugo u kući. I kad može da bira, ne ume. Nije mu nikakav problem da stavi sarmu i pire krompir u tanjir sa supom.

Opsesivno - kompulzivni pomijar. Ima jednu, dve ključne namirnice koje forsira uz sve živo, stavlja majonez u čorbu, kečap na banana split, cepa lubenicu sa hlebom, eurokrem sa ljutom paprikom i sl. Sve što nije predmet njegove fiksacije treba da ima samo zapreminu, ništa više.

Pomijar ala - jede sve što mu padne šaka i sve trpa u usta odjednom. Zalogaje ribljeg paprikaša natapa sokom od jagode. Opušteno će naseckati parizer i čajnu u pesto đenoveze, pride može i pokoja belolučena paprika, i ako ima od Uskrsa neko kuvano jaje. Kad ne jede, sisa kocku za supu ili cepa crni luk solo. On je od onih što umaču hleb u vodu od salate.

Pomijar gurman. Obožava sve. Ne zna šta bi radije pojeo pa uvek orgija kao na slavi. Sapira želudac špricerom ili koka-kolom ne bi li ga resetovao za nove pohode - jagnjetina sa burekom umesto hleba posle lignji u sečuan sosu, onda jedna sočna komplet lepinja, pa bi valjalo naseckati malo kulena i šunke a onda može jedna kaprićoza. Sve je lepo na svoj način.

Pomijar domaćin. Hrana ga veseli. Ponajviše svinjski nusproizvodi. Krvavice, kavurmice, džigernjače, švargle, škembići, loj, papci, uši, muda, crevca, sve što zaudara na mokraću, govna ili leš mu rasplamsava apetit i donosi radost. Za razliku od većine ljudi, njega demistifikacija ovih namirnica dodatno motiviše.

Piroćanski ad hoc pomijar. Prežderava se o tuđem trošku, za švedskim stolom, na svadbama i sahranama, jede izbezumljeno, kao da mu je poslednji put, ne pita šta je. Pokušava da stvori rezerve, što u vidu zaliha masti, što tako što će napuniti džepove predjelom, šniclama i pečenjem, za poneti. Boli ga duša ako nešto ostane i zavodi ga ideja da se ispovraća pa da krka opet.

Svađaju se oko nečeg imaginarnog, nepostojećeg, hipotetičke situacije u fazonu ŠBBKBB.
Izraz nastao po staroj priči o Ciganima koji sede i razgovaraju i u tom razgovoru neko od njih pomene kako bi mogli da naprave pitu. Kako razgovor napreduje, dolazi do svađe i tuče oko toga ko će koje parče da uzme iako pite u realnosti nema ni u najavi.

Priticanje drugovima u pomoć. Naći se grupi prijatelja u teškom trenutku.

Предрасуде... Предрасуде људи које импресионирамо (Дакле, оставимо неки ,,Утисак" На друге) Те они почињу да дају предпоставке о нама, како смо паметни, лепи, глупи, искусни итд. Да не дужим причу погледајте примере доле.

Tipično srpska verzija psovke

То је кад хоћемо неког да опсујемо, али смо свесни правила бонтона која нам налажу да старије или непознате људе треба поштовати, те им морамо персирати. У преписци, обавезно иде велико слово В.

Suptilan pokušaj romantičnog Talibana da dođe do pičke.